Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, potpredsedniče Narodne skupštine, gospodine Bečiću, poštovana gospođo Mihajlović i poštovani gosti iz ministarstva, Zoran Živković i ja podneli smo amandman i na član 20. ovog predloga zakona. Meni se, ajde opet da upotrebim tu kovanicu, čini da je gospođa Mihajlović sada počela malo da se ljuti, da sa manje razumevanja pristupa našoj argumentaciji za izvesne amandmane na ove predloge zakona, zaboravljajući, poštovani narodni poslanici, poštovana gospođo Mihajlović, da sam ovde u načelnoj raspravi istakao tri elementa na osnovu kojih sam, poštovana gospodo, čak pohvalio pristup u obrazlaganju ovih predloga zakona i tada najavio da se naše primedbe, koje se tiču ova tri predloga zakona, uglavnom odnose na pitanja jezika.
Tada sam razumeo da je gospođa Mihajlović tu neku vrstu pohvale, da kažem, ako to nešto znači, prepoznala, razumela i sama se zahvalila za to, ali i priznala da sadržina ovog zakona treba da doživi značajnu jezičku transformaciju i poboljšanje. Tada sam najavio, hajde onda u četvrtak, a to je danas, da razgovaramo o tome i kada sam došao ovde, uprkos najavama i gospodina Babića i gospođe Mihajlović, nemamo to. Gospodin Babić nije tu, povukao se, neće da učestvuje u raspravi o amandmanima, a gospođa Mihajlović je, poštovana gospodo, počela da se ljuti.
Mislim da ne treba to da se dešava sa bilo kakvom ljutnjom da se bilo ko u ime Vlade, a ni mi međusobno, narodni poslanici, usmeravamo jedni ka drugima, nego razumno, usmeravajući se ka argumentima, pa i ka onim argumentima koji glase – čini mi se, jer iz toga može da proizađe neka dobra namera, cilj, pa i praksa, poštovana gospodo. Hvala.