Četvrta sednica Drugog redovnog zasedanja, 22.10.2014.

2. dan rada

PRIVREMENE STENOGRAFSKE BELEŠKE
(neredigovane i neautorizovane)

REPUBLIKA SRBIJA
NARODNA SKUPŠTINA

Četvrta sednica Drugog redovnog zasedanja

01 Broj 06-2/315-14

2. dan rada

22.10.2014

Beograd

Sednicu je otvorila: Maja Gojković

Sednica je trajala od 10:05 do 13:50

OBRAĆANJA

...
Srpska napredna stranka

Maja Gojković

Srpska napredna stranka | Predsedava
Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Dubravka Filipovski.
...
Srpska napredna stranka

Dubravka Filipovski

Nova Srbija
Zahvaljujem predsednice.
Uvažene kolege i koleginice narodni poslanici, sva tri odbora, Odbor za prava deteta, ravnopravnost polova, ljudska i manjinska prava i Odbor za pravosuđe podržali su Izveštaj Zaštitnika građana.
Narodna skupština Republike Srbije, u skladu sa svojim nadležnostima, zahteva i nalaže od predstavnika izvršne vlasti, od institucija u Republici Srbiji da se u roku od godinu dana ti zaključci sprovedu i da se Narodna skupština Republike Srbije o tome pisanim putem obavesti.
Na ovaj način mi, ne samo da jačamo instituciju Zaštitnika građana i institucije nezavisnih tela u zemlji, nego Narodna skupština Republike Srbije i vrši svoju kontrolnu funkciju i što je najvažnije, po mom mišljenju, mi na ovaj način menjamo sistem države, ne zbog toga što Srbija u ovom trenutku pregovara o poglavljima 23, 24, vezanim za ljudska i manjinska prava i pravosuđe, nego zbog toga što je to naša potreba, znači menjanje sistema je pre svega nešto što je potrebno građanima Srbije.
S obzirom da sam član i Odbora za prava deteta i Odbora za ravnopravnost polova, u narednih nekoliko minuta ću izložiti svoje viđenje i viđenje svojih kolega iz poslaničke grupe NS o preporukama, na osnovu ovih preporuka Zaštitnika građana Narodna skupština Republike Srbije dala kao nalog našim institucijama za izvršenje.
Odbor za prava deteta je ukazao posebnom pažnjom na dve činjenice. Prva je da se rasterete i praktično ukinu u velikom broju institucije u kojima je značajan broj dece smešten. Mislim da je tu važno reći dve veoma važne stvari.
Prva, primećen je nedostatak i nespremnost te dece iz ovakvih ustanova kasnije za život i zbog toga ih treba ukinuti, ali s druge strane, vrlo je važno da nastavimo i jačamo podršku biološkoj porodici.
Dakle, iz tih ustanova kad ih smanjujemo, moramo ne samo jačati biološku porodicu iako je to na prvom mestu, moramo jačati i kapacitete lokalnih samouprava u tom smislu i jačati hraniteljstvo i omogućiti uslove da se ta deca iz ovih ustanova, s obzirom da se navodi kao problem da su često bila izolovana, da nisu imala adekvatne uslove, znači vraćaju ili u biološku ili u hraniteljsku porodicu, a za to je potrebno jačati upravo osnovnu porodicu ali i hraniteljstvo i naravno i lokalne mehanizme kako bi u tome uspeli.
Druga veoma važna stvar je preporuka da se ove ustanove transformišu i ukidaju. Jako je bitno zbog struke i zbog zaposlenih ljudi reći da ukidanje ovih institucija ne znači da zaposleni ostaju bez posla. Ne. Cilj je da se ove ustanove transformišu i da one postanu centri podrške sa fleksibilnim pristupom u odgovoru na individualne potrebe svakog deteta i porodice.
Druga preporuka kojom se bavi Odbor za prava deteta je smanjiti izolovanost. Mislim da su rešenja u smanjenju izolovanosti, pre svega jačanje inkluzije. Kroz inkluziju mi možemo veliki broj te dece da smestimo u osnovne škole, predškolske ustanove sa normalnom decom. Drugi razlog su razni projekti koji omogućavaju da se smanji izolovanost dece sa posebnim potrebama u ovim institucijama i tu bih, pre svega, spomenula projekat „Otvoreni zagrljaj“ čije će nove aktivnosti biti realizovane do decembra 2015. godine.
Dakle, treba podsticati ove ustanove da konkurišu za projekte i u zemlji i u inostranstvu kako bi što više primenjivali projekata u smislu smanjenja izolovanosti.
Odbor za ljudska i manjinska prava se fokusirao na sledeće činjenice iz izveštaja, da se omogući socijalni kontakt sa pritvorenicima u zatvorima, da oni nisu izolovani, da se pojača rad vaspitača i da postupanje sa nelegalnim migrantima i strancima koji nameravaju da traže azil u Republici Srbiji isto unapredi.
Apsolutno bih ovde rekla da mislim da uopšte nije problem u struci. Mi imamo stručne, kvalifikovane ljude koji rade u ovim ustanovama. Problem je samo u tome što ih ima nedovoljno, po mom mišljenju, i što oni nisu adekvatno plaćeni. To odgovorno tvrdim kao pedagog, kao neko ko je u ovoj struci, dakle, na ovaj način i kada podnosimo izveštaje i kada te izveštaje, pre svega međunarodnim institucijama treba da konstatujemo ovu činjenicu.
Odbor za pravosuđe je takođe sugerisao dve činjenice, da se u slučaju povrede osnovnih prava osušenih i pritvorenih lica, ti postupci ne zataškavaju. Mislim da i mi kao Narodna skupština Republike Srbije i institucija Zaštitnika građana, i uopšte kao društvo, treba da radimo na transparentnosti svih institucija i ukoliko budemo radili na tome, mislim da će biti i sve manje bilo kojih oblika zataškavanja.
Slažem se i sa ovom preporukom da treba pritvorske jedinice u policijskim stanicama da budu adekvatnije i opremljene i sređene i da odgovaraju uslovima.
Znam da se u velikom broju pritvorskih jedinica smeštaju i muškarci i žene zajedno. Znam da mnogi policajci o svom trošku kupuju obrok, ručak, doručak, užinu za one koji su u pritvorskim jedinicama i mislim da se to uz jednu kontrolnu funkciju koju institucije treba da vrše može unaprediti.
Što se tiče neadekvatne zdravstvene zaštite, složila bih se ovde sa kolegom Jovanovićem da je apsolutno problem u uslovima, opet ne u kadru naših zdravstvenih radnika, nego u uslovima. Dakle, treba unaprediti uslove u zatvorima za adekvatnu zdravstvenu zaštitu i ovde.
Recimo, imam primer da u Specijalističkoj zatvorskoj bolnici, njen kapacitet je, na primer, oko 300 pacijenata, obično u njoj boravi oko 700, a jedan lekar i tri medicinske sestre rade kada je u pitanju 500 ili 700 pacijenata. Znači, nije u pitanju struka, u pitanju su uslovi.
Kada su u pitanju naši zatvori, konstantan nam je problem prenatrpanosti, ali ovom prilikom bih istakla još jedan problem. Naši zatvori, pre svega Centralni zatvor, je u širem centru grada. To je ozbiljan dugogodišnji problem. Znam da je potreban ogroman novac za njegovo izmeštanje, ali mislim da u narednom periodu moramo odrediti neki precizan termin kada ćemo taj problem rešiti.
Želela bih na kraju, uz konstataciju da će poslanička grupa Nove Srbije podržati u danu za glasanje ove zaključke, da istaknem još na jedan problem kojim se u zaključcima Zaštitnik građana jeste bavio, ali Narodna skupština Republike Srbije kroz ova tri odbora nije dala preporuke da se izvrše. To je Istambulska konvencija. Mislim da imamo probleme u njenoj primeni, da kada govorimo o torturi, o smanjenju, o mehanizmima za prevenciju torture, moramo govoriti i o implementaciji Istambulske konvencije koja je usmerena na zaštitu porodičnog nasilja, zaštitu dece i žena od nasilja. Kada već govorimo o Istambulskoj konvenciji, mislim da je krajnji trenutak da preduzmemo nekoliko konkretnih mera, to su pojačane kazne, čak i promene određenih zakona.
Kada se govori o mehanizmima torture i ubistvima velikog broja žena, šta bi se desilo i koliko bi se smanjilo ubistava da su institucije mogle da izoluju nasilnike, da ih zatvore, da prosto učine nešto konkretno u smislu smanjenja broja ubistava žena? Mislim da je važno da menjamo sadržaje nastavne kada je u pitanju nasilje, da moramo raditi na prevenciji, od najranijih uzrasta, pre svega zbog naše dece i da moramo imati sistemsku kontrolu nasilnika koji su boravili u zdravstvenim ustanovama određeno vreme i te zdravstvene ustanove su učinile svoj deo posla, ali se jednostavno nedovoljno prati šta se posle događa sa njima. Mnogi od njih prestaju da uzimaju lekove i postaju ponovo nasilni.
Ovo je nešto što mislim da danas u ovoj raspravi treba da se kaže i da mi kao Skupština, narodni poslanici, ali i Zaštitnik građana, u nekom narednom periodu povedemo računa o primeni Istambulske konvencije. Hvala vam.
...
Srpska napredna stranka

Maja Gojković

Srpska napredna stranka | Predsedava
Zahvaljujem.
Sledeći govornik je narodni poslanik dr Janko Veselinović.
...
Stranka slobode i pravde

Janko Veselinović

Samostalni poslanici
Poštovana predsednice Skupštine, uvaženi gospodine Jankoviću, dame i gospodo narodni poslanici, mi danas ovde ispred sebe imamo Izveštaj nacionalnog mehanizma za prevenciju torture, odnosno Izveštaj Zaštitnika građana po ovom pitanju i izveštaje sa zaključcima i preporukama tri skupštinska odbora.
Ovo jeste tema koja zahteva posvećenost svih narodnih poslanika problemu i činjenici da postoje slučajevi zlostavljanja u ustanovama za izdržavanje sankcija, policijskim stanicama ili na mestima gde su određena lica u pritvoru. To nije sporno iz ovog izveštaja.
Cilj sankcije u uređenom društvu odnosno u državi jeste, s jedne strane, sankcionisanje pojedinca za učinjeno krivično delo odnosno prekršaj, a s druge strane odvraćanje tog istog lica da ubuduće čini ista krivična dela ili prekršaje. Ali, u drugom delu, sankcija ima za cilj da prevenira odnosno da odvrati druga lica od činjenja krivičnih dela i prekršaja.
Ono što je karakteristika države i postojanja države jeste da država obezbeđuje i uređenje šta je to krivično delo ili prekršaj, kroz dispozicije i sankcije predviđa šta se sankcioniše i da uređena država i društvo ne prepuštaju stihiji, ne prepuštaju masi, ne prepuštaju drugim neovlašćenim licima da kažnjavaju počinioce tih krivičnih dela na način kako oni to smatraju da bi bilo poželjno.
U nekim neuređenim društvima koji imaju neke karakteristike praistorijskih zajednica imamo kamenovanja, imamo ponižavanja kroz prolazak kroz mesta, gradove, gde od mase ljudi budu sankcionisani i poniženi, oni i njihova porodica. Mi sad postavljamo sebi pitanje – da li se takvi i slični slučajevi dešavaju u našem društvu? To je cilj ovog izveštaja.
Ovaj izveštaj kaže da imamo takve slučajeve, ne od mase nego od sistema, od dela sistema. Kako? Ovde se to i precizira. Ne direktno, tako što država promoviše torturu, već što je dozvoljava, odnosno što ovlašćena i službena lica prećutnom saglasnošću omogućavaju tu torturu. To su slučajevi po kome pritvorenici i zatvorenici, lica na izdržavanju kazne, su suočena sa fizičkim maltretiranjima ili uznemiravanjima od lica koja su sa njima u istim jedinicama, u zatvorenom prostoru, psihička zlostavljanja. S druge strane, nemogućnost da tu svoju kaznu izdržavaju na jedan civilizovan način.
Ja sam nekoliko primera iz vašeg izveštaja izdvojio. Recimo, tri mesta i to ne u nekom delu Srbije da bi mogli reći nerazvijenom, nego, evo, iz Vojvodine. Izdvojio sam iz sredine iz koje ja dolazim. Kaže, Policijska stanica Sremski Karlovci - preporuka je da se redovno održava higijena toaleta i na taj način obezbedi da zadržano lice obavlja fiziološke potrebe u čistim i pristojnim uslovima. Zatim, da se unutar prostorije za zadržavanje u Policijskoj stanici Sremska Kamenica instalira slavina. Pretpostavljamo da ta policijska stanica gde se lica zadržavaju do 24 sata ili 48 časova nema slavinu, dakle, nema vode i, s druge strane, shvatamo da je ona zapuštena, neuredna i ne odgovara jednom civilizovanom društvu.
U policijskoj stanici Titel je slična situacija. Kaže, u prostoriji za zadržavanje treba da se izvrši neophodno krečenje i da se ona redovno održava i treba da se instalira slavina. Dakle, ni ovde nema vode. Slično je i sa policijskom stanicom u Vrbasu, Žablju, Zaječaru i tako dalje.
Dakle, mi konstatujemo da su to prostori. Govorimo o prvom kontaktu osumnjičenog lica, njegovom prvom kontaktu sa državom, koja treba prema njemu da primeni moguće neku sankciju za učinjeno ili potencijalno učinjeno krivično delo. Da ne govorimo primere koji se tiču mesta na kojima ta lica, ako budu osuđena, izdržavaju krivične sankcije, odnosno kazne lišenja slobode.
Mimo krivične sankcije koje im propisuje i nameće država, oni, ali rekao bih i njihova porodica, imaju drugi deo sankcije koja se sprovodi bez jasnih propisa u vidu torture, dakle, nedovoljno vazduha, zatvorene prostorije, neprovetrene, lica u prostoriji sa različitim stepenima i visinama kazne, nemogućnost da oni u tom periodu kada izdržavaju kaznu shvate ili da se edukuju ili da se pripreme za dan kada će izaći iz zatvora, oni nemaju za to mogućnost, već se oni prepuštaju socijalnoj sredini koja nije adekvatna, da ih ona oblikuje i stvara od njih potencijalno, rekao bih, loše ljude, odnosno građane koji će sa posledicama doći i neće moći da se prilagode novom životu.
Kada sam više puta sa ministrom Selakovićem raspravljao na temu amnestije - za ili protiv, govorio sam o činjenici da država ne čini ništa da resocijalizuje ljude koji će biti amnestirani. Mnogi od njih su, nažalost, opet u ovim institucijama za izdržavanje kazne. Nažalost, i oni koji nisu povratnici, odnosno nisu činili opet krivična dela ili prekršaje, nisu se snašli u svojoj sredini jer država nije učinila ništa, apsolutno ništa, da bi ih resocijalizovala.
U tom smislu, dobro je što je ovaj izveštaj na plenarnom zasedanju. Dobro je da su sva tri odbora ozbiljno shvatila situaciju kakva je u našim institucijama, govorim o policijskim stanicama, pritvorskim jedinicama i zatvorskim jedinicama, da je ona nehumana i da ona, iako nije produkovana od države, država jeste odgovorna za nju zato što ne čini dovoljno da se to ne dešava, a ne čini, da ne čitam iz izveštaja, zato što gotovo nema nikakvih sankcija za one koji su odgovorni da do toga ne dođe. Nema sankcija, u izveštaju nemamo izveštaj o tome da je neko lice procesuirano zbog toga što je dozvolilo takvo stanje, da je pokrenut postupak i da se na bazi tog postupka stanje popravilo. Nije samo cilj da to lice odgovorno bude sankcionisano, nego da se situacija u tim ustanovama popravi.
Smatram da država jedan deo svojih građana koje je sankcionisala i koji su u zatvorskim jedinicama, pritvorskim jedinicama, mora da obezbedi humane uslove i da oni izdržavaju kaznu, a ne da trpe i dodatnu torturu na koju nisu osuđeni. Dakle, nigde u izricanju te kazne, niti u dispozitivu, niti u obrazloženju ne piše da će oni tamo biti podvrgnuti torturi. Mi smo gledali u stranim filmovima, najčešće američkim, kako izgleda jedan dan jednog zatvorenika u nekim zemljama koje nemaju, rekao bih, visok stepen razrađenosti, edukacije i resocijalizacije zatvorenika, već oni služe tamo za iživljavanje nekih koji su tome skloni.
Zbog toga bi država trebalo da preduzme mere, bez obzira koliko nejaka, bez obzira koliko problema bilo u Ministarstvu pravde, koje nema mogućnosti da se sada bavi dovoljno ovim problemima, ali smatram da su i vaše redovne kontrole, učestale redovne kontrole veoma bitne i činjenica da ćete kao Zaštitnik građana o ovim problemima ukazivati.
Najpotresnija scena koje se sećam kao student prava jeste poseta jednoj psihijatrijskoj ustanovi. To je upravo kao iz filma strave i užasa. Ja se nadam da stanje u toj psihijatrijskoj ustanovi nije sada takvo. Međutim, pribojavam se na bazi onoga što piše u ovim izveštajima, da je stanje takvo ili možda još gore. Ti ljudi zavređuju i zbog njih i zbog njihovih porodica da se sa njima humano postupa, da imaju toalete, da su prostorije okrečene, da nisu prepušteni sami sebi itd.
U tom smislu ćemo podržati izveštaj i preporuke koje su date. Možda su preporuke mogle biti malo direktnije, eksplicitnije, ali smatram da su, bez obzira na to, vrlo korektne. Hvala.
...
Srpska napredna stranka

Maja Gojković

Srpska napredna stranka | Predsedava
Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Gordana Čomić.
...
Demokratska stranka

Gordana Čomić

Demokratska stranka
Zahvaljujem.
Dame i gospodo, u obrazloženju razloga zašto ću glasati za zaključke sva tri odbora Narodne skupštine, i Odbora za prava deteta i Odbora za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova, kao i Odbora za pravosuđe, a koji su odlukama odbora prosleđeni Narodnoj skupštini na osnovu preporuka, ja ću par minuta utrošiti na kratku ilustraciju odakle nam uopšte ideja o torturi i odakle ideja o zabrani torture i kako se tortura definiše.
Tih par minuta se može potrošiti na 20. vek. Dvadeseti vek je vek za koji mi, generacija koja ga živi, koja je rođena ili će ga živeti u sećanju tokom 21. veka, je vek koji ja mislim da će biti pamćen kao vek u kome su ljudi doneli odluke o ljudskim pravima, o ljudskim pravima u celini i vek koji će biti pamćen da su ta ljudska prava, ta dobrovoljna odluka ljudi da ustanove sistem ljudskih prava biti kontrapunkt najstrašnijim zločinima, najmasovnijim uništavanjima i najvećim razaranjima koje je ljudska civilizacija do 20. veka imala.
Nezamislivo je u 18, 17. veku govoriti o torturi. Volela bih da se ponekad toga setimo, zato što ta činjenica da nam je trebao 20. vek, da nam je trebalo 4.000 godina pisane civilizacije i nebrojeno hiljada godina o kojima nemamo pisanih podataka a da se setimo da ljudi imaju prava, da su ljudi takva bića da su jednaki pred zakonom, da se setimo da postoji tortura kao nečovečno, ponižavajuće, surovo, okrutno postupanje prema drugom ljudskom biću. O tome su se ljudi dogovorili. To su ljudi procenili, da više ne može biti deo kulture kojoj žele da pripadaju ako prihvataju sistem ljudskih prava i o tome se ovde radi i kroz izveštaj koji ću komentarisati po poglavljima, za koja su napisane preporuke.
Vidi se ne samo temeljitost u analizi i Zaštitnika građana i pokrajinskog Ombudsmana, jer postoji izveštaj o učešću i pokrajinskog Ombudsmana u obilasku i analizi ne samo u preporukama, nego u tome da imamo svest da možda nedovoljno govorimo o tome šta je tortura, da imamo svest o tome da možda naše javno mnenje nema ništa protiv toga da bude torture, okrutnog, nečovečnog, neljudskog, surovog ponašanja u pritvorskim, zatvorskim jedinicama, u psihijatrijskim jedinicama ili u ustanovama gde su deca bez roditeljskog staranja.
Ako bi sasvim iskreno pitali javnost - kakav treba da bude život zatvorenika, veliko je pitanje kakav bi skup odgovora bio dobijen u najširem smislu. Tu prvi put vidim zadatak svih nas narodnih poslanika, nezavisno od zaključaka koje ćemo nadam se jednoglasno usvojiti na predlog sva tri skupštinska odbora. Ne samo da su organi vlasti koje ćemo mi kao Narodna skupština zaključcima obavezati da menjaju na bolje stanje u pritvorskim jedinicama, zatvorskim jedinicama, u psihijatrijskim ustanovama, nego mi moramo više pričati o ovome što sam ponudila, o tome da je 20 vek kontrapunkt najvećeg dobra koje su ljudi smislili, a koji se zove sistem ljudskih prava, ako nije najveće dobro, sigurno je najljudskije do čega smo mogli dogovorom da dođemo i u zakone da zapišemo i da je kontrapunkt najvećem zlu koje su ljudi uspeli da smisle. Možda treba o tome pričati.
U Republici Srbiji je na snazi i Ustav. U članu 25. se kaže – da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju. Ustav je izraz društvene volje. Ovo je naša vrednost. Ako shvatimo da je Ustav, do god ga ne promenimo, možemo ga menjati kad god društvena volja kaže da treba da se promeni, onda o ovome treba govoriti, jer će inače biti samo napisana društvena volja, a ne pretvorena u svakodnevno činjenje. Biće primer da je potrebno samo slušati šta ljudi pričaju o ustavnim rešenjima, ne gledati šta rade, sa čim se ja duboko ne slažem. Ja mislim da uvek treba gledati šta ljudi rade, a ne šta pričaju.
Dodatno, na snazi u Srbiji je Krivični zakon koji u članu 137. kaže – ko zlostavlja drugog ili prema njemu postupa na način kojim se vređa ljudsko dostojanstvo kazniće se zatvorom do jedne godine. To je vrednost oko koje smo se mi saglasili. Ako zlostavljaš drugog, ideš u zatvor. Ako ti se dokaže krivica, naravno.
U drugom stavu kaže – ako primenom sile pretnje ili na drugi nedozvoljeni način drugome nanese veliki bol ili teške patnje s ciljem da od njega ili od trećeg lica dobije priznanje, iskaz ili drugo obaveštenje ili da se on ili neko treće lice zastraši ili nezakonito kazni, i to učini iz druge pobude zasnovane na bilo kakvom obliku diskriminacije, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina. To je definisano krivično delo koje je kod nas na snazi.
U trećem stavu – ako delo iz stava 1. i stava 2. ovog člana učini službeno lice u vršenju službe, kazniće se za to delo iz stava 1. zatvorom od tri meseca do tri godine, a za delo iz stava 2. zatvorom od jedne do osam godina.
Kao neko ko duboko veruje u sistem ljudskih prava, kao neko ko smatra da delo morate da pokažete, da imate osećanje vrednosti u sistemu ljudskih prava, ja bih volela da ovaj član Krivičnog zakona nikad ne bude primenjen, jer bi značilo da krivičnog dela ovakve vrste iz člana 137. nema, ali ako ga već ima onda bih volela da bude primenjen tako da svima bude jasno ko je na koji način počinio krivično delo iz bilo koja od ova tri stava ovog člana 137.
Kao što sam na početku rekla, kako nam je trebalo vekova i vekova da bi se dogovorili da je nečovečno postupanje prema drugom ljudskom biću, da je okrutno postupanje i zlostavljanje drugog ljudskog bića koje je u podređenom položaju, dakle postupanje nekog sa pozicije moći, da je tortura, da je kažnjivo i neprihvatljivo, tako smo došli i do definicije torture, i citiram: „Tortura označava svaki akt kojim se jednom licu namerno nanosi bol ili teške fizičke ili mentalne patnje u cilju dobijanja od njega ili nekog trećeg lica obaveštenja ili priznanja ili njegovo kažnjavanja za delo koje je to ili neko treće lice izvršilo ili za čije je izvršenje osumnjičeno, zastrašivanja tog lica ili vršenja pritiska na njega, ili iz bilo kog drugog razloga zasnovanog na bilo kom obliku diskriminacije, ako taj bol ili patnju nanosi službeno lice, ili bilo koje drugo lice koje deluje u službenom svojstvu ili na njegov podsticaj ili sa njegovim izričitim ili prećutnim pristankom. Taj izraz se ne odnosi na bol ili patnje koje su rezultat isključivo zakonitih sankcija, neodvojiv od tih sankcija ili koje te sankcije prouzrokuju“.
Ova poslednja rečenica u definiciji odnosi se na države koje hoće da potpišu Konvenciju protiv torture, ali žele da sadrže smrtnu kaznu u svom sistemu. Duboko sam protiv smrtne kazne. Smatram dobrom odlukom države da pre deceniju i nešto ukine smrtnu kaznu iz svog sistema. Smrtna kazna je osveta, ona nije pravda. Smrtna kazna je osveta, jer ne može biti opozvana. Svako ko na bilo koji način u javnom mnjenju govori o neophodnosti smrtne kazne, mora da zna da to radi u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije, sa svim zakonima i sa prethodno usvojenim vrednostima, nadam se, da je smrtna kazna nedopustiva.
Moram da kažem da je i ovo izbor. Ovo je dobra volja. Možete uvek da odustanete od toga da u zakonodavnom sistemu i u sistemu društvenih vrednosti zagovarate ljudska prava kao neodvojiv i neophodan deo da bi se uopšte zvali ljudskim društvo. Možete. Možete da imate smrtnu kaznu. Postoji u nekoliko država u SAD. Možete da imate telesno kažnjavanje. Postoji u državama Bliskog, Srednjeg i Dalekog istoga, u državama poput Saudijske Arabije, Indonezije, Kine, Japana. Možete da imate razne vrste telesnog kažnjavanja u svom vrednosnom sistemu, ali u tome takođe mora postojati izbor. Ne možemo da navijamo za čerečenje ljudi, za uvođenje smrtne kazne, a da imamo usvojen ovaj vrednosni sistem. Ne može oba.
Vratila bih se na svoju ponudu da mnogo više nego inače, mi, narodni poslanici, pričamo o značaju prevencije torture. Zato što treba sa ljudima razgovarati, kako žive ljudi u pritvoru, kako žive ljude u zatvorima i kako žive ljudi u psihijatrijskim bolnicama.
Postoji jedno uvreženo mišljenje koje se završava sa komentarom – koga briga. Sistem ljudskih prava postoji zato da omogući da kada vidite da ljudsko biće koje je najviše zanemareno u društvenoj hijerarhiji, koje je na najdubljoj margini svakog društvenog rasporeda… Kada to ljudsko biće ima garantovana, ispunjena i zadovoljena svoja ljudska prava, to znači da ih imamo i svi mi ostali. Zato je jako važno da se govori o tome kako žive ljudi u zatvorima.
Kada lice načini krivično delo, bez obzira ko je, bez obzira kako, kada prođe proces istrage, kada prođe sudski proces, kada prođe proces donošenja presude, proces žalbe i proces poslednje žalbe, odnosno potvrđivanja presude, to lice je tada kažnjeno. Naša tema je koliko nas, većinski ili manjinski, u Srbiji misli da treba i svaki dan da mu bude patnja, ne samo zato što je lišen slobode, nego zato što mu je uskraćeno da ima knjigu, što mu je uskraćeno da živi na više od dva kvadratna metra prostora, što mu je uskraćeno pravo da bude siguran u zatvoru od nasilja grupe, zlostavljanja grupe ili od zlostavljanja službenog lica, od silovanja, premlaživanja, fizičkog oštećivanja, zastrašivanja, neprekidnih pretnji. Dakle, hajde da podelimo komentare o tome da li smatramo da je kazna pravosnažna presuda o vremenskom trajanju zatvora, stvarno kazna, ili smatramo da je on zaslužio ili da je ona zaslužila mnogo više u zatvorskim danima, pritvorskim danima, jer koga briga.
Tu nam se razlikuju vrednosni stavovi, i to će se vrlo brzo videti. Svaki put kada negujete vrednosni stav da je on kažnjen, da je ona kažnjena, to takođe mora biti poštovanje ljudskih prava i ne sme biti torture, dobićete opasku o netrpeljivosti prema zatvorenom licu.
Ta je opaska naša tema. Dobićete opasku da ga treba ubiti. Dobićete opasku zaslužila je. Dobićete razumevanje zato što se prema nekom licu postupalo naročito okrutno, što ga se zlostavljalo, što je bilo žrtva nasilja, što ga se zastrašivalo jer je počinio neko krivično delo, a onaj ko torturu čini bez obzira da li je službeno lice ili je službeno lice koje neće da reaguje na patnje nekog od zatvorenika koji je žrtva grupe drugih zatvorenika, tada se pozivamo na naš moralni kod da je on to zaslužio i da je delo koje je počinio strašno.
Taj moralni kod, takav moralni kod je duboko pogrešan i nemoralan. Naš moralni kod je zabeležen u kazni koju mu je društvo propisalo i dalo da bi liševanjem svoje slobode patio onoliko koliko ljudsko biće pati bez slobode.
To je ozbiljna društvena tema i nije vezana samo za patnje ljudi u zatvorima. To je sklonost koja se vrlo često može čuti, da je jedina pravda oko za oko, zub za zub. Kome se to ne desi nema pravde, a ja vam tvrdim kada bi umesto sistema ljudskih prava vladalo pravilo oko za oko, zub za zub, za nepunih pola sata polovina sveta bi bila pola sa jednim okom a pola sasvim krezuba.
Ako nismo odmakli u svesti o tome da dobro piše ta tortura i ti opcioni protokoli, to sve taj zaštitnik građana radi, ali koga briga, teško da ćemo imati zaista snagu preko preporuku koja ova Skupština treba da ima u svojim zaključcima kada nalaže Vladi Srbije, kada nalaže vlastima u Republici Srbiji da sve ono što je u izveštaju izmereno kao ozbiljan nedostatak, da ispravi i popravi u roku od godinu dana do sledećeg izveštaja ili u roku dužem od godinu dana, ako to težina problema zahteva.
Dobra vest iz ovog izveštaja je da u Srbiji nema sistemske torture. Manje dobra vest je da ima pojedinačnih slučajeva koje vlast toleriše. Po meni, najlošija vest je podilaženje u javnosti da će neka neformalna grupa ili naš moralni kod odlučiti o tome šta je neko zaslužio da mu se desi zato što je učinio krivično delo. To je duboko nemoralan stav.
Na kraju, kratko o onome što je u izveštaju, o deci koja se nalaze ili u rezidencijalnim ustanovama socijalne zaštite zato što ne postoje uslovi za njihovo zbrinjavanje i o deci bez roditeljskog staranja. Ako i zaboravimo da se zapitamo koliko je nemoralno da sami presuđujemo, ograničujući se u grupe, to se nekada zvalo linč, da imamo stav o nekome ko živi u zatvoru pa nema nikakvog prava, nadam se da bar ove preporuke koje se tiču života dece bez roditeljskog staranja će imati našu punu pažnju, da će svi oni kojima je upućena preporuka, pogotovo kada je reč o deci sa metalnim i intelektualnim smetnjama, da ne budu smeštena u izolaciju, da razumemo da su mentalne smetnje i smetnje u razvoju smetnja kao i svaka druga i da pokušamo sami sebe da oplemenimo time što ćemo mnogo više brinuti da sva ta deca u najkraćem mogućem roku ne budu u ustanovama, već da nađu svoju hraniteljsku porodicu, koliko god svi imali svesti da je to težak posao i da je dugotrajan posao.
Opcioni protokoli koje smo uveli u naš zakonski sistem mislim da je ovo prvi put da stvarno daju prave efekte, pošto će zaključci o kojima će se izjasniti, koje su nam podnela tri skupštinska odbora obavezati Vladu Republike Srbije i sve organe vlasti u Srbiji da postupaju drugačije. Moj apel je da sami sebe obavežemo da počnemo drugačije da razgovaramo o ljudskim pravima i da se setimo da pokazana potpuna društvena neosetljivost na nečiju patnju nije pokazana društvena neosetljivost na patnju samo jednog. Ona je poruka svim članovima tog društva. Mislim da smo ljudska bića koja kulturološki, svojom istorijom i tradicijom i svim onim što smo već uradili u sistemu ljudskih prava, društvo smo koje treba da radi na tome da se dokaže da smo osetljivi na svačiju patnju. Hvala.
...
Srpska napredna stranka

Maja Gojković

Srpska napredna stranka | Predsedava
Reč ima narodna poslanica Marija Obradović.
...
Srpska napredna stranka

Marija Obradović

Srpska napredna stranka
Uvažena predsednice, drage kolege poslanici, što bi rekao kolega Pavićević – dragi gosti, predstavnici institucije povodom čijeg izveštaja i usvajamo i razmatramo zaključke tri skupštinska odbora, kao i uvek kada je tema ljudskih prava na dnevnom redu u parlamentu nema mnogo poslanika u plenumu. Gotovo da već prepoznajemo poslanike koji isključivo govor o toj temi i to vrlo strasno, vrlo uporno, ponavljajući gotovo iste rečenice u svojim govorima bez obzira kojoj stranci pripadaju. To jeste taj kvalitet Skupštine Srbije u diskusiji poslanika Skupštine Srbije koji treba naglasiti.
Veoma je važno da smo svi apsolutno jednoglasni kada treba da odbranimo već postojeći stepen prava, kada smo jednoglasni u tome da ne treba smanjivati već jednom osvojeni stepen ljudskih prava i to jeste jedna velika vrednost u srpskom parlamentu. Time treba da se dičimo.
Ono što je veoma važno kada razmatramo zaključke i to želim da kažem i javnosti i gledaocima koji prate ovaj prenos, danas ne razmatramo izveštaj Zaštitnika građana povodom ovog mehanizma za zaštitu od torture. Danas razmatramo i diskutujemo o zaključcima tri skupštinska odbora, Odbor za prava deteta, Odbor za ljudska i manjinska prava i Odbor za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu.
Ova tri odbora su nadležna za ovu oblast ljudskih prava odnosno ta tri odbora treba kroz svoje zaključke da pomognu da se u okviru nadležnih ministarstava sprovede ono što su preporuke Zaštitnika građana u ovom izveštaju. Mogli ste čuti u izlaganjima mojih kolega i to ću ponoviti zato što je veoma važno i ne čuje se često u našoj javnosti, mediji ne poklanjaju tome dovoljno pažnje, da u Republici Srbiji danas ne postoji tortura kao organizovana i podsticajna pojava. Postoje pojedinačni slučajevi i ono što treba da nas zabrinjava je - koje nadležni organi tolerišu.
Jesu sporadični slučajevi, jesu usamljeni slučajevi, ali moramo da priznamo i što pre priznamo, pre ćemo pristupiti rešavanju problema da zaista postoje usamljeni slučajevi koje treba sasvim da izbacimo iz naše sistema funkcionisanja. Ono što se vidi u zaključcima sva tri odbora, gde se sugeriše i Ministarstvu pravde i Ministarstvu unutrašnjih poslova, da u okviru institucija, sektora koji oni pokrivaju koriguju svoj rad.
Pročitaću vam još jedan deo iz uvodne reči Zaštitnika građana, Saše Jankovića, koji mi se učinio veoma značajnim da čuje javnost. To je da ovaj izveštaj nudi jasan i dostupan pravac prema društvu, bez torture kao idealno cilju. Ali, ipak taj idealni cilj nije nešto što je nedostižno. U ovom izveštaju su data rešenja, odnosno koraci koje treba da učinimo idući ka tom idealu.
Ono što je važno, ti koraci nisu ni skupi, niti suviše komplikovani, u najvećem broju preporuka radi se o dobroj volji ili o nedovoljnoj posvećenosti određenom problemu. To je ono na čemu treba da radimo, da samo u okviru institucije tih sektora koji se bave ovim problemima, koji mogu otkloniti ove zamerke i realizovati preporuke koje je dato Zaštitnik, da samo na tom polju više insistiramo i da radimo.
Ono što je pohvalno jeste da sprovodeći i praveći ovaj izveštaj obavljeno je 77 poseta mestima gde se nalaze lica lišena slobode i na osnovu tih utvrđenih nepravilnosti u radu nadležnim organima su upućene 263 preporuke.
U odnosu na broj lica koja su lišena slobode, u odnosu na procese koji se dešavaju u našoj zemlji, sudski procesi na pritvorena lica, ovo iako je veliko, broj 263, možemo, čini mi se, na ukupnu sumu svesti na taj mali broj slučajeva koji su zabeleženi, a koji mogu da liče na torturu.
Ostaje da te preporuke i njihovu realizaciju učinimo što brže, bez izgovora, bez izuzetaka radi žrtava torture, ali i dostojanstva svih nas. I ovo želim da istaknem, tamo gde je jedno ljudsko biće izloženo nečovečnom postupanju ničije dostojanstvo ne može da bude potpuno. To jeste i suština našeg rada u parlamentu. Nije dovoljno da samo jedan deo društva ili samo određeni broj pojedinaca dobro živi na dostojanstven način, o tome je govorila i koleginica Čomić i ostali govornici tokom današnjeg dana.
Važno je da bez obzira na taj naš moralni kod, na tu netrpeljivost i negde možda u tradicionalnom našem vaspitanju koje imamo prema licima koja su lišena slobode, da su učinili nešto loše, da treba da budu odstranjeni iz društva, ne možemo gledati tako na crno beli način. Apsolutno je da svima njima koji su u jednom trenutku lišeni slobode, bez obzira da li traje sudski proces, da li su u pritvoru ili su na izdržavanju već dosuđene kazne, damo jedan nivo dostojanstva koji propisuju, pre svega, međunarodna dokumenta, a sada se naše zakonodavstvo usaglašava i sa evropskim zakonodavstvom i tu negde treba da tražimo i razloge za ove preporuke koje smo dobili i iz toga treba da crpimo i našu snagu i volju da zaista unapredimo sve te sektore koji se bave ovom oblašću.
To treba da bude naš ponos, pre svega što imamo mali broj zamerki, a i ponos što želimo da to unapredimo, jer, kažem, dok poslednja marginalizovana i najmanja grupa u našem društva ne bude ostvarivala onaj stepen svojih prava koji zaista i poseduje u našoj zemlji, ne može niko od nas da bude zadovoljan, niti miran i sposoban, a posebno mi poslanici u parlamentu čiji je zadatak da donosimo taj zakonodavni okvir u okviru kojeg mi ostvarujemo naša ljudska prava u društvu.
Ohrabruju mnogi napori naših institucija koji su već učinjeni u kontaktu sa Zaštitnikom građana. Takođe, ohrabruje utisak da u organima vlasti koji su nadležni za postupanje prema licima lišenim slobode, preovlađuje svest o neophodnosti iskorenjivanja zlostavljanja. Dakle, ovo nije nešto što neko poručuje iz parlamenta ili da neko poručuje iz institucije kao što je Zaštitnik građana, nego jednostavno i u našim organima vlasti, koji treba to da sprovode, postoji ta svest da toga ne sme da bude, ali istovremeno, još jednom ponavljam, moramo da priznamo da među nama postoje pojedinci za koje je to još uvek čudno.
Moramo da radimo na tome da svi zaista menjamo, da unapređujemo taj naš moralni kod i samo promovisanjem pozitivnih primera mi možemo da napravimo neki pomak u toj promeni svesti mentaliteta ljudi kod nas.
Kada su u pitanju zaključci ova tri odbora, za koje ćemo mi zapravo i glasati, želim da samo istaknem nekoliko stvari. U sva tri zaključka sva tri odbora preovlađuje jedna ocena da je ovaj izveštaj zaista jednoglasno pohvaljen, da je ocenjen kao sveobuhvatan detaljan i realan i nadam se da će poslanici ovde zaista jednoglasno glasati za zaključke sva tri odbora.
Ono što mi se takođe dopalo u izlaganju gospođe Čomić - promene društvene neosetljivosti. To je jedna kategorija koja se ne spominje u ovom izveštaju ali to je nešto o čemu mi treba da razmišljamo. Da sada ne citiram, bila je neka pesma ali kaže – došli su pa su odveli jednu grupu ljudi, parafraziram, pa su odveli drugu, pa su odveli treću, ja nisam obraćao pažnju. Onda su jednog dana došli po mene i više nije bilo nikoga da mene zaštiti. Tako da negde u tom svetlu treba svi da razmišljamo i onome kako se ponašamo u svom privatnom životu, političkom, profesionalnom. Negde na svakom koraku mi zaista jesmo lice naše države. To jeste teška uloga za nas poslanike, ali mi na tome moramo da radimo.
Ono što budemo usvojili usvajanjem ovih zaključaka dužni smo da kasnije pratimo da li se sprovodi. Svaka kritika aktuelnoj vlasti u Srbiji, posebno od nezavisnih institucija kao što je Zaštitnik građana ili nekih međunarodnih organizacija, lično, ograđujem se, ne govorim u ime poslaničke grupe, doživljavam kao podstrek da napredujemo i samo u tom svetlu želim da izmenim svoje ponašanje i želim da pomognem da se izmene određeni zakoni i zakonski okviri u okviru kog mi funkcionišemo.
Želim da govorim o položaju žena koje su lišene slobode u Srbiji. Uzimajući u obzir ocenu Zaštitnika građana da su žene na izvršenju mere pritvora zbog svoje malobrojnosti u pritvorskim jedinicama uglavnom i često na dugi rok u osamljenju i izolaciji, a što za muškarce u sistemu izvršenja krivičnih sankcija predstavlja disciplinsku ili posebnu meru koja je vremenski strogo ograničena, u ovim zaključcima se navodi da Narodna skupština obavezuje nadležne organe da preduzmu mere pojačane pažnje u cilju smanjenja pojave da pritvorenice na dugi rok izdržavaju meru pritvora u osamljenju i izolaciji.
Tu posebno treba obratiti pažnju jer zaista zbog skučenih kapaciteta, smanjenih kapaciteta da primimo sve ljudi koji su u pritvoru ili su već na odsluženju svoje kazne najčešće se to lomi na leđima žena, pritvorenica ili onih koji izdržavaju kaznu. Tu bi trebalo posebno obratiti pažnju – koji su uslovi u kojima se one nalaze, one imaju i posebne potrebe u odnosu na muškarce. Ono o čemu govorimo a što treba da bude važno je da ti ljudi imaju neke svoje porodice, prijatelje, rodbine. Ne možemo time što su učinili određeno krivično delo da ih lišimo tih osnovnih ljudskih prava i moraju da postoje forme i da budu u onom propisanom obliku da ljudi zaista mogu da zadovolje te svoje osnovne potrebe.
Ono što sam razgovarala i u konsultacijama sa gospodinom Mehom Omerovićem koji je predsednik Odbora, da treba obratiti pažnju na neke nove pojave koje se u našem društvu dešavaju, a koje postojeći zakonski okvir i postojeća zakonska rešenja nisu definisala. Jednostavno, to u prethodnom periodu nije postojalo.
Razgovarali smo, i gospodin Omerović je rekao da prilikom poseta određenim zavodima za izvršenje sankcija je primetio da pripadnici, vehabije imaju neka svoja pravila i način funkcionisanja i jedna jednostavna praktična stvar – veliki je problem njih naterati da se obriju. To se čini kao jedna sitnica. Slučajno navodim taj primer. Hoću da vam kažem da treba da dozvolimo ljudima da neka svoja verska prava, obrazovna prava, neka svoja prava u okviru zdravlja, obrazovanja mogu da ostvare, ali sve to na propisan način i da probamo da negde nađemo novu formu.
Da li je način da se neke od ljudi koji ne žele zbog nekih svojih verskih ili nekih drugih razloga da ih neko vezuje, da ih primorava na određene stvari ili postoji zakonski okvir za to? Ako ne postoji i ako je to primoravanje sada kao tortura sprovedeno, moramo da nađemo rešenje za to. Nikome ne ide u prilog. Znači, moramo promeniti taj zakonski okvir, ta pravila, pravilnike o funkcionisanju i radu kako bismo zaista unapredili, a ne da se samo oceni nešto kao nepravilno i na tome da se stane.
Veoma je važno da govorimo i o deci. Želim da vam pročitam ovaj zaključak. Čini mi se da nisam bila dovoljno jasna u izlaganju zaključka Odbora za ljudska i manjinska prava koji se odnosi na to da treba da promenimo zakonski okvir da bi bilo tačno definisano. Dakle, polazeći od ocene Zaštitnika građana da postoje značajni nedostaci u pogledu aktivnog individualnog i kolektivnog tretmanskog rada vaspitača sa osuđenim licima, Narodna skupština obavezuje Ministarstvo pravde da unapredi postupanje u zavodima za izvršenje krivičnih sankcija prema osuđenim licima u pogledu intenzivnijeg i efektivnijeg rada vaspitača sa osuđenim licima, povećanja njihovog radnog angažovanja tamo gde je moguće, obrazovanja i najvišeg nivoa ostvarivanja verskih prava, te da bez odlaganja donese nove ili uskladi postojeće propise koji će u tom pogledu omogućiti sprovođenje zakona u skladu sa važećim standardima.
Još jedna stvar oko dece, o kojoj sam htela da govorim, o preporukama, odnosno zaključcima Odbora za prava deteta.
U jednom od zaključaka Odbora za prava deteta se spominje da Narodna skupština obavezuje nadležne državne organe da intenziviraju aktivnosti na deinstitucionalizaciji, odnosno smanjivanju kapaciteta postojećih rezidencijalnih ustanova socijalne zaštite i njihovom postepenom gašenju, odnosno da pokušamo tu decu da zbrinemo i integrišemo u zajednicu i da budu u hraniteljskim porodicama i za njih omogućimo jedno sasvim normalnije, ljudskije, zdravije okruženje, gde će ta deca zaista izrasti u ljude koji imaju normalne, socijalne, moralne i ostale kodove koji su neophodni, a koji se svakako mnogo lakše stiču u okviru porodica, bilo hraniteljskih ili nečemu sličnom tome. To insitucionalno zbrinjavanje za svakog od njih, koliko god da je u dobrim uslovima, ne može da izgradi one odnose koji se izgrađuju u hraniteljskoj porodici.
Nadam se da je javnost, a i kolege u parlamentu i predstavnici ovog mehanizma, da ste mogli da zaključite iz mog izlaganja da ove preporuke Zaštitnika građana i ovi zaključci ova tri skupštinska odbora idu u tom smeru da zaista pružimo jedni drugima ruku, da probamo na osnovu vaših preporuka da ili donesemo nove zakonske okvire ili da izmenimo postojeće, ali ono što jeste najvažnije, ponoviću još jednom, u Srbiji ne postoji tortura kao organizovana pojava, samo usamljeni slučajevi, na kojima ćemo raditi da ih otklonimo u narednom periodu. Hvala.
...
Partija ujedinjenih penzionera, poljoprivrednika i proletera Srbije – Solidarnost i pravda

Konstantin Arsenović

Partija ujedinjenih penzionera Srbije | Predsedava
Pošto su ovlašćeni predstavnici iskoristili svoje pravo, prelazimo na redosled prijavljenih narodnih poslanika, ali pre toga reč ću dati zameniku Zaštitnika građana Miloš Janković. Izvolite.

Miloš Janković

Najlepše hvala.
Poštovani predsedavajući, dame i gospodo, zaista utisak je nakon dosadašnjih izlaganja da u ovom domu postoji visoka svest kada je u pitanju zaštita ljudskih prava. Navedeno je jako značajno, jer, kao što smo i rekli, država Srbija je potpisnica konvencija brojnih i ukazujem vam da iduće godine u posetu Republici Srbiji dolazi Evropski komitet za sprečavanje mučenja i zaključci koji su predloženi u ovom domu je nešto što će taj komitet sa punom pažnjom da prati i što ti predloženi zaključci predstavljaju jedno ohrabrivanje, jedan zaista jasan i nedvosmislen put države Srbije ka iskorenjavanju torture.
Naravno, sve to nije samo pokazatelj našeg htenja da ispunimo međunarodne obaveze, već je to pitanje dostojanstva svih nas koji mislim i da je na ovoj sednici izražen u najvišem nivou.
Pokušaću sada da dam određen doprinos pojedinim izlaganjima, njih je bilo jako puno, dugo su trajali, pokušaću da budem što kraći.
U vezi izlaganja uvaženog poslanika Neđe Jovanovića, ukazano je na probleme nedostatka finansijskih sredstava u Republici Srbiji. To je nesporno. Zaštitnik građana je prilikom upućivanja preporuka vodio računa o tom aspektu. Međutim, kao i što su neki prethodni izlagači ukazali, veliki broj preporuka nije zavistan direktno od materijalnih sredstava, već je pitanje naše volje i opredeljenja da postupamo u skladu sa važećim standardima.
Gospodin Jovanović je pokrenuo, odnosno otvorio dilemu koja mislim da ne bi trebalo da stoji, a to je pitanje da li je neophodno izmestiti zdravstvenu zaštitu iz zatvorskog sistema. Naime, pravo na zdravstvenu zaštitu pripada i svim osuđenim licima, a situacija gde lekaru neposredni pretpostavljeni, odnosno šef, upravnik zatvora, gde, kao što su ovde i određeni poslanici ukazali da je česta pojava da straža prisustvuje pregledima, to predstavlja direktan atak na nezavisnost lekara u svom radu i smatramo da u skladu sa važećim standardima zaista bi bilo potrebno da lekar bude pod nadležnošću Ministarstva zdravlja, a ne da mu neposredni šef bude upravnik, jer svi ovi nedostaci koje smo konstatovali, koji su konstatovani u dosadašnjem izlaganju upravo su možda i posledica takve organizacije pružanja zdravstvene zaštite u zatvorima Srbije i kao jedan od elemenata koji u daljem roku neće omogućiti da uz pomoć znanja i nadležnosti koje imaju lekari da dođe do utvrđivanja slučajeva torture, a što bi dovelo u budućnosti do njenog iskorenjavanja.
Zaista, do sada su načinjeni veliki pomaci kada je u pitanju unapređenje izvršenja krivičnih sankcija, ne samo u pogledu tog zakona, nego kada je u pitanju unapređenje smeštajnih kapaciteta. U vezi navedenog, sudije za izvršenje krivičnih sankcija da nisu povezane u izveštaju, napominjem da je ovo izveštaj za 2013. godinu, a tada nije bio uveden sudija za izvršenje krivičnih sankcija, to je uvedeno tek 2014. godine. Zaštitnik građana to pozdravlja i nadamo se da će efekti uvođenja sudija za izvršenje krivičnih sankcija biti pozitivni.
Poslanica Lazić je pokrenula jedno jako zanimljivo pitanje, a to je pitanje radnog angažovanja osuđenih. Tu se postavljaju u stvari dva pitanja, jedno je pitanje koje je ona pokrenula, a to je zašto lica kojima je izrečena kazna zatvora za lakša krivična dela, odnosno za dela do tri godine, zašto nisu osuđeni na rad u javnom interesu. Zaštitnik građana te ideje potpuno podržava.
Međutim, postoji jedno drugo pitanje, a to je zašto osuđena lica koja su na izvršenju kazne zatvora nisu više radno angažovana? Ukoliko se osuđeni angažuju tokom izvršenja kazne zatvora, mnogi od njih su na desetogodišnjim, petnaestogodišnjim kaznama zatvora, oni će gubiti bilo kakve radne navike, sklonosti, sposobnosti i onda se više ne postavlja pitanje njihovog radnog angažovanja, nego kada budu izašli iz zatvora da li će oni biti naši sugrađani koji će na isti način da se uhvate u koštac sa svim problemima koji ih čekaju kada izađu na slobodu, a nedostatak radnik navika i radnih sposobnosti je jedan od najvećih problema, naravno, i uz svu ostalu pomoć koju im treba pružiti.
Dalje, u brojnim izlaganjima je pokrenuto pitanje maloletnika i žena u zatvorima. Da, to je jedan veliki problem. Sastoji se u tome što su i maloletnici i žene smešteni u centralizovanim ustanovama. Sada, ako uzmete pitanje žene u zatvoru, ona je smeštena u jednom jedinom zatvoru, a to je zatvor za žene u KPZ Požarevac. Za razliku od muškaraca koji su smešteni u zatvorima širom Srbije i koji nisu udaljeni od mesta svog prebivališta, žene su sve u jednom zatvoru i njihov kontakt sa porodicama, a uključujem i tu naročito naglašavam, i sa decom je jako otežan. Zbog toga u razvijenim sistemima izvršenja krivičnih sankcija se pribegava merama kao što su stvaranje određenih zatvorskih jedinica za žene u postojećim zatvorima za muškarce, na koji način bi ženama bilo omogućeno da budu bliže svojim domovima i svojim bližnjima.
Ista je stvar i sa maloletnicima. U Srbiji postoje dve ustanove za maloletnike, jedna je KPZ u Valjevu, centralna ustanova, jedina, i Vaspitno popravni dom u Kruševcu, centralna i jedina ustanova. Takođe, kao i kada su žene u pitanju, Zaštitnik građana smatra da bi bilo potrebno napraviti manje jedinice, jer smestiti 200 mladih ljudi na jednom mestu, to je pokazatelj da je tu nemoguće sprečiti neformalne sisteme i postoje određene indicije da takve ustanove mogu dovesti do regrutovanja lica koja će i u buduće u svom životu činiti krivična dela.
Zato podržali bi napore u budućem radu Uprave za izvršenje krivičnih sankcija ako bi organizovala nekoliko jedinica na teritoriji Srbije koji bi služili za smeštanje žena i maloletnika.
U vezi izlaganja poslanika Čikiriza, poslanik je istakao da je najmanje potreban novac, već da je pre svega potrebna izmena naših navika. Podržavamo taj stav, međutim, moramo zaista da se složimo i za pojedine aspekte, potreban novac. U budžetu Republike Srbije bi zaista trebala da se pruži podrška ministarstvima, odnosno upravama koje imaju i koje su zadužene za smeštanje lica lišenih slobode, oni bez novca koji zadovoljava potrebe ne mogu svoju ulogu da obavljaju onako kako bi mi svi želeli zajedno.
Gospodin Čikiriz je pokrenuo i pitanje položaja osoba sa mentalnim smetnjama u azilarnim ustanovama. Osobe sa mentalnim smetnjama u Srbiji se smeštaju u dve vrste ustanova. Jedno su psihijatrijske bolnice, drugo su rezidencijalne ustanove socijalne zaštite. Pojava je da mnogi od tih lica provode znatno dugo vreme u tim ustanovama. Tokom tog vremena oni gube bilo kakve radne, životne sposobnosti. Oni nisu spremni da žive u zajednici i iz tog razloga je neophodno načiniti značajnije pomake, jer se to za sada čini jako sporo, da se u Srbiji ustanove službe za zaštitu mentalnog zdravlja u zajednici i to kao multidisciplinarni timovi. To je i u kontekstu i teze da gospođa poslanica Filipovski, da službenici i osoblje koje je zaposleno u postojećim psihijatrijskim bolnicama, u postojećim ustanovama socijalne zaštite, ne treba da budu u strahu da će izgubiti radna mesta, jer oni ne bi samo trebali da rade u tim velikim ustanovama u kojima su smešteni na stotine korisnika, već bi trebali da rade u službama za zaštitu mentalnog zdravlja, odnosno za zbrinjavanje osoba sa mentalnim i intelektualnim smetnjama.
On što bih naglasio, a to je da u Srbiji postoji jedna pojava koja čak ne stoji ni u izveštaju Zaštitnika građana, odnosno nacionalnog preventivnog mehanizma, a to je da, bar ja lično koji je pravni osnov lišavanja slobode korisnika u socijalnim ustanovama. Nadam se da ću u narednom periodu da će i ove reči biti u etru i da će se čuti i da će se uskladiti naši propisi, odnosno da će se obezbediti pravni osnov za lišavanje slobode osoba u rezidencijalnim socijalnim ustanovama, osobama koje su sa intelektualnim smetnjama. Imate i veliki broj osoba koje zbog svoje starosti nisu u mogućnosti da vode računa dovoljno o sebi. Mi razumemo dobru nameru zaposlenih koji rade u ustanovama socijalne zaštite da se ne mogu tek tako pustiti. Međutim, to ne može da bude njima na dispoziciji već tu oblast treba urediti zakonom.
Još jedno pitanje koje je pokrenuto, a to je pokrenula poslanica Filipovski, pitanje postupanja sa neregularnim migrantima. Država Srbija je suočena sa velikim problemom migracija preko njene teritorije. To je jedan problem koji ne treba da se ignoriše. Do ovog momenta je oko 8.000 neregularnih migranata prešlo u drugi pravni režim, drugi status, jer su oni izjavili nameru da će tražiti azil u Republici Srbiji.
Ako vam kažem da je trenutno u Albaniji 67 lica izrazilo nameru da će tražiti azil, a da je u Srbiji trenutno oko 8.000 lica izrazilo tu nameru, to dovoljno govori o veličini problema. Neregularni migranti se ne evidentiraju zbog tumačenja Zakona o azilu, većina njih se puštaju da slobodno idu državom Srbijom. Tu je izostanak i lekarskih pregleda, u ovoj pojavi zaraznih bolesti, mislim da to predstavlja jednu opasnost. Ne treba zanemariti ni pitanje opasnosti od terorizma i ohrabruje za sada, koliko smo mi upoznati, koraci MUP ka rešavanju tog jako, jako velikog problema migracija i azila u Republici Srbiji.
Za kraj ne bih vam više oduzimao vremena. Drago mi je, kao što je i gospođa Obradović rekla da su svi jednoglasni u ovom domu kada treba odbraniti osnovna ljudska prava. Nadam se da će ovaj dom usvojiti predložene zaključke odbora i na kraju da će državni organi ispunjavati svoje obaveze saradnje sa Zaštitnikom građana i da će zaista sprovesti sve zaključke koje je doneo ovaj dom. Hvala vam.