Zahvaljujem.
Po Poslovniku, narodni poslanik, šef poslaničke grupe SNS, gospodin Zoran Babić. Izvolite.

Gospodine predsedavajući, član 106. stav 1, u školi bi profesor posle ovakvog izlaganja rekao – sedi, jedan.

Ne da je promašena tema nego je promašena učionica, promašen predmet, i ja od vas gospodine predsedavajući očekujem da ne dozvolite dalje unižavanje ugleda Narodne skupštine, ako narodni poslanik diskutuje o zakonu, a unapred kaže da ga nije pročitao. O čemu diskutujemo onda ovde? Na zadatu temu? Da svako može da uđe u ovu salu i da govori o čemu hoće, o autobusima, o šahu, o sefovima, o pesmama, o svemu samo ne o onome što znači život u Srbiji.

Licemerni osmeh na licu prethodnog govornika znači da se smeje 400.000 ljudi koje je ostavio bez posla, koje je njegov režim, njegova vlada koju je podržavao ostavio bez posla. A sada pita gospodina Vujovića gde su radna mesta.

Sada pitam gospodina Vujovića gde su radna mesta? Pitam vas, gospodine Veselinoviću gde su radna mesta, tadna mesta koja ste upropastili, koja ste sagoreli? Ja vas, gospodine Veselinoviću, iako nemam pravo ličnog obraćanja, pitam – gde su vama odgovori? Gde su odgovori onome ko sada kritikuje i traži odgovore? Gde su odgovori na 800 miliona evra koliko košta, direktno …

 

 

Zahvaljujem gospodine Babiću.

Reč ima ministar u Vladi, doktor Dušan Vujović. Izvolite.

Kao nestranačka ličnost ću pokušati da odgovorim na neka pitanja. Prvo da ih podelim na dve grupe, ako mogu.
Jedno su pitanja koja se odnose na zakone koji su danas predmet diskusije, a drugo su pitanja o kojima je možda bolje govoriti u sklopu izveštaja Vlade od sto dana rada koji se očekuje 3. avgusta ili 4. avgusta.
Drugo, ne bih voleo da se gubimo u frazama, hajde da razgovaramo o suštini. Znači, ako pođem od vaše prve ocene da je to zakon o pravnoj smrti, stari zakon je bio zakon o pravnoj smrti, umiranja na rate. Mi pokušavamo da taj Zakon o stečaju i Zakon o privatizaciji budu zakoni o reanimaciji. Mi ulazimo u jedan rezervat gde postoje polumrtva preduzeća, gde pokušavamo da izvučemo i spasimo što se spasiti može.
Prema tome, možemo da se saglasimo ili ne saglasimo oko toga da li predlažemo dobre stvari. Nemojte da sporite motiv, molim vas. Naš cilj je da pokušamo od ovih 56.389 radnika u restrukturiranju i još dopunskih 36.601. radnika u preduzećima koja se nalaze u portfoliu Agencije za privatizaciju spasemo maksimalni broj radnih mesta, aktiviramo resurse koji godinama ne doprinose rastu društvenog proizvoda, koji godinama stoje i gube vrednost. Prema tome, to je naš cilj.
Da li to ovaj zakon dobro rešava? O tome možemo da razgovaramo i molim vas da konkretnim rešenjem u zakonu i amandmanima na ta rešenja postignemo najbolje moguće rešenje. To je moj apel, nestranački apel onome što radimo ovde. Mislim da postoji nešto što prevazilazi interese politike, interese pojedinačnih stranaka u ovoj situaciji.
Drugo jako važno. Povodom javnosti o radu, mi smo nameravali da počnemo rad na, kao što znate, povukli smo sve zakone iz suštinske procedure onog momenta kad nas je parlament imenovao i imali nameru da u roku od 15 dana vratimo te zakone, odnosno da krenemo sa radom na vraćanju tih zakona u proceduru. Sticajem nesrećnih okolnosti, poplava, taj rad je odložen za dve nedelje i mi smo krajem maja krenuli u taj posao, a ne 14. maja, kao što smo planirali. Uključili smo sva ministarstva i najširi deo stručne javnosti koji smo mogli da nađemo u tim rokovima. Kao što vidite, u našem timu je profesor Branko Radulović sa Pravnog fakulteta koji je jedan od najboljih stručnjaka u oblasti stečaja, u oblasti privatizacije smo imali ne samo naše ljude i naše iskustvo nego direktno i indirektno uključene sve međunarodne organizacije koje su praktično radile u ovoj zemlji i u svim drugim zemljama.
Znači, pokušali smo na sve moguće načine da uključimo pamet koja nam je bila dostupna. Nastavljamo da očekujemo i danas i koliko god bude trajala ova rasprava da nam svi pomognu konkretnim predlozima da ta rešenja na najbolji način primenimo da bismo postigli cilj koji smo sebi postavili.
Čim smo to završili javna rasprava je zbog nekih administrativnih sitnih čekanja, dokumenti su stavljeni na sajt Ministarstva privrede, javna rasprava je zvanično završena 14. jula, trajala je punih 20 dana sa četiri regionalna široka skupa, Niš, Kragujevac, Novi Sad i Beograd, i pet-šest većih skupova profesionalnih gde smo pokušali da privučemo sve moguće ljude koji su imali nešto da kažu o tim zakonima.
Javna rasprava je završena 14. jula, mi smo radili dan i noć od tada da uključimo sve primedbe, ako obratite pažnju na ono što je stavljeno na naš sajt i ono što se pojavilo kao zakon u Skupštini, mi smo sva kontraverzna pitanja pokušali da isključimo. Tamo gde postoje druga rešenja u drugim zakonima pokušali smo da izbacimo iz ovog zakona da ne bismo sebe sputavali stvarima koje mogu biti kontraverzne, koje mogu biti predmet bilo kakvog političkog, partijskog ili drugog sporenja. Cilj nam je da ovaj zakon ne rešava ono što ne mora da rešava, da rešava ono što je problem, a problem je ovih, kao što pomenuh, sve zajedno 92.990 ljudi koji čekaju rešenje i naš je cilj da ponudimo to rešenje.
Da vam objasnim suštinu, danas nisam hteo na početku da pričam mnogo o tome. Da bismo krenuli napred mi imamo nekoliko krupnih stvari koje moramo da sklonimo, koje nam se nalaze na putu, da bismo išli napred. Ne možete vi sa 92.000 ljudi i potraživanjima, ukupnim obavezama od 6,6 milijardi evra da idete napred, to vam se nalazi na putu finansijskog sistem, na putu zapošljavanja, na putu svega što država pokušava da radi. Nije naša dobra volja da gubimo vreme na to, to je nužnost. Vi morate da sklonite te metastaze da biste mogli da preživite i idete napred. Ne očekujemo mi bog zna šta, neće biti lako. Ljudi koji dobiju otpremnine će dobiti bar nešto, ono što je jako važno, dobiće jasan signal da želimo novi početak, da želimo da ljudi shvate da su ostali bez posla, onog momenta kada su ušli u restrukturiranje da će ostati bez plata, ali dobiti socijalnu pomoć sada i da će krenuti sa novim pogledom u budućnost, da traže sebi posao, da traže sebi budućnost. Želimo da tako bude.
Da li ovaj zakon nudi rešenje? Ne. Hirurgija ne nudi rešenje, to je nužan, bolan put na pravcu ozdravljenja, a nije samo po sebi rešenje. Da li ono što radimo paralelno, rebalans budžeta i dogovor sa fondom, da li je to rešenje? Ne. To je put da okrenemo ovaj ekonomski brod i situacija u kojoj se dug povećava, da to zaustavimo, da zaustavimo deficit, da ga do 2017. godine smanjimo na održivi nivo i da to bude novi početak.
Ne mogu da odgovaram na sve stvari koje su se dogodile od pamtiveka do 27. aprila. Verujte, voleo bih da znam sve odgovore, ali ne znam. Rekao sam ono što sam video iz dokumenata o primopredaji i sravnjivanju stanja u kancelariji, sefu koji sam nasledio. Prema tome, rekao sam istinu o tome.
Šta se dešava trenutno? Kao što znate, revizije nekih ugovora, dopune, itd. su na Vladi i postoji procedura, zakon i sve ostalo. Između ostalog, mi smo iz zakona sklonili direktnu pogodbu zato što smo smatrali da se ona realizuje na osnovu međudržavnih ugovora koja ratifikuje ovaj parlament. Vi to ratifikujete, ne ja. Ti ugovori imaju snagu jaču od pojedinačnih zakona i prema tome na ovom parlamentu je da ubuduće svaki ugovor koji bude ratifikovao analizira i njegove pravne, društvene i druge posledice, istovremeno i pozitivne i negativne.
Da li je ovo reformski zakon? Ovo je reformski zakon kao i svaka hirurgija u širem kontekstu. Znači, ovo je reformski zakon kao i Zakon o radu zato što definiše nove uslove, nove pravne i institucionalne uslove da se krene u novo ulaganje. Da bi investitori došli, da bi ovde ulagali, da bi Srbija održala i podigla svoj kreditni rejting ona mora da sredi neke probleme koje smo nasledili. Pošto nisam partijska ličnost nije moje da ocenjujem ko je politički, partijski i na druge načine odgovoran, moje je da pokušam da nađem rešenje i izlaz iz ove situacije.
Da ste mene pitali odgovorio bih vam za javna preduzeća, kao što već predviđamo da uradimo. Sledeći zakon u nizu će biti Zakon o javnim preduzećima i Zakon o stimulisanju investicija. Jedan je ponovo usmeren na čišćenje postojeće situacije i na efikasnije upravljanje javnim sredstvima koja nisu mala u javnim preduzećima. Profesionalizacija upravljanja, čišćenje tih preduzeća i uključivanje odgovornosti od parlamenta, od tzv. Državne revizorske institucije koja u svim zemljama koje imaju dobro uređena javna preduzeća je vrhunski organ koji to sve mora da odobri, će biti predlog u centru ovog zakona. Naš predlog zakona će biti da će DRI biti glavni sudija koji će na kraju reći da li je to dobro ili ne. Ministarstvo će podeliti odgovornost. Ministarstvo privrede, ko god bude na čelu, će određivati kako ta javna preduzeća efikasno da koriste državnu imovinu u EPS-u, u Pošti, u „Srbijagasu“, na svakom mestu, i ne samo javna preduzeća.
Ako pročitate Zakon o ministarstvima, koji ste vi doneli 25. aprila, zaduženje ovog parlamenta i Ministarstva za ekonomiju će biti da utiče na sva preduzeća koja rade državnim kapitalom. Znači, da tamo utičemo na kvalitet izbora menadžmenta, na određivanje strategije, poslovne politike, imenovanja i razrešenja, nadzorne organe. Pogledajte zakon, to sve tamo piše. Očekujem da ćemo imati raspravu kada to budemo razrađivali o tome kako to da uradimo najbolje i kako to da u Zakon o javnim preduzećima pretočimo u stvari koje mogu da se primene.
Znači, potpuno se sa vama slažem, samo mislim da je pravac kritike preuranjen. Ne možemo sve za 100 dana da uradimo. Ovo što smo uradili, radimo stvari po redu. Odmah nakon 100 dana nas očekuje rebalans budžeta, do sledeće subote, i nacrt dogovora sa Fondom, kao preduslov da imamo trogodišnji program koji nam je nužan da bismo zaokrenuli ovu tešku finansijsku situaciju. Mi ne možemo sa 8% deficita da pređemo na 3% održivih u jednom koraku. To niko ne može da uradi i zato tražimo prostor da to uradimo za tri godine. Onda, u okviru toga donosimo zakon o stimulacijama, gde želimo da na pravi način stimulišemo prave investicije. To je moja ideja.
Kako se to rešava u realnosti, to zavisi od svih nas. Ne samo od zakona, nego zavisi od svih nas. Kao što znate, Uredbom Vlade je diskreciono odlučivanje minimizirano. Određeno je da pet ministara odlučuje o svim stimulacijama i privlačenju stranih investitora. Svaki vaš predlog da se to poboljša, naš predlog je da to bude zasnovano na stručnim predlozima, a ne na diskrecionim odlukama pojedinaca, nego stvarne ocene ekonomskih mogućnosti i oportunosti privlačenja stranih investicija.
Šta ćemo uraditi? To upravo predlažem. Uradićemo kombinaciju teških kratkoročnih koraka, paralelno sa kratkoročnim stimulacijama, da bismo to naslonili na zakone koji trasiraju put da za tri godine to uradimo. Šta radimo za tri godine? Cilj onoga što govorim je da minimiziramo bolne troškove za stanovništvo, za zaposlene, a da maksimiziramo uštede koje možemo da ostvarimo u javnim preduzećima i na svim drugim mestima.
Kao što sam pominjao, u EPS-u gubici u transmisiji energije su 18%. U svetu su 6% do 7%. Naplata je 84%. Pomnožite 0,82 sa 0, 84 i dobićete da Srbija samo dve trećine prihoda ostvaruje od energije koja je iz visokonaponske mreže prešla, koja je isporučena. Samo dve trećine. Znači, jednu trećinu bacamo u startu.
Kako koristimo tu energiju? Srbija ima najveće učešće elektroenergije u društvenom proizvodu po jedinici društvenog proizvoda. Najmanje je korišćenje sijalica koje štede energiju sedam prema jedan, a svi u svetu to rade. To je jeftina investicija i daje ogromne efekte, a mi to ne radimo. Srbija ima mogućnost da proizvede vakumska stakla koja štede energiju 30 i više procenata. Mi ni to ne radimo itd. To je samo jedan primer u javnim preduzećima koji govori da Srbija može nekoliko stotina miliona evra, umesto da ih štedi na zdravstvu, na školstvu, na platama i penzijama, da uštedi sprečavanjem da se pare bacaju, da se greje vazduh, a da se pare bacaju.
Moj predlog je da u narednim godinama uštedom onih stvari koje samo mogu da povrede, vi ste pominjali i drugi su pominjali, visoke plate privilegovanih ljudi u javnim preduzećima, koji možda i ne znaju gde im je kancelarija, a da se za račun tih ušteda postigne ono što je boljitak i ono što je osnova za budućnost.
Treće, ne malo važno, jako je bitno da ono što mi radimo bude utemeljeno korak po korak i da nam svi veruju, da sami ljudi kod nas poveruju da više neće moći nekvalifikovani i nesposobni ljudi da dođu na mesta gde se odlučuje o upravi u društvenim resursima. Ne kažem da je to lako. Ne kažem da ne postoje očekivanja da će izbeći, da će proći ova grmljavina i da će izbeći te stvari, ali vam tvrdim da je naša namera da to sprovedemo. Prema tome, ovo što planiramo ne može da se završi ni za 100 dana, ni za godinu dana.
Nisam na početku rasprave govorio namerno o planu implementacije. Svi su ovde rekli da je primena ovih zakona najvažnija. Slažem se, mi imamo vrlo detaljan plan primene, ali nisam hteo pred rudu da skačem i da govorim o tome. Mi planiramo, ako se ovo usvoji do kraja jula ili početka avgusta, da u roku od desetak dana, čim zakon postane pravosnažan, završimo elementarne tehničke pripreme i izađemo sa pozivom partnerima i investitorima zainteresovanim za svih 584 preduzeća koja su glavni cilj ove privatizacije.
Druge privatizacije će ići na osnovu drugih kriterijuma. Kada će se privatizovati „Telekom“ ili neko drugo javno preduzeće zavisiće od čitavog niza ekonomskih faktora, gde ja predlažem da ovaj parlament bude uključen u odlučivanje, ali to je pitanje na duži rok. Ovo je sada pitanje rešavanja onoga što se zove breme prošlosti. To je nasleđeno. Ponavljam, neću ulaziti u to ko je kriv, ali je činjenica da je to tako i da to moramo da rešavamo.
Šta nas očekuje? Očekuje nas da posle 30 dana, očekujem do polovine ili kraja septembra da ljudi kažu – godišnji su odmori, ostavite par nedelja, ništa se neće promeniti. Ništa se neće promeniti za tih par nedelja, da dobijemo kvalitetne predloge i da pokušamo da što veći broj preduzeća nađe kupce, ali je najvažnije da budu oni koji mogu da održe ta preduzeća na tržištu. Bez toga ta preduzeća nisu preduzeća, ona su socijala, ona su samo kanal kroz koji mi usmeravamo socijalna davanja. Nisam protiv socijalnih davanja, ali sam protiv zavaravanja. Ne smemo da mislimo da je to održivo na duži rok. Kao što rekoh, ti ljudi su ostali bez posla pre 15 godina, a sada će ostati i bez plate, dobiće socijalnu pomoć. Ostaće bez plate, ali neće ostati bez mogućnosti da dobiju novi posao ako ovo uradimo na pravi način, verujte mi.
Prema tome, taj skok, to je kao skok padobranom. Postoji jedan momenat da li će se padobran otvoriti. Ja kažem – mi nudimo neke zakone koji će nam pomoći da otvorimo taj padobran i cilj nam je da minimiziramo trošak, ali da postignemo nešto. Verujte mi, ovo sam radio od Tajlanda 1979. godine, pa do čitavog niza drugih zemalja. To funkcioniše, ali moramo svi da budemo na istom poslu i da radimo istu stvar.
Konačno, oko preciziranja uloge Agencije za privatizaciju, Ministarstva itd, želim jednu vrlo važnu stvar da vam kažem. Mi ne možemo i ne treba da eliminišemo diskreciono odlučivanje, ali mora uz njega da ide odgovornost. Nisam protiv diskrecionog odlučivanja, ali Agencija mora da primi na sebe odgovornost da predloži model, metod i mere. Ne može se bez toga. Ne postoje kriterijumi koji mogu bez Agencije i bez institucija da funkcionišu.
Ono što je bitno, jeste da se zna ko je predložio i zbog čega, da li je on falsifikovao podatke da postoji tržište tehnologija, menadžment, ljudi, kreditna sposobnost, investitor i da je pokušao da izigra ceo proces. Ako neko stručno to potpiše, kao što će potpisati ove velike konsultantske kuće da nešto ima smisla, i nakon toga Ministarstvo to oceni i nađemo investitora, investitor ponudi novac i kredibilni program, tvrdim da ima smisla da ja kao ministar to potpišem na osnovu njihovog predloga.
Prema tome, ja nisam protiv diskrecionog odlučivanja sa odgovornošću, ali sam protiv toga da se naprave kriterijumi da se ne zna ko je odakle nešto odlučio, da se nekim kanalima, koji su potpuno vama nejasni i meni nejasni kao ministru, nešto dešava, da neko dobija neke stimulacije ili oprost dugova ili bilo šta što se dešava bez pravila, bez znanja javnosti, pod nekim velom tajne. To želimo da izbegnemo. Prema tome, mislim da je međukorak da imamo neke stvari koje su specificirane, ali nas vode pravom putu.
Šta želim još da kažem? Konkretne sugestije. Mislim da koleginica Marijana Radovanović i koleginica Ivana Matić ovde predstavljaju te dve ključne agencije u tim stvarima. Mislim da su one svesne odgovornosti koju na sebe prihvataju. One mole da ih svi podržimo u tom procesu. Znači, mi moramo da skinemo stigmu da Agencija za privatizaciju služi kao mesto za pranje para i pravljenje privatnih dilova. Vi u tome treba da nam pomognete. Evo koleginice Marijane, uslov da prihvati da bude vršilac dužnosti je da znamo šta radimo i po kojim kriterijumima.
Toliko za sada, a konkretne primedbe za zakon molim vas da dostavite u formi amandmana.

Zahvaljujem ministru Vujoviću.
Reč ima narodni poslanik Krkobabić, po Poslovniku. Izvolite.

Cilj jedne korporacije ili kompanije je da bude profitabilna, da raste i razvija se, da investira i da bude društveno odgovorna prema zaposlenima i svom okruženju.
Ovo mi je jedinstvena prilika da me građani Srbije čuju, da razbijemo neke zablude. „Pošta“ nije monopolista, „Pošta“ je tržišno pozicionirano preduzeće. „Pošta“ je profitabilna. Tu je kolega Ćirić koji ovo sve može da potvrdi. Neto dobit, poštovani prijatelji, iz 2012. godine od 11 miliona evra uvećana je u 2013. godini na preko 25 miliona evra, investicije od 45 miliona evra sopstvenih sredstava i izmirene sve obaveze prema zaposlenima.
Danas smo imali Nadzorni odbor i mogu da vas obavestim da je poslovni dobitak, ovo je veoma bitno i za građane Srbije, ove kuće za šest meseci veći za 60%, poslovni dobitak u odnosu na prethodnu godinu.
Cilj ove Vlade, ne samo ove Vlade, nego svih nas ovde su rezultati i odgovornost. To su ciljevi sa kojima možemo da napravimo pomake. Da li će neko biti direktor javnog preduzeća ili neće, odlučiće Vlada Srbije, ali poštovaće te rezultate.
Što se tiče mene i poslaničke grupe, naša podrška je principijelna, naša podrška je jedan koncept koji je utemeljen u ovoj Skupštini, izložen od strane premijer i ona je suviše krupna da bi se vezivala za jednu takvu sitnu stvar, kao što je direktor javnog preduzeća. Za mene je to čast i odgovornost.

Zahvaljujem gospodine Krkobabiću, vreme.
Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe. Izvolite.

Uvaženi ministre, poštovani saradnici, predstavnici institucija, sa ovim prethodnim diskusijama koje su izlazile u granicama oštre kritike, ja ću se vratiti na daleko realniju diskusiju, tako što ću ukazati da Zakon o izmenama i dopunama Zakona o stečaju, Zakon o privatizaciji, Zakon o izmenama i dopunama Zakona o postupku registracije kod Agencije za privredne registre, nesumnjivo predstavljaju reformske zakone koji se moraju usvojiti kako bi se nastavio proces usaglašavanja domaćeg zakonodavstva sa zakonodavstvom Evropske unije. To je obaveza Vlade Republike Srbije i mi tu obavezu moramo prihvatiti i zajedno sa Vladom Republike Srbije doprineti da kroz usvajanje ovih reformskih zakona Republika Srbija postane stalna članica Evropske unije.
U tom smislu, poslanička grupa Socijalističke partije Srbije, ne samo iz ovih razloga, već iz razloga koje ću navesti u kasnijem toku ove diskusije, a iz razloga koje će u svojim diskusijama izneti moje kolege iz poslaničke grupe, podržava nesumnjivo ova zakonska akta. U danu za glasanje mi ćemo za ta zakonska akta glasati.
U ime poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije najpre početi od zakona o izmenama i dopunama Zakona o stečaju. Nesumnjivo je da je postojeći Zakon o stečaju, koji u sebi sadrži kako norme materijalno-pravne prirode, tako i norme procesno-pravne prirode, dobar osnov da se ovim izmenama i dopunama dobiju kvalitetna poboljšanja, koja će u svakom slučaju obezbediti ostvarenje ciljeva stečajnog postupka i stečaja, kao pravnog instituta. A koji su to ciljevi gospodine ministre, stalno se u toku današnjih rasprava prenebregava nešto što je osnovni postulat stečaja? To su dva cilja.
Prvi je cilj – da se ostvari interes poverilaca u što većem obimu, kroz što kvalitetnije i u najvećoj mogućoj meri namirenja njihovih potraživanja, a da se to ostvaruje i kroz drugi cilj, a drugi cilj je – ustrojstvo efikasnog stečajnog postupka, a efikasan je onaj postupak koji traje što kraće i sa što manje troškova.
Međutim, ova dva cilja idu ka jednom cilju. Taj jedan cilj je stvaranje poslovnog ambijenta. Hajde da se ne varamo, poslovni ambijent u Srbiji se ne može postići samo sa ova dva reformska zakona. Potrebno je doneti druge, mi smo jedan već doneli, to je Zakon o radu, jer se jedino na taj način obezbeđuje pravna sigurnost, kako privrednim subjektima u našoj zemlji, tako i potencijalnim investitorima koje treba da privučemo.
Ono što je nesumnjivo značajno, jeste da je fokus javnosti, kako stručne, tako i opšte javnosti bio usmeren upravo na institute stečaja. Ovde prisutne kolege i šira javnost i te kako dobro zna koliko su mediji pisali o zloupotrebama, zloupotrebama stečajnih upravnika, zloupotrebama stečajnih sudija, koliko je dolazilo do povreda ravnomernog namirenja poverilaca, koliko je puta dolazilo do neadekvatnog tumačenja pojedinih odredaba Zakona o stečaju, što je dovodilo do neujednačene sudske prakse, a ta neujednačena sudska praksa generiše pravnu nesigurnost. Pravnu nesigurnost kako za stranke u postupku, tako i za sve one koji očekuju sudsku zaštitu.
Zato poslanička grupa Socijalističke partije Srbije podržava nova rešenja u Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o stečaju, kojim se sprečavaju zloupotrebe, koruptivna delovanja, kao i svaki drugi vid protivpravnosti.
Obzirom da u svojoj advokatskoj profesiji značajnu pažnju posvećujem stečaju, ovom prilikom ću dati sebi slobodu i u ime svoje poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije da iznesem jedan lični stav, a to je da su izmene i dopune učinile mnogo, a mnogo u tom smislu što se postigao jedan veliki kvalitet. Taj kvalitet se manifestuje uvođenjem četvrtog isplatnog reda u koji se svrstavaju lica povezana sa stečajnim dužnikom i što je najvažnije ta lica ne mogu biti birana u stečajne organe.
Ali, hajde zarad građana da objasnimo koja su to povezana lica sa stečajnim dužnikom, Nekako se beži od toga. Pa, to su prevashodno bliski srodnici stečajnog dužnika, koji su osnovali preduzeća, to su u pravoj liniji deca, suprug u poboljšanoj liniji, braća, sestre, njihova deca. Oni kao fizička lica i kao osnivači preduzeća su povezana lica sa stečajnim dužnikom i postoji velika mogućnost zloupotreba ukoliko bi bili u stečajnim organima, jer bi preglasali stečajne poverioce, oštetili stečajne poverioce zarad pribavljanja koristi na nedozvoljen način. Zato je to dobro rešenje i zato će to poslanička grupa Socijalističke partije Srbije nesumnjivo podržati.
Ono što bi trebali da znate gospodine ministre i vaši saradnici, posebno apelujem na gospođu Matić, kao kreatora ovog zakona, da ima u vidu nešto što ovde nije sistematizovano, a to je da povezana lica ne smeju ni u kom slučaju da budu ni kupci imovine u stečajnom postupku. Mi imamo u stečajnoj praksi, u privrednim sudovima situacije gde supruzi, muževi, žene, deca, kupuju imovinu stečajnog dužnika, pa čak kupe i stečajnog dužnika, kao pravno lice. Pa zar to nije flagrantan vid kršenja i zloupotreba prava o stečajnom postupku i oštećenja poverilaca? Da li možete zamisliti da stečajni dužnik bude kupljen od supružnika vlasnika stečajnog dužnika? Upravo se takve situacije dešavaju u sudskoj praksi i to je sudska praksa identifikovala.
Međutim, mi u svakom slučaju reagujući na ovakve primere istovremeno ukazujemo i na to da ste doprineli mnogo kroz transparentnost, uvođenje transparentnosti u stečajni postupak, jednostavno iz razloga što ćemo imati mogućnost da na najtransparentniji način uočimo rad stečajnog upravnika, stečajnih organa, za sud neću ni komentarisati.
Ne želeći da prepričavam odredbe koje se vezuju za status, izbor stečajnog upravnika gospodine ministre o tome ste diskutovali, u ime Socijalističke partije Srbije želim da iznesem jednu dobronamernu sugestiju. A to je da se dobro razmisli da u budućem zakonu o stečaju ne bude sistematizovana ni jedna jedina odredba o stečajnim upravnicima, već da se donese potpuno nov zakon, kao sistemsko rešenje koje će se zvati zakon o stečajnim upravnicima, jer će se tim zakonom definisati sve ono što je potrebno, počev od dobijanja licence za rad stečajnog upravnika, do načina izbora stečajnog upravnika u stečajnom postupku. Sankcije, odgovornost za štetu, odgovornost za propuste, pa ako smo mogli da donesemo Zakon o javnim beležnicima, zašto ne bi mogli da donesemo zakon o stečajnim upravnicima.
Posebno tu želim da apostrofiram ulogu Agencije za privatizaciju, gospodine ministre, kao stečajnog upravnika koji poslove stečajnog upravnika obavlja preko poverenika, a poverenici su fizička lica koja moraju ispunjavati zakonom propisane uslove da bi mogli da budu stečajni upravnici. Šta se dešava? Uspeli ste što poslanička grupa Socijalističke partije Srbije podržava da određene anomalije koje su se pojavile kao pravila u radu Agencije za privatizaciju, postepeno otklanjate.
U stečajnoj praksi se dešavalo da Agencija za privatizaciju na regularan način isplaćuje poverenike, odnosno isplaćuje njihove naknade, a istovremeno privrednim sudovima ispostavlja troškovnike u znatno većim iznosima, u odnosu na iznose koji su isplaćivani na ime naknada poverenicima. Na taj način, dolazi do umanjenja stečajne mase, a samim umanjenjem stečajne mase, verujte ostaju uskraćeni da se za taj deo namire.
Dobro je gospodine ministre, što ste i to prepoznali, pa se sada upravo i taj vid zloupotreba, upravo u agencijama za privatizaciju otklanja i to snažno podržavamo Vladu Republike Srbije u borbi protiv ovakvih anomalija.
Ono što mislim, takođe, da bi trebalo da se afirmiše kroz ovu diskusiju o Zakonu o stečaju, jeste da su veoma precizno, veoma jasno definisani određeni instituti koji će pomoći sudovima u radu. Konkretno jasno se definiše nesposobnost plaćanja stečajnog dužnika.
Sada to ne moramo dokazivati u postupcima. Sudovi ne moraju da izvode preterano veliki broj dokaza. Uticaćemo na efikasnost rada sudova i vrlo brzo će se doneti odluka u sudovima.
Međutim, ono što pored ostalih instituta koje ste dobro regulisali, kao što su razgraničenje razlučnog do založnog poverioca, odlično regulisani Institut međunarodnog stečaja, čini mi se da posebnu pažnju zavređuje jedan institut koji je novi, koji je dobar, a to je zahtev za ispravku greške u zaključku. Šta to znači?
U slučaju da je osporeno potraživanje i treba da se uputi, bilo stečajni upravnik, bilo poverilac na parnicu zbog osporavanja potraživanja dolazimo do grešaka od strane sudova i sudija, pa se pogrešno uputi ili poverilac ili se pogrešno uputi stečajni upravnik.
Da ne bi trpeli štetu, ni stečajni upravnik, ni poverilac, imaju pravu da se ta greška otkloni, da se šteta spreči i da traže zahtev za ispravkom greške. Ali, čega se ja bojim?
Bojim se privilegovanih sudija. Zbog toga što za njih nismo propisali nikakvu sankciju, pa ne možemo ni zamisliti, a kamoli doživeti u sudskoj praksi da sudija ne zna koga treba da uputi na parnicu. Pa to je nezamislivo. U ovom slučaju dozvoljavamo da samo sudija otkloni greške, a gde je odgovornost? Gde je odgovornost za naknadu štete? To nemamo, nažalost, sistematizovano i o tome bi trebalo povesti računa u nekom budućem zakonskom aktu koji će ovo da reguliše.
Da ne bih prepričavao sve ono što je sadržano, ja ću se u svojoj diskusiji vezati za nešto što mi se čini da bi bilo dobro da se razmotri o budućem radu kako vašeg ministarstva, tako i Agencije za licenciranje stečajnih upravnika.
Moram da pohvalim tu agenciju kao jedino zdravo telo, jedino zdravo jezgro u jednom sistemu koji je u jednom trenutku bio ruiniran, ili barem pokušan da se ruinira, gde Agencija za licitiranje stečajnih upravnika pokazala svoju snagu i zaštitila stečajne upravnike. Ovo otvoreno govorim zbog građana.
Šta je to što nije definisano u ovom zakonu gospodine ministre? Pre svega vidite kako dobro znate kao što znaju i građani da je u Srbiji na delu vraćanje imovine, odnosno sprovođenje postupka restitucije. Mi imamo ogroman problem gospodine ministre.
Imovina koja je predmet restitucije, koja treba da se vrati građanima od kojih je oduzeta po Zakonu o nacionalizaciji, najamnih zgrada i građevinskog zemljišta je sada istovremeno u stečajnoj masi, nalazi se u imovini stečajnog dužnika.
Tu se stečajni postupci obustavljaju. Mi imamo ogromne probleme, ne možemo da vodimo stečajne postupke zbog toga. Taj problem mora da se reši.
Drugi problem koji treba da se rešava jeste zašto nije u zakonu predviđena dozvoljenost tužbe za poništaj kupoprodajnog ugovora u stečaju.
Malopre sam naveo primer, gospodine ministre, da muž, žena, sin, ćerka, kupuju od stečajnog dužnika. Gde je ovde u zakonu propisana mogućnost da se tužbom poništava takav ugovor koji je nesumnjivo štetan, manjkav, koji ima svoju anomaliju koja mora da se otkloni. Takva dozvoljenost tužbe, nažalost, ovaj zakon nije predvideo. Nadam se da će u nekom budućem zakonskom aktu, jer je stečaj promenljiva kategorija, prilagođava se, kako vremenu, tako i okolnostima, a naročito prihvatanjem standarda ekonomski razvijenih sistema.
Nadam se da ćete i ovaj dobronameran predlog poslaničke grupe SPS prihvatiti.
Šta je još što nije obuhvaćeno? Često se dešava da deo imovine koji ulazi u stečajnu masu, ostane neprodat, nije prodata cela, bez obzira u kom delu su namireni poverioci. Zašto se ne predvidi mogućnost da se deo imovine koji nije prodat preda poveriocima, jer je cilj stečaja i stečajnog postupka namirenje poverilaca.
Molim vas da to najdobronamernije prihvatite.
Dalje, postoji veliki broj stečajnih postupaka koji traju preko 20 godina. Zašto? Zato što se radi o stečajnim dužnicima, čije je sedište na teritoriji AP Kosova. Mi i te kako dobro znamo koji su to razlozi koji onemogućavaju prodaju te imovine. Znamo koji je to balast za Republiku Srbiju u odnosu na EU, ali je to balast i za stečaj i za stečajne postupke. Za ovo nisu krivi privredni sudovi, ni sudije, već ovde treba imati jedan stepen tolerancije kada govorimo o kritici u odnosu na stečaj i razumete situaciju kada se vezuje za AP Kosovo i za AP Vojvodinu.
Na kraju, kada govorimo o stečaju, pošto ću preći na odredbe Zakona o privatizaciji, moram da skrenem pažnju na nešto što bi vi trebalo da imate u vidu, a to je nešto, što je sticajem okolnosti propušteno da se obuhvati ovim zakonom. To je tzv. konsolidovani stečaj.
Moram da vas podsetim na neki način da postoji veliki broj situaciju u stečajnoj praksi gde imamo kompanije, holdinge, koncerne, velike sisteme, grupne sisteme, gde u slučaju pokretanja stečaja dolazi do zloupotreba, zato što se stečaj otvori nad holdingom, a spašava se namerno deo tog holdinga, namerno se spašava društvo sa ograničenom odgovornošću.
Mi moramo da imamo sistem koji će regulisati to pitanje gde su u pitanju povezanosti privrednih subjekata kroz povezanost preko kapitala i onda je logično da se stečaj odvija prema svim segmentima, holdinga, kompanija.
Moram da ukažem na jedan jako pozitivan primer. Upravo je Privredni sud u Užicu imao Pilot postupak kojeg je izuzetno uspešno rešio, tako što je nad holdingom, Vojin Popović iz Novog Pazara, tako što je kompletan stečaj sproveo, tako što je stečajni postupak podelio na pet, uspešno okončao stečajne postupke i uspešno namirio poverioce. Neka to bude primer za dalji rad i sistematizovanje konsolidovanog stečaja kao pravnog instituta u stečajnom postupku.
Nadam se da ćete ove sugestije, krajnje dobronamerne poslaničke grupe SPS prihvatiti, jer one odgovaraju i ulaze u koncept Vlade Republike Srbije za donošenje reformskih zakona, a mi kao partija koja sadrži osnovno načelo, socijalne pravde, želimo da tu socijalnu pravdu afirmišemo i preko ovih zakona.
Kada govorimo o Zakonu o privatizaciji, ne razumem kritičare koji su danas bili toliko kritični, a da se nisu setili nekih činjenica koje niko ne može da dovede u sumnju, šta je to generisalo sve probleme u privredi Republike Srbije?
Ne sumnjivo je da se moralo krenuti u rešavanje nagomilanih problema koji su generisani nakaradnim Zakonom o privatizaciji iz 2001. godine, a podsećanja radi, SPS je bila protiv tog zakona i uvek će biti protiv takvih zakonskih rešenja.
Zašto? Zato što je upravo te 2001. godine počelo uništavanje privrede, odvođenje brojnih preduzeća u privrednu smrt, uz ogroman porast nezaposlenih, slanje ljudi na ulice, evidenciji biroa i Nacionalne službe za zapošljavanje, bez izgleda da se ponovo zaposle.
Država je oštećena.
Budžet Republike Srbije nije popunjen, nisu se naplaćivali doprinosi PIO. Koliko je procenata uspešno privatizovanih firmi, a koliko je procenata privatizacije koje su raskinute ili poništene. Ta disproporcija je ogromna. Možemo ciframa od jedan do deset da merimo procente koliko je uspešno privatizovanih preduzeća, a preko 90% ili do 90% je onih koji su skandalozno prošli, jer su raskinute i poništene privatizacije. Zašto? Zato što nisu postojali kontrolni mehanizmi, da se privatizacija prati, da se subjekti privatizacije zaštite. Zato što nije niko vršio uvid u rad, kako Agencije za privatizaciju, tako i u rad same Agencije za privatizaciju, koja je morala da sprovodi nadzor nad postupkom privatizacije, kada su u pitanju subjekti privatizacije.
Šta se dešava? Dešava se da se zaključuju sporni ugovori. Investitori ne ispunjavaju ugovorne obaveze, ne unose investicije, ne izmiruju plate zaposlenih. Šta je onda posledica jedne takve privatizacije? Sigurna privredna smrt subjekta privatizacije.
Najočigledniji primer gospodine ministre za to, jeste preduzeće „Magnohrom“ iz Kraljeva. Kako je to preduzeće privatizovano? Upravo na ovakav skandalozan način. Kupci su zaključili ugovor, ni jednu od ugovornih obaveza nisu izmirili, iz pogona preduzeća „Magnohrom“ je izneto sve, od mašina, uređaja, aparata, tehnoloških sistema i ostale su sablasno prazne hale.
Kakva je sada vrednost preduzeća „Magnohrom“? Pa tolika koliko vredi građevinska vrednost pogona koji zuje prazni i ruinirani su.
Koliko imamo mi „magnohroma“ u Srbiji? Koliko hoćete.
Zato vas podržavamo kao socijalisti u ovom predlogu zakona, zato što ste ove probleme prepoznali i zato što ih uspešno rešavate i zato ćete uvek imati snažnu podršku za takvo rešavanje problema.
Međutim, ono što je na neki način ne odgovoreno, a moliću vas da u daljem toku, nemam još mnogo vremena, da odgovorite, jeste, činjenica je da smo skoro i nedavno izmenili odredbu člana 20ž i produžili smo postupak sprovođenja restrukturiranja nad subjektima privatizacije u restrukturiranju, a sa druge strane, imamo odluku Ustavnog suda Republike Srbije, kao i odluku Vrhovnog kasacionog suda da su iz te zabrane sprovođenja izvršenja nad subjektima privatizacije u restrukturiranju izuzeti zaposleni.
Zaposleni su i sada i pre mogli da naplaćuju i da namiruju svoja potraživanja u izvršnim postupcima, oni su privilegovana kategorija izvršnih poverilaca. Šta se sada dešava, imajući u vidu da usvajamo ovaj predlog zakona, koga zaista bezrezervno podržavamo, da li ćemo poštovati odluku Ustavnog suda i odluku Vrhovnog kasacionog suda i zaposlene i dalje zadržati u kategoriji poverilaca koji moraju biti maksimalno zaštićeni?
Nadam se da će vaš odgovor na ovo moje pitanje biti pozitivan zbog toga što je poslanička grupa SPS u milion slučajeva na ovaj problem ukazivala.
Zahvaljujem se još jednom i iskazujem čvrsto uverenje poslaničke grupe SPS da će u Danu za glasanje sva tri zakonska akta od nas poslanika SPS-a biti bezrezervno podržana i na taj način podržana aktivnost Vlade Republike Srbije.