Reč ima narodni poslanik Zoran Babić, po Poslovniku.

Gospođo predsednice, prekršen je Poslovnik, članovi 104, 106. i 107, prilikom obraćanja gospođe Martinović, koleginice Martinović. Mogu da razumem kada se obratila direktno koleginici Batić zato što je koleginica Batić ovlašćeni predstavnik predlagača, ali ne mogu da razumem držanje jednog govora i ukazivanje na lepo ponašanje ili šta neko sme, a šta ne sme da koristi i koje izraze može da koristi, kako da se obrati koleginici.
Dajte da jednom prekinemo praksu duplih aršina, dajte jednom da ne gledamo samo na jedno oko, dajte da jednom prestanemo da slušamo na jedno uvo i onda, ono što dolazi iz klupa oko vas, da je prihvatljivo ma šta da se izrekne, a da je neko hipersenzitivan na to šta će reći neko sa druge strane.
Nisam uživao malopre kada niste dali reč gospođi Olgici Batić, kada kao neko ko je vrhunski pravnik, koja je vrhunski advokat, generacijski već potvrđen, postaje irelevantan za neku temu.
Mislim da je to sramotno. Mislim da je to nepotrebno da se koristi kao argument i da više govori o onome ko je takvu stvar izrekao nego o predlagaču ovog zakona, o gospođi Olgici Batić. Ako hoćemo da poštujemo Poslovnik, ako hoćemo da govorimo o zakonu, ako hoćemo da govorimo o amandmanima dajte da se držimo dnevnog reda i dajte da na mlađe koleginice utičemo na način, i kritikom možda, da nije bilo potrebe da se koleginica Batić i sve ono što ona radi i što zna da se prikaže irelevantnim, jer to tako jednostavno nije.

Zahvaljujem.
Čl. 104, 106. i 107. Reč Olgici Batić nisam dala ne zato što sumnjam u njeno pravničko znanja, znam da je ona izvrstan advokat, to znam iz saradnje, nego zato što nije bilo osnova za repliku u tom trenutku. Danas su svi predsedavajući slobodnije tumačili Poslovnik, što se tiče obraćanja Olgice Batić.
(Vesna Martinović, s mesta: Samo ću kratko.)
Na povredu Poslovnika nema replike. Pitajte gospođu Čomić. Ona često interveniše ovde za stolom kada nešto ne radimo po Poslovniku. Replika na povredu Poslovnika jednostavno nije prepoznata kada ste pisali Poslovnik.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Marković, po amandmanu.

Hvala, gospođo predsednice.
Dame i gospodo narodni poslanici, predlažem da se odbije ovaj amandman. Dakle, amandman na član 1, gde je predviđeno da se reči: „1. marta 2015.“ zamenjuju rečima „1. januara 2020. godine“.
Taman smo na nekoj od prošlih sednica pohvalili neke poslanike da su konačno odustali i počeli da pišu amandmane koji su smisleni, kad je ono postala masovno pojava. Danas imamo situaciju u kojoj se gotovo svi poslanici jedne stranke bivšeg režima služe time da su napisali gotovo istovetne amandmane na način gde se, po mom mišljenju, poigravaju sa Narodnom skupštinom. Kako drugačije da protumačimo činjenicu da jedan poslanik te stranke, stranke bivšeg režima, napiše amandman gde je predvideo da se zamenjuju rečima do 1. januara 2020, pa jedan drugi poslanik iste stranke, stranke bivšeg režima, gde je predvideo do 1. januara 2019, pa 8. februara 2018, 20. maja 2016, sve do jednog genijalca koji je predvideo da je rok do 20117. godine, ako se ne varam.
Ono što je posebno problematično jeste obrazloženje. Ne bih sada čitao obrazloženje. Puna su im usta brige o građanima. Da ne kažem, gospođo predsedavajuća, samo oni neka ne brinu o građanima. Dakle, oni za čije vlasti je 500 ljudi dnevno ostajalo bez posla, oni za čije vlasti je stotine i stotine preduzeća uništeno, uništena je i razorena kompletna srpska privreda. Zato mislim da oni imaju najmanje prava da se pozivaju na brigu o građanima. Nadam se da ćemo odbiti sve ove amandmane. Hvala.

Samo Dejan Nikolić može da odgovori na ovo, tako da Vesna Martinović ne može dobiti reč.

  Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, govoriću po amandmanu, jer neki poslanici ne zaslužuju da im se odgovori. To što je mene ponekad sramota od nečega što se priča u parlamentu je ništa naspram onoga što može da se desi u Skupštini, kada građane postane sramota ovog parlamenta, ali o tome neki drugi put.
Dakle, imao sam jedan pogrešan papir u ruci i zato se nisam javio po svom amandmanu. Ne razlikuje se mnogo od amandmana koleginice Martinović. Mislim da nema potreba da mi danas razgovaramo na ovaj način, naročito ne predlagači sa opozicijom. Zapravo, kao narodni poslanik opozicije, ja kažem bravo za narodne poslanike koji su podneli ovaj zakon.
Šta bi se desilo da nisu podneli ovaj zakon? Šta bi se desilo? Ušli bismo u jedan apsolutni pravni haos. Ne kažem da se vi gospođice Batić krijete iza ministra Selakovića. Naprotiv, ministar Selaković se krije iza narodnih poslanika. Dakle, on je u zakon mogao da stavi i da napiše – da, mi nemamo kapaciteta da procenimo sprovođenje jednog ovakvog zakona i šaljemo ga u Skupštinu da narodni poslanici učine taj posao umesto Ministarstva pravde i onda da vi, kao narodni poslanici, u dogovoru sa svim ostalim narodnim poslanicima podnesete jedan svrsishodniji zakon.
Podneo sam da se datum „1. januar 2017. godine“ menja na „1. januar 2019. godine“. Koja su moja dva vrlo jaka argumenta?
Prvi je taj, što mi zapravo, imamo četiri godine uvođenja ovog instituta javnih beležnika, jedne godine, vlada Mirka Cvetkovića, tri godine ministar Selaković. Četiri godine uvodimo jedan novi institut i ja pomeram taj datum upravo zbog onoga o čemu gospođica Batić i razgovaramo mi danas, zato što niko ovde ne može da pruži garancije da će ovaj zakon, da ga nećemo menjati 2017. godine. Upravo da bih predupredio tako nešto, ja dajem četiri godine iz još jednog razloga.
Četiri godine ostavljam da razvijamo jednu konkurentnost i tržišnu utakmicu. Suština konkurentnosti, čak i u ovoj oblasti je takva da građani dobiju bolju uslugu po nižoj ceni. Moraće, ukoliko usvojimo moj amandman 2019. Sada on više nije moguć, svestan sam toga, zato što smo usvojili amandman Odbora i ovi naši amandmani zaista postaju besmisleni, jer menjamo zakon, odnosno promenili smo u sredu zakon koji smo podneli u ponedeljak.
Mi smo amandmane podnosili na zakon u ponedeljak. Danas je sreda, mi imamo jedan potpuno novi zakon, ovi naši amandmani zaista ne mogu da budu usvojeni. Mi kritiku upućujemo Vladi. Zašto ?
Još jedna stvar, jaka kritika, ovo je 106. zakon koji usvajamo po hitnoj proceduri. Sto šesti zakon po hitnoj proceduri. Praksa je takođe, da ti zakoni koji idu po hitnoj proceduri zapravo ne prolaze proces javne rasprave. Da je zakon koji je usvojen u nedelju uveče 2014. godine, koji danas menjamo, prošao javnu raspravu, pa stručnjaci, i ti notari koji su sutradan počeli da rade, stručnjaci iz ove oblasti bi vam rekli da nije moguće ovo sprovesti do 1. marta 2015. godine. Možda bismo već tada predložili neki drugi datum i danas o ovome ne bismo razgovarali.
Međutim, mi uz to što pohvaljujemo advokate, ko drugi može bolje da primeti primenu ovog zakona od samih advokata, koji pohvaljujemo, amandmanima dolazimo do rasprave o suštini i sadržini i to je takođe pohvalno, jer to je naš posao. Sa različitim argumentima, to je posao Narodne skupštine. Dozvolite da mi naše amandmane branimo argumentima.
Ovo su naši argumenti. Ostavićemo još četiri godine da opštine i sudovi ubiraju određene prihode od overe, ostavićemo da četiri godine imamo vremena da se sprovede proces popune upražnjena mesta za notare, jer smo ušli u sprovođenje ovog zakona sa trećinom od potrebnog broja notara, sa 94, potrebno je čak i manje, potrebno je 375. Nemamo nikakve garancije da će se sprovesti do 2017. godine, to je apsolutno jasno, niti koga krivimo, ali ukazujemo na to da u procesu od četiri godine možemo doći do efikasnog sprovođenja zakona, obezbediti opštinama da ubiraju određene prihode i pustiti dovoljno vremena da u potpunosti uvedemo jedan novi institut notara koji inače podržavamo, jer smo ga podržali te 2011. godine. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Olgica Batić.

  Hvala.
Ja na prvom mestu moram da kažem, uz uvažavanje mog kolege Nikolića, s kojim uvek imam prilično dobru komunikaciju, mislim da je intimno i sam saglasan da je izgovorio nešto što nije primereno za Narodnu skupštinu. Ne mogu da citiram, ali pokušaću da parafraziram da je rečeno nešto, da građani gledaju sramotu u Narodnoj skupštini. Vidite, u Narodnoj skupštini smo svi narodni poslanici. Videćete posle, pročitajte u stenografskim beleškama, pročitajte sam početak svog izlaganja i sve ćete videti. Svi smo ovde narodni poslanici. Sramota je onda zajednička, jer u ovoj raspravi učestvuju i poslanici pozicije i opozicije kao i u svakoj do sada.
Što se tiče konkretno predloga i vratiću se na sam amandman koji ste podneli, kažete 1. januar 2019. godine. već je nebrojeno puta do sada ponovljena činjenica, ne zna se kako će teći dinamika imenovanja javnih beležnika. Ali onda sam intimno bliže, recimo, roku koji je dala gospođa Čomić, nego konkretno roku koji ste dali vi u svom amandmanu. Jer, znate, vi ostavljate ovde jedan predugi rok. Kakvu poruku vi šaljete potencijalnim javnim beležnicima? Pa imam vremena do 2019, polako, ako sam položio pravosudni, a pri tom i ispunjavam sve uslove koji su propisani za javnog beležnika, videću. Onda je prihvatljiviji, po meni, rok 2016. godine, recimo, koleginice Čomić. Na taj način prinudićete određeni broj onih koji imaju istinsku želju, a sada više ne znam koji to broj ima istinsku želju, uopšte da postanu javni beležnici u zemlji Srbiji, da hitnije reaguju, da što pre spreme javnobeležnički ispit, da taj javnobeležnički ispit polože i da zaista i budu imenovani.
Sa druge strane, kada sam u raspravi u načelu, a trudila sam se da pokrijem sva pitanja za koja sam znala da će biti postavljena, pa isto tako recimo pitanje lokalnih, republičkih izbora…

Vreme. Hvala.

Samo da završim rečenicu. Onda bi samo isključivo u toj specifičnoj situaciji ovakav termin bio opravdan, zapravo rok. Hvala.