Hvala.
Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, pripadnici Vojske Srbije, kolege i koleginice, dame i gospodo, danas raspravljamo o izuzetno, kako je to već navedeno o izuzetno dva važna Predloga zakona. Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o odbrani i Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vojsci Srbije.
Ja ću naravno, u ovoj načelnoj raspravi na prvom mestu govoriti upravo o drugoj tački dnevnog reda tj. o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o vojsci.
Naravno, za to imaćemo vremena nešto detaljnije da raspravljamo i u raspravi u pojedinostima o svakom konkretnom članu, bez obzira o kom predlogu zakona da se radi sigurna sam da ima i amandmana koji idu u cilju poboljšanja upravo ovih zakonskih tekstova, ali naravno to ćemo ostaviti kada budemo raspravljali u pojedinostima.
Naime, 2009. godine u tadašnjem sazivu Narodne skupštine Republike Srbije, poslanici su raspravljali o nekoliko predloga zakona, tačnije o radilo se o setu Predloga zakona, kao i dve strategije iz domena bezbednosti i odbrane.
Pomenute strategije u tadašnjoj raspravi 2004. godine na koje se u istinu dosta dugo čekalo, kao i zakoni, odnosno predlozi zakona o vojnim službama, bezbednosti i upotrebi oružanih snaga u multinacionalnim operacijama, nekako su zavredile više pažnje i time potpuno, ne potpuno, ali bar donekle skrajnule i sklonile u zapećak tadašnji Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o vojsci.
Najviše kontraverzi i najviše primedaba tada u ovom domu, u Narodnoj skupštini, izazvalo je uvođenje tada potpuno novog člana 14a, kojim se suštinski u potpunosti, dakle, apsolutno zabranjuje svaki kontakt, odnosno svaki kontakt između profesionalnih pripadnika vojske i onih organizacija građanskih društava koji se bilo neposredno, bilo posredno bave pitanjima odbrane i bezbednosti. Kada se njima dodaju ista takva udruženja iz spoljnog udruženja koja se isto tako bave pitanjima odbrane i bezbednosti onda smo dolazili do broja udruženja do te cifre koja nije apsolutno, a ni malo zanemarljiva, čak je bila prilično upozoravajuća, mislim da se dovoljno pažnja na tako nešto nije ukazala.
Ta zabrana imperativna, sadržana je i dalje u još uvek naravno, važećem Zakonu o vojsci, njegovom važećem članu 14a koji se ovim predloženim izmenama i dopunama i menja, dodala bih u prilično dobrom pravcu, ali sa druge strane mišljenja sam i u samo jednom delu, a naravno takva izmena ranije, prvo nije bila ni pravno utemeljena, a osim toga takva izmena je bila i protivustavna i ne samo što je bila pravno neutemeljena, nego je bila i protivustavna, ali više od toga bila je daleko retrogradna, vraćala nas je u neke one tužne i nesrećne 90-te godine, kada su udruženja građana u najmanju ruku bila etiketirana kao državni neprijatelji broj jedan, a samim tim i neprijatelji u potpunosti sistema, odnosno sektora bezbednosti.
Članom 14. još uvek važećeg Zakona o vojsci profesionalnim vojnim licima kako se ovim Predlogom zakona vrši, rekla bih na potpuno ispravan i opravdan način i usklađivanje, odnosno potpuno terminološki uvođenje novih pojmova koji odgovara sadašnjoj strukturi, odnosno stanju u Vojsci Srbije, predviđeno je brisanje tog termina i njegova zamena terminom „profesionalni pripadnik vojske“.
Sve u cilju kako bi se tako jedna zabrana bila šire postavljena i obuhvatila pripadnost određenoj političkoj stranci, koja će se odnositi na sve profesionalne pripadnike vojske, dakle, i profesionalna vojna lica, ali isto tako i na ona civilna lica, a koja su na službi u Vojsci Srbije i upravo, takav jedan član već je bio uskratio pravo na političku pripadnost konkretnoj političkoj stranci.
Međutim, ono što je i tada Ustav Srbije predviđao, jer ga u međuvremenu menjali nismo, ne ograničava apsolutno pravo nikoga da učestvuje u aktivnostima udruženja građana, pa samim tim ni pripadnicima Vojske Srbije.
Već sam rekla, drago mi je što se ovako postojeće rešenje menja, kada je u pitanju ovaj sporni član, a zasigurno predstavlja pomak, koji kao nov glasi da se profesionalnom pripadniku vojske može uz prethodnu saglasnost ministra odbrane odobriti učešće u udruženjima itd. neću čitati ceo predloženi član da ne oduzimam nikome vreme.
Ono što je činjenica, jeste da se upravo ovakvim predlogom, meni je zaokupilo najviše pažnje, pa sam upravo tome i posvetila najviše vremena, otkanja jedan potpuni pravni apsurd, otklanja jedan paradoks, usudiću se da kažem, jedna potpuna besmislica koja iz nekog razloga jeste ostajala sve ovo vreme do danas u postojećem predlogu zakona, kojima je pripadnicima vojske bilo onemogućeno i zabranjeno da zauzmu učešće u aktivnostima domaćih udruženja, a da apsurd bude još veći, omogućavao je da učestvuju i da budu članovi stručnog stranog udruženja.
Istine radi, moram da primetim da ovo poslednje nije menjano ni izmenama ni dopunama o kojima danas raspravljamo.
Ovako predložena formulacija, barem meni lično, ukazuje na činjenicu da se sada radi o diskrecionoj oceni ministra odbrane, da li će ili neće nekom pripadniku vojske dati tu saglasnost, pa u vezi sa tim imam jedno pitanje, koje meni lično predstavlja nedoumicu.
Naime, od čega će zavisiti davanje takve saglasnosti, koje se pretpostavke moraju ispuniti, da bi se takva saglasnost dobila i čime ćete ograničiti mogućnost selektivnosti koja je potencijalno moguća.
Naravno, kao laik postavljam već ova pitanja, ali na osnovu nekih zaključaka do kojih sam došla, nakon razgovora sa eminentnim profesorima iz sfere bezbednosti i odbrane, ali isto tako i sa nekim pripadnicima vojske i čini mi se da je moguće da i ovako sada, a predloženi član uzrokuje svojevrsne probleme u praksi.
Više sam stava i to je naravno moj lični sud. Dozvoliću sebi da pogrešim, jeste da je trebalo ići u pravcu potpunog brisanja ovog člana 14a.
Ukoliko me pitate zašto i kako sam došla do takvog jednog zaključka, onda bih mogla prvenstveno na ovom mestu da kažem da je temelj demokratske civilne kontrole Sektora bezbednosti pored naravno, svih ostalih subjekata, mislim na parlamentarnu kontrolu od strane izvršne vlasti i unutrašnju kontrolu, sudsku proveru, počiva upravo na nadzornoj ulozi javnosti, apsolutno svih nas, i naravno građanskog društva.
Zato sam iz navedenih razloga stava da član 14. u potpunosti treba brisati. Tamo gde je bilo neophodno da se izvrše određene izmene, to je i učinjeno, pa je članom 38. ovog predloga zakona predložena izmena i dopuna člana 90. usled neophodnosti i usklađivanja odredaba dva zakona koja su na pravnoj snazi u našoj zemlji, Zakon o vojsci i Zakon o spoljnim poslovima, i to po pitanju plata, dodataka, naknada i drugih primanja zaposlenih u diplomatsko-konzularnim predstavništvima, uz obuhvatanje specifične vojne službe.
Ono što je novina i što zavređuje pažnju a mislim da je normiranje bilo svakako neophodno i u tom smislu pohvale i ministru odbrane i uopšte ministarstvu odbrane, odnosi se na predlaganje novog člana 90, a ovim predlogom zakona kojim se reguliše status profesionalnih pripadnika Vojske Srbije, upućenih na rad u inostranstvo, u slučajevima koji nisu bili obuhvaćeni, postojeći članom 90a odnose se na izvršavanje obaveza preuzetih zaključenim sporazumima.
Mislim da takvo jedno rešenje i uvođenje ovog novog člana 90. predstavlja i više nego potrebno stvarnosti nametnuto rešenje da se ono sada i zakonski normira, budući da u praksi postoji i to predstavlja pomak u odnosu na onu dosadašnju praksu, a to je da se stvari koje sama stvarnost potvrđuje rešavaju sporadično, ad hok, donošenjem podzakonskih akata, odnosno da se pojedine stvari koje se tiču Vojske Republike Srbije uređuju uredbama i sada se to radi na jedan sistematičniji način. Konačno se takvo jedno pitanje i zakonski normira.
Dobro je takođe što se vrše izmene člana 91. kojim se određenim licima, a koja su taksativno navedena u ovom novopredloženom članu ovog Predloga izmena i dopuna Zakona o Vojsci, a to su vojnik-učenik, kadet vojnoškolskih ustanova i lica na drugom stručnom osposobljavanju za oficira i podoficira, ministar odbrane određuje i druge naknade pored onih novčanih primanja koja su već dobro poznata.
Polazeći upravo od evropskih standarda, republički organ koji je nadležan za poslove statistike više ne publikuje podatke o prosečnoj mesečnoj zaradi po zaposlenom u privredi Republike Srbije i to takođe predstavlja dobro rešenje.
Nadam se da će i član 70 ovog predloženog zakona u potpunosti biti ispoštovan, te da će se u tom smislu propisi za izvršavanje ovog zakona zaista i doneti u onom roku koji je naveden u samom tekstu Predloga zakona i u njegovom obrazloženju, dakle u roku od 90 dana od dana stupanja na snagu, jer uvek kada se regulisanje određenih pitanja, naravno, imam određenu skepsu da ma o kom predlogu zakona da se radi, kada se ostavlja rok za donošenje podzakonskih akata, sumnja uvek postoji, a najbolja je ona situacija gde se ujedno podzakonski akti donose, a takođe najređa kada su oni već u potpunosti pripremljeni odmah nakon stupanja na snagu određenog predloga zakona.
Svakako je intencija predlagača i ovog Predloga zakona, kao i Zakona o izmenama i dopunama Zakona o odbrani, usklađivanje važećih rešenja sa iskustvima u praktičnoj primeni Zakona o Vojsci Srbije i otklanjanje svega onoga što uzrokuje probleme, prvenstveno u praksi, a onda u tumačenju odredaba i kako to predlagač u razlozima za donošenje ovog zakona navodi, otklanjanje uočenih nepreciznosti, a ja bih dodala i otklanjanje kontradiktornosti, protivustavnosti, manjkavosti, praznih praznina, pa ukoliko želite na određenim mestima i dualiteta odredaba, a čime su u priličnoj meri obilovale poslednje izmene i dopune Zakona o Vojsci.
Iskoristiću ovo vreme koje mi stoji kao ovlašćenom predlagaču poslaničke grupe SPO i DHSS da ukažem na činjenicu da ovakve izmene i dopune predstavljaju odraz stvarnosti, te da tu istu stvarnost oslikavaju, ma kakva ona bila, budući da se u ocenu naše opšte stvarnosti upuštati neću. Socijalni aspekt čini mi se da je od ključnog značaja kada govorimo o Vojsci Srbije, jer on u sebi sublimira i obnavljanje ugleda, ali isto tako, pored obnavljanja ugleda, i obnavljanje poverenja, obnavljanja atraktivnosti vojnog poziva, odnosno vojne profesije i to je već izvesno vreme i par godina unazad vidljivo, što je svakako opšte poželjno i tako nešto treba pohvaliti.
Imali smo mi u ne tako davnoj prošlosti prilično mračne, usudila bih se reći čak i najmračnije godine naše vojske. Tu pomenutu socijalnu dimenziju vojska ne može nikada i nikako ni u jednoj zemlji ostvariti bez podrške javnosti, jer javnost je ta koja vojsku percepira ili kao deo sistema, što, kažem, u poslednjih nekoliko godina stanje je prilično poboljšano i to treba javno izgovoriti, ili kao državu u državi, a što je fakat ona bila u već tim pomenutim najmračnijim godinama upravo po našu vojsku.
Čitajući određena vojna dela različitih autora, ovom prilikom izvinjavam se, autora ne znam pa mu ime ne mogu izgovoriti, ali parafraziraću jednu rečenicu koju sam donekle zapamtila i koja glasi otprilike ovako – da je reformski zamah u Srbiji započeo nakon petooktobarskih promena, da je onda stigao do vojske negde 2003. godine, ali da je već sa proleća 2004. godine drastično oslabio u jednom potpunom odsustvu, u potpunom nedostatku političke artikulisanosti i uopšte unutrašnje spremnosti za promene. Mislim ova rečenica je zaista oslikavala nešto što prošlosti i pripada.
Naime, setimo se kraja 2004. godine, setimo se 2005. godine, pa i 2006. godine. Tada je u vojnim objektima širom Srbije, znate, u najmanju ruku stradalo toliko vojnika kao da smo bili u ratu, kao da u zemlji Srbiji nisu postojale mirnodopske prilike. Setite se ubijenih gardista Dragana Jakovljevića, Dražena Milovanovića, ubijenih u vojnom objektu „Karaš“ na Topčideru 5. oktobra 2004. godine. Setite se vojnika ubijenog u Leskovcu. Setite se vojnika ubijenih u Boru i u mnogim drugim kasarnama tih godina i svih mladih vojnika koji zapravo u želji da se odazovu vojnom pozivu, da čestito i časno služe ovoj državi, ali ne i ovakvoj državi, bili su u potpunosti žrtve jedne ratne politike, po mom sudu najnesposobnije Vlade u istoriji sa epitetom u javnosti poznate kao neobaveštene, a koja se u mirnodopskim uslovima zapravo pretvorila u skrivanje počinilaca ratnih zločina, što u istinu u navedenim godinama te Vlade to je očigledno bio i najznačajniji državni posao.
Budući da sam se udaljila od ove teme, neću mnogo govoriti. Budući da je naša poslanička grupa podnela i nekoliko amandmana, naravno, amandmane uvek podnosimo u cilju poboljšanja zakonskih tekstova, o svemu detaljno raspravljaćemo u raspravi u pojedinostima.
Na kraju želim samo da kažem u kontekstu pomenutih vojnika, mislim da ih Vojska Srbije ne treba nikada zaboraviti i nikako zaboraviti. Treba da bude ponosna što je tako čestite i poštene mlade ljude imala u svojim redovima. Ukoliko mi se učini da tako nešto vojska i zaboravi, uvek će postojati neko ko će biti tu da tako nešto podseti.
Naravno, u danu za glasanje poslanički klub SPO i DHSS podržaće i glasaće za predložene izmene i dopune i Zakona o odbrani i Zakona o Vojsci Republike Srbije u prvom redu zato što oslikavaju stvarnost i potrebe našeg stanja u vojsci, a sa druge strane može se zaključiti da oni predstavljaju u dobroj meri jedno tehničko usklađivanje i time u potpunosti usavršavanje sa već neki važećim zakonima koji su na pravnoj snazi u našoj zemlji. Hvala.