Poštovana predsednice, gospodine ministre, saradnici ministra, dame i gospodo narodni poslanici, uvek je u centru pažnje donošenje ili izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju, jer je ovo veoma značajno pitanje za našu društvenu zajednicu. Ovaj zakon je donet 2005. godine i kao što znamo, on se menjao i dopunjavao 2008, 2010, 2012. i 2013. godine.
Ove izmene i dopune koje danas imamo na dnevnom redu ne rešavaju sve probleme u oblasti visokog obrazovanja, ali je sasvim tačno da su ovim izmenama učinjeni značajni pomaci u pravcu poboljšanja legislative i regulative u oblasti visokog obrazovanja. Uostalom, nikada se nije ni dogodilo da jednim zakonom, jednim rešenjem dostignemo idealnu varijantu ili idealan zakon. Znači, nemoguće je doneti, za to vreme, apsolutno dobar i toliko sveobuhvatan zakon koji će sam po sebi rešiti sve probleme u jednoj oblasti. To je utopija i to nije moguće. Reforma o kojoj govorimo ide postepeno. To je jedan kontinuirani proces i tako ga treba shvatiti.
Ono što je urađeno u ovoj oblasti visokog obrazovanja je od velikog značaja počev od 2005. godine. Vi ste tu na čelu ministarstva da zajedno sa vašim saradnicima, ali i zajedno sa nama, da nastavimo jedan takav proces.
Zakon je donet 2005. godine, a posle pristupanja Bolonjskoj deklaraciji. Bolonja pretpostavlja funkcionisanje jedinstvenog evropskog prostora u kome imamo zajednički okvir za uporedivost kvalifikacija i diploma, uvođenje evropskog sistema prenosivih bodova, uvođenje evropskih standarda za obezbeđivanje kvaliteta visokog obrazovanja, protoko studenata i nastavnika u okviru integrisanog evropskog prostora u visokom obrazovanju, kao i pojednostavljeni način nostrifikovanja, odnosno priznavanja diploma.
Dakle to za nas treba da bude cilj. Naravno, donošenjem zakona još 2005. godine samo je započet jedan takav posao koji ni dan danas nije završen. Čini se da posle devet godina ima puno problema u visokom obrazovanju. Bolonjski proces nije u potpunosti zaživeo i tu ima čak i određenih improvizacija. Postoje otpori u primeni Bolonje koja traži veću posvećenost i prisutnost i nastavnika i studenata u nastavnom procesu.
Zapravo, zbog toga što ne postoji ujednačen pristup u onome što je primena Bolonje na fakultetima, imamo i različite probleme. Iz tih razloga imamo da i dan danas se ono što je uslov za upis naredne godine, a to je 60 bodova, ne ostvaruje, pa onda donosimo kroz izmene i dopune. To smo radili i 2008, 2010. i 2012. godine, da pomeramo tu granicu naniže i na takav način zapravo kočimo ono što bi trebalo da bude standard, ono što bi trebalo da bude pravilo i što je uslov za jedan brži i kvalitetniji napredak dalje.
Zapravo, kroz ovo treba pogledati kako funkcioniše ono što je unutar univerziteta, a to je izvođenje nastave, kakvi su udžbenici, koliko su studijski programi prilagođeni savremenim tokovima, itd. Ali, sva ta pitanja nisu predmet ovog zakona, jer mi imamo autonomiju univerziteta i time zakon ne može da se bavi.
Ostaje i na univerzitetima i na njihovim zajednicama i asocijacijama, ali naravno i kroz zakon, kroz regulisanje određenih članova da to tako bude, da u toj autonomiji postoje određene obaveze koje su obavezujuće. Autonomija ne može da bude apsolutna izolovanost, nezavisnost, odvojenost od društva i pravo na uređivanje celokupnog tog sistema, onako kako ko to shvata po nekom svom slobodnom uverenju.
Autonomija podrazumeva pravo na autonomno uređivanje i činjenje po važnim pitanjima iz oblasti obrazovanja i vaspitanja, odnosno po pitanjima visokog obrazovanja u skladu sa zakonom, sa Ustavom i sa drugim važećim aktima i dokumentima unutar našeg sistema obrazovanja, ali i u okviru jedinstvenog evropskog prostora.
Nekoliko značajnih pitanja ovim zakonom se svakako bolje uređuju određene oblasti. To pitanje je bilo aktuelno još u vreme prošle vlade, za vreme ministra Žarka Obradovića. To je pitanje priznavanja diploma, odnosno kvalifikacija. U tom smislu i u tom pravcu i za rešavanje tog problema preduzeti su određeni koraci u saradnji sa Ministarstvom prosvete i sa tadašnjim ministrom Obradovićem, kao što je i sada učinjeno.
Mislim da je 25. jula 2014. godine bilo organizovano ovde jedno javno slušanje u organizaciji našeg matičnog Odbora za obrazovanje, za prosvetu, kao i tada, 7. marta 2013. godine, na temu „Nostrifikacija diploma“. Tada je napravljen koncept da Ministarstvo preko posebne organizacione jedinice utvrđuje vrstu stečene kvalifikacije radi daljeg zapošljavanja, a da obrazovne institucije visokog obrazovanja utvrđuju nivo ostvarenog znanja. Iz toga, naravno, iz te rasprave, iz tog javnog slušanja, iz kasnijih rasprava, kao i iz javnog slušanja koje smo imali 25. jula, proizašlo je ovo što imamo danas u Predlogu zakona, a to da je priznavanje diplome u dva dela i to je profesionalno priznavanje, za koje je zaduženo Ministarstvo prosvete preko svoje organizacione jedinice i akademsko priznavanje prvo u svrhu zapošljavanja, a akademsko priznavanje u svrhu daljeg obrazovanja, naravno, sve ovo po prethodno izvršenom vrednovanju stranih studijskih programa.
Kada govorimo o pitanju priznavanja diploma, naravno da su se time bavili i drugi subjekti i civilni sektor se bavio tim pitanjem. Zanimljiva su određena zapažanja koja su proistekla iz takvog jednog istraživanja i sagledavanja, a to je npr. da Univerzitet u Novom Sadu na jednostavniji i brži način nego u Beogradu pristupa procesu nostrifikacije, odnosno priznavanja diploma. Ali, ne postoje jasni i obavezujući kriterijumi kao ni standardizacija procesa, što nije garancija ako je to danas tako, da će to i sutra i prekosutra biti tako.
Preko Fonda za mlade talente za poslednje tri studijske godine u Evropu na druge univerzitete su otišla 983 studenta, a da je iz budžeta za tu potrebu izdvojeno oko sedam miliona evra i da posle ovoga treba očekivati jedan pozitivan efekat kroz vraćanje tih mladih ljudi, sada stručnih. Međutim, imamo problem priznavanja diploma, odnosno nostrifikacije, i da praktično pri ovakvoj praksi koju smo imali do sada, mi imamo da su ta sredstva bačena. Na neki način može se tako reći.
Ceo proces nostrifikovanja, odnosno priznavanja je bio neizvestan, bio je skup, što je veoma važno istaći i glavna prepreka za dalji razvoj zemlje, uz naplatu znanja koje treba ovde da se vrati i kočenja tih mladih ljudi koji treba da ovde zauzmu svoje mesto.
Naravno da ovim izmenama i dopunama se nadam da ćemo učiniti jedan pozitivan korak u tom pravcu da to ide mnogo brže, mnogo bolje, mnogo izvesnije, da to mlade ljude manje košta i da od toga imamo koristi.
Naš cilj je da se u potpunosti integrišemo u jedinstveni evropski prostor visokog obrazovanja i u tom smislu je veoma važno pitanje akreditacije. To podrazumeva uvođenje evropskih standarda za obezbeđivanje kvaliteta u visokom obrazovanju.
Čini se da u dosadašnjem načinu akreditacije je bilo određenih manjkavosti koje su za posledicu imale to da se izvršila uvećana produkcija kadrova sa diskutabilnim nivoom znanja, što nas udaljava od svega što pretpostavlja integrisani evropski prostor visokog obrazovanja.
Dakle, postavlja se pitanje, ako nemamo odgovarajući nivo u onome što su stečena znanja, u onome što pretpostavlja dostignuti nivo znanja, kome to služi i čemu to zapravo služi?
Naravno, ne treba imati iluziju da ovim izmenama i dopunama smo rešili sva ova sporna pitanja o kojima su kolege poslanici danas ovde govorili i naravno neka od pitanja koje sam ja u svom izlaganju izneo. U svakom slučaju, ove izmene i dopune treba pohvaliti i posmatrati ih kao nastavak onoga što je učinjeno u prethodnom periodu u cilju poboljšanja zakonske regulative i u cilju približavanja standardima i svemu onome što podrazumeva integrisani evropski prostor, jer mi to moramo, hteli ne hteli, da upodobimo i da nam to bude konačan cilj.
Gospodine ministre, vi ste rekli u svom uvodnom izlaganju da Komisija koja je radila u pripremi ovog zakona praktično je sa mnogim još pitanjima koja tek treba razraditi. Ne Komisija sama za sebe, ali u komunikacija sa najširom stručnom javnošću, sa mnogim drugim subjektima, sa drugim stručnim ogranima i da zapravo kroz jednu takvu aktivnost nastavimo jedan kontinuirani proces ka poboljšanju zakonske regulative i ka onome što je drugačija praksa na univerzitetima.
Još jedanput bih pomenuo da je veoma značajno da se izvrši i unutrašnja reforma univerziteta i da princip otvorenosti koji je ovde postavljen što podrazumeva i to da univerziteti nisu zatvoreni sa nevidljivom zavesom i da tamo mogu da rade kako hoće i po nekom svom uverenju, već i da duguju određene račune, da tako kažem, koje moraju da ispostave javnosti i građanima i da je potrebno zapravo, naročito kada se pominje Bolonja, da univerzitet doživi konačno jednu unutrašnju reformu i da se principi Bolonje na drugačiji način primene uz veće učešće i angažovanost nastavnika i studenata i da što manje improvizacija u svemu tome bude.
Naravno da su tu mnoga polja i pitanja otvorena i da zaista ima puno problema i da u narednom periodu moramo mnogo da radimo na tome. Ali, to nije samo problem Ministarstva prosvete, ove Narodne skupštine koja će doneti neki zakon koji vi predložite uz poboljšanje i amandmane itd. Potrebno je da i u drugim segmentima i drugim oblastima što ne može zakonom da se reši da to preuzmu na sebe ljudi koji su zaduženi za visoko obrazovanja, a to su pre svega profesori i nastavno osoblje i njihovi saradnici i studenti.
U celini uzev, za ovo vreme i ovaj trenutak možemo ipak biti zadovoljni zato što je preskočena još jedna stepenica, učinjen još jedan korak napred i to je bila i vaša uloga i vaš zadatak koji ste uspešno izvršili i SPS, zapravo poslanički klub naše partije će svakako podržati ovaj zakon. Hvala.