Ja ništa ne radim, izvinjavam se. Molim vas, rešite to.
(Predsedavajući: Samo izvolite gospodine ministre.)
Imaćete priliku da meni replicirate, evo sačekajte jedan minut.
Jedino mi je žao što nisam u srednjoj školi naučio stenografiju da zabeležim sve misli koje ste rekli. Ima jako dobrih misli, ima nekoliko stvari koje sam hteo, na koje ću da odgovorim, a ima nekoliko stvari za koje sam hteo da vas zamolim da organizujemo posebne rasprave, ako budemo u prilici da o tome razgovaramo, pošto one više pripadaju diskusiji koja bi bila primerena razmatranju rebalansa budžeta, budžeta za nekoliko narednih godina, odnosno čini mi se i jedna smirena analiza uzroka ekonomskog stanja u kome se nalazimo i puteva izlaska. Sigurno ću se potruditi da napravimo jedan dokument koji će biti tema ove rasprave, da ona ne bude čisto politička nego da bude zasnovana na nekoj analizi koja će svima poslužiti kao osnova da posmatramo šta se dogodilo od početka krize do danas, kako smo došli ovde gde smo i koji su nam putevi izlaska.
Ako dozvolite, samo po temi nekoliko komentara. Mislim da moj tim, radna grupa koja je radila ove zakone i današnja diskusija gde niko nije pomenuo da je prethodni zakon bio tako loš niti smo ocenjivali da su sve privatizacije bile loše. Daleko od toga, mi smo rekli da je 2.228 privatizacija završeno, da je mera neuspešnosti ne u tome što je dobro urađeno nego da je rezultat tih procesa 584 preduzeća koja se nalaze u port foliju Agencije za privatizaciju, koja nisu sposobna da privređuju.
Poslaćemo vam poseban papir koji analitički objašnjava ovih 800 miliona dolara koje pominjemo. Samo jedna jednostavna analiza, minimalni lični dohoci 100.000 ljudi koji rade u tim preduzećima, to je oko 3.000 evra godišnje bruto plata sa porezima i doprinosima, to vam je otprilike oko 200, 300 miliona. Neplaćene komunalne dažbine, prirodni gas, struja itd., dugovi „Srbijagasa“ koji se odnose na preduzeća koja su u problemima restrukturiranja su oko 200 do 300 miliona evra, da ne pominjemo dugove za potrošenu elektroenergiju i sve ostalo. Vrlo je lako doći do te cifre i mi ćemo vam poslati precizne analize koje to govore. Ako tome dodamo izgubljenu novostvorenu vrednost, kada bih tih 100.000 ljudi radilo i zarađivalo bruto platu od oko 400, 500 evra, neto plata od oko 300 evra, onda ćete dobiti još mnogo veće iznose.
Ako gledamo efekat toga na postojanje velike i rastuće količine kredita koji se ne servisiraju i širenje atmosfere beznađa, nerada itd, o tome možemo da razgovaramo posebno, onda mislim da su pozitivni efekti sklanjanja tog problema ogromni. To je rezon da se donosi ovaj zakon, da očistimo samo nešto što nam je stvarno prepreka na putu napred. Manje je važno, mada mislim da je izgleda politička rasprava o tome bitna, manje je važno kako smo do toga došli, mnogo je važnije kako da tražimo izlaz iz te situacije.
Drugo što sam želeo da kažem, vrlo važno, a to je da ne ulazimo u teme koje nisu ovde na ključnoj liniji. Za mene su pitanja regionalnog razvoja presudna i često se ona poklapaju sa pitanjima preduzeća u restrukturiranju. Danas ste čuli nekoliko vrlo dokumentovanih izlaganja različitih političkih partija ovde o tome kako preduzeća u restrukturiranju promašene privatizacije i problemi imaju višestruko negativne efekte, znači da su postojala u stvari preduzeća koja su veliki deo zaposlenosti u nekim krajevima i regionima.
Vi znate, kad je problem „Simpa“, nije samo problem „Simpa“, nego je problem celog grada i celog regiona. Slično se odnosi i na Prokuplje, kako je kolega argumentovano govorio, a slično se odnosi i na Trstenik i na mnoge druge. Prema tome, rešavanje ovih problema će ići ruku u ruku, odnosno zajedno će ići sa rešavanjem problema regionalnog razvoja, infrastrukture i svega ostaloga.
Treće što sam hteo da pomenem jako važno, mislim da su ove poplave pokazale da ekonomski resursi koji se ne koriste imaju skoro isti efekat kao i direktna šteta koja je nastala u ovim poplavama. Znači, mi smo na poplavama imali 700 miliona direktne štete, iako je procenjeno 800 miliona evra ekonomskih gubitaka, zbog toga što privreda stoji, zbog toga što je izgubljena setva i žetva, zbog toga što će biti izgubljeno korišćenje infrastrukture preduzeća i svega ostalog. Slična stvar se odnosi na preduzeća u restrukturiranju.
Važna stvar, nismo danas govorili mnogo o političkim aspektima ovih procesa, to ostavljamo za neku narednu raspravu, ali želim samo da dam jedan odgovor na postojanje modela prenosa kapitala bez naknade.
Prvo, ostavili smo ga zato što ovaj zakon ima za cilj da završi privatizaciju društvene svojine sa rokom koji smo stavili u zakonu i tamo teorijski postoji mogućnost da se i dalje vrši kompenzacija, odnosno podela akcija bez naknade zaposlenima. Koliko će to biti značajno u apsolutnom iznosu, manje je važno, ali važno je da se sačuva taj princip.
Drugo, takođe jako važno, što nismo objašnjavali mnogo do sada, a to je da mere stimulacije novih investitora, privlačenje novih investitora može da se radi na više načina. Način koji je bio dominantan poslednjih nekoliko godina je davanje keš stimulacija, stimulacija za nova radna mesta. To je dobar način, ali taj način je dosta skup i udara u nešto što je nama vrlo ograničeno, a to su slobodna sredstva u budžetu. Mi ćemo nastaviti taj način u sklopu naših mogućnosti, ali želimo da aktiviramo druge načine.
Drugi način je korišćenje infrastrukture i drugih pogodnosti reformi privrednog sistema, da će investitori dolaziti zato što je u Srbiju dobro investirati, a ne zato što će morati da troše sredstva da bi kompenzirali loše regionalne ili gradske zakone. Primeri uspešnih gradova, kao što su Inđija, kao što su Stara Pazova itd, pokazuju da tamo gde na nivou opštine stvari funkcionišu dobro, da investitori dolaze mnogo pre, mnogo ranije i mnogo više traže ta mesta da investiraju, nego mesta gde postoje problemi. Neki od tih problema su objektivni, a neki su subjektivni, ali je činjenica da investitori traže nešto što nije samo keš, nego su uslovi lokalni.
Treće, jako važno, to su poslednji primeri privatizacije ugovora o razumevanju i namera investitora pokazali da je ponekad bolje koristiti nenovčane stimulacije da bi se ostvarile one stvari u programu ili u ugovoru o privatizaciji koje smo pre ostavljali bez takve podrške. Da budem precizan, masovno su privatizacije koje su rađene početkom 2000-ih godina imale uslove povećanja proizvodnje i povećanje održavanja zaposlenosti. Tu nisu postojale stimulacije, nego su samo postojale kaznene odredbe koje su često rezultirale u poništavanju ugovora o privatizaciji i raskidanju tih ugovora.
Prenošenje svojine kao stimulacije je jedan od najboljih načina da investitori budu zainteresovani da ostvaruju plan za koji su se obavezali. Šta to znači? Država može da otpiše obaveze preduzeću i da pokloni, pod znakom navoda, sve nekom stranom investitoru kao preduslov za investiranje, ali može isto tako istu količinu, recimo 100 miliona evra, da konvertuje u ekviti, u kapital i da taj kapital koristi kao stimulaciju za podržavanje zaposlenosti. Znači, nešto što je inače nenaplativo potraživanje pretvori u imovinu i tu imovinu koristi da bi, recimo, po tranšama, pet godina po 20%, nakon ostvarenja rezultata u zapošljavanju, proizvodnji i izvozu, davala stranom investitoru, prenosila to što će često biti povezano i sa njegovim investiranjem i proizvodnjom, a ne samo zaposlenošću i izvozom, kao što sam pomenuo do sada.
Prema tome, to je smisao odredbe, da se sačuva prenos kapitala bez naknade, kao mogućnost gde će se zakonom dozvoliti, ali vrlo transparentno, da se to koristi kao način stimulacije, umesto keša ili podobnosti. Znači, drugim rečima, ako je alternativa da se da 6.000 evra po radnom mestu, ili da se da 2.000 evra po radnom mestu, 2.000 evra kroz pogodnosti lokalne infrastrukture, a 2.000 evra kroz transfer nečega što inače nije keš, to je nešto što će biti precizirano zakonom koji će ići u sadejstvu sa ovim zakonom, a to će biti novi zakon o stimulacijama i privlačenju investitora, koji očekujemo da ćemo dati u skupštinsku raspravu za jedno dva meseca, otprilike, kad stignemo da napravimo precizno sve. Imaćete priliku da sudelujete u pripremi tog zakona.
Znači, to je suština. Suština je da dozvoljavamo fleksibilnost, da ona bude eksplicitno napisana u predlozima Agencije za privatizaciju, eksplicitno odobrena od strane ministarstva i da bude predmet na uvid u javnosti i na uvid u kritike svih koji su u ovom procesu. Hvala lepo.
