Znači, rekao sam, postoje realni ekonomski uslovi, to je prodaja proizvoda ili usluga sa troškovima koji su niži od prihoda, rekao sam, ne uzimajući u obzir finansijske teškoće.
Uzmite primer „Galenike“, ona ima aktivu koja vredi, ona ima proizvod koji može da proda , ima proizvodne troškove koji su manji od prodajne cene, ali ima finansijske troškove koji su višestruko veći. Ona ima dva i po puta veće obaveze od vrednosti aktive.
Da bi mogla ta aktiva da funkcioniše, neko mora u procesu privatizacije da ponudi dokapitalizaciju i rešenje problema dva i po puta većih obaveza finansijskih troškova. Kako je došlo do tih obaveza, to možemo da odgovaramo. Znači, došlo je zbog poslovnih promašaja, zbog nagomilanih obaveza iz prošlosti, itd.
Znači, upravo ovaj zakon pokušava da reši situaciju u kojoj postoji zdrava ekonomska osnova, ali se dogodila finansijska situacija koja je preduzeće stavila u situaciju koja može da se rešava bilo stečajem, bilo privatizacijom.
Ovde pokušavamo da rešavamo pre stečaja, zbog toga što se u stečaju sve prodaje „na parče“. Ovde se imovina prodaje kao imovina u delatnosti. Znači, ovde nije samo hala u pitanju, nisu u pitanju samo oprema, nego je u pitanju znanje „Galenike“.
Istraživanja godinama, „Galenika“ ima određeni broj proizvoda koji nam potencijalni investitori govore da može da se prodaje na određenim tržištima. Ako bi „Galenika“ otišla u stečaj, ona bi se prodavala kao hala, kao pojedinačne mašine, itd. Ako bi se rešilo u procesu privatizacije, onda bi se kupovala imovina sa tim znanjem, sa tim nematerijalnim delovima aktive koja bi ostala u delatnosti, koja bi sačuvala zaposlenost, ako ne u celini, onda najvećim delom. To je bitna razlika.
Mogli smo na početku u stvari da posvetimo malo vremena da objasnimo suštinu. To je suština razlike prodaje imovine koju ovaj zakon nudi, a koji prethodni zakon nije nudio. On je nudio samo prodaju kapitala. Kod „Galenike“ je kapital negativan. Ona prodajom kapitala ne može da se privatizuje.
Ako izdvojimo tih 100 i nešto miliona procenjene aktive i tome dodamo mogućnost da neko investira 30-40 miliona, rešimo problem 250 miliona, koliko već imaju dugova u ovom procesu, onda „Galenika“ za koju svi želimo da preživi, može da preživi. Ako ode u stečaj, onda ćemo prodavati tu halu u kojoj će neko pravi hotel, stanove itd. Mislimo da je to propuštena šansa za Srbiju. Sve ovo vreme pričamo samo o tome da „Galenika“ dobije realnu šansu, da nastavi da proizvodi lekove, sve one koje znamo od detinjstva, dobre lekove, dobre antibiotike, koji mogu da se prodaju kod nas i u drugim zemljama, gde Srbija ima ovlašćeni pristup.
