Zahvaljujem se.
Reč ima doktor Aleksandra Tomić. Izvolite.

Uvažena predsedavajuća, poštovani ministre, kolege poslanici, danas smo čuli dosta diskusije o Zakonu o privatizaciji, o izmenama i dopunama Zakona o stečaju, a i onaj deo zakona koji podrazumeva izmenu i dopunu prilikom registracije u Agenciji za privredne registre pokazuje suštinski da je ovo jedna osnova za političku platformu ekonomskih reformi sa kojima je SNS, na čelu sa sadašnjim premijerom, izašla pred građane Srbije i za to dobila podršku.
Ukoliko se ne setimo prošlosti ne možemo uopšte da kreiramo budućnost. To je ono što smo nasledili, ali rezultat spornih privatizacija koje su se obavljale u proteklih 10 godina i malo više, bogami i 12 godina, pokazao je da je svega osam privatizacija od 24 sporne, koje je Evropski parlament dao kao nalog u junu mesecu 2011. godine da se ispitaju, završeno prema zakonima koji su tada važili. Ali, očito postoji ta razlika od osam do 24, koji su se obavljali na volšebne načine, odnosno bez zakonske regulative.
Rezultat svega toga pokazuje da je prošle godine, 2013. godine je utvrđena šteta koja je naneta direktno budžetu Srbije, a ona iznosi 7,7 milijardi dinara. Kao rezultat toga imamo 56 osoba koje su lišene slobode, 11 slučajeva koja su procesuirana, gde je pokrenuta istraga za 93 osumnjičene osobe, tri bivša ministra i direktora jedne agencije. Šezdeset šest istraga je pokazalo da postoje, zbog određenih malverzacija su pokrenute i u 11 firmi, a da su u četiri preduzeća praktično slučajevi zaključeni bez određenih osnova.
Koji su efekti privatizacije u proteklih 12 godina pokazuje jedna studija koju je praktično Socijalno-ekonomski savet doneo 2011. godine u novembru mesecu. U toj studiji su čak učestvovali i gospodin Orbović i gospodin Rajić, koji su ispred Unije poslodavaca i koji kažu da su rezultati uopšte privatizacije katastrofalni, da broj ljudi koji su izgubili poslove od privatizacije do 2005. godine 31.12, zbog raskinutih 346 privatizacija, iznosi 137.000, a kod onih koje nisu privatizovane izgubilo je posao 117.000 radnika koji su radili u tim preduzećima. Kako kaže moj prethodnik, oni su odavno izgubili posao, samo je sada pitanje te naknade koju mi nazivamo platom, a koja ide iz budžeta permanentno u godišnjem iznosu od 800 miliona dolara ili 750 miliona evra, koju jednostavno dajemo svi mi svojim učešćem.
Došlo je vreme kada jednostavno za neke stvari crta mora da se podvuče i prošlost mora da se kaže javno i ta istina koja negde boli one koji su vodili ceo taj proces privatizacije pokazuje da je kapital od 584 preduzeća koja su ostala neprivatizovana potpuno negativan, da je imovina tih preduzeća šest milijardi evra, da je oko 100.000 ljudi koji rade pod znacima navoda, odnosno primaju naknadu iz budžeta za nešto što ne možemo uvek da nazovemo potpuno rad, jer nema stvaranja nove vrednosti. Imamo otprilike 200 miliona evra neplaćenih troškova komunalnih preduzeća, odnosno budžet ne prihoduje ta sredstva.
Šta onda uraditi u tom slučaju, osim uvesti određeni vid ekonomskih reformi, uvesti jedan lex specialis, ali sada prvi put prema određenim modelima, metodama i merama. To je bilo i ranije slučaj i neki poslanici tvrde da je to postojalo i pre. Da je postojalo pre, verovatno ne bi dolazilo do ovih spornih privatizacija.
Kada kažemo da sve firme koje rade dobro liče jedna na druge, onda kažemo da one koje ne rade dobro imaju problema jer su svaka slučaj za sebe. Upravo je ovaj zakon hteo da definiše sve slučajnosti u lošem poslovanju, u velikim problemima kod privatizacije, sa ovim metodama, merama i modelima.
Na kraju, dosta smo toga slušali o tome da li su oni dobri ili nisu i da li ih treba popravljati sa još više slučajeva iz prakse. To ćemo raditi o zakonu u pojedinostima. Ali, ono što je važno, to je da postoji studija koja je urađena, poređenje određenih ekonomskih efekata, na sajtu Agencije za privatizaciju još iz 1997. godine, kada smo pričali o prvom Zakonu o svojinskoj transformaciji, koji je započeo tada sa 1400 preduzeća, određeni zaključci i poređenja na 2001. godinu, kada se prvi Zakon o privatizaciji praktično pojavio ovde.
Kada vidite te rezultate i ove današnje rezultate koji su krajnji rezime celog procesa privatizacije u Srbiji, onda nije ni čudo i čak mislim da je jako malo da su 24 firme ušle u određene sporove koje možemo da nazovemo sporne privatizacije, jer ne pričamo o nekim malim preduzećima koja su preko privatizacije vrlo brzo završila u stečaju. Ali, treba reći da nije slučajan bio loš princip privatizacije povezan sa stečajem, jer je država učestvovala u tome. Učestvovala je kroz davanje Fonda za razvoj, kroz novac od poreskih obveznika, koja je, recimo, za firme gospodina Miškovića izdvojila 1,2 milijarde dinara, koje su kasnije išle u stečaj. Za jedan „Farmakom“ su izdvojile, primera radi, 731 milion dinara, koje su sada praktično u stečaju i ima četiri i po hiljade zaposlenih radnika.
Sada pitam – zbog čega se to dešavalo u periodu kada su postojali adekvatni zakoni? Očito da je ta zakonska regulativa išla na ruku tajkunima i da je postupak stečaja praktično bio u saglasnosti sa političkim establišmentom koji je vladao u to vreme i pokazalo se da su ovakva zakonska rešenja praktično prevaziđena, da ako želite da konsolidujete finansije, ako želite da uredite sistem, ako želite da završite sa društvenim kapitalom, onda morate da donesete ovakav predlog zakonskih rešenja koji će zaista ući u kompletnu reformu privrednih aktivnosti. Zaista će se ona pokazati kao dobra i neće proći puno vremena, već za godinu dana će praktično taj zamajac privrednih aktivnosti krenuti napred.
Ono što je važno još reći, jeste da je Zakon o stečaju u prošlosti pokazivao da su vlasnici privatnog kapitala praktično fiktivno otvarali firme i da su čak javne nabavke bile meka za ovakva preduzeća, a da su ćerke firmi ili neka druga privatna preduzeća služila samo za isisavanje para, pogotovo ako pričamo o javnim preduzećima koja su raspisivala tendere, odnosno javne nabavke koje su tada imale praktično jako puno rupa i koje su pokazivale da sve ono što može da ide kroz male nabavke se pokazalo da kao rezultat toga stepen korupcije u Srbiji je dostigao bio abnormalne cifre, da jednostavno više niko od investitora nije hteo da dođe u Srbiju da radi sa našom privredom.
Privatizacija je često bio slučaj, predmet, znači, sinergija ova dva zakona, su bili slučaj u kojima su se pokazali da su se razvijali više tajkuni i razvijale sve više firme na tržištu koje su bile u stečaju, da je to postao način funkcionisanja kako privreda treba da radi i samim tim budžet Srbije je postajao sve siromašniji, potrebe za uzimanjem kredita su postajale sve veće. Ti krediti su postali sve skuplji i skuplji i došli smo do ovoga do čega smo došli, da nam je bruto društveni prihod praktično postao omča oko vrata, da je jednostavno javni dug počeo da raste i svi negde zaboravljaju tu prošlost.
Sada smo došli, kada treba da povučete određene poteze u kojima treba da pokažete odlučnost i svi oni koji su učestvovali u ranijim privatizacijama i kreirali uopšte ova zakonska rešenja sada bi da napadaju, ali jednostavno su zaboravili da odgovornost za sve odluke i za sva zakonska rešenja nisu samo na onima koji su direktno vršili funkcije u agencijama za privatizaciju, ministarstvima, nego i na političkoj eliti koja je u tom vremenu činila određenu političku većinu.
Ono što treba reći da ovim novim zakonskim rešenjima se praktično prevazilaze svi modeli koji su do sada postojali, da se uvodi praktično očuvanje novih radnih mesta, stabilizacija privrednih aktivnosti koliko je to moguće, ozdravljenje privrede, kako je rekao gospodin ministar. I da kroz određene modele mi sada dobijamo i podršku Fiskalnog saveta, to ovde nije toliko poentirano, ali mislim da je jako važno, jer se mnogi pozivaju da Fiskalni savet ima običaj da ima suprotno mišljenje od predlagača, međutim, to je institucija koja je odavno već govorila da sa društvenim kapitalom treba prestati. Ono što je dobro, to je da pored Fiskalnog saveta Kancelarija za evropske integracije je podržala ove predloge, tako da je i ovaj predlog išao na Odbor za evropske integracije. Praktično je taj dokument pokazao da je Srbija sada na evropskom putu i nikada neće ni odustati od toga jer jednostavno promene koje sada uvodimo kroz ova zakonska rešenja više niko ne može da zaustavi.
Ono što je još važno reći da Zakonom o stečaju praktično uvodi se veća transparentnost, uvodi se sa novim predlozima sprečavanje zloupotreba koje je bilo evidentno, uvodi se praktično uklanjanje određenih problema koji se javljaju povećanjem ne izmirenja poverilaca, tako da su stečajni upravnici zajedno u saradnji sa sudijama koji su vodili postupke u prošlosti, bili mali bogovi koji su vršili funkciju rukovodioca cele imovine ali i onih poverioca da, od prilike, bilo važno na kojem mestu se nalazite u izmirivanju tih poverioca, pa onda otvarate veliki prostor za korupciju. Tako da samim tim sada te mogućnosti više ne postoje.
Ono što je važno, da samim ovim smanjujemo troškove koji će ići stečajnim upravnicima. Važno je da više odluka neće biti diskreciono pravo sudija, o tome ko će biti stečajni upravnik. Važno je da se kaže da obaveze koje se objavljuju mora da budu transparentno u roku od tri meseca kroz izveštaje objavljene. Da se ograničava onaj predujam za mala preduzeća jer, nije bilo u mogućnosti nijedno preduzeće malo koje je otišlo u stečaj da otvori stečajni postupak, jer nije u situaciji da plaća određene takse koje nisu bile u mogućnosti da prevazilaze određene troškove. To je sada na nivou od 50.000 dinara. Tako da nije bilo, sada nema više direktnih izbora stečajnih upravnika i važno je da taj odbor poverilaca bude u smislu toga da ne može više da dolazi do tog koruptivnog elementa u kome će se izvlačiti novac kroz određene vrste pozajmica, pa čak u tom četvrtom nivou i da se vrši ubrzavanje kroz određenu reorganizaciju, da se pokuša da ono što može da se izvuče iz stečaja i da postane ekonomski održivo zaista funkcioniše na tržištu kapitala.
Na kraju, izmene koje se odnose na određene probleme, kada pričamo o međunarodnom stečaju, a sada vidimo da, s obzirom da mnoge firme posluju i imaju te izvorne orjentacije, i kupovina postoji kod stranih investitora, mi moramo da se usaglašavamo svoje propise sa međunarodnim propisima, naravno ovo je jedan od zakona, izmena i dopuna koja će se uskladiti sa tim.
Osim ova dva zakona koja su se pokazala da sa svojim rešenjima, znači, ova Vlada ima viziju o tome kako treba izaći iz ovih problema sa kojima se Srbija nosi u poslednjih 13 godina. Treba reći da su i druge države od 2008. godine čak u svojim 65 zakonskih rešenja do sada takođe rešavale na ovaj način kao što je Vlada koju predvodi gospodin Vučić. Pokazali smo na neki način hrabrost da se uhvatimo u koštaca sa onim rešenjima koja su godinama gurana pod tepih.
Ono što je dato uz ovaj set zakona, o tome se možda manje pričalo, izmene i dopune, prilikom registracije, kada govorimo o privrednim subjektima vezano za Agenciju za privredne registre, važno je reći da izveštavanje koje je vezano uopšte za poslovanje, za svaku fiskalnu godinu više se ne vezuje za taj 28. februar 2012. godine, nego je on više statističke prirode, nego se vezuje za polovinu godine, odnosno za 30. jun.
Zašto je to sada važno? Zato što u tom delu vi otvarate potpuno transparentno, što se tiče samog izveštavanja, da svako ko je zainteresovan ko želi da radi, može na potpuno transparentan način kroz Agenciju za privredne registre da otvori praktično izveštaj o poslovanju uopšte određenom privrednom subjektu i može na osnovu toga čak da vidi ukoliko nije pravilno zaveo svoje poslovanje, takvi izveštaji će biti takođe na transparentan način. U obavezi su do 30. oktobra da budu praktično objedinjeni na „veb“ stranici APR-a. Zašto je to bitno. Pa, zato što na potpuno transparentan način više neće biti posrednika ni u jednom procesu, mi u procesu registracije određenih firmi, ni u procesu privatizacije, ni u procesu stečaja.
Danas kada pričamo uopšte o ovim zakonskim rešenjima, treba reći, odnosno pohvaliti rad ovog Ministarstva i treba reći da su svi ovi predlozi metodološki pokazani, jedna preciznos. Do sada, sve ove detalje, zakoni su uvek imali kroz određene predloge, što bi rekli, rupe koje bi određeni privredni subjekti jako brzo koristili i onda, zarad toga pokušavali da na neki način zaobiđu zakonska rešenja i prežive i ne plate ono što su obaveze, a to je porez države, odnosno punjenje budžeta, jer kao što se vidi, nikada nije bilo na adekvatan način, a pogotovo kada pričamo o stečaju i naplati potraživanja, ona su uvek išla u manjem procentu, nego što bi to trebalo da postoji.
Ovaj zakon treba podržati, ne samo zato što su reformski, nego zato što se pokazalo da ipak struka daje uvek prednost nad politikom, da sa stanovišta struke negde možete i kao ministar da ubedite i one koji nisu u poziciji da podržavaju ove zakone, pa da podrže i ovakva zakonska rešenja, jer su ona u interesu države, da nikada više pojedinci ne mogu da nadmaše državu, pa zvali se oni i tajkuni ili kontraverzni biznismeni, da nikada više ne možete doći u situaciju da jednostavno ne znate odakle kapital dolazi kada je u pitanju privatizacija i da nikada više nećete doći u situaciju da donosite određene odluke, a da nemaju zakonski okvir.
Dobro je što ste nam na stručan način pokazali da ipak, da biste uopšte debatovali na ovu temu morate, pod jedan, da pročitate zakon, morate da znate koja su zakonska rešenja.
S druge strane, ne smete da zaboravite da smo se mi kao država, to je otprilike bila negde sugestija onih koji ne misle kao oni koji podržavju zakon, da određena rešenja koja se odnose i na poljoprivredna zemljišta kada su u pitanju investitori, mogu da budu i praktično deo kada pričamo o stranim investitorima, mogu da budu deo imovine i predmet kupovine i prodaje su zaboravili, da smo se mi obavezali prema Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju EU, da jednostavno zakon važi za sve, da je tržište otvoreno, da samo konkurentska utakmica pobeđuje i da su to evropske vrednosti za koje se svi zalažemo.
Prema tome, u tom delu privrednih aktivnosti mi ne možemo da pravimo neke prednosti za određene, a za druge, kada su u pitanju određene delatnosti da kažemo – za ovo ne može. Za poljoprivredno zemljište ne može da važi, a za 16 hektara na Novom Beogradu, za određene firme koje su u one 24 sporne privatizacije, za njih to važi.
Prema tome, bez obzira da li govorimo…
(Predsednik: Vreme, već je 20 minuta.)
Sve ovo će biti i predmet određenih razgovora na odboru koji ćemo voditi o zakonu u pojedinostima, kroz veliki broj amandmana.
Mislim da SNS nema razloga da bude nezadovoljna i mi ćemo podržati ove zakone.

Hvala vam.
Poštovani narodni poslanici, saglasno članu 27. i članu 87. stav 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi i posle 18,00 časova, a zbog potrebe da Narodna skupština što pre donese akte iz dnevnog reda ove sednice.
Sada određujem pauzu do 15,45 časova.
Hvala vam.
(Posle pauze.)

Poštovani narodni poslanici, pošto ministar još nije stigao predlažem da mi nastavimo sa radom, i da govore po redosledu narodni poslanici koji žele da govore u odsustvu ministra.
Reč ima Dubravka Filipovski.

Zahvaljujem gospodine predsedavajući, s obzirom da nas čeka još puno rada, ja sam kao što ste i rekli predložila da počnemo sa raspravom iako imam neka pitanja za gospodina ministra, ali očekujem da će u međuvremenu stići.
Cilj ovog Zakona o privatizaciji je da se ubrzaju preostale privatizacije, da se stvore uslovi za ekonomski razvoj i očuvanje socijalne sigurnosti u zemlji i namera Vlade Republike Srbije je da se za sva preduzeća nađe pravi model da izađu iz sadašnje situacije. Pozdravljam nameru Vlade u tome, utvrđuje se i konačan rok za privatizaciju društvenog kapitala, to je decembar 2015. godine.
Moje mišljenje je da smo mi za ovih 25 godina, jer podsetiću vas prvi zakon o društvenom kapitalu donet je 1989. godine, prošao je kroz jedan težak, mučan i bolan proces i ovo je prvi zakon u nekoliko kojih je bilo unazad, koji predviđa okončanje procesa privatizacije u Srbiji.
Svaki od ovih zakona koji sam rekla i Zakon o društvenom kapitalu iz 1989. godine i Zakon o privatizaciji iz 2001. godine, koji je, bez obzira na menjanje izmene i dopune preživeo do današnjeg dana, dovodio često do veoma problematičnih situacija.
Mi nažalost, imamo preduzeća koja su punih 25 godina u procesu privatizacije i ne mogu da ovom prilikom ne pomenem jedno od njih, to je „Šahovski informator“ a.d. iz Beograda, koji je u oblasti spoljne trgovine iz perioda SFRJ bio lider u ovoj oblasti, zbog toga što je imalo svoj unikatni proizvod koji je bio broj jedan u svetu u oblasti izdavanja socijalizovane literature i zahvaljujući njemu je stekao lidersku poziciju.
Kao što je bio avangarda u svom radu i u svemu što je predlagao, tako je među prvima i krenulo u proces privatizacije. Ta privatizacija traje do današnjih dana, to preduzeće pokušava nekako da opstane na tržištu i da se izbori sa brojnim problemima. Dva osnovna razloga zbog čega nisu imali uspešnu privatizaciju je neažurnost rukovodstva, ležernost nekoliko prethodnih rukovodećih struktura, ali i nemar i nebriga nadležnih institucija. Dakle, prava paradigma dugovečnosti našeg postupka privatizacije.
Ne mogu ovom prilikom da ne spomenem Zakon o uslovima i postupku pretvaranja društvene svojine u druge oblike svojine, koji je na neki način posle 2000. godine izvršio prisilnu reviziju velikog broja privatizacije početkom devedesetih godina i koji je sveo učešće zaposlenih, odnosno malih akcionara u ukupnom kapitalu njihovih preduzeća na zanemarljiv procenat.
PIK Čačak je jedno od retkih preduzeća koje je privatizovano po ovom zakonu, a koje je dugogodišnjim sudskim procesima uspelo da se izbori na tržištu, da obnovi svoje poslovanje i da danas uspešno radi.
Ne mogu, a da ne pomenem ni 4,8 miliona građana Srbije koji su se upisali u besplatne akcije i podatak da je 2,5 miliona građana prodalo akcije NIS-a i to po cenama značajno nižim od onih po kojima se ova kompanija trenutno kotira na berzi.
Sve su to posledice neuspešnih privatizacija i 365 raskinutih ugovora i 24 privatizacije koje moraju da budu u okviru sudskog postupka. Mi danas kao društvo i kao država trpimo posledice tih neuspešnih privatizacija koje se i te kako odražavaju na našu privredu.
Zašto postupak privatizacije društvenog i državnog kapitala još uvek u Srbiji nije okončan, pitanje je po mom mišljenju za jednu duboku, ozbiljnu i nepristrasnu analizu i sa ekonomskog i sa političkog i sa sociološkog i sa istorijskog aspekta?
Ali, smatram da su dva bitna elementa doprinela dosadašnjoj ukupno lošoj privatizaciji. Prvi je, apsolutni izostanak elementarne edukacije najširih slojeva stanovništva, a drugi je po mom mišljenju neizgrađenost i nedostatak integriteta institucija.
U ovom sazivu ja i moje kolege poslanici iz poslaničke grupe Nove Srbija i ostali poslanici sigurno dobijaju svakodnevna obaveštenja od akcionara „Agrobanke“, koji nas obaveštavaju da će svoja vlasnička prava potražiti na međunarodnim sudovima, što svakako nije dobro za prilike u kojima se Srbija nalazi, za pre svega, privlačenje stranih investicija.
Takođe, sve ovo vreme u postupku privatizacije je u igri veoma često bio kapital sumnjivog porekla, koji uglavnom potiče iz naše zemlje, ali se vešto kamuflira iza inostranih investicionih fondova sa egzotičnih destinacija, iz poreskih rajeva. Zbog toga je iz sadašnje perspektive naš osnovni zadatak kao nosioca zakonodavne vlasti da pokušamo da stvorimo kvalitetan pravni okvir koji će omogućiti konačan i brz završetak ovog mučnog procesa privatizacije.
Želim da vas obavestim da je poslanička grupa Nove Srbije podnela amandmane koji su u cilju samo boljeg razumevanja ovog zakona, više su tehničke prirode.
Što se tiče Zakona o stečaju, želim samo da kažem da se ovim zakonom obezbeđuju uslovi za poboljšanje poslovnog ambijenta, za efikasnije sprovođenje stečajnog postupka i sprečavanje zloupotrebe i korupcije u ovom procesu.
Poslanička grupa Nove Srbije će u danu za glasanje podržati ove predloge zakona, a svakako ćemo se aktivno uključiti i u raspravi o pojedinostima, kada za to bude vreme. Hvala vam.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Zoran Živković. Izvolite.

Hvala, predsedavajući.
Hvala ministru što se vratio da čuje diskusije poslanika.
Tri zakona su u ovoj raspravi. Prvi je Zakon o postupku registracije. Tu nemamo primedbe. To je usaglašavanje sa izmenama Zakona o računovodstvu i nekih drugih zakona, tako da ćemo glasati za taj zakon.
Drugi zakon je Zakon o stečajnom postupku. I tu nemamo bitne primedbe. Taj zakon je značajno bolji nego prethodni.
Imamo jedan amandman kojim tražimo da se briše član 2. koji predviđa legitimacije za stečajne upravnike. Mislim da je to nepotrebna militarizacija tog posla.
Šta će stečajni upravnik da dobije, koliko će biti značajniji, pošteniji i važniji ako ima legitimaciju? To je potpuno besmislena stvar. On ima rešenje kojim je postavljen na tu funkciju i ako mu to ne pomaže u vršenju njegovog posla, teško da će legitimacija da mu pomogne.
Nadam se da će prihvatiti taj amandman i onda ćemo glasati i za taj zakon.
Imamo i treći zakon koji ne valja ništa, a to je Zakon o privatizaciji. Nas dvojica ćemo glasati protiv tog zakona. Zašto zakon ne valja? Zato što razlozi za donošenje zakona počinju sa tim da je ostvarena stabilizacija makro-ekonomskog okruženja, te su time stvoreni uslovi za nastavak privatizacije. Gde je to ostvarena makro-ekonomska stabilnost u okruženju? U Srbiji? Danas? Jedino ako je makro-ekonomska stabilnost neka bajka, a pošto nije bajka, pošto svi znamo šta to znači, u Srbiji apsolutno nije ostvarena makro-ekonomska stabilnost.
Za privatizaciju ostalih 584 preduzeća, od kojih je 161 u restituciji, postoje sasvim dovoljni atributi i u postojećem zakonu ako se on sprovodi dosledno, ako se sprovodi onako kako je sprovođen u prve, dve, tri godine onaj prvi zakon iz 2001. godine i ako se ne sprovodi na način na koji je sprovođen od 2004. godine do današnjeg dana.
Šta je sa tih 584 preduzeća? U restituciji je 161. Praktično, jedna polovina je odmah spremna za stečaj, pošto to nema nikakvo poslovanje. Za nekih 58, od ovih ostalih 423 preduzeća, nije utvrđeno da su na adresi gde su prijavljena. Citiram direktorku APR. Znači, nisu pronađeni. To je posao za forenzičara, a ne za ekonomiste ili za neke finansijske eksperte. Mahom su to mala preduzeća. Vrlo mali broj ljudi je tamo zaposlen. Nema tu nikakvih stotine hiljade ljudi. Ako izuzmemo ovih 161 u restituciji među četiristo i nešto van restrukturiranja, praktično tu ima tridesetak hiljada ljudi. Mislim da je fer prema njima da im se kaže da njihova sudbina neće biti popravljena tako što će se produžiti njihova nada, donošenjem novog zakona koji traje godinu i po dana, a praktično treba pola godine da on počne da se sprovodi.
Ako 10 godina te kompanije, ta preduzeća nisu našli zainteresovanog kupca koji je spreman da uđe u avanturu privatizacije, mislim da je nerealno da očekujemo neka velika čuda.
Tu ima nekoliko velikih preduzeća. To su: „Simpo“, „Lasta“ i još nekoliko preduzeća. Sva ostala su mahom preduzeća koje je teško pronaći na adresama gde su prijavljena ili ako ih nađete, nemate šta da nađete, osim njihove table.
Mislim da je donošenje novog zakona samo gubljenje vremena i da je postojeći zakon mogao već da da sve te efekte.
Ako tražimo pravi razlog zašta se donosi novi zakon, to je pokušaj konvalidacije nekih prljavih poslova koji se rade poslednjih godinu, dve dana. Pre svega su vezani za neke tajne poslove, kao što je „Etihad“, kao što je zemljište u Vojvodini, kao što je prodaja hotela na Kopaoniku, kao što je fabrika čipova koja ne postoji, a to je pokušaj da aktuelna vlast sakrije svoje nezakonito ponašanje donošenjem ovog zakona.
Gospodine ministre, nadam se da vi nećete biti jedan u seriji ministara koji su posle šest meseci shvatili šta im se radi iza leđa i da ćete na vreme shvatiti zabludu ovog zakona.

Poštovani narodni poslanici, primili ste ostavku narodne poslanice Miljane Zindović na funkciju narodnog poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije i Izveštaj Odbora za administrativno-budžetska i mandatno-imunitetska pitanja Narodne skupštine povodom razmatranja ove ostavke, koji je utvrdio da je podnošenjem ostavke nastupio slučaj iz člana 88. stav 1. tačka 2) Zakona o izboru narodnih poslanika, pa predlaže da Narodna skupština, u smislu člana 88. stav 3. i stav 4. istog zakona, konstatuje prestanak mandata ovoj narodnoj poslanici.
U skladu s tim, a saglasno članu 88. stav 1. tačka 2) i st. 3. i 4. Zakona o izboru narodnih poslanika, Narodna skupština, na predlog Odbora za administrativno-budžetska i mandatno-imunitetska pitanja Narodne skupštine, konstatuje da je prestao mandat pre isteka vremena na koji je izabrana narodnoj poslanici Miljani Zindović danom podnošenja ostavke.
Saglasno Zakonu o izboru narodnih poslanika izvršiće se popunjavanje upražnjenog poslaničkog mesta u Narodnoj skupštini.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Đukanović. Izvolite.

Hvala, uvaženi predsedavajući.
Uvaženi gospodine ministre, moram ovde da izrazim jedno veliko zadovoljstvo zato što je malopređašnji govornik pričao nam ovde o privatizaciji i to je veoma dobro što je on pričao zato što je on danas jedan živi svedok kako se privatizacija odvijala u nekom periodu, jer je bio direktan učesnik u mnogim od tih različitih poslova.
Recimo, ja bih mu savetovao, a to bi bilo za javnost dobro, da nam napiše knjigu kako se to prodaje „Beopetrol“, a onda kada se dobiju, pošto je malopre pričao o crnim i tamnim poslovima i ne znam čim, pa baš me zanima kako je on dobio određena sredstva, a priča se da su tu neke torbe radile, da je nekome pet miliona evra dato itd. Umesto da ta sredstva uloži u vinograde, on očekuje subvencije od države, da mu država da vinograde i tako da se još duplo koristi.
Dobro je danas takvi pričaju o privatizaciji, da javnost zapravo vidi kako se pljačkala država, jer zato što je baš danas on ovde davao jednu izjavu, a to je još jedan u nizu dokaza da nikada ne čita zakon, a sada ćemo da govorimo o zakonu…
(Predsedavajući: Molim vas, vratite se na zakon.)
… zato što je rekao da neko želi da direktnim pogodbama privatizuje ovaj ostatak preduzeća. Konkretno je mislio na premijera Vučića.
Da obavestim gospodina Živkovića, direktne pogodbe su izbačene iz ovog zakona. Nema direktnih pogodbi, a on je autoprojekcijom navikao na sebe da baš tako radi.
Imamo situaciju da nam neko danas deli moralne lekcije kako se ovde odvijala privatizacija.
Uzgred budi rečeno, za „Beopetrol“ ne optužujem ga ja, nego ga optužuje član tenderske komisije, koji je prisustvovao prilikom prodaje „Beopetrola“. Mislim da se čovek zove Ratko Stojanović i on je dao izjavu za novine.
Kada pričate o privatizaciji, setite se perioda kada ste donosili zakone kojima ste omogućavali da preduzeće pokrene samostalno postupak privatizacije, i to kroz prospekte, tako što preduzeće sastavi prospekt, pa onda inicira sopstvenu prodaju. Prevedeno na srpski, dovedete nekog vašeg direktora, koji je zadužen da preduzeće obogalji, a onda on sastavi prospekt i da Agenciji za privatizaciju, pa onda tako krene privatizacija preduzeća. Tako smo dobili koliko god hoćete afera, a inače za sve te afere, opet ponavljam, ne optužujemo vas mi, to vas je optužila Evropska komisija, jer ona je rekla da su 24 privatizacije sporne i zato su se one rešavale, čak je i Verica Barać o tome pisala.
Zašto o svemu ovome pričamo? Ljudi moji, danas smo u situaciji da spašavamo šta se spasiti može. Slažem se sa jednim kolegom, koji je govorio, a i sa vama uvaženi ministre, da je ovo na neki način iznuđeno. Da je sreće, pa da je ovaj zakon donet 2001. godine, možda bi se država zaštitila, možda se ne bi ovako rasprodala naša imovina, možda se ne bi preduzeća ovako upropastila, kao što su se upropastila. Danas je – spašavaj glavu, daj šta daš. U pravu ste kad kažete – ne možete hirurgijom da nešto lečite. Hirurg izvrši operaciju. Da li ćemo preživeti? Ne znam. U takvoj smo situaciji da lečimo nešto, a da li ćemo uspeti da se izlečimo, to je veliko pitanje, jer smo potpuno devastirani, uništeni, upropašćeni.
Moram da pohvalim neke stvari vezano za Zakon o privatizaciji, posebno kontrolu vršenja privatizacije. Moram da priznam, uvaženi gospodine ministre, nemam toliko poverenja u Agenciju za privatizaciju, a niti u ovu Upravu za sprečavanje pranja novca. To jesu institucije koje bi i te kako trebale da budu transparentne, da se odlikuju nekim poštenjem. Međutim, u dosadašnjoj praksi, moram da priznam, to baš i nije bilo tako. Ljudi se plaše. Znate, koga su zmije ujedale taj se i guštera plaši. Ljudi koji tamo to budu radili, a nadam se da će sada raditi daleko poštenije, plaše se kako će oni vršiti tu vrstu nadzora. Moram da priznam, Vlada je ovde uzela mnogo jaču kontrolu, nego što je to bilo do sada, i nad samom Agencijom i nad ovim što će Uprava za sprečavanje pranja novca da radi.
Moram da vas pohvalim za još neke stvari, vezano za direktnu pogodbu. Možda je to brži metod da se preduzeće proda. Međutim, bili smo svedoci da u ovoj zemlji očigledno nema dovoljno svesti šta znači imati državnu imovinu i šta znači ući u neko strateško partnerstvo ili pokušati da nešto prodate a da to bude na korist države. Nažalost, te direktne pogodbe su se uvek završavale veoma štetno po radnike i veoma štetno po državu. Ovde je to bio izvor korupcije. Mislim da je dobro što to nije uvedeno u zakon i što je tako nešto izostavljeno. Ovo su bolji metodi da se privatizacija sprovede. Možda će to malo usporiti, ali se nadam da ljudi koji rade u ovim preduzećima koja su u restrukturiranju…
Inače, kada govorim o tim preduzećima, jedan poslanik je u prvom delu sednice rekao – od 2008. godine nismo ništa privatizovali. To je tačno. Nisu, jer su držali preduzeća u restrukturiranju, hranili su ih svojim partijskim kadrovima. To je tačno. Nisu ih zanimali, nije ih interesovalo da probaju da privatizuju neko preduzeće i da privreda počne da radi. Ne, nego su držali ta preduzeća na infuziji, trošile su se narodne pare, trošio se budžet, zapošljavali su se partijski kadrovi i kada je država došla do kolapsa, kada je došlo do bankrota, ona su se setili da pričaju kako će radnici izgubiti posao. Posao su, što je neko već rekao, izgubili još kada su ušli u postupak restrukturiranja, a sada će izgubiti plate, jer nigde na belom svetu nema da se plaća nerad. Ne možete da ne radite ništa, a da vam se plaća. To je nešto što je normalno. Znate, kada je neko vodio računa samo o tome da sebe sačuva na vlasti, onda je apsolutno pribegavao takvu metodu i daj da se optereti što više državni budžet i da se što više država upropasti. O mnogim detaljima ću i te kako govoriti u drugom zakonu, kada bude po amandmanima.
Moram da se osvrnem vezano za Zakon o stečaju. Dosta dobrih stvari se sada uvodi, ali mi smo sa tim stečajem imali toliko problema i plašim se onoga ko će vršiti tu vrstu kontrole nad ljudima koji budu stečajni upravnici. Žalosno je što većina građana misli, čast izuzecima, bilo je među stečajnim upravnicima časnih i poštenih ljudi, ali zbog delatnosti mnogi od njih su više smatrani, upotrebiću taj izraz, gangsterima, nego što su bili stečajni upravnici. Ako je neko uništavao, namerno uništavao ta preduzeća, jer se dešavalo da stečajni upravnik namerno uništava preduzeće, a onda on učestvuje u kupovini tog preduzeća, njegovih lokala, kompletne njegove imovine sa svojim nekim prijateljima ili konzorcijumom, da ne pričamo o tome kako su dobijali poslove. Dobro je što se ovde konačno menja izbor stečajnih upravnika. Pozivam vas da što pre donesete taj podzakonski akt, kako bi se to što pre regulisalo. Imali smo sada jednu neverovatnu situaciju da ono što bi trebalo da bude izuzetak postalo je praksa, a praksa je bila ta da sudija namerno izabere nekog stečajnog upravnika i onda taj ima, recimo, 20, 30 predmeta, a neko nema nijedan zato što nije pristao da učestvuje u nekim prljavim radnjama koje su se odvijale.
Stečajni upravnik bi trebalo da bude častan posao, da se mi ponosimo tim ljudima koji su stečajni upravnici, da oni sami imaju dovoljno veliku svest da moraju da rade nešto što je na korist države, na korist građana, na korist tim ljudima koji su tamo zaposleni. Nažalost, imali smo primere gde su stečajni upravnici svoj položaj koristili da upropaste neko preduzeće, a kasnije i sami da učestvuju u privatizaciji.
Pozdravljam ovo što je promenjeno i zato što će sada izbor stečajnih upravnika zavisiti od ovih algoritama, odnosno svega što se bude odvijalo u privrednom sudu, tj. od ovog softvera. To nije softver gde možete da klikćete po 100 puta, pa da izaberete nekog stečajnog upravnika koji se vama sviđa, nego je to softver gde možete jednom da kliknete, gde će vam izaći ime stečajnog upravnika koji će rukovoditi stečajem u određenom preduzeću.
Moram da pozdravim transparentnost, vezano za rad stečajnih upravnika, zato što će biti dužni da podnesu pismeni izveštaj stečajnom sudu, ali će morati u preduzeću, gde su inače stečajni upravnici, da se nađe na internet sajtu, tako da će svaki njihov izveštaj građani moći da vide i da budu upoznati sa tim šta radi stečajni upravnik, tako da su mu mogućnosti za određene zakulisne radnje i te kako smanjene.
U svakom slučaju, ovo su dva zakona koja će spasiti našu privredu i koji neće dozvoliti da neko uzme pet miliona evra i da omogući nekim pumpadžijama da imaju lokacije gde god im padne na pamet i da vodi takve zakulisne radnje, kao što je to radio neko ko je bio naš bivši premijer.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Pavićević, po Poslovniku.