Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, otvaram Treću sednicu Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2014. godini.

Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 105 narodnih poslanika.

Podsećam vas da je članom 88. stav 5. Poslovnika Narodne skupštine predviđeno da kvorum za rad Narodne skupštine prilikom utvrđivanja dnevnog reda, postoji ako je na sednici prisutna većina od ukupnog broja narodnih poslanika.

Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.

Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno 138 narodnih poslanika, odnosno da je prisutna većina od ukupnog broja narodnih poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine, u smislu člana 88. stav 5. Poslovnika Narodne skupštine.

Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju sledeći narodni poslanici: Miroslav Markićević, Momo Čolaković, Milena Ćirilović, Branka Ćurović, Milorad Mijatović, Meho Omerović i Borislav Kovačević.

Saglasno članu 86. stav 2. i članu 87. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da sam ovu sednicu sazvao u roku kraćem od roka utvrđenog u članu 86. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, izuzetno za ponedeljak, dakle mimo dana utvrđenih u članu 87. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, zbog potrebe da Narodna skupština što pre razmotri predloge akata iz predloženog dnevnog reda sednice.

U sazivu ove sednice, koji vam je dostavljen, sadržan je predlog dnevnog reda sednice.

Pre utvrđivanja dnevnog reda sednice, saglasno članu 92. stav 2. i član 93. Poslovnika Narodne skupštine, potrebno je da Narodna skupština odluči o predlozima za stavljanje na dnevni red akata po hitnom postupku, predlogu za dopunu predloženog dnevnog reda i predlogu za spajanje rasprave.

Poslanička grupa Socijalistička partija Srbije (SPS) predložila je da se, po hitnom postupku, stavi na dnevni red – Predlog odluke o izmena odluke o izboru članova i zamenika članova odbora Narodne skupštine Republike Srbije, koji je podnela Narodnoj skupštini 8. oktobra 2014. godine, tačka 6. predloženog dnevnog reda.

Stavljam na glasanje ovaj predlog.

Zaključujem glasanje i saopštavam: za – 138, protiv – niko, uzdržanih – nema, nije glasalo 20 od ukupno prisutnih 158 narodnih poslanika.

Konstatujem da je Narodna skupština prihvatila ovaj predlog.

Generalni sekretar Narodne skupštine Jana Ljubičić predložila je da se po hitnom postupku stavi na dnevni red Predlog za imenovanje zamenika generalnog sekretara Narodne skupštine Republike Srbije, koji je podnela Narodnoj skupštini 10. oktobra 2014. godine.

Stavljam na glasanje ovaj predlog.

Zaključujem glasanje i saopštavam: za – 13, protiv – niko, uzdržanih – nema, nije glasalo 145 od ukupno prisutnih 158 narodnih poslanika.

Konstatujem da Narodna skupština nije prihvatila ovaj predlog.

Narodni poslanik prof. dr Dušan Milisavljević, na osnovu člana 92. stav 2. i 4. Poslovnika Narodne skupštine, predložio je da se dnevni red sednice dopuni tačkom Predlog zakona o prevenciji i dijagnostici genetičkih bolesti, genetički uslovljenih anomalija i retkih bolesti, koji je podneo Narodnoj skupštini 3. jula 2014. godine.

Da li narodni poslanik prof. dr Dušan Milisavljević želi reč?

Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovane koleginice i kolege, pred nama je predlog zakona koji ste čuli od predsedavajućeg.
Želim da vam kažem da je reč o Zojinom zakonu, zakonu koji je dve godine u skupštinskoj proceduri, zakonu koji nije predlog nijedne političke stranke, nego predlog roditelja koji su izgubili dete koje je bolovalo od Batenove bolesti.
Predlog Zojinog zakona je predlog da reguliše sva prava neke nevidljive bolesne dece koja boluju od neke retke bolesti. Zamolio bih za pažnju.

Molim vas dopustite narodnom poslaniku da obrazloži svoj predlog.

Želim da ovaj zakon bude što pre na dnevnom redu i da što pre raspravljamo o njemu zato što on pokriva prava bolesne dece koja boluju od retke bolesti.
Ovaj zakon dve godine stoji u skupštinskoj proceduri i on je pisan upravo sa porodicom koja je izgubila devojčicu koja je bolovala od Batenove bolesti. Ovim zakonom se precizira da se deca koja boluju od retkih bolesti, ukoliko ne može da se postavi dijagnoza u Srbiji, nakon šest meseci da o trošku države može njihov uzorak tkiva, mišića, krvi da se šalju u nekih od referentnih laboratorija i da se postavi dijagnoza u svetu.
Kada postavite dijagnozu, onda to dete ima pravo da se leči. Ovako su ta deca ne vidljiva, ne postoje u onom čuvenom šifarniku RFZO, oni se odbijaju i lutaju u toj jednoj našoj administrativnoj zavrzlami.
Predlog je da se o ovom zakonu priča. Želim da vas obavestim da je ovo zakon života, s obzirom da Zoja koja je izgubila život, na grčkom jeziku znači život. Zoja znači život, a ovaj zakon znači život i mogućnost lečenja za mnoge naše mališane, koji boluju od retke bolesti.
Sve zemlje Evrope prema kojima težimo da se ujedinimo su sistemskim putem regulisala prava dece koja boluju od retke bolesti. Moj apel je da se ovaj zakon što pre nađe na dnevnom redu Narodne skupštine i ne stoji više nego kako stoji dve godine u proceduri.
Želim da vam kažem da je ovaj zakon pisan sa lekarima, profesorima koji leče decu od retkih bolesti iz Kliničkog centra Srbije, iz Kliničkog centra Vojvodine, iz Kliničkog centra Niša. Želim isto da kažem da je ovaj zakon dobio podršku više od pedesetak nevladinih organizacija dece koja boluju od različitih bolesti i da je dobio podršku mnogih udruženja roditelja teško bolesne dece.
Želim da vam kažem da je ovaj zakon dobio podršku i od bivše ministarke zdravlja Slavice Đukić Dejanović, pa su vanredni parlamentarni izbori sprečili da on dođe na dnevni red. Želim da vam kažem da ovaj predlog zakona ima podršku i aktuelnog ministra Zlatibora Lončara i nadam se da će što pre ovaj zakon doći.
Borim se za ovaj zakon zato što je ovo zakon koji mora da ujedini sve narodne poslanike zato što se radi o deci koja su trenutno ne vidljiva za našu državu i Republički fond.

Zahvaljujem.
Stavljam na glasanje ovaj predlog.
Zaključujem glasanje i saopštavam: za - 22, protiv – niko, uzdržanih – nema, nije glasalo 143 od ukupno prisutnih 165 narodnih poslanika.
Konstatujem da Narodna skupština nije prihvatila ovaj predlog.
Narodni poslanik Zoran Babić, na osnovu člana 92. stav 2, člana 157. član 2. i člana 170. Poslovnika Narodne skupštine predložio da se obavi zajednički jedinstveni pretres o Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Hrvatske o saradnji i zaštiti prirodnih i drugih katastrofa, Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Makedonije o uzajamnom priznavanju vozačkih dozvola, Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Rumunije o otvaranju međunarodnog zajedničkog prelaza Vračev Gaj (Republika Srbija) i Sokol (Rumunija) na srpsko-rumunsko državnoj granici i Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Rumunije o otvaranju međunarodnog graničnog prelaza Golubac (Republika Srbija) i Nova Moldova (Rumunija) na srpsko-rumunskoj državnoj granici.
Da li narodni poslanik Zoran Babić, želi reč? (Ne.)
Stavljam na glasanje ovaj predlog.
Zaključujem glasanje i saopštavam: za - 131, protiv – 10, uzdržanih – nema, nije glasalo 24 od ukupno prisutnih 165 narodnih poslanika.
Konstatujem da je Narodna skupština većinom glasova prihvatila ovaj predlog.
Pošto smo se izjasnili o predlozima, stavljam na dnevni red sednice akata po hitnom postupku, o predlogu dopune predloženog dnevnog reda u predlogu za spajanje rasprave na osnovu člana 93. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine stavljam na glasanje predlog dnevnog reda u celini.
Zaključujem glasanje i saopštavam: za 146, protiv – 10, uzdržanih – nema, nije glasalo 142 od ukupno prisutnih 168 narodnih poslanika.
Konstatujem da je Narodna skupština većinom glasova utvrdila dnevni red Treće sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2014. godini.
D n e v n i r e d:
1. Predlog zakona o sprečavanju dopinga u sportu, koji je podnela Vlada;
2. Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Hrvatske o saradnji u zaštiti od prirodnih i drugih katastrofa, koji je podnela Vlada;
3. Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Makedonije o uzajamnom priznavanju vozačkih dozvola, koji je podnela Vlada;
4. Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Rumunije o otvaranju međunarodnog graničnog prelaza Vračev Gaj (Republika Srbija) i Sokol (Rumunija) na srpsko-rumunskoj državnoj granici, koji je podnela Vlada;
5. Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Rumunije o otvaranju međunarodnog graničnog prelaza Golubac (Republika Srbija) i Nova Moldova (Rumunija) na srpsko-rumunskoj državnoj granici, koji je podnela Vlada;
6. Predlog odluke o izmenama Odluke o izboru članova i zamenika članova odbora Narodne skupštine Republike Srbije, koji je podnela Poslanička grupa Socijalistička partija Srbije.
Prelazimo na rad po utvrđenom dnevnom redu.
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine obaveštavam vas da sam pored predstavnika predlagača Vanje Udovičić, ministra omladine i sporta, pozvao da sednici prisustvuju i Uroš Zeković, v.d. pomoćnika ministra omladine i sporta i Zorica Nikodijević, sekretar Ministarstva omladine i sporta.
Primili ste Predlog zakona koji je podnela Vlada.
Primili ste Izveštaj Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo i Odbora za obrazovanje, nauku, tehnološki razvoj i informatičko društvo.
Pre otvaranja načelnog pretresa, podsećam vas, prema članu 97. Poslovnika Narodne skupštine, da ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da ovo vreme raspoređuje se na poslaničke grupe, srazmerno broju narodnih poslanika i članova poslaničkih grupa.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 157. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine otvaram načelni pretres o Predlogu zakona.
Da li predstavnik predlagača Vanja Udovičić, ministar omladine i sporta želi reč? (Da.)
Izvolite.
Reč ima ministar Udovičić.

Hvala vam.
Poštovani predsedavajući, poštovani narodni poslanici i narodne poslanice, danas pred vama se nalazi Predlog zakona o sprečavanju dopinga u sportu.
Moram reći da danas imam neopisivu tremu, a isto tako i odgovornost kada predstavljam ovaj zakon iz prostog razloga što po prvi put radim ovako odgovornu stvar, po prvi put sam pred vama i predlagač sam zakona i ne može se meriti ova odgovornost i ova tema ni sa jednom koju sam proživeo baveći se aktivno sportom.
Baveći se sportom učestvovao sam u velikim rezultatima i upisao sportsku istoriju Republike Srbije. Danas sam u mogućnosti da se upišem i u pravnu istoriju Republike Srbije, da se uredi jedna oblast koja sve više uzima maha na međunarodnom nivou, jedna negativna pojava koja se pokazala kao sve više prisutna i pojava sa kojom treba ozbiljno da se pozabavimo.
Sport pre 10 godina kada je donesen ovaj aktuelni zakon i danas se u mnogoj meri se promenio. Sport tada nije imao potrebe za ovako detaljnim zakonom i za zakonom koji se ovako detaljno bavio sprečavanjem dopinga u sportu. Svi smo svedoci da gledajući sport pre 10 godina i danas vidi se drastična razlika. Danas je sport mnogo aktivniji, brži, dinamičniji i to je nešto što krasi današnji sport, ali se medicina isto tako razvija u oblasti sporta u onoj meri u kojoj se razvija i sam sport.
Zbog postizanja većih rezultata sami sportisti podležu uzimanjem nekih od nedozvoljenih doping supstanci, najviše iz neznanja. Ovaj zakon se u mnogoj meri bavi edukacijom sportista, u mnogoj meri propisuje obaveze svih onih činioca u oblasti sporta, da bismo prvenstveno edukovali same sportiste, kasnije izvršili sve one kaznene odredbe koje propisuje ovaj zakon.
Srbija je jedna od zemalja koja je potpisnik Međunarodne konvencije o sprečavanju dopinga u sportu i sama kao potpisnik imamo neke obaveze koje jesu preuzete, ali koliko god da su uslov za same sportiste, toliko smatramo i da smo mi i te kako odgovorni i da te kako odgovorno moramo da se pozabavimo ovom oblašću i da i te kako edukujemo naše sportiste i ne samo u sportskim rezultatima, da budemo prepoznatljivi u svetu, već i po zakonskim merama koje donosi ova Skupština i celokupna Vlada Republike Srbije.
Ovim zakonom se uređuju mere i aktivnosti za sprečavanje dopinga u sportu. Doping je nedozvoljen. Kasnije ću objasniti zbog čega je štetan i nedozvoljen. Povreda antidoping pravila koje propisuje ovaj zakon u mnogoj meri se proširuju u onoj oblasti, gde se sada obuhvata i na lica u oblasti sporta. Do sada ih je bilo osam u aktuelnom zakonu. Novi zakon propisuje dve nove povrede antidoping pravila. Povreda antidoping pravila su prisustvo nedozvoljene doping supstance, odbijanje izvršenja antidoping kontrole, imanje nedozvoljene supstance, nepopunjavanje obaveze koju svaki sportista ima da svakodnevno obaveštava Međunarodnu antidoping agenciju i Nacionalnu antidoping agenciju o svom kretanju i svom boravištu, davanje ili pokušaj davanja distribucija nedozvoljenih doping sredstava, ometanje pri izvršenju antidoping kontrole i dve nove povrede antidoping pravila su saučesništvo i udruživanje.
Zašto smo ušli sa ove dve nove odredbe? Iz razloga što smo želeli da smanjimo odgovornost sportista. Pokazalo se da nisu samo sportisti glavni krivci za uzimanje nedozvoljenih supstanci, već da u velikoj meri tu nezahvalnu zaslugu, negativni ljudi iz oblasti sporta, ljudi koji su u direktnom kontaktu i ljudi koji pomažu sportisti u njegovom razvijanju.
Jedan od primera koji je svima vama poznat je svetski primer sportiste Leomsa Armstronga koji je više puta osvajao sva odličja. Naknadnim ispitivanjem uzorka se uspostavilo da je koristio nedozvoljena doping sredstava, a isto tako glavnu odgovornost su priznali ceo njegov stručni štab tim, direktor njegovog tima zarad postizanja boljih rezultata i potpisivanja boljih marketinških ugovora. Ove dve odredbe se bave baš tom negativnom pojavom. Iskreno, mislim da je jako bitno da se proširi ova delatnost da bismo obuhvatili sve činioce u samom sportu.
Pod osobama koje pomažu sportiste smatraju se treneri, vaspitači, direktori, medicinsko osoblje, fizioterapeuti i druge osobe koje su u neposrednom kontaktu sa samim sportistom.
Pod ovlašćenom antidoping organizacijom smatra se Antidoping agencija Srbije, Olimpijski komitet Srbije, Sportski savez Srbije, granski nacionalni savezi, Međunarodna antidoping agencija, Međunarodni olimpijski komitet, Međunarodni paraolimpijski komitet i međunarodne sportske organizacije.
Ono što je novina u ovom zakonu jesu prava i obaveze Antidoping agencije i direktora Antidoping agencije, prvenstveno koje podatke, na koji način prikuplja te podatke i distribuira, a radi se o podacima ličnosti, tj. o poverenim podacima samog sportiste.
Želeli smo da utvrdimo jasnu odgovornost Antidoping agencije i samog direktora, jer se raspolaže poverljivim podacima samog sportiste. Podaci koji se prikupljaju su osnovni lični podaci i zdravstveni podaci. Do sada se nije uzimao nikada jedinstveni matični broj građana, nije bilo potrebe zadirati toliko u privatnost samog sportiste, jer na međunarodnom nivou takva jedna informacija nema značaj. Uzimaju se samo lični i osnovni podaci sportiste i, naravno, zdravstveni podaci.
Ono što jeste glavna dilema je objavljivanje samih podataka o ličnosti svakog sportiste. Antidoping agencija je dužna da obavesti nacionalne granske saveze, međunarodne sportske federacije, kao i Međunarodnu antidoping agenciju o povredi jednog ili više antidoping pravila. Pojave o objavljivanju zadatak same Nacionalne agencije je da objavi i na internetu i takva jedna mera se dovodi uvek u pitanje zašto se tako jedan lični podatak stavlja na dostupnost širokoj javnoj masi, ali iz prostog razloga što je neophodno obavestiti sve činioce u sportu o povredi i da bi se zabranilo učešće samog sportiste na takmičenju.
Obaveze utvrđene ovim zakonom primenjuju se na sve organizacije u oblasti sporta koje imaju svoje sedište na teritoriji Republike Srbije. Ovaj zakon se primenjuje i na životinje. Životinje kod nas na kojima se vrše testiranja su konji, na međunarodnom nivou su psi i konji, a ostavljena je mogućnost i za neke druge životinje ako u budućem vremenu bude potrebe za tim.
Sportisti i drugi učesnici su u obavezi da dozvole neometano sprovođenje antidoping kontrole. Antidoping agencija uređuje način na koji se sprovodi antidoping kontrola. Antidoping kontrolu sprovodi ovlašćeni licencirani antidoping kontrolor koji je neophodno da prođe edukaciju, zvanični ovlašćeni test, nakon toga da, u prisustvu ovlašćenog, antidoping kontrola prisustvuje antidoping kontroli, treći put ima pravo da on sprovodi antidoping kontrolu, ali uz prisustvo ovlašćenog, i tek posle toga, četvrti put može samostalno da sprovodi antidoping kontrolu. U Srbiji ima 36 antidoping kontrolora koji sprovode u ovom trenutku danas antidoping kontrolu.
Uzimanjem uzorka urina i krvi sprovodi se antidoping kontrola. Neretko se uzima i ljudska kosa, jer se pokazalo da u dlaki kose najviše ostaju nedozvoljene supstance kao merljivo i kao vidljivo. Neophodno je da postoji ovlašćena, licencirana laboratorija kojoj se šalju uzeti uzorci. U Srbiji ne postoji takva ovlašćena laboratorija. Pokazalo se da je neophodno na godišnjem nivou imati 3.000 pregleda da bi laboratorija se pokazala kao finansijski isplativom.
Antidoping agencija Srbije koristi ovlašćenu laboratoriju u Beču u Austriji, naravno, nakon sprovođenja javne nabavke, određene Zakonom o javnim nabavkama Republike Srbije.
Ovim zakonom se propisuju i mnogo detaljnije se vodi briga o dužnostima i obavezama samih nacionalnih granskih saveza. Nacionalne granske saveze smatramo kao ravnopravne partnere u sprovođenju svih zakonskih okvira, pa i u ovom, a smatramo njihovu ulogu krucijalnu u onoj meri da je neophodno prvenstveno da obaveste Nacionalnu antidoping agenciju i ministarstvo nadležno za sport, jer su oni u neposrednom kontaktu svakodnevno sa sportistom i najpre mogu da uvide kada sportista koristi nedozvoljeno doping sredstvo ili imaju povredu jednog ili više doping pravila.
Osnovne obaveze samih nacionalnih granskih saveza jesu da donesu sportska pravila, da donesu disciplinske mere, da sprovedu disciplinske mere, da obezbede sportistima godišnje lekarske preglede i lekarsko praćenje, da sankcionišu sportistu i oduzmu mu rezultat, da zabrane sportisti rad u oblasti sporta, i ono što smatram jako bitno, da bismo povećali broj pregleda na godišnjem nivou Antidoping agencije, da sprovodi na finalnim i polufinalnim utakmicama nacionalnog prvenstva doping kontrolu.
Nacionalni granski savezi koji ne poštuju odredbe ovog člana se izuzimaju iz sredstava javnih prihoda, tj. nemaju mogućnost dobijanja sredstava iz javnih prihoda.
Ove odredbe se odnose i na druge sportske saveze, sportska udruženja, sportske organizacije i stručna sportska udruženja. Savez je dužan da svoja sportska pravila dostavi Antidoping agenciji i nadležnom ministarstvu za sport.
Ovaj zakon propisuje da Savez može da zatraži vanrednu antidoping kontrolu, baš iz razloga koji sam spomenuo, da je u neposrednom kontaktu sa sportistom i da najpre Savez može da uoči samu povredu antidoping pravila. Antidoping kontrola može se sprovesti i van takmičenja. To je jedna od dilema koja se vodi ne samo u pravnim okvirima, već i u sportu, jer je Antidoping agencija u mogućnosti da dođe i u stan samog sportiste i da sprovede kontrolu.
Pokušaću u najkraćim crtama da vam objasnim. Svaki sportista je dužan, iz člana 3. tačke 4, da obaveštava Nacionalnu antidoping agenciju o svom kretanju, svom boravištu. Neophodno je da u toku dana popunjava formular gde će jasno da napiše gde će biti u toku dana, gde se vrše treninzi i obaveznih sat vremena gde će biti. To je uslovljena obaveza, ali sportista sam bira da li želi da popunjava takav formular i da li želi da podleže antidoping kontroli. Niko sportistu ne uslovljava da mora, ali kada prihvati takvu obavezu onda je dužan da radi takvu jednu stvar koja se u svetu sporta ličnom higijenom svakog sportiste.
U praksi, sportisti uglavnom stavljaju svoju kućnu adresu, tj. adresu boravišta i stavljaju rane jutarnje sate da bi bili sigurni da će biti tu i da neće povrediti pravila Antidoping agencije.
Neke stvari koje imaju veliki odjek u javnosti su i mere koje može da propiše Međunarodna antidoping agencija ili međunarodna sportska organizacija. Neke od mera koje nama nisu bile baš prihvatljive i koje su naišle na veliko negodovanje jeste slučaj Troickog, kada mu je bio zabranjen ulazak u samu „Beogradsku arenu“ na utakmicu finala „Dejvis kupa“. To je odredba koju je propisala sama Međunarodna teniska organizacija. Moram napomenuti, samo su oni to propisali, ni jedna druga međunarodna sportska organizacija nije propisala, a sportista je dužan da primenjuje sva pravila svoje međunarodne organizacije.
Napominjem ovo zato što se vodila velika polemika oko ovoga, imalo je veliki odjek u javnosti, ali ovo je jedna od stvari koje sportista sam mora da primenjuje, jer je svestan sankcija koje mogu da budu izrečene u slučaju da se ne primenjuju odredbe.
Druge disciplinske mere koje se izriču zbog povreda antidoping pravila jesu diskvalifikacija sportskih rezultata, privremena suspenzija, oduzimanje sportskog rezultata, zabrana učešća na takmičenjima i zabrana obavljanja posla u sistemu sporta. Sportista za vreme trajanja izrečene povrede antidoping pravila gubi pravo na nacionalnu kategorizaciju sportista.
Dalje, ovaj zakon propisuje obaveze Antidoping agencije. Antidoping agencija je konstituisana kao ustanova i kao takva ima dva organa: Upravni odbor Antidoping agencije i direktora Antidoping agencije. Osnovna delatnost Antidoping agencije je da sprovodi antidoping kontrolu. Ono što sam napominjao već par puta jeste i da vrši edukaciju, prevenciju same negativne pojave u sportu, jer se pokazalo, pogotovo moram da istaknem kod nas u Srbiji, da je veliku ulogu imala Antidoping agencija u sprečavanju svih ovih negativnih pojava, jer su naši sportisti, opet ponavljam, iz neznanja uzimali neke supstance i nisu ni bili svesni posledica koje mogu da imaju.
Ovom prilikom stvarno moram i da pohvalim Antidoping agenciju Srbije, koja je do sada obavila preko 5.000 pregleda, gde je do sada utvrđeno da je 50 sportista bilo pozitivno na doping testu.
Antidoping agencija vrši dva poverena posla, a to je izgled doping fri markice i objavljivanje liste nedozvoljenih doping sredstava. Antidoping agencija je dužna da dva poverena posla objavi i u „Službenom glasniku“. Upravni odbor Antidoping agencije sastavljen je od članova nadležnog ministarstva u oblasti sporta, Olimpijskog komiteta Srbije, Sportskog saveza Srbije, istaknutih stručnjaka u oblasti medicine, farmakologije, veterinarstva i jedan predstavnik Kasacionog suda.
Ono što je novina samog zakona, jeste usaglašavanje sa Ustavom iz 2006. godine. Naime, Međunarodna antidoping agencija i sve organizacije u oblasti sporta na međunarodnom nivou zabranjuju prisustvo nacionalnog sudstva u donošenju ovih odluka, pogotovo u donošenju drugostepenih odluka. Da bismo se usaglasili sa Ustavom iz 2006. godine, više se ne zove poveren posao, drugostepeno odlučivanje i postupak, već javno ovlašćenje. Samim tim su se izbegle i nesuglasice, a i ovim zakonom smo u velikoj meri usaglasili terminologiju iz međunarodnih okvira, pa više nije ni tužba, već je prijava, da ne bi asociralo na sam sudski postupak.
O obavezama i pravima samog direktora Antidoping agencije sam napomenuo u članu 4, zbog prikupljanja informacija od značaja samog sportiste. To je u najvećoj meri promena u novom zakonu, jer direktno je direktor Antidoping agencije odgovoran za sve informacije od značaja.
Ovaj zakon propisuje i nadzor za primenu. Nadzor nad primenom ovog zakona, inspekcijski nadzor vrši nadležno ministarstvo preko sportskih inspektora. Sportski inspektor kontroliše aktivnosti i mere u skladu sa ovim zakonom. Sportski inspektor je ovlašćen da privremeno oduzme evidencije, dokumentaciju i nedozvoljenu doping supstancu, da zabrani sportisti učešće na takmičenju, da zabrani sportisti rad u oblasti sporta, da naredi usaglašavanje zakonskih akata, da zatraži od Antidoping agencije da sprovede antidoping kontrolu i da podnese prijavu za učinjeno krivično delo ili de pokrene prekršajni postupak.
Ovim zakonom se ukida jedno krivično delo, a to je upotreba doping sredstva. Na međunarodnom nivou do sada nije bilo moguće utvrditi samo krivično delo, jer nije mogla da se dokaže namera za korišćenje doping sredstva. U praksi to znači da nismo mogli da dokažemo da li je sportista koristio nedozvoljeno doping sredstvo da bi bio bolji sportista, da bi imao bolje rezultate ili je koristio iz svojih ličnih razloga. Kod nas se nije pokrenuo nijedan sudski postupak, a moram reći da na međunarodnom nivou nije doneta nijedna presuda.
Ovim zakonom se propisuju dve kaznene odredbe, a to je omogućavanje upotrebe doping sredstva i neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet doping sredstva. Kazne za ova krivična dela su smanjene jer su prilagođene krivičnim delima za narkotike iz Krivičnog zakona, a novčane kazne za prekršaje su povećane i varijabilne su, jer je u aktuelnom zakonu bila fiksna novčana kazne za povredu antidoping pravila. Ovim zakonom se daje mogućnost fleksibilnijeg u nekoj meri kažnjavanja, ali i novčane kazne za prekršaje su usklađene sa aktuelnim Zakonom o sportu.
U najkraćem ovo je ono što sam hteo da vam prezentujem nešto što smo radili u prethodnom periodu.
Rekao sam da ću vam reći zašto je doping loš za sportiste, zašto je nezakonit i zašto je štetan. Ako pričamo o samom sportu, tri stvari su negativne kada je reč o samom dopingu. Prva stvar, štetan je za zdravlje svakog sportiste. Pokazalo se da sportisti koji koriste doping sredstva u velikoj meri urušavaju svoje zdravlje i samim tim urušavaju izgled celokupnog sporta. Druga stvar zbog čega je loš antidoping jeste fer plej. Sportista koji primenjuje nedozvoljene supstance, koji uzima doping sredstva, nije ravnopravan sa sportistom koji ne uzima i samim tim se urušava osnova etike sporta. Treća stvar, koja je možda i najbitnija, jeste taj socijalni aspekt gde su sportisti, pogotovo za decu i za mlade, sinonim nečeg čistog i velikog. Oni su idoli mladim generacijama, oni su ti na koje se mladi ugledaju. Smatram da je neophodno doneti ovakav zakon baš da bi sprečili urušavanje jedne ideologije i nečega čemu svi zajedno težimo.
Zbog čega je još važno da donesemo ovaj zakon? Naši sportisti, počevši od 01.01.2015. godine, neće biti u mogućnosti da se takmiče na međunarodnoj sceni, na međunarodnim takmičenjima u slučaju da se ne izglasa ovaj zakon. Ja sam na raspolaganju da odgovorim na neke nedoumice i na neka pitanja. I te kako sam spreman na kvalitetne sugestije i tu sam iskreno jer mi je u interesu da donesemo ovaj zakon zbog naše dece, zbog zdravlja nacije i zbog svega onoga što sport predstavalja u svetu, jer želimo da budemo ne samo prepoznatljivi u svetu po sportskim rezultatima, mi želimo da budemo prepoznatljivi u svetu i po zakonskim i pravnim okvirima koji krase sport. Hvala vam.

Zahvaljujem ministru Udovičiću.
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Žika Gojković.

Poštovani gospodine predsedavajući, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, danas govorimo o jednoj izuzetno važnoj temi i sama tema potvrđuje neophodnost onoga o čemu smo do sada nekoliko puta moje kolege i ja govorili iz raznih poslaničkih grupa, a to je neophodnost da se oformi skupštinski odbor za sport i omladinu, koji je nekada jako dobro funkcionisao. Smatram da je ova tema još jedan pokazatelj koliko nam taj odbor nedostaje, jer smatram da bi na tom odboru još kvalitetnije mogli da ukrstimo, da kažem, argumente koje imamo i da samim tim u Skupštini poslanici sami imaju mnogo bolje predloge zakona i mnogo bolju raspravu i mnogo bolja rešenja koja ćemo usvojiti.
Posebna mi je čast da kažem, i što kao novoizabrani predsednik Sportskog saveza grada Sombora imam priliku da govorim o sportu u ovom našem velikom zdanju, jer se sport nešto što je ubedljivo najlepše, najbolje i najsrećnije kada je u pitanju Republika Srbija i posebno mi poslanici i političari moramo da imamo razumevanja kada su u pitanju teme iz sporta, jer mnogi sportisti nažalost po nas su učinili mnogo više za ovu zemlju nego što je to učinila politika u poslednjim decenijama.
Mi danas govorimo o temi antidopinga, tema koja je izuzetno važna i kao što je sam ministar rekao, antidoping predstavlja set koordinisanih aktivnosti usmerenih ka zaštiti i očuvanju sportskog duha kao i očuvanju unapređenja zdravlja sportista bez obzira da li su u pitanju profesionalci ili amateri.
Antidoping se može posmatrati i kao program koji se sastoji iz nekoliko koraka. To su promocije usmerene ka prevenciji, usvajanje pravila ponašanja, usvajanje liste zabranjenih metoda i supstanci, način sprovođenja kontrole, preduzimanje mera i sprovođenje sankcija protiv prekršilaca, obezbeđenje fer uslova za sportiste koji se podvrgavaju kontroli, koordinacija i saradnja i drugih neophodnih mera i koraka.
Najpravilnije, ovako ljudski reći, međutim, posmatrati antidoping kao jednu kompleksnu tvorevinu dakle, kao i filozofiju tj. stil života i kao program, odnosno set pravila koji omogućava da se taj stil života sprovede u delo, odnosno da postane stvarnost. Antidoping kao fenomen počiva na ideji olimpijizma, odnosno na ideji da nije bitno da li si pobedio, već je bitno kako si se borio.
Antidoping pokret osnovan je od strane pobornika ideja da je pobeda duha nad telom najveća pobeda koja se može ostvariti i ujedno i cilj bavljenja sportom, a ne obratno kako to često biva. Cilj bavljenja sportom jeste očuvanje zdravlja, a korišćenje doping sredstava onemogućava vođenje zdravog života.
Smisao antidopinga je povratak vrednosti koje su odbačene. I kada govorimo o svim vrednostima koje smo kao narod odbacili, postavlja se pitanje da li je to moguće? Možda problem leži u jednoj od ljudskih osobina, a to je stalna težnja ka osvajanju novih visina, u nemogućnosti da se zadovoljimo već ostvarenim. Nešto što je toliko poznate, ne samo sportistima već možda i mnogo više nama političarima. Pojedini teoretičari smatraju da su mediji stimulisali primenu dopinga dok je biznis omogućio da se stavi tačka na „i“.
Kada govorimo o ključnim činiocima antidoping programa i kampanje, prvo moramo reći da je tu koordinacija i doslednost. Antidoping kao program nema apsolutno nikakav smisao ukoliko se ne sprovodi dosledno. Promocija kao faza omogućava da se antidoping iz sfere sporta prenese u sferu svakodnevnog života, budući da posledice dopinga imaju uticaj ne celokupno društvo, na sve sfere života, a ne samo na jednu, ne samo na sport kao jedno od ljudskih aktivnosti.
Koordinacija naravno između ostalog omogućava da dođe do razmene iskustava dok dosledna primena pravila omogućava da se formira jedna jaka struktura koja ima minimum slabih tačaka i koja se stabilno kreće ka ostvarenju željenog cilja.
Drugo, možda i najvažnije, a to je da je depolitizacija sporta. Sport je još uvek u pojedinim zemljama pod rukovodstvom koje je nestručno ili nezainteresovano za promenu stanja čime se onemogućava realizacija kvalitetnog sistemskog pristupa. Nažalost, i ni mi nismo otišli daleko. Jedan od problema koji proističe iz svega ovoga izostanak adekvatne zakonske regulative koja bi podpomogla sprovođenje kvalitetnih i delotvornih antidoping mera. Konstantno stručno usavršavanje, naravno, stručno usavršavanje kao i svim sferama života tako i u sportu je od vitalnog značaja.
Stalna ulaganja u istraživanje i razvoj, to naravno predstavlja neophodnost kako u cilju prevencije stimulansa i metoda, tako u cilju iznalaženja novih načina uvećanja radnih sposobnosti, sportista koji su bezbedni po zdravlje i koji ne vređaju sportski duh.
Postoje i drugi brojni činioci, ali ovi predstavljaju, usudio bih se reći bazu. Ono što je od vitalnog značaja za uspeh jeste fokus, tj. objedinjenost svih ovih funkcija, odnosno elemenata, a ta objedinjenost može se ostvariti samo putem kvalitetnog menadžmenta.
Kada govorimo o antidopingu u Srbiji svi znamo da situacija nije sjajna. Upotreba nedozvoljenih stimulansa ne predstavlja nepoznanicu na našim prostorima i slobodno se može reći da ni u kom pogledu, barem kada je upotreba doping metode i sredstava u pitanju ne zaostajem za razvijenim zemljama u ovom slučaju nažalost.
Ono što odlikuje primenu doping metoda, sredstava na našim prostorima jeste visoka doza amaterizma što predstavlja bitan faktor rizika. Ovo istovremeno ima negativna uticaj i na perspektivu srpskog sporta kao i na ugled našeg sporta. Problem za startovanje ozbiljnih doping programa i kampanja ne predstavljaju samo interesi, niti činjenica da je sport u nas još uvek visoko politizovana delatnost, već i činjenica da u Srbiji još uvek nije precizno zakonom definisana zabrana upotrebe stimulativnih sredstva.
Tek u novom predlogu Zakona o sportu pominje se između ostalog da su sportisti obavezni da dozvole i omoguće obavljanje doping kontrole, a onima koji to dobiju ili izbegnu bila bi izrečena mera povrede antidoping pravila ista kao i da su na antidoping testu bili pozitivni, što smo imali slučaj da vidimo kada su u pitanju neki naši sportisti u proteklom periodu, među njima i naš teniser Viktor Trojicki. Nijedan antidoping program ma koliko dobar bio ne vrede apsolutno ništa bez angažmana ljudskih resursa i to je činjenica.
Poseban problem predstavalja i činjenica da ne postoji dovoljan broj stručnih kadrova kao i činjenica da nije unapred pripremljen teren za sprovođenje antidoping kampanja. Posebnu priču predstavlja i činjenica da je u sprovođenja antidoping kampanja i programa veoma skupa, odnosno iziskuje visoke finansijske izdatke, a u našoj zemlji je još uvek na snazi pravilo da se sredstava iz budžeta koja su namenjena finansiranju sportskih društava raspodeljuju ne namenski ili bez osećaja za potrebe i perspektivu konkretnog sporta.
Naravno, vredi spomenuti da se i u našim klubovima često ne sprovode ne obavezni zdravstveni predlozi. Imali smo stravičnih slučajeva gde su mladi momci i devojke umirali, a da gotovo nisu ni bili punoletni, što je naravno dodatni faktor rizika i što istovremeno ukazuje na duboku krizu u kojoj se nalazi naš sport.
Sve napred navedeno sigurno ima veoma loš uticaj na zdravlje sporta kao i aktivnosti na našim terenima, kao i na ugled našeg sporta u svetu. Novina na našim prostorima predstavlja i to treba pozdraviti, pripreme za uvođenje obavezne antidoping kontrole u Meridijan super ligi, što je do sada bilo nezamislivo. Ono što je važno imati na umu jeste činjenica da je procedura za kontrolu koju propisuje UEFA i FIFA veoma stroga. Primera radi UEFA i FIFA insistiraju na testiranju čak i posle prijateljskih utakmica. Pitanje je da li će ovo svi naši klubovi, ne samo fudbalski, koji znamo kako funkcionišu, uspeti da podnesu tako visoke troškove. Ovo otvara pitanje diskriminacije pojedinih klubova, tačnije onih iz slabo razvijenih sredina kao i da li će u našoj zemlji biti sport privilegija viših slojeva.
Koja su moguća rešenja i tu ću biti maksimalno konkretan. Iluzorna je govoriti o nekim basnoslovnim sumama koje bi naša zemlja trebalo da izdvoji kako bi se stanje u sportu u našoj zemlji, bilo u vezi dopinga, ili uopšte, podiglo na jedan viši nivo, ili bolje rečeno na civilizovaniji nivo. Rešenje leži u sferi privatnog kapitala i zainteresovanih i motivisanih investitora. Ovako stanje proističe iz činjenice da retko kada dolazi do isplate originalne sume koja je planirana budžetom, a kamoli do isplate dodatnih suma na koje sportski radnici računaju. Možemo slobodno reći da redosled akcija se nameće sam po sebi i to je da kažem moj konkretan predlog.
Pod jedan, čvrsta zakonska regulativa, tj. precizan zakon o sportu. Podzakonska akta vezana za upotrebu stimulansa i metoda. Davanje statusa opojnih i po zdravlje opasnih sredstava svim onim sredstvima koji se koriste radi uvećanja radne i sportske sposobnosti, a koje vređaju sportski duh. Zabrana primene nehumanih i po zdravlje opasnih metoda usmerenih ka uvećanju sposobnosti. Čvrsta interan regulativa u sportskim savezima, društvima i asocijacija. Visoke i stroge kazne, što je jako važno. Koordinacija na svim nivoima kako sva doneta akta ne bi bila mrtvo slovo na papiru.
Ponovo depolitizacija sporta. Toga su nam puna usta, ali nikako da napravim konkretne poteze. Prenošenje planiranja sportskih aktivnosti i strategija vezanih za promociju sporta na ona lica koja su kvalifikovana da donese takve planove, a ne favorizovanje političke podobnih stručnjaka. Najteža faza koja se zahvaljujući mentalitetu ovih prostora može okvalifikovati ponekad i terminom utopija. Od vitalnog je značaja, često se postavlja pitanje da li bi ovo možda trebalo da bude prvi korak, pa tek onda donošenje zakonske regulative, međutim najbolje rešenje je doneti pravila, a kasnije će ista ta pravila se prilagođavati promenama.
Imenovanje gospodina Udovičića na mesto ministra za sport je nešto što razbija dosadašnju praksu i mislim da svi koji se bave sportom i koji ga vole, ovako nešto moraju podržati.
Privatizacija sportskih društava, onda kada se postave okviri treba ići na privatizaciju velikih sportskih društava, kako bi se omogućila zdrava evolucija sporta na ovim prostorima.
Naravno, postavlja se pitanje šta sa onim sportskim društvima koja nisu rentabilna, odnosno koja neće moći lako da se unovče kao što svi mislimo.
Jedno od rešenja je svakako kreiranje strateškog plana koji bi omogućio da se sredstva prerutiraju da tako kažem ka slabo razvijenim zonama kao i konstantna stimulacija za napredovanje klubova bez perspektive, ne bi parazitirali.
Stručno usavršavanje na svim nivoima, kao što smo već rekli, važno je za sve sfere društva, pa tako i za sport, a veoma bitnu ulogu u promociji sporta, kako aktivnosti, tako i sportskog duha, kao kodeksa vrednosti, svakako igra i edukacija.
Stručnost svih kadrova je presudna, a stručna edukacija ne trebalo samo da se odnosi na trenere i kadrove koji su usko povezani sa aktivnostima koje se odvijaju na nivou klubova, već i na nastavno osoblje u prosveti, što je izuzetno važno.
Takođe, i na lica koja učestvuju u donošenju planova, kreiranju strategije, donošenju odluka vezanih za distribuciju sredstava, jer znanje je ključ donošenja optimalnih rešenja.
Istraživanje i razvoj bih stavio na kraju, iako, to jeste izuzetno važna stvar, neodvojivi deo strategije, a promene su dinamične, kako u sferi proizvodnje, otkrića, metode i supstanci, tako i u sferi iznalaženja načina da se prikrije upotreba istih.
Ono što je takođe važno i treba dodati po mom ličnom mišljenju, treba imati na umu da je najbolja strategija fleksibilna strategija, kao i da, ma koliko neko rešenje bilo dobro, ne treba po svaku cenu slediti metodu kopi pejst i mehanički preuzimati rešenja iz zemalja koje su uznapredovale po ovom pitanju.
Mislim da smo se po tom pitanju nekoliko puta opekli, kada je u pitanju donošenje zakona, koje smo samo prepisivali iz EU.
Profesionalni sport, bez dopinga, rekao sam da je neka vrsta utopije. Na osnovu svega navedenog, racionalnom čoveku, ne bi trebalo da predstavlja problem, da konstatuje da bi doping zakonom trebalo strogo zabraniti u svim njegovim pojavnim oblicima, budući da je štetan i besmislen.
Ipak, doping je uprkos svim kampanjama, kaznama i pretnjama, oduzimanjem medalja, titula, teškim oboljenjima koja su zadesila najveće legende sporta i dalje aktuelan, i dalje se u razvoj supstanci metoda ulažu ogromne cifre i naravno, na pitanje zašto, niko nema precizan odgovor.
Očigledno je da kada čovek teži, ka tome da postigne nemoguće i istovremeno ne želi da se divi osobi koja je nalik njemu samome, osobi koja je sve postigla napornim radom i koja izgleda sasvim normalno, izuzev što ima najbolju kondiciju i najbolje rezultate. To je neodvojiva potreba ljudskog bića i traženje i negovanje super idola kao bića koje je nad, naravno.
Od profesionalnog sportiste se očekuje da daje više nego obično ljudsko biće, što obično ljudsko biće može, da postiže nadljudske rezultate, a sve zarad zadovoljstva širokog auditorijuma u cilju generalisanja abnormalni profita.
Potrošačko društvo zahteva potrošnu robu koja donosi zabavu, a sport se zahvaljujući, svojim karakteristikama, savršeno uklapa u taj opis i zato, gospodine ministre, bez obzira na vašu dobru volju, da uredite stanje u sportu, nemam baš previše optimizma u smislu da će promena ovog zakona doneti neki značajniji dobitak.
Ipak treba nastojati da se stanje promeni, jer ne postoji samo profesionalni sport i nije jedini cilj sporta, generisanje profita, već i zadovoljstvo bavljenje istim.
SPO i DHSS cene napore nadležnog ministarstva i ministra koji je na čelu, Ministarstva za sport i omladinu i u danu za glasanje ćemo podržati ovaj predlog zakona, kao i sve dobre ideje koje budu dolazile iz ovog ministarstva.

Reč ima ovlašćeni predstavnik, narodni poslanik Velimir Stanojević.

Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, upotreba nedozvoljenih sredstava, odnosno korišćenje dopinga od strane sportista, takmičara, predstavlja na žalost rasprostranjenu pojavu na globalnom nivou.
Dakle, toliko rasprostranjenu, da su sve relevantne međunarodne, sportske i druge institucije već duži niz godina unazad uključene u borbi protiv dopingovanja i svih aktivnosti u vezi sa tim, a među njima i Međunarodni olimpijski komitet, Svetska antidoping agencija, UNESKO, kao i Savet Evrope, kao pokrovitelj najvažnijih međunarodnih konvencija o sprečavanju dopinga u sportu.
Moramo priznati da u eri opšte komercijalizacije, moderni sport je odavno prevazišlo ono olimpijsko geslo – važno je učestvovati i transformisao se u nešto, što bismo slobodno mogli nazvati – pobednici se pamte, a borbena sportska borilišta sve više podsećaju na gladijatorske arene, gde se vrlo često koriste i nedozvoljena sredstva.
Imajući u vidu činjenicu da sve države u svetu, bez izuzetaka, prepoznaju uspeh na sportskom polju, kao stvar prestiža, bez obzir na prirodu političkog režima, društveno-ekonomsko uređenje, ekonomski i socijalni status stanovništva, zaista i nije neobično da se doping koristi, na žalost, u nekim slučajevima, i uz blagoslov samih nacionalnih sportskih saveza.
Brojni su i poznati slučajevi u praksi, čak i na najvišem nivou gde je dolazilo do upotrebe nedozvoljenih sredstava, sa ciljem postizanja uspeha na takmičenju, a neki od njih su dokazani i naravno, adekvatno procesuirani, a neki ni do danas nisu dokazani i nad postignutim rezultatima i uspesima, ostala je večita senka sumnji.
Neki od nas sigurno pamte period 70-tih i 80-tih godina prošlog veka, kada je tadašnja hladnoratovska dimenzija, politička dimenzija, pre svega, možda najbolje manifestovana bila na sportskom polju i svakako je kulminirala recipročnim bojkotom, letnjih olimpijskih igara 1980. godine i 1984. godine.
Može se reći da tadašnja Demokratska Republika Nemačka, predstavlja je pravi sinonim za, ni do danas u potpunosti dokazanu upotrebu dopinga, i to praktično na državnom nivou, a sve u cilju supremacije nad svojim zapadnim susedom, kao i uopšte, kapitalističkim društvenim uređenjem.
Naravno, da se pri tom nije vodilo računa o zdravlju sportista, i važno je bilo da se himna što češće čuje, na najvećim sportskim takmičenjima.
Akcenat je tada stavljen, pre svega na bazne sportove, na atletiku i plivanje, a smatralo se da su u to vreme istočno nemačke, farmaceutske i hemijske laboratorije otišle ubedljivo najdalje na ovom polju.
I posle nekoliko decenija, imamo važeće svetske rekorde, npr. u atletici na 400 i 800 metara, za žene.
Zanimljivo je npr. razmišljanje jedne čuvene plivačice, 80- tih godina i rekla je – tačno je da sam bila dopingovana, kada sam postavila svetski rekord i bilo je to početkom 80-tih godina, a priznala je 20 godina kasnije, ali mislim da ga ipak ne bi trebalo brisati.
Naime, u to vreme praktično sve plivačice su bile dopingovane, a ja sam bila najbrža, jer sam trenirala više od njih, pa se na neki način može reći da sam ga oborila u ravnopravnoj borbi.
Sama ova izjava ide u prilog činjenici da je doping u to vreme bio, maltene uobičajena pojava i da se samo postavljalo pitanje da li će to biti otkriveno ili ne.
Možda još jedan upečatljiviji primer, Olimpijske igre u Seulu 1988. godine, kanadski sprinter, Ben Džonson, obara svetski rekord na 100 metara, sopstveni svetski rekord, star godinu dana, ali ubrzo on bude brisan, jer je dokazano da je koristio steroide nekoliko godina unazad.
Još jedna frapantan podatak za tu čuvenu trku iz 1988. godine, čak 6 od 8 učesnika je u jednom trenutku, dokazano da su u toku svoje karijere koristili nedozvoljena sredstva.
Naravno, na kraju, i ono što ste vi, gospodine ministre pomenuli, jedan svežiji primer, sedmostruki i uzastopni pobednik Tur de Fransa, Levs Armstrong, koga je američka antidoping agencija, na osnovu kodeksa Svetske antidoping agencije, kaznila doživotno, zabranom bavljenja svim sportskim aktivnostima, oduzela mu svih sedam titula Tur de Fransa, navodeći da je – osmislio, pripremio i sproveo najprofesionalniji i najuspešniji program, koji je svet ikada video.
Kada se navedeni primeri imaju u vidu, a oni predstavljaju samo, da kažem, vrh ledenog brega sasvim je opravdano što i naš aktuelni zakon, kao i ovaj predlog o kome danas raspravljamo predviđaju veoma oštre sankcije protiv onih koji krše, inače taksativno nabrojana anti doping pravila.
Raduje, naravno i saznanje da je Anti doping agencija Republike Srbije priznata kao jedna od najpriznatijih te vrste u svetu, kao i činjenica da smo veoma ažurni u praćenju svih promena u ovoj oblasti. Pre svega, edukacija svih učesnika u trenažnom procesu je prepoznata kao veoma važna i zato mislim da se radi o članu 10. On precizira da nadležni sportski savez je dužan da u saradnji sa Anti doping agencijom obezbedi da se članovi saveza, a posebno sportski stručnjaci i registrovani sportisti svih uzrasta, neprekidno, a najmanje jednom godišnje, obaveštavaju i edukuju o važećim propisima koji se odnose na doping u sportu, a posebno o štetnim posledicama po zdravlje usled upotrebe doping sredstava.
Što se tiče člana 10, takođe mislim da je sasvim na mestu i propisana finansijska sankcija Sportskom savezu koji ne poštuje propisane obaveze u ovoj oblasti, tako što mu se ukida priliv sredstava iz budžeta, kao i obaveza samog Saveza da u potpunosti uskrati finansiranje sportista koji ne poštuju važeća anti doping pravila.
Takođe, naravno da je opravdana i odredba iz člana 17. stav 2. koja predviđa da lice kome je izrečena mera zbog povrede anti doping pravila ne može za vreme dok je mera na snazi obavljati bilo kakav posao u oblasti sporta u Republici Srbiji. U tom smislu smatram da su predložene novčane kazne adekvatne po svojoj visini, kako za sportske organizacije, tako i za fizička lica koja povrede anti doping pravila.
Naime, propisana su Predlogom ovog zakona nova krivična dela, i zaprećene adekvatne kazne zatvora i to za omogućavanje upotrebe doping sredstva sportisti, kao i neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet doping sredstava.
Na samom kraju, imajući u vidu opravdanost potrebe usaglašavanja našeg nacionalnog zakonodavstva sa međunarodnim propisima u ovoj oblasti, kao i činjenicu da je sport naravno bio i ostao jedan od naših najvećih aduta, kada je u pitanju promocija države Srbije, i da su naravno, sportisti u pravom smislu te reči, ambasadori naše zemlje na svim meridijanima, poslanička grupa Nove Srbije će u danu za glasanje bezrezervno podržati ovakav predlog zakona. Zahvaljujem se.