Izgleda da se malo ovaj red poremetio, pa zato sada svi po malo čekamo.
Iako smo se umorili, tema je od izuzetnog značaja za ovo društvo i ovaj narod i mislim da bismo mogli da imamo još malo koncentracije i da do kraja završimo ovu diskusiju.
Gospodine ministre Verbiću, mislim da ste seli na jednu jako važnu fotelju. Meni je žao što naše društvo još uvek ne prepoznaje značaj obrazovanja, iako deklarativno veoma lako pričamo o tome da je obrazovanje važno, navedemo par argumenata zašto je to važno i mislimo da smo sve što bi trebalo u vezi sa tim da kažemo završili.
Mislim da vodite resor koji je u srećnim zemljama napravio veoma uspešna društva, napravio društvo obrazovanja, a ja bih dodala i države blagostanja. Da li ćemo mi i kada doći do društva obrazovanja i do države blagostanja nisam spremna u ovom trenutku da licitiram, mislim da nema ni potrebe, ali prosto, mislim da smo obavezni da svi činimo jedan organizovan, svrsishodan, plemenit i veoma odgovoran napor da ovu državu učinimo daleko srećnijom i perspektivnijom, a obrazovanje je jedan od najboljih načina da se do toga dođe.
Verujem da srpsko društvo još uvek nije izgubilo poverenje u obrazovanje i o tome svedoči zaista muka porodica širom naše zemlje koji u teškim uslovima izdvajaju novac ne bili školovala svoju decu sa nadom da će im obezbediti bolji život i ta nada je svakako na neki način izvesna, ali koliko god da se ne gubi nada u značaj obrazovanja, mislim da je vera u kvalitet obrazovanja poljuljana odavno. S toga mislim da kao i prethodnim ministrima u mnogim vladama iza ove, kao i onome što će doći, ni vama neće biti lako, a koliko će vam zbilja biti, koliko će vaš rad biti efikasan zavisi naravno i od onoga o čemu mi danas, odnosno od kvaliteta diskusije i svih stremljenja da učinimo te ozbiljne napore.
Meni se nekako čini za ovo kratko vreme koliko sam poslanik u parlamentu da mi najčešće vodimo bitku sa samim sobom, da i rešenja koja su solidna u trenutku možda su ona jedina objektivno moguća, veoma lako ih negiramo, ne shvatajući da zaista nema drugih krivaca za sve ono što se dešava osim nas samih. Znači, nebitno je uopšte da li pripadamo opoziciji, poziciji, mi smo građani ove zemlje i mi zaista valjda delimo te sve iste sudbine, prema tome, uvek smo mi jedini i odgovorni, krivi, jer zaista sve je u ljudskoj volji i ljudskoj odluci.
Svaki predlog rešenja koji je predočen u ovom nacrtu zakona ima naravno svojih, da kažem, dobrih strana u većem procentu, ima onih o kojima možemo i dalje da razmišljamo, da diskutujemo itd, ali ono što je najvažnije od svega to je da se svi zajedno založimo za kvalitet realizacije tih zakonskih rešenja koja su ovom trenutku, ja ću vrlo blagonaklono reći, veoma optimalna.
Prema tome, ako govorimo o neophodnosti da sistem visokog obrazovanja bude otvoren, dostupan javnosti, pa sad u različitim sferama njegovog funkcionisanja, naravno da tome se ne može protivurečeti, ali da li će se do zaista dogoditi. Mi unazad, od kada je Bolonja usvojena, od 2005. godine govorimo stalno o istom. Sada se zaista pitam zašto? Ko je kome branio, ko je nama branio da budemo i da imamo takav sistem i 2005. godine? Da li smo onda tvrdili da sistem ne treba da bude otvoren, da ne treba da bude dostupan, da ne treba da bude kvalitetan? To nikada nije tvrđeno, ali nikada niko nije uložio dovoljno ozbiljnih napora da se to zaista i dogodi.
Onda smo došli i do 2014. godine i naravno sa naznakom da će se ovaj zakon promeniti ponovo 2015. godine. Lično i kao poslanik SDPS zaista nisam protiv ničemu što vodi nekom uspehu, ali bojim se da nam mnogo vremena odlazi na dogovore, na razmišljanja, na razne sugestije, na razne predloge, bez toga da se u trenutku kada definišemo problem čvrsto uhvatimo i rešavamo taj problem.
Ako imamo problem korupcije, pričali smo i mislim da se svi mi koji danas govorimo prilično slažemo u mnogo tome što smo rekli, ako imamo problem korupcije, zašto taj problem nije rešavan? U visokom obrazovanju, profesor Pavićević je malopre govorio o tome, mislim da je jako pozvan, obzirom da je profesor na visokoškolskoj ustanovi. Znate, za svakog učitelja koji je nešto uradio vrlo brzo se pojavio na naslovnim stranama bilo kog tabloida. Zašto smo ovde nedodirljivi? Kakvu poruku šaljemo? Zašto su nam drveća i bandere po ulicama pune reklama o bubicama koje se prodaju da bi se lakše položili ispiti? Neko je tim mladim ljudima tu poruku morao da pošalje. Poslali smo mi, mi odrasli koji na različite načine radimo u nekom sistemu obrazovanja ili ne reagujemo, a mislim da smo svi podjednako odgovorni.
Zato ni jedno od predloženih rešenja, koliko god mu tražili mana ili ga hvalili, neće biti dobro ukoliko ne bude oživotvoreno u sistemu i ukoliko se ne budemo starali o kvalitetu izvršenja svih članova zakona koji se tu pojavljuju. Uvodi se jedinstven informacioni sistem. Ministre, pretpostavljam, bez obzira što se samo četiri meseca ministra, da znate da se u sistemu osnovnog obrazovanja takođe davno probalo sa uvođenjem jedinstvenog informacionog sistema. Išli smo na seminare, potrošili veliko vreme, potrošio se ozbiljan novac. Da li od 2013. godine imamo da je to jedna odredba zakona i šta se dešava, da li funkcioniše? Ne funkcioniše.
Zato vam kažem, rešenja mogu biti dobra, ali mora se insistirati na njihovoj realizaciji. Ako pričamo o neophodnosti da ustanove visokoškolske moraju da budu, mora da se provera kvalitet njihovog rada, zaista lično ne vidim razlog zašto se to ne bi dešavalo u određenim vremenskim intervalima. Opet paralela sa nižim sistemima obrazovanja, gde se tačno zna da vi na tri godine dolazite u ekstremnu evaluaciju.
Zašto ovde ne može, zašto dozvoljavamo da prođe vreme, da se napravi šteta, da nam neka novina ili neki novinar otkrije šta se dešava? Ako dođemo do tog trenutka šteta je već počinjena i onda možemo samo da se davimo u onom kalu koje smo oko sebe stvorili, da budemo nezadovoljni i da stalno stičemo utisak kako smo jedno nefunkcionalno društvo s jedne strane. S druge strane, hvaleći se sa brojnim mladim uspešnim ljudima koji ostvaruju silne divne rezultate po svetu, o mnogim mladim stručnjacima koji su takođe u tom svetu uspešni, a mislim da su otišli između ostalog i zato što osećaju da tamo jedan sistem, kako god ga mi procenjivali sa stanovišta humanosti itd, taj sistem funkcioniše, znaju se pravila.
Nama nedostaje insistiranje, dovoljno insistiranje na pravilima. Nemojte stalno – nepotizam, nemojte da prijave o radu profesora završavaju u fiokama. Mi svi znamo da se to dešava.
Kakvu smo poruku poslali profesoru koji je vredan i odgovoran? Kakvu smo poruku poslali studentu, kakvu roditelju, kakvu društvenoj zajednici, kakvu javnosti? Tu mi padamo. Zbog toga najviše pričam o tome da je neophodno insistirati na poštovanju članova, na pravilima koje smo sami ustanovili. Bez toga rezultata nema o bilo kom zakonu da pričamo, na bilo kom nivou obrazovanja. Sigurna sam da vi to apsolutno dobro razumete i da je to verovatno i vaše iskustvo za ova četiri meseca.
Ono što je takođe jako značajno to je naravno verifikacija diploma koje se donose iz inostranstva. Znam naravno da su mnogi studenti veoma ambiciozni mladi ljudi, veoma kvalitetni ljudi, vrativši se u zemlju doživeli veliko razočarenje, jer ovde niko nije znao da pročita šta su oni, vraćajući na daleko manje nivoe obrazovanja. Čak sam spremna da razmišljam i ovako, u potpuno savršenim uslovima, taman da se svih 250 poslanika u ovom trenutku usaglasi i kaže – zakon je fantastičan, sve je divno, sutra da vam se vrati 3.000 studenata iz inostranstva, odnosno svršenih mladih ljudi mi ne bismo znali šta ćemo.
Potrebno je vreme, potrebni su zaista veoma angažovani ljudi koji će raditi na poslovima nostrifikacije i ono što je početak i kraj svega, potrebno je jedno uspešno društvo, jedna razvijena ekonomija koja će moći da apsorbuje, koja će moći da prepozna znanje i veštine tih mladih ljudi. Tek kad takve društvene uslove napravimo tada ćemo i moći da ostvarimo dobrobit od povratka onih kojima se nadamo, koje očekujemo, ali koji kada dođu, ne znamo baš tačno šta sa njima. Pokolebamo ih i vratimo ih u taj svet da bismo se opet nekako hvalili kako ima naših koji su jako uspešni. Ta zamka mora da se prevaziđe što pre, jer priča o odlivu mozgova neće prestati.
Takođe sam lično zadovoljna tom vrstom odluke da univerziteti pokažu više otvorenosti prema načinima finansiranja, prema načinu na koji se struktuiraju troškovi učeničkih, odnosno studentskih stipendija. Mislim da studenti zaista moraju vrlo jasno kao i njihove porodice biti upoznati sa time šta je trošak koji oni prave kada su samofinansirajući studenti. Mislim da to može na jedan ozbiljniji način da obaveže i fakultete na jedno pažljivije korišćenje novca koji će zaista ići prema onome kome je u suštini sva ova naša cela debata i ceo sistem namenjen, a to su pre svega studenti.
Samo još jednu rečenicu. Sa velikim zadovoljstvom podržavam program Horizont 2020. u nadi da će ove promene zakona sistema obrazovanja dobiti jedan dobar nastavak kroz učešće istraživača u tom projektu.
