Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.
Poštovani ministre, predstavnici Agencije za privatizaciju, Agencije za privredne registre i Agencije za licenciranje stečajnih upravnika, dame i gospodo narodni poslanici, prvenstveno moram da izrazim stav da SDPS podržava i logiku i strategiju Vlade i samog premijera da Srbija mora da ubrza.
U svakom slučaju, posle usvajanja Zakona o radu, koji predstavlja jednu vrstu vododelnice u našem ekonomskom i privrednom životu, usvajanje Zakona o privatizaciji i o stečaju je nešto što će zasigurno, ne zaposliti ljude, ne privući po prirodi stvari strane i domaće investitore, ali će doprineti onome čemu naša zemlja stremi već 25 godina, a to je da postanemo tržišna ekonomija u punom kapacitetu i u punom smislu te reči.
Imajući u vidu podatke koje su moje kolege prethodno napominjale, o kojima su govorili i sam ministar i kolege jutros na Odboru za privredu, da je u portfoliju agencije preko 500 preduzeća, da imamo preduzeća u restrukturiranju kojih je preko 150, to govori u prilog tome da imamo još uvek društvenu svojinu, iako to nije u skladu sa Ustavom i zakonima i naravno da to negativno utiče na sve ono što nam je potrebno da bi mogli da privučemo što više investitora i da bi mogli da podignemo nivo naše privede na nivo razvijenih zemalja Evrope i sveta.
Ono što je želja ove Vlade, u svakom slučaju, i ono što mislim da treba da se uradi i što je prosto definisano u ovom procesu, to je da mi moramo dinamično da idemo u reforme i da ono što budemo uradili, kada je u pitanju zakonska regulativa, uradićemo do kraja ove godine.
Sve drugo, kao što je ministar rekao, činiće implementaciju i činiće ono što nadam se što ćemo uspeti za vreme ovog mandata i sama Vlada, i parlament Republike Srbije, ispunjavanje onih ciljeva koji su definisani, a najvažniji ciljevi su da se naša tržišna ekonomija razvija i da zaposlimo što veći broj ljudi, da se izborimo sa najvećim problemom. To Socijaldemokratska partija uvek stavlja u svoj prvi plan, a to je problem nezaposlenosti naših građana, 25% nezaposlenih samo kroz podizanje nivoa preduzetništva, samo kroz nove investicije, samo kroz inovacije, kroz nove ideje, kroz investicije u obrazovanje, kroz dinamičnu privatizaciju i kroz stavljanje na noge onih preduzeća koji se sada nalaze u nekom, kako da kažem, veoma čudnom agregatnom stanju.
Kolege su govorile o tome, ljudi rade, odlaze na posao ne primaju plate, nemaju tržište, nisu konkurentni i ovaj zakon kroz nove modele, a pogotovo tu se fokusiramo na strateška partnerstva koja su moguća, na potencijalne „džoint venčer“ aranžmani između države inostranih ulagača. Moguće da dođemo do nivoa know now ili znanja i do prelivajućeg efekta tih investicija koji za najveći i najbitniji cilj imaju novo zapošljavanje.
Kolega Đorđe Stojšić iz Lige socijaldemokrata Vojvodine u svom govoru jutros je govorio o tržištu hartija od vrednosti. Ne mogu, a da ne pomenem da je prihod Komisije za hartije od vrednosti od tarifa i od transakcija u 2013. godini bilo samo pet stotina hiljada evra. Svi dobro znamo da kroz zaduživanje putem izdavanja i emitovanja hartija od vrednosti, da je to prvenstveno u razvijenim zemljama jedan od boljih puteva za dolaženje privatnih preduzeća, a zašto ne i javnih i državnih preduzeća do svežeg kapitala, a ne kod Komercijalnih banaka čiji su krediti skupi. Kroz ovaj zakon omogućiće se i kroz kupovinu udela, i kroz kupovinu akcija, omogućiće se da taj broj transakcija bude što veći i da ono što je za ekonomiju jedne države veoma važno da proradi, da profunkcioniše tržište hartija od vrednosti.
Ne mogu da se ne osvrnem i na ono što se događalo u proteklih 15 godina. Analize pokazuju da preko 70 milijardi evra je ušlo u našu zemlju u procesu privatizacije, kroz razne oblike investicija pogotovo stranih direktnih investicija, kroz otpis dugova našoj zemlji od strane Pariskog i Londonskog kluba. Sama ta cifra iznosi oko četiri i po milijarde evra.
Nama se dogodilo u proteklih do 2012. godine, ono što se zove u ekonomiji, to je jedna egzotična teorija, to je teorija katastrofe. Obično one privrede i one ekonomije koje imaju nisku osnovicu, koji imaju pad drastičan pad privrednog rasta mi smo to imali u onom periodu pod sankcijama i devedesetih godina. Obično kada krenu da se reformišu mogu da dođu do velikog privrednog rasta. Ono što je najbitnije za jednu Vladu i jednu državu da ono što imaju od sredstava da akumuliraju od investicija bar 15% što bi dovelo do toga da naš bruto domaći proizvod u današnje na današnji dan posle 14 godina bude za duplo veći nego što je to sada, a to je negde oko 30 milijardi evra.
Možete li zamisliti samo kakvi bi potencijali i kakve bi mogućnosti naše zemlje bili kada bi naš BDP bio 60 milijardi, kada bi novac koji smo kroz, a slobodno mogu da kažem, ne podsticanje privredne delatnosti, ne podsticanje preduzetništva, jer to i nije bio cilj kada smo ga odlili, ubacili u budžet, ubacili u potrošnju, nemamo ništa od njega i sada se borimo sa nekih 20% budžeta uz fiskalni deficit da to plasiramo u državne i u kapitalne investicije kako bi mogli da dođemo do radnih mesta.
Naravno, svaka škola se plaća. Mi smo ovu skupo platili, ali ono što je bitno i što stalno govorimo jeste da postoji politička volja, da je i celokupna javnost, stručna, politička, da se slažu u tome da reforme moraju da budu dinamične, da moraju dinamično da se implementiraju, jer bez toga nećemo moći da dostignemo nivo bilo kakvog privrednog rasta, a kamo li onaj koji nam je potreban, a to je u principu negde oko 5% na godišnjem nivou.
Ono što treba da dođe u narednom periodu, a nadam se da je to već u septembru mesecu, i ono što nepobitno i paralelno treba da se radi, a to je donošenje zakona ne o stranim ulaganjima, nego o ulaganjima, jer će se konačno izjednačiti strani i domaći ulagači gde ćemo dobiti, gde ćemo privući one najbolje ulagače. One koji proizvode, oni koji izvoze, jer bez izvoza, bez podsticaja investicija u izvozne aranžmane naša zemlja ne može da očekuje bilo kakav privredni i ekonomski rast. Zato će se u tom zakonu naći jedan stav koji podrazumeva da ćemo privlačiti, da ćemo se truditi da privlačimo kompanije sa liste 500 najboljih kompanija, ali koje pri tom poštuju tržišnu utakmicu, koji poštuju radnička prava i čitav set i korpus radno-socijalnih prava koja su nam ovde potrebna, a koje nadam se i ove izmene i dopune Zakona o radu koji će u tom nekom smislu garantovati, u tom smislu da će se olakšati i novo zapošljavanje, da će naše tržište rada biti fleksibilnije i da nećemo imati ni 90, ni 80, ni 50 hiljada ljudi koji će ići na neki posao, a neće imati zaradu. Da će nas subvencionisanje, što predstavlja, slobodno mogu da kažem, rak ranu svake ekonomije koštati 700, 800 miliona dolara godišnje, a fiskalni deficit po projekciji će nam biti negde oko milijardu i 300 miliona.
Znači, mi smo u jednom brodu koji ima puno rupa, ali gde je moguće napraviti, uraditi, jednom dobrom, brzom i kvalitetnom akcijom, strateškim planom, strateškim ciljevima, znajući šta treba da uradimo i dokle treba da dođemo taj naš cilj možemo definitivno da ispunimo.
Ono što bih predložio resornom ministru i naravno kao socijaldemokrata ne mogu da ne govorim o tom problemu, i ne mogu da govorim o ljudima i o 90 hiljada radnika samo kao o nekom broju i da ga nadogradimo samo na onu cifru od 700 hiljada ljudi koji već ovde ne rade, a to je da već sada analiziramo i donesemo jasan plan prekvalifikacije, dokvalifikacije, moguće primene austrijskog, nemačkog iskustva donošenja zakona o radnim fondacijama gde će se ti ljudi koji će potencijalno izgubiti svoj posao prekvalifikovati, dokvalifikovati. Jer, nisu njima toliko, naravno, egzistencijalno su im bitne otpremnine, ali ono što je njima najbitnije u ovom trenutku, u 21. veku jeste znanje. Država mora da im ponudi znanje. Država mora da im ponudi ambijent da oni mogu da nauče. Mora da im ponudi plan u kom smeru i u kojim sektorima će se država razvijati i u skladu sa tim da i sami u sebe ulažu u skladu sa tržišnim principima i tržišnom ekonomijom koja ovde bude funkcionisala.
Naravno, ministar je govorio i o novom Zakonu o javnim preduzećima. Veoma je važno da javna preduzeća korporativizujemo. Razgovarao sam i sa koleginicom jutros na odboru, direktorom Agencije za privatizaciju o tom problemu i predložio bih ministru da se razmišlja i o tome da ona javna, ona državna preduzeća koja smo pokazali da ne možemo da vodimo, zašto ne damo nekome na upravljanje. Hajde da vidimo da li to neko može. Ne da ga kupi, ne da ga privatizuje, neka upravlja, neka upravlja za proviziju, za procenat, pa onda možemo kada mi steknemo uslove, kada sa 6% visokoobrazovanih kadrova dođemo na 15 ili 20%, kada kvantitativno i kvalitativno pojačamo nivo i funkcionalnog, i formalnog obrazovanja, da preuzmemo taj posao upravljanja našim preduzećima, a da ne govorimo o tome da je jako potrebno da dobro, kvalitetno, efikasno, efektivno upravljamo našom imovinom.
Ja ću vas podsetiti na to da je, evo, završavam uvaženi predsedavajući, nemam vremena govorio bih još o ovome.
Naravno SDPS i njeni poslanici će u danu za glasanje podržati ove zakone, uz molbu da prihvatite naše skromne sugestije. Hvala.

Zahvaljujem profesore Marinkoviću.
Reč ima narodni poslanik Milan Korać. Neka se pripremi narodni poslanik Đorđe Milićević.
Izvolite gospodine Korać.

Poštovani predsedavajući, poštovani narodni poslanici, poštovani ministre, mi smo pre 10 dana usvojili dva značajna zakona. to je Zakon o radu i Zakon o penzijama. Danas usvajamo dva ista tako značajna sistemska zakona. To je Zakon o privatizaciji i Zakon o stečaju.
Mislim da ovaj zakon u odnosu na raniji zakon, je daleko fleksibilniji jer rešavanje pitanje procedure i postupka privatizacije, što je bio nedostatak ranijeg zakona, tako da je ta privatizacija sprovođena kako se kome u vremenu svidelo i nije bilo odredbi koje su to precizirale.
Ovaj Zakon o privatizaciji u članu 5. govori šta je predmet privatizacije. U tačci 1. privatizacija - vrši se društvenih, odnosno javnog kapitala ili imovine i preduzeća i drugih pravnih lica, uključujući i javna preduzeća.
Znači, ovde se pretpostavlja da će doći do privatizacije komunalnih javnih preduzeća. Do sada ta preduzeća nisu privatizovana. Mislim da sigurno će poboljšati poslovanje pojedinih komunalnih preduzeća, po mom mišljenju što ne bi trebalo privatizovati, jer mislim da nešto mora da ostane kao javno preduzeće u vlasništvu države, odnosno lokalnih samouprava, to je pitanje vodovoda.
Voda će imati sve veći značaj u budućnosti. Mi se već danas sukobljavamo da pojedine opštine iako osnivaju ta preduzeća u vodovodu, ne mogu da reše taj problem jer on mora da se regionalno rešava, obzirom da nema uslova da se dobije pitka voda, tako da ova preduzeća ne bi trebalo ni pod kojim uslovima da se privatizuju.
Druga stvar, što je ministar naglasio, da pojedinci koji imaju određena ovlašćenja za sprovođenje zakona moraju da prihvate veću odgovornost za ono što rade, ali zakon možda bude idealno donesen a da bude zloupotrebljen kako od pojedinca koji ga sprovodi, može da bude zloupotrebljeno i od strane države.
Naveo bih samo jedan primer koji je toliko eklatantan da ga moram naglasiti. U starom zakonu i u ovom zakonu, govori da predmet akcija bez naknade koja se prenosi radnicima i bivšim radnicima koji su penzioneri, može da bude vrednost imovine do 30% i da po svakoj godini dobija se 200 evra.
Ja bih sada izneo primer koji je u NIS-u, najvećem preduzeću Srbije, a imalo je to preduzeće najveći kapital, došlo je do toga da je zakonom koji je sproveo Dinkić, o pravu građana na akcije, i treba svaki da dobije 1000 evra, a dobio je 20 ili 30 evra, pošto nije bilo kapitala i on je doneo u tom zakonu jedan član gde kaže da u javnom preduzeću NIS može da se sprovede privatizacija na osnovu procene vrednosti imovine.
U ono vreme kada je vršeno pregovaranje o prodaji NIS Rusiji, a on je to znao vrlo dobro, on je našao jednu stranu firmu koja je dala procenu, vrednost te imovine da je 2 milijarde i 200 miliona evra. Onda je na bazi toga odredio da zaposlenima i penzionerima pripada svega 4% vrednosti te imovine.
Pošto nije bilo te imovine, nego je utvrđena u ugovoru na osnovu knjigovodstvene i druge vrednosti, da je 930 miliona evra.
Tada ta imovina ne može da podmiri 4% od vrednosti. On je jednostavno jednom mahinacijom sproveo da radnici ne mogu da dobiju više od 70 evra. To je čisto zloupotreba od strane države prema zaposlenima. U ugovoru koji je nastupio posle pola godine, radnici koji su bili na osnovu ugovora koji je zaključen između naše države i Rusije, radnici su imali pravo na 700 evra za svaku godinu staža.
To je jedna zloupotreba i to zloupotreba koja se od pojedinaca vrši, što rekao ministar – mora biti odgovornosti velike za ona ovlašćenja koja pojedina lica imaju.
Druga stvar koju bih naglasio, u ovom zakonu se govori u članu 17. da od prodaje ove imovine, da se sredstva uplaćuju u budžet Republike, odnosno u lokalne samouprave. Mislim da to nije dobro rešenje.
Na ovaj član sam dao amandman o čemu ću pričati kada bude bilo reči o tome. Mislim da bi morala ova sredstva od privatizacije da se upotrebe za investicije za otvaranje novih radnih mesta, a ne kao što je ovde uopšteno rečeno, oni će se upotrebiti na osnovu programa. Kojeg programa? Možda bude i auto put, tu nema nikakvog zaposlenja?
Ovde bi ovaj član morao da pretrpi određenu korekciju da bi od tih sredstava od prodaje imovine išlo u investicije, jer znamo vrlo dobro da je u prošlosti, da su sredstva upotrebljena za budžet i potrošena su na osnovu čuvanja socijalnog mira koji je bio. Jednostavno su se izgubila kao takva.
Ako bi se ovo preciziralo da se upotrebe tačno za određene investicije u cilju podsticaja zapošljavanja.
Ima ovde i drugih odredbi zakona koje preciziraju stvari, ali ima jedna oblast koja je ostala nedorečena, a to je o javnim preduzećima kao što je EPS, JAT, a koja nisu privatizovana.
Tu bi morao zakon da se donese, da na osnovu jedne realne procene vrednosti te imovine, ti radnici koji su stvarali tu imovinu i koji tamo rade, ili koji su radili, da imaju pravo na besplatne akcije u visini 200 evra.
To bi u ovom zakonu trebalo da nađe svoje mesto, da bi bio potpun.
Hvala lepo.

Reč ima narodni poslanik Đorđe Milićević.

Uvažena gospođo predsednice, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, kao što je moj prethodnik rekao, pred nama je danas drugi po redu set reformskih i sistemskih zakona koje je Vlada Republike Srbije uputila republičkom parlamentu na razmatranje. Rekao bih da to još jednom potvrđuje i posvećenost i opredeljenost Vlade kada je reč o reformama.
Danas, nakon usvajanja Zakona o PIO i Zakona o radu, mi pravimo još jedan kvalitativan pomak, još jedan korak dalje koji vodi ka ozdravljenju ekonomskog sistema naše zemlje i koji vodi ka novom i ka većem zapošljavanju u Srbiji.
Srbija mora da se reformiše i zato moraju da se preduzimaju hrabri i ekonomski potezi, ali nekada teške i bolne političke odluke.
Reformski proces mora da se nastavi. Moramo da usvojimo set sistemskih zakona, jer bez usvajanja seta sistemskih i reformskih zakona u republičkom parlamentu neće biti pozitivnog pomaka, a to jeste suština i krajnji cilj svih nas.
Nije moguće bez sistemskih zakona poboljšati ono o čemu je tokom današnje rasprave bilo reči, nije moguće poboljšati poslovnu i investicionu klimu u Srbiji, poboljšati poslovni ambijent, nije moguće od Srbije napraviti atraktivnu investicionu destinaciju.
Građani Srbije su na nedavno održanim vanrednim parlamentarnim izborima vrlo jasno rekli - da – modernizaciji, da – promenama, da – reformama. Rekao bih da ova Vlada Republike Srbije ima jedan jak politički legitimitet, jedan jak politički mandat, ali, rekao bih da ova Vlada Republike Srbije ima i jednu odlučnost i rešenost da reši sve ono što nije, da ponudi odgovore rešenja na sve ono što nije bilo dobro u prethodnom i proteklom vremenskom periodu.
Mi danas govorimo o Predlogu zakona o privatizaciji, veoma važan i značajan zakon, ali, rekao bih, i sama tema privatizacije je veoma bolna i teška za građane Srbije, jer, malo je građana Srbije koji na neki način nisu osetili negativne efekte dosadašnjeg procesa i postupka privatizacije u Srbiji, mislim na period od 2001. godine do danas. Već je o tome bilo reči. Dakle, da, aktuelni zakon jeste usvojen 2001. godine i po tom aktuelnom zakonu privatizovano je negde oko 2.300 preduzeća. Međutim, ova cifra i broj sam po sebi apsolutno ništa ne govori.
Ono što je suštinsko pitanje kada je reč o ukupnom broju privatizovanih preduzeća od 2001. godine do danas jeste – koliko je uspešnih privatizacija u Srbiji, koliko je neuspešnih privatizacija, koliko je raskinutih ugovora kada je reč o privatizacijama i koliko ima nekakvih, hajde da kažem, nedefinisanih statusa na teritoriji Republike Srbije, u smislu da su, navodno, preduzeća privatizovana, ali postoje osnovani razlozi za raskid privatizacije, jer onaj koji je privatizovao preduzeće ne ispunjava i ne izvršava ugovorom propisane obaveze i, nažalost, teret u takvim situacijama uglavnom pada na poštenog radnika koji želi za pošten posao poštenu platu i dostojanstven život.
Nažalost, imamo slaba preduzeća, nekako čitav, celokupan ambijent je loš, imamo slabu zakonsku regulativu i iz svega onoga što se moglo čuti tokom današnje rasprave i što se može videti, jeste da postojeća zakonska regulativa nije u mogućnosti da okonča i završi ovaj izuzetno važan postupak i proces privatizacije u Srbiji. Brojne su greške u prethodnom vremenskom periodu od 2001. godine do danas i ne bih govorio o tome. Dakle, nije u mogućnosti da okonča ovaj izuzetno važan proces i postupak u Srbiji, što zbog nedorečenosti zakonske regulative, što zbog konflikata sa pojedinim zakonima.
Od zakona o kojima danas govorimo, zakon o privatizaciji jeste fleksibilan i lično mislim da je to veoma dobro, jer to jeste pravi način i put, jedini mogući način i put, da se izađe iz jedne nedefinisane situacije, aktuelne situacije u kojoj se danas nalaze firme i preduzeća. Od zakona o privatizaciji mi očekujemo pre svega da se isprave one greške i nepravilnosti koje jesu uočene tokom proteklog vremenskog perioda, ali, isto tako, očekujemo da ovaj zakon o privatizaciji da odgovore i reši problem, već je o tome bilo reči, za 600 preduzeća koji se nalaze na spisku Agencije za privatizaciju, koja zapošljavaju negde oko stotinu hiljada radnika, imaju vrednost imovine od nekoliko milijardi i, naravno, kad kažem ukupan broj preduzeća, mislim i na 161 preduzeće koje jeste u procesu restrukturiranja, ali, sve to košta i jeste kamen o vratu republičkom budžetu i košta oko 800 miliona evra.
U potpunosti se slažemo da ovakva situacija i ovakvo stanje ne može da se beskonačno odlaže, da se prolongira u nedogled, da se daju minimalne zarade, državne subvencije, a pri tome imamo teret od 800 miliona evra. Dakle, slažemo se da nije dobro imati fiktivan posao, biti kamen oko vrata republičkom budžetu a ne privređivati, nemati proizvodnju i nemati apsolutno nikakav profit.
Ono što mi očekujemo od ovog zakona jeste da otkloni prepreke koje su do sada postojale i koje su onemogućavale da se poboljša poslovni ambijent u Srbiji i da pokrene privredu. Već je bilo o tome reči. Dakle, ovaj zakon nudi i mere i metode i modalitete koji, što se nas tiče i po našem mišljenju, odgovaraju u potpunosti stvarnim potrebama firmi i preduzeća. Kada kažem – firmi i preduzeća, mislim na preduzeća koja nisu privatizovana, preduzeća u procesu restrukturiranja, da nađu strateškog partnera, da nađu investitore i da pokrenu pravi i jedini mogući model proizvodnje.
Dakle, mi ovde ne govorimo, vi ste se slikovito izrazili, o podržavanju opstanka preduzeća, ili o preživljavanju preduzeća, govorimo o realizaciji jedne ideje, o jednom sistemskom pristupu da se preduzeća okrenu ka sebi i kažu da li imaju suštinu postojanja ili ne. Takav koncept verujemo da će podstaći i ekonomski rast u smislu da će zdrava preduzeća pronaći strateškog partnera investitora i nastaviti da proizvode i rade, a s druge strane, iz budžeta Republike Srbije neće se izdvajati za preduzeća koja gube i koja nisu privređivala i koja nisu imala apsolutno nikakvu proizvodnju.
Ekonomska logika što se tiče poslaničkog kluba SPS-a je potpuno jasna – da se iznađe jedini pravi i mogući put da se izađe iz aktuelne situacije nedefinisanog statusa u kojem se danas nalaze preduzeća koja nisu privatizovana. Jer, nedopustivo je da preduzeća stoje u nekom nerešenom i nedefinisanom statusu.
Od ovog zakona mi očekujemo da će ovaj zakonski predlog nakon usvajanja omogućiti da se na jedan efikasan i fer način, po tržišnim uslovima, okonča promena vlasništva preduzeća, da čitav proces bude transparentan i da postoji jedan nivo maksimalne odgovornosti, što se podrazumeva.
Od novih rešenja o kojima je već bilo reči tokom današnje rasprave, mi očekujemo da se okonča postupak privatizacije u Srbiji, ali da to bude u interesu i Republike Srbije, sindikata, zaposlenih i, naravno, u interesu poverilaca.
Smatramo da je veoma važno da u ovom trenutku i Vlada Republike Srbije i sindikati budu na jednoj strani. U suprotnom, to bi bila veoma loša poruka za strateške partnere i investitore koji razmišljaju o eventualnom dolasku na naše tržište.
Što se tiče ciljeva koji se žele postići, usvajanjem ovog zakonskog predloga oni su za nas potpuno prihvatljivi i opravdani – da se otklone propusti i isprave greške koji su uočene u proteklom vremenskom periodu, da se da jedan jasan, adekvatan, realan odgovor za probleme, kada je reč o 600 preduzeća koja se nalaze na spisku Agencije za privatizaciju i, naravno, jasna je intencija predlagača ovog zakona, to je mišljenje poslaničkog kluba SPS, da u čitavom procesu što manje ljudi u Srbiji ostane bez posla.
Ono što je takođe važno i što je značajno, jeste da je održana jedna kvalitetna javna rasprava, kada je reč o sistemskim zakonima o kojima danas govorimo i da su mnoge sugestije i predlozi koji su se mogli čuti tokom javne rasprave upravo deo ovog zakonskog predloga. Takođe, važno je da imamo pozitivno mišljenje i relevantnih institucija – Fiskalnog saveta, Evropske komisije i Svetske banke.
Ono što kao poslanički klub smatramo da je veoma važno pitanje kada je reč o samom postupku i procesu privatizacije, to je kontrola izvršenja ugovora nakon privatizacije. Smatramo da akcenat mora i treba u narednom vremenskom periodu da bude na kvalitetnoj, dobroj, kontinuiranoj kontroli i privatizovanih preduzeća, dakle, preduzeća koja su privatizovana po aktuelnom zakonu od 2001. godine do danas, i preduzeća koja će biti privatizovana po novom zakonu o kojem danas govorimo. Jer, ako ne budemo imali takav vid kontrole, to bi definitivno moglo biti pogubno po srpsku privredu.
Dakle, mora da postoji valjana i dobra kontrola, tako da nema više rokova od strane Agencije za privatizaciju, onda se ne ispune i ne izvrše obaveze koje su definisane ugovorom, preduzeća odu u stečaj i, nažalost, opet teret pada na one zaposlene, odnosno na radnike.
Ono što želim da navedem kao primer zašto je važna kontrola i zašto akcenat treba staviti na kontrolu jeste jedan dopis koji sam imao prilike proteklih dana da dobijem od zaposlenih iz jednog valjevskog preduzeća.
Valjevo, nažalost, jeste jedan od gradova i opština na teritoriji Republike Srbije koji je osetio negativne efekte i negativne posledice dosadašnjeg toka privatizacije, koja je bila veoma loša i, rekao bih, katastrofalna. Nekada moćni privredni subjekti, industrijski giganti koji su zapošljavali najveći broj građana Valjeva i koji su izgradili Valjevo, danas faktički ne postoje.
Dopis koji sam maločas spomenuo tiče se jednog preduzeća koje je privatizovano, ali nekako postoji nedefinisan status. Da ne bih improvizovao, pročitaću ono što sam dobio od strane zaposlenih iz ovog preduzeća. Reč je o „Krušik akumulatorima“ iz Valjeva, firma koja je privatizovana 2007. godine.
Agencija za privatizaciju, stoji u ovom dopisu, je po isteku pet godina dala četiri naknadna roka vlasniku da isplati zakonom zagarantovane minimalne zarade i stoji da te zarade nisu isplaćene. Upravni odbor Agencije za privatizaciju je u dva navrata preporučio Komisiji Agencije da se raskine ugovor o prodaji „Krušik akumulatora“. Agencija, stoji opet u ovom dopisu, nije poštovala preporuku. Ministarstvo privrede, navodi se, je izvršilo upravni nadzor nad postupanjem Agencije za privatizaciju u slučaju „Krušik akumulatora“, što je rezultiralo vraćanjem nadzora nad postupanjem vlasnika uz peti dodatni rok za uplatu minimalne zarade u roku od 15 dana zaposlenima „Krušik akumulatora“. Taj rok je, navode, istekao 22. aprila 2014. godine i vlasnici nisu postupili po nalogu i Agencija je zatražila instrukcije od Ministarstva privrede.
Inače, plate u ovom valjevskom preduzeću nisu isplaćene od oktobra 2012. godine, a doprinosi za PIO od maja 2012. godine, doprinos za zdravstvo od kraja 2012. godine.
Rešenjem Vlade Republike Srbije od 7. jula 2011. godine „Krušik akumulatori“ su navedeni kao preduzeće od posebnog značaja za odbranu naše zemlje za odbranu države.
Dakle, ovo navodim samo kao jedan loš primer loše privatizacije koja je sprovedena u periodu od 2001. godine do danas. S druge strane, navodim ga iz jednog prostog razloga, da bih ukazao koliko je važno akcenat staviti na kontrolu privatizovanih preduzeća i, naravno, navodim ga jer računam na opredeljenost Vlade da da odgovor na ovako nedefinisane situacije u kojima se nalaze brojna preduzeća na teritoriji Republike Srbije.
Za sam kraj reći ću samo, što se tiče Predloga zakona o stečaju, ono što je i ovlašćeni predstavnik poslaničkog kluba SPS rekao, mi smo ubeđeni da će usvajanjem ovog zakona biti stvoreni uslovi za poboljšanje poslovnog ambijenta u Srbiji, efikasnije sprovođenje stečajnog postupka, sprečavanje zloupotreba i korupcije u ovom veoma važnom postupku, veoma važnom procesu, da će se povećati transparentnost, otkloniti problemi koji u ovom trenutku postoje u praksi i povećati prava poverilaca.
Na samom kraju ću još jednom reći, u danu za glasanje poslanički klub SPS podržaće predložene zakone. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik dr Darko Laketić. Izvolite.

Poštovana predsednice, poštovani ministre, uvažene kolege narodni poslanici, zaista mislim da je ovo prvi ozbiljniji pokušaj da neko reši problem preduzeća u restrukturiranju i državnih preduzeća koja već godinama akumuliraju gubitke i generišu dubiozu.
Ozbiljnost koju je premijer uneo u novu Vladu, u rad Vlade i potezi koje vuče, definitivno govore o tome koliko je značajno i koliko je neophodno prekinuti subvencionisanje gubitaša koji na godišnjem nivou odnesu i preko 740 miliona evra.
Ono što je takođe bitno, a citirao bih i ministarku Udovički, ukoliko hitno ne počnu reforme, radićemo za kamate.
Zakon o privatizaciji se odnosi na 584 preduzeća, uključujući i preduzeća u restrukturiranju, kojih je 157. Ona budžet koštaju oko 740 miliona evra godišnje i zato je zakonom predviđeno da se njihov status okonča do aprila iduće godine, do godišnjice Vlade. Rok za privatizaciju ostalih je kraj iduće godine.
Ono što je vrlo bitno, a vezano je za Zakon o stečaju, jeste da će privatizacija biti moguća i prodajom kapitala, prodajom imovine, strateškim partnerstvom, prenosom kapitala bez naknade itd. Agencija za privatizaciju treba da obezbedi transparentnost i formiranje cene po fer i tržišnim uslovima.
Pomenuo bih i Zakon o stečaju koji pre svega treba da obezbedi uslove za bolji poslovni ambijent, efikasnije sprovođenje stečajnog postupka i sprečavanje zloupotreba i korupciju u tom procesu. Cilj je da se povećaju prava poverioca i da se otklone problemi koji su uočeni u ranijem periodu.
Ono što je naročito značajno jeste da su u ovom slučaju poverioci ti koji odlučuju o izboru stečajnog upravnika. To je vrlo značajno i zbog ubrzavanja samog stečaja i zbog efikasnosti u celom tom procesu.
Ono što bih ja hteo da naglasim jeste da privatizacija preostalih 600 državnih preduzeća neće biti pljačkaška. Ne može se desiti da 1.000 najboljih, najkvalitetnijih, najuspešnijih preduzeća u Srbiji bude prodato, ako se može tako nazvati, za dve milijarde evra. Isto tako, ta činjenica sama po sebi govori kakva je bila privatizacija.
Želeo bih da kažem gospodinu Martinoviću, nije tu, da zaista greši ako misli da su samo u Vojvodini žute dahije pravile zulum. Navešću primer privatizacije iz Prokuplja, odakle dolazim.
Naime, Prokuplje je privatizaciju dočekalo sa 10.700 zaposlenih, od čega 6.700 u privredi. Evo šta su uradili.
Kompanija „Hisar“ - nakon 5. oktobra, dva i po miliona maraka novca, robe, sirovina, akcija komercijalnih banaka i oko 1.000 zaposlenih. Nakon ispumpavanja novca od strane DOS dahija prodat „Pioniru“ i danas zapošljava oko 150 radnika.
Kompanija „Prokupac“ - pre privatizacije 72 radnika, privatizovano, trenutno pokrenut stečajni postupak.
Preduzeće „Milan Toplica“, fabrika vode - pre privatizacije 100 radnika. Privatizovan od strane ljudi protiv kojih se vodio postupak u tzv. stečajnoj mafiji. Nakon toga je poništena privatizacija, prodat „Invest international“ 2011. godine i do danas ta kvalitetna voda otiče u reku Toplicu. Tačnije, Milan Toplica je odoleo Turcima, ali ovim savremenim dahijama definitivno nije uspeo.
Kompanija „Topličanka“, industrija pamučnog prediva - upošljavala je pre privatizacije 1.200 radnika. Nakon toga, privatizovana iz stečaja. Danas su proizvodni pogoni prodati privatnicima koji su od njih napravili poslovni prostor. Nema radnika.
Kompanija „Fiaz“, fabrika azbestnih kočionih obloga – zapošljavala je 619 radnika. Danas nema radnika u „Fiazu“.
Fabrika obojenih metala – pre privatizacije 1.000 zaposlenih. Jedna od uspešnijih fabrika u Srbiji. Privatizovana je i sada oko 75 radnika radi, koji neredovno primaju lični dohodak.
Fabrika šupljeg stakla – pre privatizacije 493 zaposlena, privatizovana i sada nema radnika.
Fabrika ravnog stakla – pre privatizacije 64 zaposlena, privatizovana i sada nema radnika.
Preduzeće „Univerzal promet“ – pre privatizacije upošljavalo je oko 300 radnika. Nakon toga je iz stečaja prodato 2005. godine i sada nema radnika.
Preduzeće „Toplica“ - kupljeno iz stečaja. Nekada je imalo 160 radnika, a sada nema radnika.
Trgovinsko preduzeće „Trgopromet“ – pre privatizacije 271 zaposlen, a sada Doo „Trgopromet“ dva radnika.
Ko je kriv što je više od 5.000 radnika ostalo bez posla i zašto njihovi članovi porodice nemaju hleba?
U ime svega ovoga postavio bih pitanje - kako je moguće da je veliki broj čelnih ljudi u Demokratskoj stranci, oni koji su nastupali u ime Demokratske stranke, odjednom uspeo da se toliko materijalno obezbedi i obogati da se to za neke ne može ni izmeriti, a dobro znamo da za mnoge od njih te pozicije su bile prva radna mesta, bez radnog iskustva i prvi posao u životu? Danas oni nas ubeđuju da toga nije bilo. Kako da poverujemo na osnovu ovoga? Ko je kriv za 5.000 izgubljenih, upropašćenih radnih mesta u Prokuplju, a koliko u Srbiji?
Pitao bih – da li postoji sprega između tih ljudi koji su sistematski uništavali imovinu i sudskih organa? Da li je iko procesuiran? Takođe, postavio bih pitanje – da li su ljudi koji su oštećeni imali mogućnost da odbrane svoju imovinu ili raznoraznim varkama i pravnim smicalicama praktično nisu bili u situaciji da reše svoje probleme?
Zaista vas molim da razumete zašto emotivno govorim o svemu ovome. Jedan ogroman broj ljudi u Prokuplju je ostao bez posla i grad se nalazi na ivici socijalne bede. Sve ono što je urađeno apsolutno treba i da se procesuira, govorimo o kriminalnim radnjama i delima. Isto tako smatram da će novi zakon, zakon koji se predlaže o stečaju i privatizaciji, definitivno doneti boljitak u ovoj oblast. Žao mi je što ovakav zakonski akt nije donet i kada su drugi bili na vlasti. Hvala vam još jednom.

Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović.

Hvala, gospođo predsednice.
Uvaženi ministre, poštovane kolege saradnici, imajući u vidu da sam danas pokušao što iscrpnije da ukažem na određene odredbe Zakona o stečaju, sada se javljam samo iz jednog jedinog razloga, a to je da se demistifikuju neke odredbe ovog zakona koje se vezuju za kolege, stečajne sudije, kao i da se konačno otkloni jedna nedoumica, imajući u vidu danas brojne kritike koje su iznete na račun stečajnih upravnika i zloupotrebe koje se pojavljuju u radu stečajnih upravnika, a povezane sa sudijama.
Naime, kod građana se stvara jedna vrsta predrasude, pa čak i generalizovanje, generalizacija, ocene da su manje-više sve stečajne sudije u nekom, pod znacima navoda, dilu sa stečajnim upravnicima i da se na taj način prave određene zloupotrebe i koruptivna delovanja. Naravno da to nije tačno i naravno da i postojeći zakon sadrži odredbe kojima se jasno uređuje način izbora stečajnih poverilaca, konkretno u nekim privrednim sudovima izvlačenjem iz bubnja, ali ovo što je sada normirano u ovim predloženim izmenama i dopunama je daleko kvalitetnije rešenje, a to je primena algoritma. Ono što je po meni najvažnije jeste da stečajni upravnici, osim iznetog, ne mogu biti ni u kom slučaju povezani sa licima koja su vezana za stečajnog dužnika.
Na taj način se sužava i onako ograničena diskreciona moć ili diskreciono pravo stečajnih sudija u izboru stečajnih upravnika, a dozvoljava se u svakom slučaju da poverenici imaju, odnosno stečajni poverioci imaju i te kako udela i povećanje udela u izboru stečajnih upravnika.
Ono što je bitno istaći jeste činjenica da niko danas nije pomenuo odredbe koje se vezuju za kaznene odredbe koje se odnose na novčane i druge kazne koje se izriču stečajnim upravnicima u disciplinskom postupku, kada se utvrde povrede dužnosti od strane stečajnih upravnika.
Ovim predviđenim izmenama i dopunama su te sankcije veoma precizno navedene i one kao takve imaju i te kako veliku ulogu u preveniranju, odnosno preventivnom delovanju u odnosu na stečajne upravnike i njihov rad, kako se te povrede ne bi ponavljale. Zašto sve ovo govorim? Upravo zbog onog danas predloga koji sam izneo, da je neminovno razmišljanje poseći za potpuno novim zakonom o stečajnim upravnicima i hteo sam da iznesem još jedan argument, koji danas nije iznet.
Zašto pored Agencije za privatizaciju stečajni upravnik ne bi mogao da bude pravno lice, odnosno privredno društvo? I te kako može. Samo kako može? Može jednostavno tako što mora imati opremljenost, kako sa stanovišta kadrovske strukture, a naročito sa stanovišta stručnih referenci, odnosno podizanja stručnosti lica zaposlenih u tom privrednom društvu ili pravnom licu koje može i treba i, po meni, mora da obavlja poslove stečajnog upravnika kod takozvanih kompleksnih stečajeva. Koji su to kompleksni stečajevi? Danas smo i te kako razmotrili i analizirali. To je jedna vrsta apela da se bukvalno na taj način dođe do konačnog rešenja.
Na kraju, da ne bih dužio, jer sam smatrao da je ovo bitno istaći, ukazao bih samo na jednu odredbu, gospođo Matić, za koju smatram da bi možda mogla da bude jasnija. U članu 32. se kaže – na predlog odbora poverilaca za razrešenje i istovremeno imenovanje novog stečajnog upravnika, a za koji se izjasnilo najmanje tri četvrtine članova odbora, stečajni sudija razrešava stečajnog upravnika i kada ne postoje razlozi za razrešenje iz stava 1. ovog istog člana, ali postoje drugi razlozi koji su u vezi sa ispunjavanjem obaveza stečajnog upravnika.
Moramo priznati da je malo neodređena formulacija, ali da postoje drugi razlozi, a nisu taksativno navedeni. Nadam se da će ova moja dobronamerna primedba imati i te kako uticaja u daljem zakonskom normiranju, odnosno preciziranju normi koje se odnose na stečajne upravnike. Hvala vam još jednom na razumevanju, sa isticanjem da će poslanička grupa SPS podržati zakonska akta, o kojima danas razmatramo. Prijatno.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Marković.