Hvala gospodine Bečiću.
Pred nama je zakon koji je na neki način civilizacijska tekovina. Ja razumem gospodu koja je sada otišla odavde iz sale, što su oni protiv možda ovog zakona. Znate, 2001. godine da je postojao ovakav zakon i da su postojali uzbunjivači, pitanje je da li bi se sve one privatizacije onako mogle da sprovedu, jer bi verovatno neko javio da se radi o čistoj pljački, a ne o privatizaciji.
Takođe, verujem da su, recimo, postojali uzbunjivači da nam se, gospodine ministre, verovatno nikad ne bi dogodila „Agro banka“ ili „Univerzal banka“ ili „Razvojna banka Vojvodine“, posebno gde su, naravno na jedan brutalan način opljačkane pare građana Srbije i gde zaista su milioni i milioni nestajali, a neko se žestoko bogatio.
Verovatno bi neki uzbunjivač rekao – izvinite, ali to ne može tako, pa bi nekom prijavio. Ovako smo doživeli neverovatnu situaciju da neko ko ima mogućnost da je blizak nekom kabinetu u tom periodu može da ode po nalogu nekog iz tog kabineta na jedan telefonski poziv bez ikakvog obezbeđenja ili kako god hoćete, da podigne desetine miliona evra na lepe oči, da naravno te pare nikada ne vrati, a da država bude oštećena. To je pokazatelj u kakvom smo sistemu živeli i kakvo je ovo, zapravo, društvo bilo. Zaista mi ponekad dođe degutantno kada neko sa druge strane nešto prigovara sadašnjoj Vladi koja uzgred, budi rečeno, ima hrabrosti da se apsolutno suoči sa svakim tajkunom, sa svakim kriminalcem i svakoga da privede po znanju prava i uopšte ne vršimo nikakvu tu selekciju, nego naprotiv, pravosuđe radi svoj posao.
Ja bih voleo samo da mi kažu ovi sa druge strane, a koga su to oni u tom periodu priveli i da li su, ne mislim oni, nego njihovo tužilaštvo? Ja ću vam reći, tužilaštvo za borbu protiv organizovanog kriminala, vi me ispravite ako grešim, u njihovom periodu je imalo tri predmeta sve ukupno i to u fiokama. Znači samo tri predmeta. Ovde su makar neke 24 privatizacije rešene kako su rešene, ali je neko pokrenuo, neki ljudi su tu privedeni i to pokazuje da ipak ovde postoji neka država i da postoji neki sistem.
Ovo što se sada donosi je zapravo zaštita onih ljudi koji ne mogu da trpe nepravdu i koji ne mogu da trpe pljačku svog preduzeća koje su možda oni godinama gradili, a da sada neko dođe i da im tako krčmi imovinu i da ih potpuno razara, ne samo preduzeće, nego, nebitno, jedinicu lokalne samouprave, kako god, pošto su i naše opštine žestoko bile uništavane.
Jednostavno, neko ko to ne može da trpi, sada dobija tu vrstu zaštite, zato što želi da prijavi onoga ko ne savesno obavlja svoj posao i koji, recimo, na koruptivan način nekome drugom odrađuje, recimo neki posao.
Tako da, verujem, recimo, da je postojao uzbunjivač, ni ono što se desilo u Kaću, da neko proda kompletno poljoprivredno zemljište uz autoput i da ošteti državu za 320 miliona evra, složićete se, to je zaista impozantna i neverovatna cifra. Verujem da se to nikada ne bi dogodila, da je recimo neki uzbunjivač postojao u tom preduzeću iz Kaća i da je, recimo, obavestio nadležne državne organe šta se tamo radi.
Ono što bih vam ja možda uputio kao neku vrstu zamerke iz ovo zakona, to su dve stvari, vezane su za sam postupak. Zapravo radi se o anonimnim prijavama. Zašto? Nemam ništa protiv anonimnih tih prijava, to se naravno dešava. Neko možda na takav način želi sebe i da zaštiti, ali opet da ukaže na kriminal koji se negde događa.
Međutim, znate šta? Ako se ovde daje kao imperativna norma da poslodavac je dužan da proveri to sve, onda ćemo imati, složićete se, u izgledu jedan određeni haos, jer onda će taj poslodavac samo time da se bavi jer mi jesmo na neki način skloni tome da nameštamo kolegu, da nekoga dezavuišemo, pa da namerno šaljemo čak i lažne anonimne prijave. Možda je trebalo kod anonimnih prijava ostaviti mogućnost, diskrecionu mogućnost samom poslodavcu da sam proceni šta je relevantno, a šta nije. Znate, mi smo ovde imali, ja sam to i na sednici Odbora za pravosuđe govorio, imali smo recimo prijavu za predsednicu suda u Valjevu. To je strašno šta su, ako su zaista to njene kolege napisale, šta su napisale za nju, ali su se potpisali kao sudije tog suda, niko imenom i prezimenom i naravno mi kao Obor za pravosuđe nismo to ni hteli da uzmemo da razmatramo zato što vidimo da je to neka anonimna prijava.
Sada, po ovoj logici, bićemo dužni da o tome ponekad i razgovaramo zato što su to ipak zaista teške kvalifikacije bile. Postavlja se pitanje da li nju želi neko namerno da dezavuiše ili je to tačno? Ako imamo anonimnih prijava toliko, taj poslodavac će se konstantno baviti samo tim anonimnim prijavama. Možda je trebalo razmisliti da mu se omogući diskreciona mogućnost zaista da proceni šta je relevantno, šta nije.
Druga stvar, unutar samog postupka, odnosno člana 15. se kaže: „Poslodavac je dužan da obavesti uzbunjivača o ishodu postupka“. Ja se izvinjavam, ako je anonimni uzbunjivač, kako ćete ga obavestiti, a stavlja mu se u izgled dužnost? Znači, on mora nekoga da obavesti o tome.
Naravno, jedna vrsta zamerki je vezana za tajne podatke. Priznajem, bliži sam onome što je „Pištaljka“ podnela kao amandman za to. Po meni lično, mora da se definiše šta su to tajni podaci. Zašto? Mi smo imali koliko hoćete situacija u nekom prethodnom periodu, posebno kada su u pitanju ugovori koje su sklapala javna preduzeća, da se sklapaju tzv. ugovori sa klauzlom tajnosti, ošteti se u potpunosti država, niko nema pojma šta je tu sklopljeno, čak neki ugovori su držani u sefu i da niko od radnika nije znao kakav je ugovor sklopljen.
Znate, tako nešto ne može da bude tajni podatak. To je nešto što se tiče građana, to su pare građana Republike Srbije. Po ovome, kako je ovde definisano, to bi bio tajni podatak. Nekako sam sklon tome da bi ipak trebalo suziti i reći – tajni podaci su oni koji se tiču od interesa, bezbednosti države ili kako je to već definisano u amandmanu same „Pištaljke“. Ovako dati široko tumačenje…
Neman ništa protiv, „Fijat“ je zaista jedan posao koji donosi korist Republici Srbiji, ali znate, ako ćemo imati stalno ugovore koji su potpuno zamračeni i da niko ne može ništa da pročita, mislim da to nije baš dobra praksa. U tom pogledu bi trebalo razmisliti, pa eventualno suziti to što se tiče tajnih podataka.
U svakom slučaju, ovo je nešto što mora da se podrži. Ponavljam, razumem suprotnu stranu koja je otišla i koju ova rasprava izgleda ne zanima. Zašto su protiv toga? Verovatno možda jednog dana smatraju da će se vratiti na vlast, pa da nastave sa svojim nedelima. Da su želeli, možda bi nekad i doneli ovakav zakon o zaštiti uzbunjivača. U tom periodu su uzbunjivači uglavnom bili kažnjavani otkazom, odnosno „nagrađivani“ otkazom zato što su možda ukazali na problematiku koja se dešava u njihovim preduzećima. Danas će se to promeniti i to je nešto što je jako dobro. Ovim se u izgled stavlja veća zaštita i državne imovine i državnih preduzeća i čoveka koji je svakako odlučio da zaštiti i državnu imovinu i naravno javna sredstva, tako da ovo vredi podržati i sa velikim zadovoljstvom ću za ovakav jedan zakon koji predstavlja civilizacijsku tekovinu, glasati i ja i, naravno, svi poslanici i kolege Srpske napredne stranke. Hvala vam.

Zahvaljujem, gospodine Đukanoviću.
Reč ima ministar pravde gospodin Nikola Selaković. Izvolite.

Hvala, uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, evo ja bih se osvrnuo na ove dve zamerke koje je uvaženi kolega Đukanović izneo.
Moram da vam kažem, kada je u pitanju ova druga zamerka, da krenem od nje, dakle, zaštićenost tajnih podataka, vrlo je teško naći pravu meru i ne dozvoliti pojavu nekog srpskog Snoudena i na takav način ugroziti nacionalnu bezbednost Republike Srbije.
S druge strane, sankcionisati nešto što bi bilo protivno javnom interesu, ovu dilemu su imali kako ljudi koji su radili na ovom nacrtu zakona, a imao sam i sam lično i sada mogu i da iznesem taj podatak, jeste nešto što je neko od mojih prethodnika, obavljajući funkciju na kojoj se sada nalazim, jednu javnu nabavku sproveo pod oznakom poverljivosti. U tu javnu nabavku upakovao je sve i svašta, sve pravdajući interesom bezbednosti države, pa je, recimo, tako upakovao kao jednu od stavki o javnoj nabaci nabavku usluge održavanja internet veze između svih pravosudnih organa u Srbiji.
Ministarstvo pravde Republike Srbije je za tu uslugu plaćalo godišnje oko 70 miliona dinara. Pri tome, to je činila kompanija koja uopšte ne poseduje svoju infrastrukturu za pružanje takve usluge.
Nekoliko puta smo pokušali da sprovedemo novu javnu nabavku i svaki put je javna nabavka obarana i, u skladu sa politikom koju vodimo i transparentnosti i štedljivosti državnih resursa, hvala Bogu, uspeli smo da sprovedemo tu javnu nabavku prvi put s kraja leta, početka jeseni ove godine. Nećete verovati, ista kompanija je dobila na toj javnoj nabavci posao pružanja iste usluge – pružanja usluge održavanja internet veze za pravosudne organe u Republici Srbiji, dakle, sve sudove, sva javna tužilaštva, samo što je sada više od dve godine, tri godine nakon one prve javne nabavke koja je bila pod oznakom „poverljivo“, ta usluga košta Ministarstvo pravde, verovali ili ne, mislim da je sa porezom oko 10 miliona dinara.
Ovde sam naveo jedan konkretan primer, primer sa kojim sam se suočio rukovodeći jednim ministarstvom u Vladi Srbije. Pošto nismo u međuvremenu mogli da ponovimo nabavku, morali smo da zaključujemo anekse ugovora dok se ne sprovede nova javna nabavka, jer je na taj prvi ugovor zaključen aneks u kome je stajalo da se on primenjuje do sprovođenja nove javne nabavke. Zato je svaka od tih nabavki obarana. Aneks je bio takav da smo mi za produžetak ugovora za svaki mesec, mislim da neću pogrešiti, ali mislim da smo na mesečnom nivou plaćali tu uslugu šest miliona dinara, sve dok nismo uspeli da sprovedemo javnu nabavku.
Ovo sam ispričao iz jednog jedinog razloga – zato što ćemo predloženi amandman o kojem je u javnosti govorilo Udruženje „Pištaljka“ najozbiljnije uzeti u razmatranje i potruditi se da nađemo najbolju moguću meru i najbolju zakonsku definiciju kako ne bismo podatke koji su zaista od uticaja na nacionalnu bezbednost, učinili lako dostupnim javnosti i time ugrozili istu tu bezbednost, a sankcionisali one koji pod izgovorom poverljivosti, iz razloga nacionalne bezbednosti su spremni da se bave i ovakvim stvarima.
Pri tome, odmah vam govorim, mi smo zadovoljni saradnjom sa tom firmom. Oni su dobili posao. Nije njihova krivica, neko je to omogućio, a vi uzmite pa obračunajte koja je bila stopa inflacije, koja je bila realna vrednost 70 miliona dinara pre tri godine i ko je tada uspeo, pri tome, 70 miliona je bilo za jednu godinu, a nakon toga je svaki mesec, u skladu sa aneksom, plaćano mislim oko šest miliona. Znate, to je jedan, što bi neko rekao, ugovorčić u jednom od ministarstava, u jednom od sistema. Da je onaj ko je radio tehnički na poslovima te javne nabavke mogao da stekne ovakav status uzbunjivača, koje pruža ovaj Predlog zakona, uveren sam da tako štetan ugovor po državu ne bi bio zaključen. A gde su javna preduzeća, gde su drugi organi? Gde su oni organi koje faktički niko u Srbiji ne kontroliše? To je posebna priča.
Ja sam vam naveo jedan direktan primer iz prakse sa kojim sam se suočio i nisam mogao da se smirim dok tu situaciju nismo regulisali. Ali, mislim da je ovo nešto što građani treba da znaju i mislim da ćemo najozbiljnije uzeti u razmatranje amandman sa kojim je Vlada Radomirović i ljudi iz „Pištaljke“ je izašao, jer vrlo je teško, možete tajnost, odnosno poverljivost, taj atribut nekog akta, nekog dokumenta, neke informacije, kako možete da upotrebite, vrlo lako možete i da zloupotrebite.
Što se tiče anonimnih prijava i postupanja po anonimnim prijavama, pa naravno da će onaj kome budu upućivane ceniti ozbiljnost svake od tih anonimnih prijava. Znate, javnotužilačka organizacija postupa po anonimnim prijavama i ako nađe da su one u nečemu opravdane i da ima mesta i da ima smisla, onda treba po njima postupati. Naravno da kada neko uputi anonimnu prijavu da mu neće biti odgovarano, što reče jedan moj prijatelj, kada ste vi postavili pitanje, kako će mu biti odgovarano, pa on kaže - anonimno.
Dakle, nema odgovora na anonimnu prijavu. Anonimne prijave i meni u kabinet svakoga dana sa hiljade strana stižu i verujem da je tako i vama koji ste narodni poslanici u ovom uvaženom domu i da kada pročitate, često možete da vidite i kroz tu anonimku, ko što bi narod rekao – i sa koje strane vetar duva i ko je otprilike bio kadar da tako nešto potpiše i napiše. Ali, ako lice koje je uzbunjivač poseduje ovakav vid sudske zaštite kakav do sada nije postojao u Srbiji i uživa takav iz zaštite, ja sam uveren da će broj anonimnih prijava biti neuporedivo manji od onih koja će biti imenovane, dakle, potpisane od strane ljudi koji će moći da uživaju zaštitu svoje ličnosti, svoga statusa zbog hrabrosti koju su iskazali, a u cilju zaštite javnog i opšteg interesa. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Đukanović.

Gospodine ministre, moram da izrazim veliko zadovoljstvo, ovo sada što ste rekli, da će neko ceniti anonimne prijave. Međutim, problem je u samom tekstu, zato što se kaže da je poslodavac dužan da postupi po informaciji bez odlaganja. Onda ne može da ceni. On je dužan šta god mu dođe da postupi po tome. Mislim da bi tu možda trebalo povesti računa da se omogući ono što sam malopre rekao, neka vrsta diskrecione mogućnosti po anonimnim prijavama, da neko ceni njihovu relevantnost.
Što se tiče ove druge stvari, ja sam bio zgranut kada ste malopre rekli da, recimo, ljudi iz Agenciju za borbu protiv korupcije nisu želeli da učestvuju u pisanju ovog zakona. Da je postojao uzbunjivač u toj Agenciji, pa možda bi nam neko rekao kako su kupili zgradu. Znate da je velika afera vezana upravo za to, upravo od onih koji nam danas stalno sole pamet o tome kako da se borimo protiv korupcije. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Tanja Tomašević Damnjanović.

Hvala, poštovani predsedavajući.
Poštovani ministre, poštovani predstavnici Ministarstva i Visokog saveta sudstva, poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije, danas je pred nama u ovoj objedinjenoj raspravi Predlog zakona o zaštiti uzbunjivača, zakon čijim će se donošenjem Srbija pridružiti grupi evropskih zemalja koje imaju posebne propise o zaštiti uzbunjivača, kao što su Norveška, Rumunija, Francuska, Holandija, Ujedinjeno Kraljevstvo, dok najveći broj evropskih zemalja nema posebne propise o zaštiti uzbunjivača, ali njihovu zaštitu pružaju različite zakonske odredbe radnog i krivičnog prava.
Kod nas je ova oblast regulisana Zakonom o Agenciji za borbu protiv korupcije, Pravilnikom o zaštiti lica koja prijave sumnju na korupciju, Zakonom o državnim službenicima, Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.
Nacionalnom strategijom za borbu protiv korupcije za period do 2013. do 2018. godine, kao i pratećim Akcionim planom, kao jedan od ciljeva koje je neophodno ostvariti predviđeno je uspostavljanje efikasne i delotvorne zaštite uzbunjivača, odnosno lica koja prijave sumnju na korupciju.
Pored toga, kao jedna od normativnih aktivnosti predviđena pratećim Akcionim planom takođe je predviđeno donošenje zakonom o zaštiti uzbunjivača. Iz međunarodnih ugovora koja je naša zemlja ratifikovala proizilazi i obavezom da se na sveobuhvatan način zakonom uredi pitanje zaštitom lica koja prijave sumnju na korupciju.
Zaštitom uzbunjivača štiti se javni interes, s obzirom da uzbunjivači postupkom uzbunjivanja pokreću opštu zabrinutost zbog opasnosti ili nezakonitosti koja se tiče drugih ljudi, npr. potrošača, najšire javnosti i njihovih poslodavaca.
Uzbunjivači obično nisu direktno pogođeni nekim stanjem stvari. Shodno tome, uzbunjivač retko ima lični interes u ishodu bilo koje istrage koju pokreće svojim upozorenjem i treba ga posmatrati kao glasnika koji skreće pažnju drugima da se time pozabave. Uzbunjivači daju ogroman doprinos borbi protiv korupcije i zato moraju biti zakonom zaštićeni. Tamo gde vlada teška korupcija nema ni privlačenja stranog kapitala. Tabele o stepenu korumpiranosti u nekoj zemlji gledaju predstavnici krupnog kapitala i neće ozbiljni strani kapital da dođe na prostor koji bije glas teške korupcije, što je bio slučaj sa našom zemljom proteklih godina za vreme vladavine bivšeg režima.
Ova Vlada je u prethodnom sazivu započela odlučnu i ozbiljnu borbu protiv korupcije, a to je nastavljeno i u ovom mandatu, na čelu sa premijerom gospodinom Aleksandrom Vučićem, a kao još jedan primer te borbe jeste i ovaj zakon koji je danas pred nama.
Ovaj zakon doprineće pokretanju većeg broja postupaka, jer podstiče građane da prijavljuju nepravilnosti i korupciju. Zakon donosi važne promene ne samo u zaštiti osoba koje prijave korupciju, već i u samom postupku uzbunjivanja, odnosno načinu prijavljivanja nezakonitosti i nepravilnosti. Do sada su zaštitu mogle da traže samo osobe koje su prijavljivale nezakonitosti u javnom sektoru, a ubuduće će to moći i oni iz privatnog sektora.
Takođe, ranije je zaštitu mogao da dobije samo onaj ko je bio u stalnom radnom odnosu, a sada to može neko ko je angažovan po ugovoru o delu ili onaj ko radi neprijavljeno.
Navela bih kao bitan član 10. zakona kojim je regulisana zaštita podataka o ličnosti uzbunjivača. Odredbom člana 10. stav 1. zakona ustanovljena je dužnost lica koja je ovlašćeno za prijem obaveštenja, a stavom 2. dužnost svakog lica, bez obzira na svojstvo, da štiti podatke o ličnosti uzbunjivača.
Zakonom se uvodi da zaštitu mogu da dobiju osobe koje su u postupku zapošljavanja, korisnici javnih usluga, mali akcionari. Zakonom je predviđeno mogućnost privremene, trenutne zaštite uzbunjivača u vidu određivanje privremene mere od strane suda, npr. ako neko dobije otkaz nakon što je ukazao na nepravilnosti, on se obraća sudu za privremenu meru i sud po hitnom postupku donosi meru kojom se odlaže pravno dejstvo tog akta. Radnik nastavlja normalno da radi sve dok se ne donese pravosnažan odluka.
Vrlo je važno da postupak dokazivanja pada na teret poslodavca, što znači da je uzbunjivaču dovoljno samo da donese dokaz da je otpušten i objasni da je do toga došlo zbog uzbunjivanja. Menja se i postupak prijavljivanja nezakonitosti. Uzbunjivaču je data alternativa da on izabere da li će svoje informacije dati nekom u svom preduzeću ili će odmah obavestiti ovlašćeni organ, inspekciju, policiju, tužilaštvo.
Kao bitan član navela bih i član 19. zakona, kojim se uređuje postupak uzbunjivanja javnosti. Uzbunjivač može da uzbuni javnost i bez prethodnog obaveštenja poslodavca ili ovlašćenog organa u slučaju neposredne opasnosti po život, javnog zdravlje, bezbednost, životnu sredinu od nastanka štete velikih razmera, odnosno ako postoji neposredna opasnost od uništenja dokaza. Tom prilikom uzbunjivač je dužan da poštuje pretpostavku nevinosti okrivljenog, prava na zaštitu podataka o ličnosti, kao i da ne ugrožava vođenje sudskog postupka.
Predlaganjem ovog zakona preduzimaju se neophodni koraci ka uspostavljanju normativnog okvira kapaciteta za odlučnu borbu protiv korupcije, a istovremeno se ostvaruju preuzete obaveze između narodnih akata, preporuka, i to preporuka grupa država za borbu protiv korupcije Saveta Evrope GREKO. Zakon će doprineti promeni svesti da uzbunjivači nisu cinkaroši, već ljudi vredni poštovanja.
Zbog svega gore navedenog, a i zbog toga što ovaj zakon predstavlja savez između građana i države u borbi protiv korupcije, kao što je to ministar i rekao danas, SNS će u danu za glasanje podržati ovaj Predlog zakona, a pozivam i ostale narodne poslanike da učine isto. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Aleksandra Maletić, a neka se pripremi narodna poslanica Milanka Jevtović Vukojičić.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, saradnici, poštovani narodni poslanici, danas se pred nama nalazi zakon o zaštiti uzbunjivača, koji predstavlja još jedan korak napred u sistemskoj borbi protiv korupcije i oslikava jasnu orijentaciju aktuelne Vlade da se konfrontira korupciji u državi.
Do sada je ova oblast bila nejasno, površno i ne sistemski regulisana određenim propisima, što nije bila odgovarajuća zaštita za sve one građane koji su želeli da ukažu na nezakonitost u poslovanju. Možemo slobodno reći da je stepen zaštite uzbunjivača jedne države zapravo i pokazatelj koliko jedna država želi da se suprotstavi korupciji.
Danas smo slušali one koji su bili decenijama na vlasti u Republici, a koji se i danas nalaze u vlasti Autonomne Pokrajine Vojvodine, koji su govorili o tome kako Zakon nije dobar i šta treba tu izmeniti. Treba napomenuti samo da su ti isti ljudi deceniju sedeli na vlasti i nisu našli za shodno tokom svojih priča o navodnim evrointegracijama i želji da privredni rast u zemlji napreduje da donesu jedno ovakvo zakonsko rešenje. Ti isti ljudi su za vreme svoje vladavine se isključivo bavili svojim foteljama, ne misleći na građane i na njihovu zaštitu, koji su imali nameru da prijave korupciju u nekim privrednim društvima.
Za sve to vreme se građani Vojvodine – pitaju šta je zapravo sa AP Vojvodinom? Čuli smo već ovde već i od koleginice i od ministra o listama čekanja na Institutu u Kamenici, što je u najmanju ruku skandalozno, što je koštalo života građane u Vojvodini.
Iz ovog primera se može zaključiti da bivši režim nije imao jasnu nameru niti želju da reguliše oblast zaštite uzbunjivača i da na taj način pruži adekvatnu zaštitu ljudima koji su ukazali na nepravilnosti u poslovanju.
Šta je to što ovaj zakon donosi? Prvo, proširuje se krug lica koja mogu da traže zaštitu, pa tako da sada istu zaštitu mogu da traže i ljudi zaposleni u privatnom sektoru. Takođe, to se odnosi na ljude koji su u stalnom radnom odnosu, koji su angažovani preko ugovora o delovanju, o volonterima ili oni koji stupaju u radni odnos.
Ono što je bitno i što je ministar, takođe napomenuo, jeste da poslodavac mora da dokaže zapravo da korupcije nema u onom što je prijavljeno, što su građani prijavili. Takođe je bitna i zaštita ličnosti uzbunjivača, odnosno informacija o ličnostima koje su nam ukazali neke koruptivne radnje u preduzećima.
Ovaj zakon, s jedne strane pruža zaštitu građanima koji ukažu na neke radnje koje se tiču korupcije u privrednom sektoru, a sa druge strane imamo i tu da država garantuje posebnu zaštitu takvim ljudima.
U borbi protiv korupcije, pored ovih zakonskih rešenja, veliku ulogu imaju i savesni građani koji prijavljuju korupciju. To nije bio problem i zaista postoje svetli primeri građana Republike Srbije, koji su i u ranijem periodu, za vreme bivšeg režima, iako nije postojala adekvatna zaštita, imali snage da prijave korupciju. Međutim, država tada nije stala iza njih.
Danas se pred nama nalazi zakon, koji će na sveobuhvatan i sistemski način regulisati ovu oblast i pružiti zaštitu građanima koji budu ukazivali na nezakonita poslovanja. Zamislite samo, građani, da je ovaj zakon postojao 2008, 2009. ili 2010. godine. Sigurna sam da bi neko od zaposlenih u organima AP Vojvodine, npr. ili Fondu za kapitalna ulaganja ili na institutu, kao što je već bilo pomenuto, imao snage i ukazao na nepravilnosti.
Pre svega, možemo da nabrajamo veliki broj primer koji se odnosi na korupciju iz ove oblasti, ali ono što je tačno i što možemo da nađemo i u različitim člancima i što se procesuira ne ispitivano u ove dve godine jeste, na primer, da u Vojvodini imate situaciju da je bivši režim zaista voleo da angažuje jednog preduzimača prilikom izgradnje saobraćajnica na čitavoj teritoriji Vojvodine.
Firme „Borovice“ su poslovale i učestvovale u izgradnji mnogih infrastruktura na teritoriji AP Vojvodine, a u skoro svim slučajevima su prijavljene afere tokom poslovanja. Tako imamo primer jednog zaposlenog u putarskom preduzeću, koji je ukazao na malverzacije direktora, odnosno da su namešteni tenderi. Čim je prijavio, iako je dobio status uzbunjivača, kreće pakao za tog čoveka, mobing na poslu i sve ostalo što je bilo, nažalost, propraćeno time. Mislim da ne treba da napominjem da su i direktori i članovi upravnog odbora bili predstavnici bivšeg režima.
Ono što jeste i na šta upućuje ovaj primer je da zapravo nije postojalo sistemsko rešenje da se zaštite građani koji su imali nameru da ukažu na nezakonite radnje u poslovanju.
Imamo još jedan primer. Na primer u opštini Majdanpek, nekadašnji predsednik opštine je našao za shodno da sebi i svojim bliskim saradnicima dodeli solidarnu pomoć. Na ovaj način je budžet opštine veoma oštećen i mislim da to zaista pokazuje koliko je bilo bitno da budu zaštićeni na jedan jači način ljudi koji su ukazivali na nezakonite radnje.
Svi ovi primeri su ljudi koji su imali status uzbunjivača, ali to nije bilo dovoljno. Nije bilo dovoljno, jer kao što je moja koleginica napomenula, npr. u Kamenici institutu da je Agencija donela zaključak da direktor bude smenjen, pokrajinska Vlada je rekla da to ne treba da se uradi, prosto je ignorisala tu činjenicu, ovaj zakon će to onemogućiti.
Korupcija je, nažalost, godinama negovana na našim teritorijama i taj način su oni koji su, pre svega, trebali da vode računa o građanima, o razvoju privrede u Republici Srbiji, osiromašili celo društvo. Ovaj zakon će omogućiti neposredno i da se poveća investiciona klima u Republici Srbiji, jer će stvoriti povoljnije uslove za poslovanje.
Svi smo bili svedoci za vreme bivšeg režima kako je propadala srpska privreda zbog korupcionaških afera. Dok se bivši režim, pre svega, bavio proganjanjem ljudi koji su ukazivali na nezakonite radnje, naša privreda je propadala. Borba protiv korupcije jeste prioritet SNS, čitave Vlade na čelu sa premijerom Aleksandrom Vučićem.
Donošenjem ovog zakona Srbija će pojačati svoj liderski položaj u regionu kada je ova oblast u pitanju. Donošenje ovog zakona predstavlja borbu Vlade za svakog građanina, za zaposlene i zapravo on će na neposredan način štititi i prava radnika. Zbog svega što sam gore napomenula, u danu za glasanje ću podržati ovaj zakon.

Zahvaljujem, gospođice Maletić.
Reč ima narodna poslanica Milanka Jevtović Vukojičić.