Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Sedme sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2014. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 94 narodna poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 95 narodnih poslanika, odnosno da su prisutna najmanje 84 narodna poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Da li neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi da zatraži obaveštenje ili objašnjenje u skladu sa članom 287. Poslovnika? (Da)
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Čotrić.

Poštovana gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, u Ustavu Republike Srbije zapisano je da je obaveza naše države da razvija i unapređuje odnose sa Srbima u inostranstvu.
Moje pitanje je upućeno Ministarstvu spoljnih poslova Vlade Republike Srbije, a odnosi se na položaj Srba u Republici Albaniji. Naime, procenjuje se da u ovoj zemlji živi oko 30.000 pripadnika našeg naroda koji su diskriminisani po svim osnovima, kako u zakonu, tako i u praksi.
Naime, srpskoj zajednici koja u ovoj državi živi već vekovima preti potpuni nestanak, odnosno asimilacija. Srbi, šta više, nemaju pravo da se na popisima stanovništva, koji se na svakih 10 godina obavljaju u Albaniji, izjasne o svojoj nacionalnoj i verskoj pripadnosti.
Pitanje šta ćemo učiniti u bilateralnim odnosima sa Republikom Albanijom, šta ćemo učiniti u kontaktima sa međunarodnom zajednicom kako bi se poštovala Okvirna konvencija Saveta Evrope o zaštiti nacionalnih manjina, koju je ratifikovao i parlament Albanije pre 10 godina, ali je ne primenjuje?
Smatramo da naša Vlada, a biće prilike za to u kontaktima sa predstavnicima albanske Vlade, treba da insistira na tome da se pripadnicima srpske zajednice u Albaniji omogući slobodno nacionalno i versko izjašnjavanje, da im se omogući slobodna upotreba srpskog jezika i isticanje nacionalnih simbola. Sve ovo im nije dozvoljeno, šta više, oni su u matičnim knjigama svi zavedeni kao Albanci, njihova lična imena i prezimena su albanizovana. Njima jeste formalno omogućeno da vrate svoja originalna imena, ali uz jednu veoma komplikovanu i skupu proceduru, čija cena dostiže i do preko 1.000 evra.
Smatramo da se mora insistirati na tome da se srpskoj zajednici u Albaniji omogući školovanje na svoj jeziku u javnim školama Albanije, da im se omogući političko predstavljanje u parlamentu Albanije, kao i na drugim nivoima vlasti.
Od Albanije treba tražiti da stane u zaštitu kulturnih dobara i tradicije srpskog naroda na tlu ove države, a svakako da treba otpočeti razgovore o zaključivanju sporazuma o zaštiti nacionalnih manjina između Srbije i Republike Albanije, koji bi se odnosio na zaštitu prava albanske manjine u Srbiji i iste takve zaštite nacionalnih, kulturnih, verskih i drugih prava srpskog naroda u Albaniji.
U Skadru i gradu Fijer, koji se nalazi u centralnoj Albaniji, postoje škole na srpskom jezikom, koje se održavaju u privatnim objektima, uz pomoć bivšeg Ministarstva za dijasporu i Srbe u regionu, koje finansira takav projekat. Međutim, to očigledno nije dovoljno i neophodno je da se uspostave škole koje će omogućiti školovanje na maternjem srpskom jeziku pripadnicima našeg naroda i da takvi programi uđu u program Ministarstva prosvete Republike Srbije, naravno, uz adekvatno zaključivanje sporazuma sa resornim ministarstvima Republike Albanije.
Neophodno je pružiti daleko značajniju finansijsku pomoć radu kulturno-prosvetnih udruženja Srba u Albaniji, pre svega Udruženju srpske manjine „Morača-Rozafa“, koje je reprezentativno udruženje našeg naroda u ovoj zemlji i da se njihov rad finansira kontinuirano, da to finansiranje bude usklađeno sa načinom na koji, recimo, država Srbija finansira rad organizacija albanske manjine u našoj zemlji.
Ono što je takođe značajno jeste da bi trebalo omogućiti za 30.000 pripadnika srpskog naroda u Albaniji koji to žele, da državljanstvo Republike Srbije mogu da dobiju po daleko jednostavnijoj proceduri i uz mnogo manje administrativnih prepreka nego što je to do sada bio slučaj. Za sam kraj, trebalo bi omogućiti nesmetano delovanje SPC, koja ima značajnu duhovnu, kulturnu i tradicionalnu ulogu svuda, pa i kada su u pitanju Srbi u Albaniji. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik dr Branko Đurović.

Poštovana predsednice Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, moje pitanje je upućeno Ministarstvu zdravlja radi mišljenja o neujednačenosti dva zakona koja imaju svoju neposrednu refleksiju na svakodnevnog funkcionisanje lekara, pogotovo u akušersko-ginekološkim institucijama.
Prvi zakon je Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, a drugi zakon je Zakon o pravima pacijenata. U prvom zakonu postoji obaveznost davanja vakcina u određenoj starosnoj dobi, to je prevashodno dečija poplacija, i u određenim vremenskim intervalima. Drugi zakon je Zakon o pravima pacijenata i on dozvoljava mogućnost pacijentu, odnosno ako je dete u pitanju, roditelju ili zakonskom staratelju da može da odbije obaveznu vakcinu ili lek ako roditelj ili zakonski staratelj pretpostavlja da to može imati negativni efekat na zdravlje deteta ili odraslog pacijenta.
Ovde u sklopu ovog pitanja hteo bih da apostrofiram značaj vakcinacije. Vakcinacija je jedna medicinska tekovina koja je spasila mnogo života. U poslednje vreme mi imamo praktično jednu kampanju protiv vakcinacije, pod parolom – vakcine proizvode raznorazne multinacionalne kompanije koje imaju za cilj samo stvaranje profita. Roditelj koji odbija da se njegovo dete vakciniše obaveznim vakcinama ne utiče samo na zdravlje svog deteta, nego može da utiče i na zdravlje okolne dece.
Da se vratimo na svakodnevnu praktičnu problematiku. Novorođena beba u prvih nedelju dana života mora po Zakonu o obaveznim vakcinama da primi dve vakcine. Prva vakcina je protiv hepatitisa B, druga vakcina je protiv tuberkoloze, BSŽ.
Na osnovu vodiča dobre kliničke prakse, u toku tih prvih nedelju dana života novorođenčeta, potrebno je da bebica u toj životnoj dobi dobije i vitamin K, kao prevenciju stvaranja krvarenja kod bebe. Šta se dešava u sučeljavanju na terenu između ova dva zakona?
Na osnovu vodiča dobre kliničke prakse, beba u prvih nedelju dana života treba da primi vitamin K, roditelj odbacuje tu mogućnost, lekar sluša roditelja i posle dve tri nedelje javlja se krvarenje kod bebe. Čija je odgovornost? Da li odgovara lekar koji je poslušao zahtev roditelja na osnovu Zakona o pravima pacijenata? Da li postoji forenzička sudsko-pravna konotacija i odgovornost roditelja koji je odbio da dete dobije vitamin K ili neku vakcinu?
Treće pitanje ovde, ne manje značajno, ko će snositi finansijsku pokrivenost u toku lečenja deteta? Finansijska pokrivenost će biti pokrivena državnim zdravstvenim sistemom.
Sa druge strane, sanitarni inspektor u sklopu sanitarnog nadzora kada utvrdi da dete nije dobilo obaveznu vakcinu piše rešenje da dete mora da dobije tu obaveznu vakcinu. Ako roditelj ili zakonski staratelj i dalje odbija, na dispoziciji sanitarnom inspektoru je pisanje prekršajne prijave. Na kraju ovog mog pitanja imamo jednu neujednačenost. Prvi Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti kaže – obavezna vakcinacija. Drugi Zakon o pravima pacijenata kaže – pacijent ili staratelj ili roditelj može da odbije vakcinaciju. Ako se ne sprovede obavezna vakcinacija, roditelj ili staratelj može da plati kaznu, novčanu.
Moje pitanje usmereno prema Ministarstvu zdravlja da trenutni zakonski okvir ne definiše precizno ovu materiju, pa mislim da je potrebno u daljem periodu usaglasiti ove zakone. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Ivan Karić.

Zahvaljujem se, uvažena predsednice.
Poštovane koleginice i kolege, poslednjih par nedelja, barem u medijima, aktuelna je tema oko izlivanja jalovišta Rudnika „Stolice“ kod Krupnja. Imam pitanje za nadležno ministarstvo i odnosi se na to šta će nadležno Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine i šta će Vlada Republike Srbije učiniti da zaustavi dalje zagađenje i da otkloni posledice ekološke katastrofe? Sada je već evidentno da se radi o ekološkoj katastrofi zagađenja sliva reke Drine izlivanjem jalovišta Rudnika „Stolice“ kod Krupnja.
Kao što su „Zeleni“ o tome pričali već nekoliko meseci unazad, jedna od posledica majskih poplava je bilo izlivanje jalovišta. Sada imamo u slivu reke Drine, u Jadru, u Kostajniku povećane sadržaje teški metala. Imamo povećan sadržaj nekih drugih metala: gvožđe, mangan, arsen, olovo, nikl, kadmijum i apsolutno devastirane reke Kostajnik i Jadar. Prema podacima koje iznosi Agencija za zaštitu životne sredine, imamo reku Drinu koje je iz večito prve kategorije prešla u treću ili četvrtu kategoriju. To je nešto što liči na veliki bački kanal i možete da zamislite o kakvom se zagađenju radi.
Do sada smo vrlo često kritikovali, kao „Zeleni“, Agenciju za zaštitu životne sredine, ali sada imamo veoma ažurne podatke i monitoring koji je Agencija uradila je na visokom nivou. To je ono što možemo da pohvalimo, ali bez obzira na to ključno pitanje je upućeno ministarstvu i Vladi Republike Srbije.
Na žalost, sanacija nije obavljena ni posle pet meseci i što je najgore, to stanje i dalje traje. U takvoj smo situaciji da sada moramo da izlečimo posledicu, ali nikako se ne bavimo uzrocima. Uzrocima se ne bavimo već tri godine i ekološke katastrofe se najčešće dešavaju kada ne postoji sistem zaštite životne sredine. To je problem na koji „Zeleni“ ukazuju već tri godine. Kada postoji istorijsko nasleđe, a ovde je evidentno da postoji istorijsko nasleđe, koje je potencijalna ekološka bomba, takvih mesta u Srbiji ima nekoliko stotina, poput Kostajnika. Srbija se danas nalazi na pragu ekološke katastrofe na nacionalnom nivou. Međutim, niko o tome ne vodi računa i niko ne obraća pažnju. Desiće nam se neke nove „Stolice“ kod Krupnja da bismo skrenuli pažnju javnosti.
Ono što zabrinjava je da mediji i javnost u Srbiji zavisi od Beograda i beogradske javnosti. Bilo je potrebno da zagađenje stigne u Drinu, pa u Savu i da zapreti vodoizvorištu „Makiš“ da bi se probudio Beograd i da bi mediji počeli o tome da izveštavaju. Kao što znate, Beograd nije Srbije. Srbija je i van Beograda. O Srbiji neko mora da brine, jer bez čiste i zdrave Srbije ne vredi nam Srbija.
Zbog toga pitamo – kada će država uspostaviti sistem uklanjanja uzroka, a ne samo saniranja posledica? Sva ova pitanja nas upućuju na jedan jedini zaključak, a to je da ni jedno rešenje nije moguće bez uspostavljanja institucije ministarstva za zaštitu životne sredine i prirodne resurse. To je mehanizam koji nam nedostaje. To je briga države koja evidentno nedostaje u ove tri godine. Nadam se da ćemo u narednom periodu naći kapacitet, da ćemo naći dovoljno snage i da ćemo naći dovoljno mudrosti da uspostavimo jednu instituciju koja bi se bavila nezavisno i autentično zaštitom životne sredine, a nakon toga da počnemo da rešavamo probleme i da počnemo da rešavamo istorijsko negativno ekološko nasleđe koje je ova Vlada zatekla, ali to što smo zatekli, ne znači da ne treba da ga rešavamo. Hvala.

Da li se još neko javlja za reč?
Da li još neko želi obaveštenje?
Reč ima narodni poslanik Ljubiša Stojmirović.

Imam jedno pitanje za Ministarstvo prosvete, ali može da se odnosi i na Ministarstvo sporta, kao i na Ministarstvo za rad. Dobio sam dopis od Visoke sportske i zdravstvene škole u kome se oni obraćaju, preko mene, Skupštini i kažu sledeće.
„Obraćamo vam se u ime visokoškolskih ustanova iz oblasti sporta i studenata sa molbom da pomognete rešavanje problema dobijanja dozvole za rad, odnosno prava na rad sportskih stručnjaka koji su završili proces obrazovanja u visokoškolskim ustanovama koje školuju kadar za sport, u skladu sa Zakonom o visokom obrazovanju i Zakonom o sportu, kao i ostalim podzakonskim aktima i propisima sportskih međunarodnih asocijacija.
Ovaj problem je prisutan duži niz godina, a odnosi se na fudbalske trenere koji su više ili visoko obrazovanje stekli u skladu sa zakonom u ustanovama čiji su studijski programi u oblasti sporta akreditovani i reakreditovani od strane organa Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i u skladu sa procedurom i standardima Bolonjske deklaracije. Tim diplomiranim studentima, koji su sada treneri i profesori, neki i sa višegodišnjim stažom bavljenja fudbalom i rada u fudbalskim klubovima, uskraćuje se pravo da po završetku školovanja dobiju dozvolu za rad u delatnosti koja ima status ustavne kategorije i za koju je država vrlo zainteresovana.
Na taj način, već duže vremena se krše osnovna, Ustavom zagarantovana prava, ljudska prava, pravo na rad i ne poštuju se domicilni zakoni, Zakon o visokom obrazovanju, Zakon o sportu, podzakonski akti, Pravilnik o nomenklaturi zvanja Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, Pravilnik o nomenklaturi sportskih zanimanja i zvanja, kao i Deklaracija UEFA o priznavanju diploma stečenih na domicilnim obrazovnim ustanovama.“
Za vašu informaciju, ti svršeni studenti u toku studija su imali preko 800 časova iz užih stručnih fudbalskih predmeta, od toga preko 350 časova praktične nastave iz fudbala, a isto toliko časova iz drugih naučnih disciplina, značajnih za rad sa mladima – pedagogija, psihologija, medicina, fiziologija, u oblasti sporta, informatika, itd, što ukupno iznosi preko 1.800 časova nastave.
Svršeni studenti ne mogu da dobiju dozvolu za rad od Fudbalskog saveza Srbije, čak ni najnižeg nivoa, to je UEFA „b“ licence, iako je UEFA izričito u svojoj konvenciji i uputstvu, član 2, ciljevi 3) napisala: „Priznavanje svih nacionalnih trenerskih diploma izdatih u skladu sa postavljenim minimumom kriterijuma UEFA-e u okviru asocijacije potpisnica“, taj minimum je 120 časova nastave iz ovih oblasti. Od njih se traži da plate 500 evra i da dođu na kurs za osposobljavanje, koji traje 120 časova, da polažu ispit za „b“ licencu, a zatim odmah ili kasnije još 1.00 evra da plate da polože ispit za dobijanje „a“ licence.
Sport, pa prema tome i fudbal, su deo sistema koji ima svoj okvir, kao ustavna kategorija, što znači da je država zainteresovana za ono što se radi u fudbalu, a u ovom slučaju za kadrove koji rade sa sportistima, posebno sa mladima, jer se kroz trenerski rad vaspitavaju i razvijaju mladi ljudi.
Koliki je značaj da sa decom i mladima do 14 godina moraju da rade isključivo sportski stručnjaci koji imaju odgovarajuće obrazovanje, više ili visoko, u oblasti sporta odnosno fizičke kulture, potvrđuje i član 25. Zakona o sportu, kao i član 2. Pravilnika o nomenklaturi sportskih zanimanja i zvanja.
Molimo vas da u vezi sa ovim problemom, koji je u praksi mnogo složeniji nego što smo mi prikazali, predložite rešavanje najvažnijih pitanja u okviru ovog problema, a to su: da se omogući pravo na rad studentima koji su završili više, visoke škole i fakultete iz oblasti sporta, u skladu sa Ustavom i svim ranije navedenim zakonskim i podzakonskim aktima, konvencijom i uputstvima UEFA-e i dobijanja dozvola i prava na rad, u skladu sa njihovim stečenim stručnim kvalifikacijama, sportskim zvanjima i nivoima licenci UEFA. Treba podvući da se UEFA licence „b“ i „a“ uklapaju u naše propise koji su definisani našim podzakonskim aktom, Pravilnikom o nomenklaturi zvanja i zanimanja u sportu; da cena dobijanja dozvole za rad bude određena u skladu sa Zakonom o sportu, uz saglasnost Ministarstva za sport i omladinu i da bude usklađena na nivou drugih sportskih saveza u Srbiji; da se u skladu sa Zakonom o zaštiti konkurencije reguliše pitanje statusa ustanova koje će vršiti obrazovanje, osposobljavanje, obučavanje i izdavanje dozvola za rad, čime će se rešiti dugogodišnje monopolističko ponašanje čelnika Fudbalskog saveza Srbije i kršenje gore pomenutih zakona u Republici Srbiji. Hvala.

Vreme, poslaniče. Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Borislav Stefanović.

Gospođo predsednice, imam nekoliko pitanja za Vladu.
Prvo pitanje za ministra Vulina. Grupa od 15-ak invalida rada u Kragujevcu već godinu dana ne prima nikakvu nadoknadu, iako su tražili od ministra više puta odgovor za tu situaciju. Imali su odluku da prime određenu nadoknadu dok ne ispune uslove za penziju i ta odluka je bila od pre više od godinu dana. Međutim, i pored toga, preko godinu dana ne primaju apsolutno nikakvu nadoknadu. To je grupa od 15-ak invalida rada i ministar Vulin je svakako upoznat s tim. Dakle, moje pitanje je – šta i kada će se uraditi u pravcu regulisanja njihovog statusa i omogućavanju da prime nadoknadu koja je i do sada bila samo minimalac?
Drugo pitanje koje imam odnosi se na ministra unutrašnjih poslova i predsednika Vlade, gospodina Vučića. Pitanje je za dvoje naših kolega, gospodina Đukanovića i Blažića. Naime, oni su bili posmatrači u Donjecku na izborima koje nije priznala ni Srbija, ni EU, ni Ukrajina, a s obzirom na politiku naše Vlade i gospodina Vučića da podržava teritorijalni integritet Ukrajine, moje pitanje je – po kom osnovu, na koji način i da li je Vlada uopšte bila upoznata sa odlaskom naša dva poslanika kao posmatrača u Donjeck i koje će posledice gospodin Vučić omogućiti ovoj dvojici kolega da uživaju u narednom periodu i šta će da uradi konkretno povodom ove situacije?
Sledeće pitanje je za ministra unutrašnjih poslova, gospodina Stefanovića – kada će se, u kom roku, pronaći ljudi odgovorni za bezbednosne propuste na utakmici Srbija – Albanija, da odgovori ko je omogućio Bogdanovu da uđe na teren i prisustvuje utakmici i kasnije uleti na teren i izazove incidente, kako je moguće da MUP Srbije nije mogao da izvrši proveru prisutnih na utakmici i onemogućavanje ljudi protiv kojih postoji krivični postupak i koji su i osuđeni za određena krivična dela?
Pitanje za ministra Verbića. S obzirom na njegovu izjavu da je najbolje da srpski studenti doktorat završe u inostranstvu i s obzirom na kontroverzu koja se pojavila i za koju ja ne znam da li je tačna, da je sumnjivog kvaliteta i porekla doktorat ministra Verbića, moje pitanje je – kada namerava da počasti građane Srbije svojom ostavkom u najkraćem roku?
Pitanje za ministra Selakovića – šta će i kada preduzeti povodom nalaza i mišljenja Agencije za borbu protiv korupcije u kojoj je on pronađen u situaciji sukoba interesa i faktički onemogućio ljudima sebi bliskim i koji su bili sa njim u Ministarstvu da budu izabrani na sudijske i tužilačke funkcije i da li će on, uz nemogućnost dogovora sa srpskim advokatima, pronaći moralne snage da podnese ostavku, za šta mu nikakva većina u Skupštini Srbije nije potrebna.
Sledeće pitanje se odnosi na ministarku Kori Udovički i za lokalnu samoupravu, a odnosi se na Ministarstvo unutrašnjih poslova, opština Stara Pazova. Naime, u opštini Stara Pazova, Đorđe Radinović, koji ima nadimak Džokej je predsednik opštine, koji je višestruko krivično osuđivan, a od 2009. godine protiv njega se vodi krivični postupak za šverc nafte. Načelnik opštinske uprave Stara Pazova je Bojan Kovrlija, 2006. godine je izbačen iz policije, gde je radio kao inspektor, zloupotreba službenog položaja, šverc cigareta. Bogdan Miljević, šef odborničke grupe SNS u SO Stara Pazova, dobio je otkaz iz javnog preduzeća „Putevi Srbije“ zbog malverzacija prilikom naplate putarina 2008. godine. Miroslav Jovanović, direktor javnog preduzeća „Opštinska stambena agencija Stara Pazova“, preduzetnik, završio srednju poljoprivrednu školu, ratarski smer, u avgustovskom roku, prosek 2,26, trenutno student Visoke beogradske poslovne škole, itd, kum predsednika opštine. Dragiša Lajović, direktor JP „Urbanizam“, maturant gimnazije i Goran Vranješ, zamenik predsednika opštine Jedinstvena Srbija, grade zgradu u centru Pazove nelegalno bez i jednog papira. Broj zaposlenih u Opštini Stara Pazova, javnim preduzećima i ustanovama od jula 2012. godine do oktobra 2014. godine je povećan sa 250 do 300 ljudi i dalje se povećava. Količina novca za plate je povećana sa 378 na 509 miliona dinara i Opština Stara Pazova je kupila deset novih službenih vozila.
Dakle moje pitanje za ministarku je – na koji način i da li ima bilo kakve mogućnosti da ovu praksu prekine?
Poslednje pitanje za Grdelicu, pošto tamo građani već mesecima nemaju vodu za piće zbog izgradnje mini hidrocentrale - da li će ministarka lokalne samouprave i ministarka građevine, gospođa Zorana Mihajlović, nešto preduzeti da se reši problem Grdelice?