Hvala.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević, po amandmanu.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja se bojim da nezavisni poslanici nisu do kraja pročitali član 17. Predloga zakona.
Dakle, ova odredba se briše zato što informacije o hartijama o vrednosti su se odnosile samo na hartije od vrednosti koje idu na tržište. S obzirom da je ta obaveza novim Predlogom zakona prestala da važi, iz tog razloga građani ne mogu da budu informisani o hartijama od vrednosti koje ne idu na tržište. Obaveza je bila samo da se informacije pružaju koliko sam ja razumeo, a ministar neka me ispravi ukoliko nisam u pravu, ta obaveza se odnosila samo na akcije koje idu na tržište, a novim Predlogom zakona te akcije ne idu na tržište i ne možemo obaveštavati građane o onome što se ne dešava. Možemo da ih obaveštavamo samo o onome što se dešava, što je bila zakonska obaveza pre usvajanja, odnosno pre ovog predlaganja zakona, pošto predlog definiše da te hartije ne idu više na tržište hartija od vrednosti, s time obaveza postaje bezpredmetna i stoga je i ministarstvo predložilo da se ta obaveza izbriše, jer bi bila rogobatna ukoliko bi bila ostala ugrađena u zakon.
Ono što mene čudi što o informisanju pričaju ljudi koji su za vreme kada su rasprodavali imovinu, recimo, „Sartida“, kad su započeli rasprodaju imovine i objavili tender za recimo, „DIN“ i „DIV“ koji su u vreme kada su to činili zabranili nekoliko novina. Zabranili su opozicionu štampu, da ne bi slučajno pisala o privatizaciji „Sartida“.
Dakle, sada neko traži da bude informisan o nečemu što se ne dešava novim Predlogom zakona, a u vreme dok je vladao nije mu bilo sporno da zabrani novine, da se građani ne bi slučajno informisali, opozicione novine, i to čim je došao na vlast, dakle, čim je preuzeo Vladu Republike Srbije, da se slučajno građani ne bi kroz opozicione novine informisali o privatizaciji „Sartida“ koje je izvršeno mimo svih zakonskih pravila u to vreme.
Započeta je privatizacija imovine „DIN“ fabrike duvana u Nišu, započeta je privatizacija fabrike „DIV“ industrije duvana u Vranju. Interesantno je da je sve urađeno posle posete tadašnjeg premijera Americi. Interesantno da su sva tri preduzeća, čija je privatizacija obavljena za vreme vanrednog stanja ili je započeta za vreme vanrednog stanja, da je ta privatizacija izvršena u korist američkih firmi.
U to vreme su zabranjene najmanje nekoliko novina, opozicionih novina, a čak koliko se sećam, zabranjeno je rasturanje Podgoričkog „Danas“, dakle jedne strane štampe, jednog stranog lista…

Molim po amandmanu.

Po amandmanu govorim.
Amandman predviđa informisanje i čovek koji hoće da bude potpuno informisan u vreme svoje vladavine, u vreme privatizacije najvećih srpskih firmi je zabranio čak i opozicione novine. Hvala.

Pošto smo završili pretres po amandmanima, zaključujem…
(Zoran Živković, s mesta: Nismo, imam pravo na pet minuta.)
Samo da proverim, možda ste u pravu.
Imate tri minuta, potrošili ste dve minute.
(Zoran Živković, s mesta: Kako sam potrošio dve minuta?)
Tako što ste govorili, elektronski ovde imamo vreme, možete doći ovde da proverite pošto više ne računamo sami, možete samo sa mašinama da se raspravljate.
Imate tri minute, želite li da iskoristite sada?
(Zoran Živković, s mesta: Sada.)
Zoran Živković, tri minute, izvolite.

Niste u pravu, ali to ću da vam objasnim drugom prilikom.

Ne, mašina nije u pravu.

Istorija privatizacije, a tiče se i ovog člana 17. je počela početkom devedesetih godina i krajem sa dva loša zakona koji su samo započeli proces privatizacije.
Ozbiljna privatizacija je započela zakonom o privatizaciji 2002. godine. Prve godine je donet, počeo je da stupa na snagu 2002. godine do 2004. godine. Do početka 2004. godine se radilo po tom zakonu bez bilo kakvih primedbi, bilo koga, to je zlatno vreme, „Periklovo doba“ srpske privatizacije.
Svedok tome, kao ekspert svetske banke i kao prijatelj Srbije je i ministar Vujović koji je vrlo dobro bio upoznat sa većinom toga što se desilo. Nakon toga, od 2004. godine do danas počinje revizija zakona, demonizacija procesa privatizacije, kriminalizacija i sve ono što je opisano u 24, 224, ne znam koliko već, loših privatizacija.
Osnovna poenta svih, želja svih potonjih vlasti od 2004. godine do danas je bila demonizacija Zakona o privatizaciji i privatizacije, a istovremeno korist lična, koruptivna korist od istog tog zakona koji nije bitno menjan.
Opšte neznanje je šireno, tako da sada vidimo i danas u ovom sastavu parlamenta poslanike koji ne znaju da je nemoguće vršiti privatizaciju zgrade „Ušće“. „Ušće“ je prodato kao nekretnina, a ne kroz proces privatizacije, pre Zakona o privatizaciji, da „Sartid“ nije prodat po Zakonu o privatizaciji, nego odlukom suda, što nema nikakve veze sa privatizacijom, da recimo „Beopetrol“ nema nikakvih primedbi na ono što se desilo 2003. godine sa tom privatizacijom, nego su problemi nastali 2005, 2006. godine, kada je promenjen zakon.
Imamo sada kroz član 15a, 15b i 17b pokušaj da se ta kriminalizacija procesa privatizacije legalizuje i ova četiri člana zakona su doneta samo i isključivo zbog toga.
Imamo dalje nerazumevanje onoga što se dešava. Gospoda Vučeta Tošković i Dragan Jovanović, koji me sada ne čuju, su bili protiv toga da direktor Agencije za privatizaciju …

Morate da se obraćate meni.

… bira komisiju, ali su bili protiv toga, misleći da je to amandman kolege iz opozicije. To je Predlog zakona, to je predlog koji je dao predlagač. Vi ste rekli da ste protiv toga. Posle ste se složili sa nemuštim obrazloženjem.
Privatizacija je neminovnost kao posledica onoga što se desilo posle 1945. godine. To nije prirodan proces.