Hvala.
Zoran Babić.

Zahvaljujem se gospođo predsednice.
Svi argumenti koje je iskoristio predlagač amandmana su u stvari argumenti zbog čega ne treba prihvatiti ovaj amandman. Ići ću jedan po jedan.
Postavljeno je pitanje – zašto je poslanički zakon? I predlagač amandmana i ja smo izabrali prvi put za narodne poslanike u Osmom sazivu 2008. godine i tada smo, siguran sam, pročitali Poslovnik o radu, Zakon o skupštini, mnogo pre toga Ustav, naravno, koji pokazuje da svaki narodni poslanik pojedinačno ili grupa narodnih poslanika, kao što je sada bio slučaj, mogu biti predlagači zakona.
U suprotnom bi ostao argument koji je predlagač amandmana često koristio ili koleginice i kolege iz njegove poslaničke grupe, da je Narodna skupština protočni bojler za sve ono što koristi i za sve ono što predloži Vlada Republike Srbije i da ovde sedi 208 narodnih poslanica i narodnih poslanika koji ne umeju ništa drugo da uradi osim da pogode „za“ ili „protiv“, većinom „za“.
Zbog čega je problem kada narodni poslanik ili grupa narodnih poslanika preuzme inicijativu i postanu predlagač zakona? Da li je to živi zid ispred Vlade Republike Srbije ili živi zid ispred golmana, u ovom slučaju gospodina Nikole Selakovića? Ne. Pogrešno tumačenje demokratije, pogrešno tumačenje uloge parlamenta u našem društvu. Ne samo u našem društvu, u svakoj uređenoj parlamentarnoj demokratiji.
Hitni postupak što znači da se ništa nije pogrešilo, hitni postupak, znate 2008. godine, 2009. godine kada je usvajan Poslovnik o radu Narodne skupštine u kojem su samo forme radi, radili i bili predstavnici u toj radnoj grupi predstavnici svih poslaničkih grupa, gde se naravno mišljenje SNS smatralo kao i malopre, što je koleginica častila gospođu Batić epitetom irelevantnosti, napravljene je ovaj Poslovnik o radu. Gospođa Kolundžija ga je predstavila kao najveći demokratski iskorak i najveću demokratsku tekovinu Narodne skupštine Republike Srbije, zašto bi onda jedan takav dokument ne koristili, zašto bi ga menjali? Zašto ako je to tako nešto savršeno i sjajno, da ne radimo po tome?
Poslovnik o radu Narodne skupštine kao što predviđa i pretpostavlja da zakone mogu predlagati narodni poslanici ili grupa narodnih poslanika, tako predviđa i hitan postupak. E, pa predlagaču amandmana se 2008. godine žurilo, i 2009. godine, i 2011. godine i 2012. godine. Tada mu se žurilo, tada je bilo u redu po hitnom postupku. Sada ne, iako poštujemo iste stranice knjige koju imamo svi mi, knjige propisa. Između ostalih i Poslovnik o radu Narodne skupštine.
Treći argument, zašto ne 2019. godina? Znate, ova skupštinska većina i ova Vlada Republike Srbije se ne krije iza rokova. Namerno smo stavili 2017. godinu. Namerno zato što ova Vlada želi da javnobeležništvo zaživi u našem pravosudnom sistemu.
Lako je bilo reći - dajte 2019. godinu, 2020. godinu, neko reče i 2170. godinu, ko je želeo da se igra parlamentom. Ne želimo bilo šta zamrznuto da ostavljamo budućim vladama. Ne želimo ništa ne uređeno da ostavljamo budućim vladama. Naredni izbori će biti 2018, 2019. godine. Ko će biti ministar, kakva Vlada će biti, odlučiće građani Republike Srbije.
Sada vi nudite rešenje ono koje vam je bilo omiljeno rešenje u vremenu kada ste vršili vlast - zadužuj se, pa će vratiti neko drugi. Nešto uradi, ali da primeni neko drugi. Nešto propiši, pohvali se time što si propisao, ali da neko drugi implementira, neko drugi da snosi krivicu, neko drugi da snosi odgovornost. Isto to je predlagač amandmana uradio i sa Zakonom o javnim beležnicima. Usvojio ga je, predstavio kao pobedu, ali da neko drugi primeni, neko drugi da ima odgovornost ili neka druga Vlada ili koalicioni partneri. Za sve su ih naterali koalicioni partneri.
Treći argument - konkurentnost. Pre nekoliko desetina minuta, pre nekoliko sati ovde sa iste ove govornice kolega Martinović je tako lepo elaborirao šta je konkurentnost. Da bi se obezbedila konkurentnost morate da imate iste uslove poslovanja. Da li iste uslove poslovanja ima jedan notar i ima zaposleni u sudu ko će i vršiti overu potpisa, prepisa i svih ovih dokumenata koje ovaj zakon predviđa? Neće. Zato što nijednog notara ne plaća država i neće ga plaćati, a sve one ljude zaposlene u okviru državne uprave plaća država.
Da li su to isti uslovi? Ne, nisu. Za konkurentnost su potrebni isti uslovi. Da li hoćete da svaka pisarnica u sudu ili u opštini ili u mesnoj zajednici radi i finansira se samo na osnovu overe potpisa? Da li bi bile iste cene? Naravno da ne bi bile iste cene. Nemojte tim populističkim merama. Ko je predvideo da se zakonom taj posao overe potpisa, prepisa i svega ovoga što definiše ovaj zakon, i rukopisa naravno, da se poveri javnim beležnicima? Skupštinska većina iz 2011. godine. Ništa im se ekskluzivno ne daje sada.
Najlakše je dohvatiti se onih bubnjeva populizma i reći – ovo je strašno šta rade, ovo je neviđeno, zašto te cene. Da bi obezbedili konkurentnost, a uvek sam za konkurentnost, morate imati i iste uslove poslovanja. U ovom slučaju tako nešto je nemoguće. Ne želimo da bežimo od odgovornosti, 1. januar ili 1. mart 2017. godine je rok u koji će ova Vlada, ova Vlada uvesti i definisati javne notare i to u punom kapacitetu baš onako kako ste vi predvideli. Ne ostavljamo zamrznute konflikte.
Nemojte stavljati na teret ovoj skupštinskoj većini ili ovoj Vladi to da menjamo neke rokove. Setite se Zakona o osiguranju. Koliko je skupštinska većina predlagača amandmana puta menjala rokove za Zakon o osiguranju? I svaki put za godinu. Da, to je uradila i ova skupštinska većina jednom ali smo sledeći put doneli zakon koji je zaživeo. Nemojte one stvari koje ste radili sada da kažete – a zašto to radite?
Nemojte sa tegovima od po 100 kilograma na jednoj nozi da sada od nas očekujete da plivamo kao Majkl Felps ili da trčimo kao Jusejn Bolt. Skidamo tegove, treniramo, bićemo prvaci sveta, ali ne može preko noći i ne može sa onim tegovima prošlosti koje ste nam ostavili.
Ovaj zakon je zakon koji se radi na osnovu zakona, na osnovu Ustava, ništa se nije prekršilo i zakon koji kaže – ovoj Vladi daje nalog da to uradi do roka propisanog zakonom do 2017. godine, a ne da ostavljamo teret nekim budućim generacijama zato što nemamo političku hrabrost ili političku volju toliko puta pokazane do 2012. godine, toliko puta da umesto budućim generacijama ostavljamo punu kuću, ostavljali smo bolesne javne finansije.
Ostavili ste nam 2012. godine stanje u budžetu takvo da je bilo 15 dana likvidnosti, pola penzije, pola plate, pola plate i lekaru i učitelju, a sada kažete – pa, zašto to radite? Šta ste vi radili? Pola plate, 15 dana, 15 dana do bankrota. Da bi se to stanje predstavilo kao legalno i legitimno poterali ste MMF. Sada kada vam je prisustvo MMF kao jedan dokaz da naša država ide putem uređenosti, putem koji je težak, koji nije trenutan, koji nije preko noći, sada i to predstavljate kao ne znam šta. Pogledajte se u ogledalo, pogledajte se u ogledalo šta ste radili i kako ste radili. Ovo su stvari koje treba podržati jer su stvari principa. Zahvaljujem se.

Da objasnim, ja vidim stelt i vidim i ne vidim Borislava Stefanovića. Znači, mora da izađe iz sale.
Reč ima Dejan Nikolić.

Pa, prvaci kog sveta? Prvaci vašeg naprednog sveta. Taj svet postaje sve manji i manji. Pre ili kasnije će te to shvatiti. Što pre shvatite, to bolje jer kasnije će biti kasno.
Prvo, zašto vičete? Mislite da time što vičete ćete napraviti da to što govorite postane istina? Pa, neće.

Poslaniče Stefanoviću, sada ste se poigrali sa Poslovnikom. Nemojte to da radite.
Vi ste jedini koji je mogao da odgovori i onda se bavimo trikovima. Vi ste kao stelt i vidim vas i ne vidim vas.
(Borislav Stefanović, s mesta: Sada sam ušao.)
Onda ste posmatrač. Niste ubacili karticu. Seli ste na zadnju klupu, izašli ste na sekundu da bi Nikolić govorio. Nemojte to da radimo. Nismo deca.
(Borislav Stefanović, s mesta: Juče su to radili.)
Lepo bih vas zamolila da izađete napolje i pustite vašeg kolegu da nastavi da odgovori. Zahvaljujem na razumevanju. Izvolite.

Dakle, neće to što vi vičete postati istina zato što vam sve dobro ide, osim realnosti. Građanima je prosto neprijatno koliko vam dobro ide, osim realnosti. Pa se onda u Srbiji traži čovek koji će reći – svaka čast Vučiću. Ne možete da ga nađete. Evo, ja ću reći – svaka čast Vučiću na svemu što radiš, osim na realnosti, a kakva je realnost? Prodirete iz kategorije standarda građana u kategoriju egzistencije.
Pitajte trudnice koje su na bolovanju kada su primile taj trudnički dodatak? Pitajte njih da li im je neprijatno koliko vam dobro ide? Znate za podatak da je u Nišu 2012. godine 15 hiljada ljudi se prijavilo za socijalnu pomoć, 2013. godine 19 hiljada, 2014. godine 22 hiljade ljudi. Prognozira se da će u 2015. godini biti preko 25 hiljada ljudi u Nišu koji će tražiti socijalnu pomoć. Pitajte njih – da li im je neprijatno koliko vam dobro ide.
Ovo su ozbiljna vremena, gospodine Babiću. Potrebni su nam ozbiljni ljudi za ozbiljne reforme. Samo se bojim da vi nemate visinu za tu disciplinu.

Vreme. Zahvaljujem.
Reč ima Zoran Babić.

U stilu gospodina Nikolića – pitajte onih 200 hiljada ljudi kojima ste obećali nova radna mesta 2008. godine. Pitajte onih 400 hiljada ljudi koji su ostali bez posla u vreme Vlade Mirka Cvetkovića koju ste zdušno, oberučke prihvatali i podržavali. Pitajte sve one ljude u Srbiji – šta će reći na reči gospodina Cvetkovića kada je 2011. godine rekao – statistički smo izašli iz krize, ali to njeni građani neće osetiti. Za koga ste radili, gospodine Nikoliću? Ko to treba da oseti ako ne građani Republike Srbije?
Kada ste rekli – u redu je, to je dobro zato što je to naša država? Zašto niste dovoljno pošteni i korektni da izađete i kažete – u redu je, odlično, posle desetina godina prvi put za mesec dana, odnosno od početka godine naša država, naše javne finansije su u suficitu? Trinaest milijardi dinara je u suficitu. Trinaest milijardi se više prihodovalo nego što je potrošeno.
To je znak ozdravljenja naših javnih finansija. Vi ste iz Sokobanje i znate da i luk kad posadite u zemlju morate da sačekate da nikne. A šta vi radite? Očekujete grad samo da bi vi profitirali politički.
S druge strane, nemojte brinuti o naprednjačkom svetu. Nemojte brinuti o nama, ne brinemo ni mi o vama, ali brinemo o građanima Vojvodine koja taj demokratski svet vodi sa 6% podrške. Da li postoji negde u nekoj demokratiji da sa 6% podrške građana Republike Srbije, kao što to radi Demokratska stranka i Bojan Pajtić, 15 godina vlada Vojvodinom i to na kakav način? Od motora razvoja na začelje, od ugleda do kojeg mesta. Sve izbore koje ste imali u Vojvodini ste izgubili, ali grčevito, u Banovini se grčevito drži jedan čovek za jednu fotelju. Bez obzira, neka bude i 0,6%, ali će on reći da to njemu pripada. Ne pripada vam. I, pustite vi naprednjački svet, bolje se brinite o vaših 6% i o silovanju demokratije koje radite.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik, Dejan Nikolić, replika. Izvolite.

Pre jedno mesec dana je bilo 50 godina od kada je Martin Luter King održao govor: „I have a dream“, ili: „Ja imam san“. Ja razumem sve te vaše diskusije da idu u tom pravcu da i vi imate određeni san. Razlika između njega i vas je u tome što je njegov govor bio u kontekstu sloboda i ljudskih prava, a vaši govori su u kontekstu da na svakom kvadratnom metru u Srbiji osvojite vlast, pa tako i tamo gde ste osvojili 20 i nešto poslanika.
Zašto niste na vlasti kada imate 306% podrške u Vojvodini, a mi samo 6? Zato što tragovi ove pravne države kazuju da legitimitet pokrajinskoj Vladi daju pokrajinski izbori, na kojima je Demokratska stranka osvojila polovinu poslanika. Sačekajte izbore 2016. godine, neprijatno ćete se iznenaditi, jer SNS kao i svi baloni, odnosno popularnost SNS kao i svi baloni su skloni pucanju. Samo, gde je suština?
Tin Ujević je govorio o tome: „Mnogi ljudi su dorasli da se obračunaju sa drugim ljudima, ali nisu dorasli da se obračunaju sa problemima“. Pa, 10% energije koju ulažete da se obračunate sa opozicijom i DS da uložite u neku korisnu stvar, recimo da rešite problem prosvetara, Srbija bi bila bolje mesto za život. Ali, ne, hajde da kompletnu energiju usmerimo na DS, na Vojvodinu, jer je to sada cilj, da se obračunamo, uništimo i da vladamo. Da li je to cilj? Pa nije. Cilj je da se reše problemi. Ali, šta je paradigma vlasti SNS-a? Imam utisak, a sve mi se čini da i sve veći broj građana dobija taj utisak, mislim da vam se da vlast nad Saharom, peska bi nestalo.