Hvala, gospođo predsedavajuća. Ne mogu da ne primetim, odnosno da ne izrazim zadovoljstvo što ste preuzeli predsedavanje.
Uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, današnjim dnevnim redom, odnosno predloženim zakonima, Predlogom zakona o privatizaciji, Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o stečaju i Predlogu zakona o izmenama i dopunama o postupku registracije u Agenciji za privatne registre, nastavlja se proces donošenja reformskih zakona u Narodnoj skupštini. Želim da izrazim zadovoljstvo zbog toga. Želim da najavim da ću podržati ove predloge, odnosno da ću glasati za iste u danu za glasanje.
Kada je reč o Predlogu zakona o privatizaciji, želim da isteknem potrebu za donošenjem novog zakona koji bi rešio sve one probleme koji su do sada sprečavali okončanje postupka privatizacije u postojećim zakonskim okvirima. U tom pogledu imamo velike probleme, kao što su: prodaja kapitala najvećeg broja preostalih preduzeća koja su prezadužena, nelikvidna i nesolventna, a posebno kod onih preduzeća čiji ukupan iznos obaveza prevazilazi vrednost ukupne imovine, prodaja imovine kroz postupak restrukturiranja o čemu smo pričali, ali i svi ostali probleme koji su napravili nesagledive posledice na postupak privatizacije.
Ne želim da se vraćam duboko u prošlost i da spominjem da smo od 2001. godine sproveli oko 2.300 postupaka privatizacije, čiji rezultat je, najblaže rečeno, poražavajući.
Očigledno je da važeći propisu nisu se pokazali najefikasnijim. Ako izuzmemo širok spektar posledica tih 584 preduzeća, čiji je status ostao nedefinisan, dakle 161 preduzeće je u restrukturiranju i 423 ostala preduzeća, i fokusiramo se samo na činjenicu koliki trošak nam ona zapravo prave. Dakle, samo finansijski momenat. Neophodno je preduzeti sve mere kako bi građane i privredu u tom smislu rasteretili.
Zakon o kom raspravljamo daje predloge za rešavanje dosadašnjih ograničenja koja su otežavala postupak privatizacije, predlaže nova rešenja u pogledu modela i metoda privatizacije, ali i mere koje stvaraju preduslove za primenu upravo tih modela privatizacije, koje ovaj zakon definiše, kao što je prodaja kapitala, prodaja imovine, prenos kapitala bez naknade i strateško partnerstvo. Stvaranje uslova za razvoj privrede, onemogućavanje korupcije, stvaranje uslova za socijalnu stabilnost, formiranje prodajne cene prema fer tržišnim uslovima i obezbeđenje javnosti i transparentnosti, svakako su ciljevi koji se donošenjem ovog zakona postižu.
Želeo bih da istaknem da ćemo uvođenjem novih i redefinisanjem postojećih modela i metoda privatizacije stvoriti uslove za brže i efikasnije okončanje privatizacionog postupka, što će svakako pozitivno uticati na sve učesnike u postupku privatizacije. Dakle, radnike, poverioce, male akcionare, budžet i konačno sam subjekt privatizacije.
Želeo bih da napomenem i da zakon propisuje rok za okončanje privatizacije društvenog kapitala i taj rok je 31. decembar tekuće godine, odnosno 2015. godine, kada očekujemo tu punu stabilizaciju makro-ekonomskog okruženja, kao posledicu okončanja procesa transformacije vlasništva, imovine i kapitala u društvenom i državnom vlasništvu.
Kada je reč o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o stečaju, ono što bih istakao je da je se predloženim rešenjima obezbeđuju uslovi za efikasnije sprovođenje stečajnih postupaka, da se otklanjaju različiti problemi koji su u praksi postojali i samim tim stvarani su uslovi za pozitivan poslovni ambijent.
Ono što je jako važno to je da se otklanja dosadašnja nepreciznost i nepotpunost u stečajnoj regulativi, a omogućava se brže i transparentnije namirenje stečajnih poverilaca. Otklanjanje mogućnosti različitih zloupotreba, otklanjanje mogućnosti korupcije, ustanovljavanje većih obaveza stečajnoj upravnika, povećanje transparentnosti stečajnog postupka, samo su neki od pozitivnih efekata ovog zakona.
U odnosu na važeći zakon, primena ovog zakona će dodatno smanjiti troškove stečajnog postupka, što je posebno izraženo kod mikro i malih preduzeća, odnosno privrednih subjekata. Način na koji će se ubuduće birati stečajni upravnik je svakako transparentniji i bolji od prethodnog modela koji je predviđao direktan izbor stečajnog upravnika od strane sudije, što svakako utiče na sprečavanje potencijalnih zloupotreba, što ja vidim kao još jedna u nizu konkretnih benefita.
Nadzor nad radom stečajnog upravnika, izmene isplatnih redova, rešavanje problema, dugotrajne likvidnosti pravnih lica, tretman založnih poverilaca takođe su oblasti koje su ovim zakonom dobile precizniju dimenziju i značajniju ulogu. Može se zaključiti da će ovi zakoni doneti višestruke doprinose kako bi se uredilo tržište i privreda Srbije, te da ćemo efikasnim i transparentnim modelima prečistiti naš ukupan privredni portfelj.

Reč ima narodna poslanica Suzana Spasojević.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministre, koleginice i kolege poslanici, izmene i dopune Zakona o stečaju i pravatizaciji o kojima danas raspravljamo izazvale su dosta polemike u javnosti. Prvenstveno zbog značaja koji ovi zakoni imaju i na ekonomiju i na privredu i na celokupni poslovni ambijent u Srbiji.
Kada govorimo o Predlogu zakona o stečaju ne možemo, a da ne govorimo i o nedostacima i problemima u dosadašnjoj primeni Zakona o stečaju koja se pre svega ogledala u neprimerenoj i nepotrebnom dugom trajanju stečajnog postupka, niskom stepenu namirenja poverilaca, probijanje rokova od strane nadležnih sudova, visokih troškova stečajnih postupaka itd.
Sve u svemu trpeli su i preduzeća i radnici i poverioci, ali najviše je trpela država. Sigurno da svi mi koji dolazimo iz različitih sredina imamo niz primera loše privatizacije.
Smederevo, odakle dolazim je bukvalno osakaćeno lošom privatizacijom. Sve je privatizovano na skandalozan način i prestalo je da postoji. Mnoga preduzeća su više od deceniju u stečaju. Ostalo je bez posla hiljade radnika i to nije jedina posledica i jedini negativan efekat.
Na primer „Vodomen“ koji je u Smederevu uništen je lošom privatizacijom. To je veliki poljoprivredni kombinat i zbog te loše privatizacije ne samo da je ostalo mnogo radnika bez posla, već je uništena celokupna poljoprivredna proizvodnja u smederevskom kraju.
Još jedan od efekata loših zakonskih rešenja je i taj da su na primer objekti i atraktivno zemljište za izgradnju i za neko buduće investiranje se nalaze u stečajnoj masi preduzeća i već godinama su zarobljena na taj način. Tako da smo došli u situaciju da nam i preduzeća i radnici u tim preduzećima budu taoci loših zakona.
Novim zakonskim rešenjem će se otkloniti uočeni postojeći nedostaci i unaprediti osnovni pokazatelji dobrog stečajnog postupka, smanjenje troškova stečajnog postupka, stepen namirenja poverilaca i brži stečajni postupak. Ovakvim predlogom zakona stvaramo uslove za efikasan i brz stečaj koji ujedno štiti i interese preduzeća i interese poverilaca.
Šta su osnovna pitanja građana i zaposlenih kada je stečaj u pitanju? Prvo, kada preduzeće ulazi u stečaj? Koliko će stečaj trajati? Kojom brzinom će se stečajni poverioci namirivati i šta su obaveze stečajnih upravnika? Takođe, ključno pitanje je i odgovornost stečajnih upravnika.
Kome su stečajni upravnici do sada odgovarali za nesavesno poslovanje, jer u preduzećima u stečaju uglavnom se sve svodilo da se kapital tih preduzeća proda i ništa nije preduzimano da se organizuje zdravi deo firme, da se organizuje proizvodnja i da se to preduzeće eventualno stavi na noge i kome su odgovarali za zaista nepotrebno duge stečene postupke? Imamo primere da su neka preduzeća zaista sedam, osam godina pa i skoro deceniju u stečaju, a čuli smo da je prosek nekih tri, četiri godine.
Moram da naglasim da je zaista dobro ono što je predviđeno ovim zakonom, a to je veća transparentnost, veoma je bitna i za privatizaciju i za stečaj, jer informacije u vidu izveštaja o ekonomskom finansijskom stanju u preduzeću, o tržišnoj vrednosti preduzeća, o upisu poverioca moraju da budu dostupna javnosti.
Kada je reč o Zakonu o privatizaciji mnogi su mišljenja da taj zakon kasni, jer sve što je u Srbiji vredelo je već prodato. Međutim, nije baš tako. Danas smo čuli od ministra da Agencija za privatizaciju u svojoj nadležnosti ima još 161 preduzeće u restrukturiranju koja zapošljavaju oko 50.000 radnika i 419 preduzeća koja nisu uspela da nađu vlasnike ili su ugovori o privatizaciji raskinuti, a u njima radi skoro 36.000 radnika. To je skoro 90.000 radnika. Kada dodamo na cifru od 700.000 radnika koji su nezaposleni, to je zaista za sve nas zabrinjavujući podatak.
Činjenica je da privatizacije u Srbiji nisu dobro sprovedene, ali ovaj zakon će nam omogućiti da ih barem dobro završimo. Novim zakonom o privatizaciji bi konačno trebao da se reši status firmi koje su godinama u restrukturiranju i koje imaju u prethodnoj godini oko 400 milijardi dinara gubitke.
Problem je što ta preduzeća godinama ništa nisu proizvela, a duguju i za porez i za komunalne troškove i bankama i državi i uglavnom je slučaj da su dugovi preduzeća veći od imovine kojom preduzeće raspolaže. Ta preduzeća su i tehnički i tehnološki zaostala, jer se u njih godinama ništa nije ulagalo, tako da će za većinu njih biti zaista veliki problem da se pronađe ili novi vlasnik, kupac ili strateški partner.
Ova Vlada nije kriva što je do ovakve situacije došlo, ali je na ovoj Vladi sada najveća briga oko toga šta sa radnicima iz preduzeća koja neće moći da pronađu novog vlasnika i koja će morati da se likvidiraju? Socijalistička partija Srbije ne želi da ni jedan radnik ostane bez posla, a uverena sam da to svi u ovoj sali i mislimo i želimo.
S obzirom da predlozi zakona o privatizaciji i stečaju pružaju nove mogućnosti u smislu toga da će prodaja državnog vlasništva biti fleksibilnija i da će biti omogućena i prodaja delova firmi, pretpostavka je da će i broj zainteresovanih za kupovinu biti veći.
Cilj donošenja ovih zakona jeste upravo u tome da se jednostavnim, efikasnim, transparentnim zakonima privuku investitori i strateški partneri koji će biti spremni da učestvuju u privatizaciji preostalog društvenog kapitala i imovine preduzeća u privatizaciji. Kao što je to danas i ovlašćeni predstavnik SPS, Neđo Jovanović, rekao, SPS će u Danu za glasanje podržati predloge ovih zakona. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Zoran Bojanić.

Zahvaljujem uvažena predsednice.
Poštovani ministre, drage gošće i gosti, koleginice i kolege, pred nama se nalazi set od tri zakona – Predlog zakona o privatizaciji, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o stečaju i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o postupku registracije u Agenciji za privredne registre.
Reći ću samo jednu jedinu reč za ovaj treći zakon, to je u stvari usklađivanje normi ovog zakona sa novim zakonom o računovodstvu. Ono o čemu treba mnogo više i detaljnije govoriti je pre svega Zakon o stečaju. Zakon o stečaju, to su doneta dva zakona 2009. i 2011. godine, dosta dobri i korektni, ali vreme je pokazalo da se moraju menjati u određenim segmentima. Pre svega, dužina trajanja stečaja tri do četiri godine, kako je malo pre koleginica i rekla, a u mnogim situacijama i do 10 godina. Ovim predlogom zakona smatramo da će se sigurno skratiti rokovi trajanja procesa, doći ćemo do mnogo bolje transparentnosti samog stečajnog postupka.
Mnogo više pažnje se poklonilo ovim predlozima zakona, pre svega pravima poverilaca i ovim predlogom zakona sam proces će biti mnogo brži i jednostavniji. Ono što posebno treba istaći i napomenuti to je izbor stečajnih upravnika. Do sada je to u većini slučajeva bio slučaj da stečajni sudija bira stečajnog upravnika.
Zakon o kome je danas najviše reči i bilo u toku rasprave je upravo Predlog zakona o privatizaciji. Svi prethodni zakoni koji su doneti od 1989. godine koje smo pomenuli, po meni onaj iz 1989. čini mi se da je bio jedan od boljih zakona, s tim što je imao jednu veliku manjkavost, nije imao ročnost, odnosno nije imao obavezujući karakter, no je dozvoljeno da se privatizuje po tom zakonu onaj koji je smatrao da treba i može se privatizovati. Sva ona preduzeća gde smo danas čuli o uspesima neke privatizacije pre svega su i privatizovani po tom zakonu iz 1989. godine koji je bio mnogo bolji i transparentniji od ovog zakona koji je bio pre nas.
Više puta smo čuli u današnjoj raspravi da je ostalo još 584 preduzeća u procesu privatizacije, od toga 161 preduzeće u restrukturiranju. Nažalost, iz grada iz koga ja dolazim, iz Kraljeva, tu su pet preduzeća na listi preduzeća za restrukturiranje, i što je još veća žalost, tu su dva preduzeća koja pre svega isključivo zapošljavaju invalide MAK-DI i „Plast Metal“. Prethodna privatizacija, makar na primeru grada Kraljeva govori koliko je loše i nesavesno izvedena.
Reći ću da od preduzeća za koje ja znam da su privatizovana većina više i ne postoje. Tu je jedan veliki gigant „Jasen“ koji postoji, i dalje radi pod istim imenom, ali ne postoje više ni „Slovo“, ne postoji nijedno veliko trgovinsko preduzeće iz one stare Jugoslavije, a to su bili „Tehnometal“, „Trgopromet“, „Papirpromet“, „Poljopromet“, koja su bila velika preduzeća u trgovinskoj sferi na nivou Jugoslavije, one iz osamdesetih godina. Posle ove privatizacije ni jedno jedino preduzeće od njih ne postoji ni imenom ni prezimenom. Imovina preduzeća je podeljena nakon dve ili tri godine, kolika je bila obaveza po zakonu, i svi oni, a obično su to bila udruženja koja su se javljala na aukcije i tendere, podelili su imovinu, prodali su sve lokale koje su mogli da prodaju i na taj način su se namirili za ona sredstva koja su uložili. Što se tiče radnika, ni jedan jedini nije ostao u radnom odnosu. Posebno bih pomenuo ovde problem „Magnohroma“ koji je pomenuo i kolega Neđo Jovanović na početku današnjeg izlaganja, industrije koja i dan danas i u Evropi i u svetu im plasman za svoje proizvode, a pre svega mislim na fabriku vatrostalnih proizvoda. Najveća tragedija, a o tome sam govorio svojevremeno i izlagao u jednom poslaničkom pitanju, je da je nakon krajnje neuspele privatizacije gde se „Magnohrom“ prodao nekoj indijskoj firmi, pozivali su se na Mitale, onu veliku svetsku korporaciju koja se bavi čelikom, verovatno i jesu bili po prezimenu samo iz iste porodice. Kada pominjem čelik, upravo i jeste priča da je industrija čelika u krizi, ali „Magnohrom“ sa svojom vatrostalnom proizvodnjom i danas kada je industrija čelika u krizi ima obezbeđeno tržište.
Šta se desilo? Nakon neuspešne privatizacije jedna od tunelskih peći u „Magnohromu“ je isečena, prodata kao staro gvožđe i preko dve susedne države završila na KiM. Isti oni koji su je rasklopili tamo su je i sklopili. I to su uspešne privatizacije? Molim vas, gde je tu bila kontrola, gde je šta ko gledao? Šta radi „Magnohrom“? Radi jedan mali deo sada koji se bavi proizvodnjom pre svega elektrotermičkih proizvoda, bavi se opet nekim proizvodima za koje verovatno, zato što je to i prljava tehnologija i prljava proizvodnja, u Evropi niko i ne radi, a to su grejne ploče za šporete. Bavi se jednim delom proizvodnjom TA peći.
Šta se dešava sa Fabrikom vagona? Fabrika vagona, još ružnija, još crnja priča. Fabrika koja ima stogodišnje iskustvo, fabrika koja ima kapacitete i koja je imala kapacitete prodata je korporaciji iz Ukrajine. Hajde što je prodata fabrika, nego uz fabriku mi smo tom dobrom privatizacijom prodali i Stratište, prodali smo i mesto gde su 1941. godine mnogi Kraljevčani streljani, prodali smo i školu, prodali smo fudbalsko igralište. Znači, toliko smo dobro i kvalitetno vodili računa o privatizacijama da nismo znali šta smemo a šta ne smemo da prodamo.
Da ne pričam da i u ovom trenutku i za Fabriku vagona i za „Magnohrom“ postoje i strateški partneri, postoje i ponude, postoje i tržišta. Da se ne bih vraćao više u istoriju, samo ću reći da upravo ovaj zakon o kome sada raspravljamo i koji predlažemo ima sledeće ciljeve – stvaranje uslova za razvoj privrede, obezbeđivanje javnosti i transparentnosti onoga što nam je najviše i nedostajalo do sada, onemogućavanje korupcije, formiranje prodajne cene prema fer tržišnim uslovima i stvaranju uslova za socijalnu stabilnost.
Zakon pre svega ne nameće unapred metod privatizacije, kao što je bio slučaj sa prethodnim zakonom, već će se naknadno procenjivati šta je najbolji model, da li prodaja kapitala, prodaja imovine, strateško partnerstvo ili prenos kapitala bez naknade. Ono na šta ću posebno ukazati je i mišljenje Fiskalnog saveta gde se veoma pozitivno izrazio o predloženom zakonu o privatizaciji. Da bih omogućio i kolegama iza mene da nešto kažu, u svakom slučaju SNS će u Danu za glasanje podržati ovaj predlog zakona. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Olivera Pešić.

Poštovana predsednice, uvaženi ministre, koleginice i kolege, pre nego što počnem svoje izlaganje o Predlogu zakona o privatizaciji dozvolite mi da vas u samo nekoliko rečenica informišem kakve je katastrofalne posledice ostavila privatizacija koja je urađena na teritoriji grada Leskovca, odakle ja dolazim i čije građane predstavljam u ovom visokom Domu.
Od 2002. do 2011. godine na teritoriji grada Leskovca privatizovano je ukupno 53 preduzeća, od toga je 51 preduzeće privatizovano metodom aukcije, dok su dva preduzeća privatizovana metodom tendera.
Sektor za kontrolu Agencije za privatizaciju raskinuo je 20 kupoprodajnih ugovora. Od tih 20 preduzeća 11 preduzeća je u postupku stečaja, pet preduzeća je brisano iz registra, jedno preduzeće je prodato iz stečaja, dva se nalaze u restrukturiranju, dok je jedno preduzeće vraćeno osnivaču na dalju nadležnost.
Do 2011. godine raskinuto je 18 ugovora o privatizaciji, a u 2011. i 2012. godini raskinuta su još dva ugovora. Trideset društvenih preduzeća je ostalo neprivatizovano. Zbog ovakve privatizacije u periodu od 2002. do 2011. godine 14.000 radnih mesta je zatvoreno. Dakle, 14.000 mojih sugrađana je ostalo bez posla.
Nakon detaljne analize uspešnosti privatizacije koja je urađena na teritoriji grada Leskovca, došlo se do zaključka da je apsolutno uspešna privatizacija urađena samo u jednom preduzeću, što čini 1,9% od ukupnog broja privatizovanih preduzeća. U ostalim preduzećima, u našem slučaju to su 42 preduzeća, odnosno 80% privatizovanih preduzeća, sprovedena je apsolutno neuspešna privatizacija.
Egzaktni podaci o odnosu uspešnosti privatizaciji u gradu Leskovcu i na teritoriji Republike Srbije se ne mogu izvući, ali ako se ima u vidu nešto veći procenat raskinutih ugovora u odnosu na broj izvršenih privatizacija, kao i neki raspoloživi finansijski podaci, ima ozbiljnih indicija da je stepen uspešnosti privatizacije znatno ispod republičkog proseka.
Takođe, ako uzmemo u obzir broj prodatih preduzeća i prihod od njihove prodaje na nivou Republike Srbije i grada Leskovca, dolazimo do zaključka da je učešće leskovačkih prodatih preduzeća u ukupnom broju od 2,23%, a da njihovo učešće u ukupnom prihodu od prodaje iznosi svega 0,89%.
Poznato nam je da prihod od prodaje preduzeća na aukcijama i tenderima ubira Agencija za privatizaciju, koja nakon pokrića troškova privatizacije sredstva uplaćuje u budžet Republike Srbije, odakle se sredstva kasnije usmeravaju prema jedinicama lokalne samouprave kojima sleduje 5% ostvarenih prihoda. Obzirom da je veliki deo aukcionih prodaja ostvaren na rate, priliv u budžet Leskovca je bio manji od 5% sume prodajne cene, tako da je naš grad i po tom osnovu bio oštećen.
Novim Zakonom o privatizaciji, koji je danas na dnevnom redu, stvoriće se uslovi za ekonomski razvoj, doći će do minimiziranja negativnih fiskalnih efekata, obezbediće se javnost i transparentnost i na taj način će se onemogućiti korupcija. Prodajna cena će se formirati prema fer tržišnim uslovima, tako da više neće moći da se desi da jedno preduzeće bude prodato po ceni koliko u tom trenutku iznosi vrednost zalihe koja se nalazi u magacinu u tom preduzeću, kako je učinjeno u postupku privatizacije društvenog preduzeća „Zdravlje“ iz Leskovca i još nekih drugih preduzeća.
Takođe, novim zakonom će se stvoriti uslovi za očuvanje socijalne stabilnosti kroz otvaranje novih ili očuvanjem postojećih radnih mesta. Novi zakon predviđa primenu određenih mera za ublažavanje obaveza preduzeća.
Takođe, ovim zakonom napraviće se jasna selekcija između preduzeća koja mogu pronaći vlasnika i svoje poslovanje nastaviti u tom smeru i onih preduzeća koja s druge strane ne mogu da prođu kroz privatizaciju da svoje resurse mogu da vrate u novčane tokove kroz stečajni postupak.
Novi zakon definiše i obavezan rok za sprovođenje privatizacije društvenog kapitala i uvodi mehanizme kojima se otklanjaju rizici od korupcije i pranja novca. Naime, pre zaključenja ugovora Agencija za privatizaciju pribavlja od nadležne organizacije za sprečavanje pranja novca mišljenje o nepostojanju smetnji na strani kupca.
Jasno je da je došlo do zastoja u privatizaciji, tj. do sprovođenja veoma malog broja privatizacija, zbog nedovoljne motivisanosti investitora da po postojećim uslovima preuzimaju obaveze iz postupka privatizacije. Činjenica je da na osnovu važećeg Zakona o privatizaciji nije moguće efikasno okončati postupak privatizacije i zbog toga ću u danu za glasanje podržati ovaj predlog zakona. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima Radmilo Kostić.

Hvala, gospođo predsednice.
Gospodine ministre, članovi agencija, poštovani narodni poslanici, obzirom da smo od jutros od osam sati, pre svega na Odboru za privredu, pa kasnije ovde u raspravi čuli i prednosti i eventualne neke nedostatke koje ovi predlozi zakona sadrže, bio bih veoma kratak i istakao bih dve-tri stvari.
Čuli smo u jednoj diskusiji da nije bilo ozbiljne javne rasprave oko ovih zakona. Pre mesec i po dana ja sam i bio učesnik prve javne rasprave u Nišu, organizovane u privrednoj komori, tako da u nekih pet-šest sati diskusije sa privrednicima i akterima iz Nišavskog, Pirotskog, a čini mi se da je bio uključen i Jablanički region, ljudi su dali predloge i sugestije. Stoga je neko i pomenuo da je ovo treći predlog zakona u stvari, ali upravo je i nadležni ministar i ljudi iz ministarstva su sigurno uzeli u obzir i sve primedbe i sugestije, pa danas imamo ovakav Predlog zakona koji je po meni jedan dobar zakon, koji sadrži jasne modele, metode i mere i rokove za sprovođenje ovog postupka.
Problem je što se niko u Srbiji u zadnjih 15 godina nije ozbiljno bavio ovim preduzećima, nego je to puštano da bi se održavao socijalni mir, neka socijalna sigurnost. Međutim, ako uzmemo u obzir da je generisani dug ovih 584 preduzeća viši od 6,5 milijardi evra i da svake godine iz državnog budžeta izdvajamo nekih 750 do 800 miliona evra za stanje u kakvom se nalazi naša privreda, to je jednostavno neodrživo.
Ministar je pomenuo, a i koleginica pre mene, da je novina završna reč pre sklapanja ugovora Uprave za sprečavanje pranja novca. Svedoci smo bili u prošlosti da su neke privatizacije sprovedene na način gde se nije znalo poreklo novca, da su stajale neke of šor kompanije za koje nismo znali ko su vlasnici i mislim da ovaj zakon otklanja takve sumnje i sigurno ima jednu perspektivu.
Verovatno bi i sam ministar, mi kao narodni poslanici i građani Srbije bili srećni kada bi sva 584 preduzeća prodali makar za jedan dinar, a očuvali svih 90.000 radnih mesta. Međutim, volja je jedno, a realnost je drugo. Ali, ako uspemo da rešimo jedan dobar procenat tih preduzeća, biće sigurno dobro. Usput moramo raditi na tome da kroz dovođenje novih investitora kroz grinfild investicije obezbedimo posao za radnike koji su u tim firmama i dan danas bez posla.
Ovaj Zakon o privatizaciji je na neki način i dobra ponuda za investitora, to je stvarno jedna specifičnost ovog zakona, jer mogu se kombinovati različiti modeli i metode. Tako da, po prvi put se dešava da imamo jedan fleksibilan zakon koji stvarno ima samo za cilj da se reši status svih tih preduzeća, a i samih radnika.
Ono što je neka preporuka, a mi smo o tome i jutros na odboru razgovarali, treba verovatno, u stvari sasvim sigurno pojačati i kadrovske resurse i u Agenciji za privatizaciju, a i u Ministarstvu privrede, kako bi stvarno mogli da poštujemo ove rokove. Mislim da je čak i koleginica iz Agencije za privatizaciju primila sa odobravanjem da treba sigurno sedam do deset državnih sekretara u ovom Ministarstvu privrede da ovaj posao dovedemo kraju.
Ne treba zaboraviti, obzirom da ovaj zakon ne tretira neke već privatizovane subjekte, pa bih ja, kao što su i moje kolege iskoristile govornicu, istakao problem preduzeća iz mog kraja, iz Pirota, pre svega „Tigar“ a.d. i „Prvi maj“ Aha Mura. Ovom prilikom se i zahvaljujem ministru jer je smogao snage da u nekom prekidu javne rasprave organizujemo sastanak sa njima, da ljudi predstave svoje probleme. Recimo, imamo u „Tigru“ jedan strateški proizvod za državu. Videli smo sad u nedavnim poplavama šta znači gumena čizma. Nemaju konkurenciju, a imaju odlično tržište.
Takođe, slična je situacija i sa „Prvim majem“ iz Pirota, koji ima ozbiljne ugovore sa nemačkim partnerom „Hugo Bos“. Stvarno bih molio ministra još jednom, ovako javno, da se nađe najbolje rešenje da u ta dva preduzeća, obzirom da zapošljavaju negde oko 3.000 radnika, na bilo koji način sačuvamo ta radna mesta, jer za Pirot bi to bila katastrofa da nekih 12.000 ljudi ostane bez egzistencije. Hvala puna.

Reč ima Tanja Tomašević Damnjanović.