Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, čuli smo mnogo toga povodom ovog amandmana. Mislim da je dobro uvođenje volonterskih specijalizacija, ali one ne mogu stihijski da se uvode i ne možemo po našem nahođenju da se opredeljujemo za volonterske specijalizacije.
Sve ozbiljne države imaju neke normative koliko je lekara potrebno na koji broj stanovnika i koji broj specijalnosti. Što se tiče volonterskih specijalizacija, i ministar je rekao da su potrebni kapaciteti u ustanovama gde bi se obavila stručna praksa. Prema tome, ne možete dobiti volontersku specijalizaciju van normativa. Jasno je propisano na 100.000 stanovnika koje specijalnosti kako se određuju i dobijaju.
Sledeći postupak je kada jedna ustanova želi da nekog pošalje na specijalizaciju, šalje na stručno mišljenju Zavodu za javno zdravlje, koji pokriva tu teritoriju da li je to kadrovski opravdano ili nije. Nakon toga, taj dopis se šalje ministarstvu i tek uz odobrenje ministarstva se konkuriše u oktobru ili aprilu mesecu na određenoj visokoškolskoj ustanovi, odnosno medicinskom fakultetu i medicinski fakultet propisuje tačno koliko se specijalizanata na godini upisuje. Takav je posao i za redovne i za volonterske specijalizacije bio, takav će i biti.
Što se tiče kadrova, planiranja kadrova, u prethodnom periodu članovi vaše stranke, profesori medicinskog fakulteta sa katedre za socijalnu medicinu, ne želim da spominjem ime profesorke koja je bila radnik Ministarstva zdravlja, je kadrirla ovako, tako i pravila planove, tako da imamo sad ovaj haos koji je tragičan u našem zdravstvu.
Da ne pominjem o formiranju specijalizacije koja se zove specijalizacija iz javnog zdravlja, koja je trajala godinu dana i koja je trebala da zameni sve preventivne grane, a na toj specijalizaciji pravo upisa su imali i oni svršeni studenti organizacionih nauka, razni menadžeri, mašinski inženjeri, bukvalno svi profili, ekološki inženjeri, tako da smo dobili jedan haos na tržištu i prijem ne iz zdravstvenog kadra pod okriljem specijalizacije iz javnog zdravlja u zdravstvene ustanove. Hvala.

Zahvaljujem se, gospođo Rakonjac.
Reč ima narodni poslanik dr Vladimir Pavićević. Imate još četiri minuta. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovani ministre, poštovane gošće, ja sam sada još ubeđeniji da postoji šansa da ova Skupština usvoji ovaj amandman i suprotstavi se konačno jednom predlogu Vlade za koji Vlada ne prihvata mogućnost poboljšanja, a za to postoje uslovi. Uslovi su obezbeđeni amandmanom koji smo mi podneli na član 1. kojim se menja član 184. Predloga zakona o izmeni Zakona o zdravstvenoj zaštiti.
Da podsetim narodne poslanice i narodne poslanike šta je ta suštinska izmena koju mi ovde predlažemo. Mi kažemo sledeće, to je naš predlog – nezaposleni zdravstveni radnik sa visokim obrazovanjem može se stručno usavršavati. To je naša poruka, sticati specijalizaciju iz oblasti deficitarnih grana medicine, stomatologije, odnosno farmacije o svom trošku (volonterski), pod uslovom da je završio pripravnički staž i položio stručni ispit.
Gospodo, mi polazimo od toga da svaki pojedinac koji je upisao medicinski fakultet, koji sada hoće da upiše i neku specijalizaciju, koji ispunjava izvesne uslove,k sam može da odluči da li će da upiše specijalizaciju ako ima sredstava da nju plati, a ne da umesto tog pojedinca ministarstvo, Vlada ili država odlučuje šta će da bude sa njenim ili njegovim profesionalnim stažom ili karijerom.
Gospodo, ja mislim da je to neka civilizacijska tekovina, da ne možemo ovde pojedince da tretiramo tako da mu ministar, a to sledi iz vašeg stava 3. jer kaže izuzetno od stava 1. člana, pa ministar određuje… Mi smatramo da to ne sme da se desi.
Zamislimo, na primer, osobu A koja sada želi da upiše specijalizaciju, hoće da bude vrhunski kardiohirurg i ne može zato što postoji mogućnost da ministar, odnosno ministarstvo kaže – ne možeš. Gde to ima?
Gospodo, mi vas pozivamo da tržište postane konačno merilo nečega. Ovde se često navodi primer Nemačke. Naši lekari, evo, svi smo to ovde zapazili, nema tu nikakve dileme, odlaze u tu Nemačku. Čuli smo, uči se nemački jezik.
Oni odlaze tamo, a u Nemačkoj postoje neke grane medicine koje su, takođe, sada deficitarne. Zašto? Zato što lekari u toj državi, takođe, traže neke bolje uslove za ostvarenje svojih profesionalnih ambicija. Da li je Nemačka država, gospodo, sprečila bilo kog čoveka, lekara iz bilo koje grane medicine, da razvija svoju profesionalnu karijeru kako ta osoba želi? Nezamislivo je da država meni sada kaže – e, ti možeš specijalizaciju a ti ne možeš. Mi samo hoćemo da uradimo stvar na sledeći način – da pojedinac ima priliku u svojoj državi da definiše svoj život i svoju profesionalnu karijeru bez arbitriranja ministarstva, Odbora za zdravlje, Vlade ili države.
Gospodo, moram samo još jedan dodatak ovde da vam kažem. Na osnovu ovih diskusija gospođe Rakonjac, gospodina Radivojevića, jutros, drugih ljudi i svih stranaka ovde, ja i dalje mislim da postoji šansa da usvojimo ovaj amandman i da ljudima pošaljemo poruku – usavršavajte se. Procenjujte da li će vam biti ovde bolje ili negde drugde, a naša država treba samo da stvori uslove da našim ljudima ovde bude najbolje.
Ne prihvatanjem ovog amandmana naša država kaže – nas to ne interesuje, složeno je, dugo će da traje. Jedinu prepreku koju ja sada vidim, u pogledu mogućnosti usvajanja ovog amandmana, jeste što je amandman došao iz jedne od najjačih opozicionih stranaka u Srbiji danas. Ja smatram da to ne bi trebala da bude nepremostiva prepreka.

Reč ima gospodin Branislav Blažić.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodin Pavićević je izjavio kako je jutros na Odboru stekao utisak da su mnogi bili na njegovoj strani i da ima neku nadu da će ovaj amandman biti usvojen.
Ne znam, verovatno nismo bili na istom odboru. On je možda bio fizički tamo prisutan, a ovako je bio na nekom drugom odboru. Od 14 prisutnih, 12 je glasalo protiv, a on i još jedan poslanik su glasali za. Sa njegova dva glasa, on je zaključio da tu ima neke nade da se ovakav amandman usvoji. Ovaj amandman je, otprilike, kako mali Perica zamišlja život.
Morate shvatiti da pisati amandman o specijalizacijama, a ne znati o tome ništa je vrlo komplikovana stvar i često puta može da vas odvede na potpuno pogrešan put. Da bi se stekao na jednoj specijalizaciji potrebni su kapaciteti, potreban je mentor koji će voditi. Ako mi jednom profesoru univerziteta natovarimo sada neplanirane, prvo specijalizante koji su planirani, onda ako pustimo sve nezaposlene koji imaju pare i da mogu po nekom pravu da upišu tu specijalizaciju, pa i njih natovarimo, pa mu natovarimo studente, pa mu natovarimo subspecijaliste, pa mu natovarimo pacijente i što ima da radi, pa još da piše radove, pa još ako ima i švalerku, može da se ubije onda.
Potpuno je fizički nemoguće napraviti takav sistem na kojem ćete vi kroz haos napraviti nešto i stvarati stručnjaka.
Zamislite, sada da dođe 30 specijalizanata na kardiohirurgiju. Kada će oni videti srce? Oni neće moći da priđu stolu, da operišu i da vežbaju, ni da steknu nikakvo znanje. Završite specijalizaciju i nećete uhvatiti u ruke ni skalpel ni držač, ništa. Treba neke stvari znati. Ovo što pričamo ne govorimo onako, pa dajte ljudi, svi imaju pravo da upisuju specijalizacije, to je čist populizam. Napravićemo 300 kardiohirurga koji nigde neće da rade.
Svaki plan i loš plan je bolji nego ne imati nikakav plan. Mi moramo napraviti planski život ovoj zemlji, a ne stalno demagoški ići na to – dajte svima pravo, dajte svako nešto da radi, šta ćemo, mi ćemo da galamimo, pa da pravimo od toga državu. Ne, država se tako ne pravi. Država se pravi smisleno. Država se pravi organizovano i država se pravi stručno. Hvala.

Reč ima narodni poslanik dr Vladimir Pavićević, po Poslovniku.
Citirajte član Poslovnika i molim vas nemojte zloupotrebiti Poslovnik.

Gospodo, narodni poslanici, poštovani ministre, poštovane gošće, poštovani predsedavajući, naravno da ću citiram član Poslovnika, kao što uvek radim kada se javim po povredi Poslovnika. Molim vas da me ne opominjete na to. Ja sam pristojan čovek, znam pravila i uvek poštujem ta pravila. Povređeni su članovi 106. i 107.
Član 106. – govornik može da govori samo o tački dnevnog reda o kojoj se vodi…

Izvinite, ali ipak moram da vas prekinem. Te članove Poslovnika ste već citirali, već su citirani. Po ovom amandmanu već su citirani ti članovi. Ne možete ponovo, i 103, i 104, i 107, i 108, i 106.

Mogu li da objasnim zašto grešite?

Ne možete po istim članovima, koji su već bili o ovom amandmanu.