Poštovani predsedavajući, poštovani ministri, poslanici i poslanice, ova Konvencija potpisana u Strazburu 2001. godine predstavlja važan dokument u kome se izražava briga za čuvanje i zaštitu audiovizuelnog nasleđa Evrope.
Pokretne slike, prvo film, pa onda od druge polovine 20. veka i televizija, obeležile su čitavo stoleće i predstavljaju možda najvažniju, a svakako dominantnu umetnost veka koji je iza nas, a kroz nove oblike beleženja i prenošenja obeležavaju i ove prve decenije 21. stoleća. Izlišno je reći da se pomoću njih beleži i čuva duh epohe, istorija, vrednosti, kulturni i drugi obrasci, a pre svega jezik.
Ova konvencija o audio-vizuelnom nasleđu tretira u najširem obliku i ovo je za nas relativno nova oblast, sa kojom tek treba da se saživimo, kao što je to i termin – audiovizuelna delatnost koji, možda ste primetili, u poslednje vreme izaziva određene nedoumice.
Zbog toga i ne mora da čudi obrazloženje koje nam predlagač nudi i koje kaže: „S obzirom da u okviru svojih programskih aktivnosti Jugoslovenska kinoteka sprovodi mere tehničke zaštite filmske građe, sredstva za potrebe restauracije filmova i njihovo čuvanje obezbeđuju se u budžetu Republike Srbije svake godine. Prema tome, za provođenje ovog zakona nije potrebno osigurati dodatna sredstva iz budžeta Republike Srbije.“
To bi bilo neosporno i tačno kada bi ova Konvencija podrazumevala zaštitu samo kinematografskog materijala sačuvanog na filmskoj traci, restauraciju i digitalizaciju najvažnijih filmova, naše i svetske istorije, a što već godinama radi „Kinoteka“, na čelu sa gospodinom Zelenovićem. Bilo bi tačno kada bi se ovde mislilo i na „Filmske novosti“ koje su poslednjih godina započele proces popisivanja i digitalizacije hiljade sati žurnala „Filmskih novosti“, pod rukovodstvom gospodina Tomčića, a ti žurnali su dve decenije bili u velikoj opasnosti od propadanja. Ali, „Kinoteka“ i „Filmske novosti“ su samo važni segmenti svega onoga što podrazumeva audiovizuelno nasleđe u svoj svojoj složenosti.
Ovo su važni, ali samo manji deo audiovizuelnog nasleđa. Moram da skrenem pažnju na to. Jer, kako Konvencija jasno kaže, reč je o materijalu pokretnih slika, bilo kojem skupu pokretnih slika zabeležnih bilo kojim sredstvom i na bilo kom mediju. Dakle, ovde nije reč samo o filmovima i filmskim žurnalima, u pitanju je bilo koja televizijska forma, serija, reportaža, putopis, tv spot, muzička emisija, u višedecenijskoj istoriji „TV Beograda“, sada „Radio-televizije Srbije“. Reč je o dvodecenijskoj istoriji privatnih tv emitera, i nacionalnih i regionalnih i lokalnih.
Ovde je reč o restauraciji, arhiviranju, digitalizaciji i dostupnosti stručnoj i široj javnosti svih pokretnih slika koje čine našu istoriju i kulturu 20. veka. Ovde su u ovom materijalu o kome mi sada pričamo, koje ova Konvencija podrazumeva, i „Neven“ i „Poletarac“ i „Siroti mali hrčki“ i „Dvogled“ i „Petkom u 22“, snimci „Beogradskog proleća“, snimci BITEF-a, serije „Kamiondžije“, snimci Beogradske filharmonije, ali i mnogo više od toga.
Da bi razumeli složenost ovog sporazuma, navešću primer institucije koja ove zadatke obavlja u Francuskoj. Reč je o „INI“, francuskom nacionalnom institutu za zaštitu audiovizuelnog materijala. Ovaj institut već sada poseduje 750 hiljada sati arhiviranog i digitalizovanog programa. Ovaj institut poseduje sve snimke programa svih francuskih televizija od njihovog osnivanja, digitalizovane i pohranjene. Ali, dok mi sada diskutujemo, ovaj institut snima sve programe i nacionalnih i regionalnih tv stanica u Francuskoj.
Sadašnja pokoljenja imaju ogromnu arhivu čitave audiovizuelne kulturne baštine, a buduće generacije daleko od ove sadašnje imaće jasnu predstavu o svojim precima, našim savremenicima. Upravo na ovoj neraskidivoj vezi između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti zasniva se suština Konvencije o zaštiti audiovizulenog nasleđa, koja predstavlja zaštitu kulture, istorije i identiteta jednog naroda. Možemo reći – dobro, Francuzi su bogati, pedantni, izuzetno vole sebe, vole svoj jezik, svoju kulturu. Mi smo, priznaćete, od njih dosta različiti, a posebno po tome da primerom ne dokazujemo da volimo svoju kulturu i svoj jezik.
Pre više od dve godine gospodin Simjanović, naš čuveni kompozitor, je sa grupom filmskih i televizijskih stvaralaca, da vežbamo možda i nove pojmove, audiovizuelnih stvaralaca pokrenu u Ministarstvu kulture inicijativu o formiranju medioteke. Medioteka bi bila nešto nalik na spomenuti francuski nacionalni institut za zaštitu audiovizuelnog nasleđa. Nažalost, posle kraćeg vremena ova inicijativa je obustavljena.
Projekat medioteke nalazi se u Ministarstvu kulture, a ja bih, a verujem i svi kulturni i naučni radnici, bio zahvalan da se ona obnovi, jer ogromno kulturno blago koje poseduje Radio-televizija Beograd, Radio-televizija Srbije tek čeka da bude arhivirano i digitalizovano, ono što je preostalo posle zločinačkog bombardovanja 1999. godine. Sveopšta privatizacija regionalnih medija, koja nam predstoji, dovešće u opasnost da sav sačuvani materijal koji su ove TV stanice decenijama snimale bude odbačen i uništen.
Medioteka bi sadržala važan dokument o životu u našoj zemlji, tokom prethodne dve decenije koji zaslužuje da bude sačuvan za buduća pokoljenja, sa svim pozitivnim i negativnim aspektima iz kojih bi buduća pokoljenja mogla da izvuku neke pouke. To je suština ove konvencije koju sada razmatramo. Nije u pitanju samo Kinoteka, nije u pitanju samo digitalizacija filma na filmskoj traci, već je to vrlo široka oblast koja podrazumeva sve nosače slika, snimljene, kako na filmskoj, tako i na video traci, koji ima daleko više nego što poseduju samo Kinoteka i Filmske novosti.
Digitalno organizovani materijal omogućava neverovatne mogućnosti u naučno istraživačke i obrazovne struke. Mi se tek susrećemo sa digitalnom tehnologijom i još uvek nam nisu neke prednosti digitalizacije jasne.
Selektovanjem jednog imena ili pojma, postaće dostupno u veoma kratkom vremenu, sve što je o istorijskom pojmu ili osobi ikada zabeleženo, putem videa.
Na kraju, navešću jedan upotrebljiv primer koji svedoči o našem pristupu zaštiti audio vizuelnog nasleđa. Pre tri i više decenija, Djuk Elington je imao koncert u Beogradu koji je snimala Televizija Beograd. Nakon završetka turneje, pitali su Djuka Elingtona koji mu je koncert bio najbolji tokom turneje, a on je rekao onaj beogradski.
Sve svetske televizije su se utrkivale ko će da kupi snimak koncerta Djuka Elingtona u Beogradu, a na žalost, od Televizije Beograd su dobili odgovor da su im trebale trake za druge emisije i da je koncert izbrisan.
Upravo je to primer kako se mi ponašamo prema našem nasleđu i kako ova Konvencija može da nas pobudi na to da čuvamo sve što je ikada snimljeno, zabeleženo, što je vredno, što će ostati neka banka podataka za buduće generacije.
Ne bih ulazio u problematiku kako bi se ovo finansiralo, jer verujem da u Ministarstvu kulture ima jako puno pametnih i vrednih ljudi, stručnih, koji bi bili zainteresovani da malo šire pogledaju na stvari, da urade nešto kao što je Francuski nacionalni institut za čuvanje audio vizuelnog materijala, pošto je to suština te Konvencije.
Moglo bi se predložiti da se izdvaja određena suma novca od Ratela i RRA, da bi se podhranjivao i digitalizovao sav vizuelni materijal koji je na raspolaganju.
U svakom slučaju, ovo je izuzetno važna Konvencija, skreće pažnju na izuzetno važne stvari i u danu za glasanje, SPS će punim srcem podržati ovaj sporazum.
Hvala vam.