Po amandmanu jer nije spominjao političku stranku.

Po amandmanu.
Lično sam uvek za skraćenje rokova. Lično sam uvek da država radi i brže i operativnije, ali nisam za to da se na uštrb kvaliteta podzakonskih akata usvajaju predlozi i da se smanjuju rokovi.
Kada mislim na podzakonske akte, ne mislim samo na slovo na papiru, na te predloge koji će se napisati i usvojiti u okviru Ministarstva i u okviru Vlade, već i sama infrastruktura koja je neophodna i koju je neophodno napraviti i pripremiti da bi se ovaj zakon, ali i ta podzakonska akta na pravi način primenila.
Međutim, ono što mi smeta kod predlagača, ni prkos ni inat, već neistina. Neistina izrečena u tome da na ovaj način neko u Vladi krši Ustav. Ja vas pitam – gde to u Ustavu piše i gde to Ustav određuje rok za izvršenje podzakonskih i za pravljenje podzakonskih akata? Ne piše. Nigde se u Ustavu ne kaže da je rok za donošenje i za usvajanje podzakonskih akata mesec, dva, tri, šest ili deset dana. To jednostavno ne piše.
Zbog toga, u debati koja je mogla da se vodi na jedan korektan i civilizovan način, gde možemo pričati o rokovima, ali ne na uštrb kvaliteta, ulazimo u jednu vrstu političkog prepucavanja, političke mržnje i iznošenja neistina da je neko prekršio Ustav, što je ozbiljna optužba, ali kada nije utemeljena u realnosti, kada nije utemeljena u istini, onda je to već jako neozbiljno jer nigde, podvlačim, u Ustavu ne piše da je rok za izvršenje podzakonskih akata, odnosno za donošenje podzakonskih akata mesec, dva, tri, šest ili deset dana.
Zbog toga Srpska napredna stranka insistira, naravno, na što bržoj implementaciji i ovog zakona, na što bržem donošenju ovih zakonskih akata, na što boljem uređenju ove oblasti, ali, naravno, gde će se uskladiti brzina sa kvalitetom samih akata.

Reč ima Marijan Rističević, pa ću vam dati reč po amandmanu jer nije bilo direktnih prozivki. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja bih čak bio voljan da podržim ovakvu vrstu amandmana, jer i ja sam pristalica nekih skraćenih rokova, ali ne smatram da je protivustavno da se podzakonska akta donesu u roku od tri meseca.
Ja sam kao nekadašnji poslanik gledao kako se krši Ustav i odbijao da glasam kada se Ustav kršio. Na primer, dok je moj kolega poljoprivrednik bio premijer, predložen je zakon koji je bio protivustavan, koji je tako i proglašen, da uhapšeni nemaju pravo na branioca dva meseca. Ja sam prisustvovao i odluci i zakonu koji je donet za to vreme da tužioce bira Vlada. Dakle, toliko je bilo nezavisnosti, toliko je bilo ustavnosti, da je u to vreme donet zakon, koji je, naravno, kasnije je proglašen protivustavnim, po kome su ministri, odnosno Vlada Republike Srbije birala je tužioce i samim tim su oni bili u funkciji, ne građana, već političkoj funkciji Vlade i partija koje su sačinjavale Vladu.
Nemam ništa protiv da se ovaj rok skrati, ali mislim da samim tim što u zakonu piše da će se podzakonska akta doneti u roku od tri meseca, da je to sasvim dovoljno, da to može da znači da će biti doneti i u roku od nedelju dana, da mogu biti doneti u roku od mesec dana i dva meseca, ali je Vlada, odnosno Ministarstvo koje se bavi zaštitom životne sredine dobilo neki razuman rok od tri meseca. Ja im savetujem da taj rok ubrzaju i da se, ukoliko je to moguće, u proceduri uklope u ovih 30 dana, a ako treba i neki kraći rok da bude.
U svakom slučaju, ja sam za brzinu, ali da se ne izgubi na kvalitetu i voljan sam čak da podržim ovaj amandman, ali smatram da zakon nije protivustavan, da je bilo protivustavno ono što sam već opisivao i da baš nije uputno da neko ko je kao predlagač nekada kršio Ustav na najvažnijim pitanjima civilnog društva, da zbog jedne odredbe da će u roku od tri meseca biti donet pravilnik kaže da je to protivustavno.
S tim u vezi, 2009. godine, koliko znam, donet je Zakon o bezbednosti hrane, a 2012. godine, kada smo došli, planski akti, odnosno planski dokumenti koji su vezani za bezbednost hrane, koji nisu bili usvojeni tri godine. Dakle, voleo bih da prilikom ovakvih amandmana neko bude malo i samokritičan, s obzirom da su rokovi koji su ovde propisani obavezujući, a da u nekim zakonima koji su donošeni do 2012. godine nije bilo rokova za donošenje podzakonskih akata, već je to stajalo samo uopšteno.
Dakle, ako je rok tri meseca, to ne znači da podzakonska akta ne budu doneta i za mesec dana. Ja bih bio voljan da podržim ovakav amandman, ali se bojim da iz nekih drugih tehničkih uslova ne ograničimo Vladu, ali svakako im preporučujem da budu vredni, ažurni, da vreme provode u trudu i znoju, da rade onako kao što nije radila prethodna Vlada i sve će biti u redu. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Zoran Živković. Izvolite.

Očigledno da je naš amandman bio dobar i očigledno da je i moja diskusija pogodila na pravo mesto, jer ovakav odziv komentatora renesansnog znanja i obrazovanja je potvrda tome.
Naravno, pažljivijim slušanjem, razumevanjem srpskog jezika, pa i sposobnošću čitanja može da se dođe do puno dobrih zaključaka. Recimo, u smislu razumevanja da sam pomenuo Ustav kada sam govorio o amandmanima na član 21. i na član 22. Član 22. je direktno kršenje Ustava, a to je skraćenje roka za važenje zakona sa osam dana na jedan dan. To piše u Ustavu i bilo bi dobro da narodni poslanici učine napor i u okviru svojih sposobnosti i mogućnosti razumevanja, čitanja i analize dođu do saznanja koja su u izvoru u Ustavu, a važna su za rad narodnih poslanika.
Očigledno je da je amandman i diskusija na pravom mestu i zbog toga što se ministarka brani ćutanjem. Znači, apsolutno je bez bilo kakvog komentara na ovaj naš Predlog zakona, osim ako ova hrpa reči koja je napisana kroz obrazloženje treba da bude taj komentar koji je neponovljiv. Ja sam siguran da ni pisac ovih redova ne može da ponovi ovu formulaciju.
Naravno da postoje u Ustavu odredbe koje bi mogle da dokažu da je i ovo skraćivanje roka, odnosno onaj kratak rok, da je i to neustavno, ali nije moje da se bavim analizom Ustavnog suda. Po Ustavu se i vladavina prava pominje. Postoji puno stvari koje definiše Ustav, pa i vladavina prava. Ne postoji racionalno obrazloženje za to da se veliča zakon kao zakon koji treba ponovo da uvede red u oblasti hemikalija, posle ne znam koliko godina katastrofe u toj oblasti, da se sa takvim zakonom, koji se sprema jako dugo, ozbiljno i koji smo mi, ponavljam, bili spremni i da podržimo, zato što je u principu to jedan solidan zakon, da se paralelno s tim ne radi na onom delu koji se tiče podzakonskih akata.
Ne postoji nikakvo istraživanje koje treba sprovesti nakon donošenja zakona koji važi sutradan od dana donošenja, a ne osam dana, kao što to kaže Ustav, pa da se onda počne sa jednim velikim istraživanjem, analizom, verovatno sa stranim savetnicima iz nama dalekih, ali prijateljskih zemalja, sa ljudima koji pune naslovne strane svetskih novina, da bi neki „delivery team“ ili neka specijalna ekipa iz Vlade došla do otkrića kako će, kao što ovde piše, najsloženije administrativne postupke na poslovima upravljanja hemikalijama, potrebno je da se uradi adekvatna procena opravdanosti troškova, kojima će se uspostaviti održiv mehanizam upravljanja hemikalijama. Opravdanost troškova? Troškovi ne mogu da budu opravdani i neopravdani. Radnje koje su neophodne da se dođe do nekog dokumenta su neophodne, a troškovi su realna posledica rada na tim dokumentima.
Ne postoji nigde formulacija da se neko bavi opravdanošću troškova. Naravno da je jasno koji su poslovi i koje su radnje neophodne, zna se njihova cena i onda se tako formira cena svakog proizvoda, pa čak i takse koje su, šire gledano, jedna vrsta proizvoda. Zato ostajem pri tome onome što je jasan utisak, a to je da se ovo odbija samo zato što dolazi iz opozicije i to nije neobično, to nije samo primer u Srbiji, ali najgori primeri takve vrste su u Srbiji.
Svako podsećanje nekih kolega na to šta je nekad bilo i pozivanje na Ustav i pozivanje, direktno ili indirektno, na akciju „Sablja“ mene ispunjava zadovoljstvom, jer to je jedna policijsko-pravosudna akcija koja je na čast Srbiji, građanima Srbije, svima koji su u tome učestvovali i mojoj malenkosti, koji je imao tu čast da praktično na jedan način vodi tu celu akciju koja je ostavila najbolje rezultate u toj oblasti u posleratnoj Evropi, a ne samo u Srbiji. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Zoran Babić. Izvolite.

Nisam najbolje razumeo argumentaciju i naročito onaj deo oko pominjanja stručne spreme. Ne krijem i sa ponosom ponavljam da sam po struci diplomirani mašinski inženjer, da sam to zvanje stekao na Mašinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, kao hiljade i hiljade ljudi pre mene i posle mene. Voleo bih da se svako ko se lati te akademske čestitosti prvo kvalifikuje na način što će sam reći šta je, kako i koje je škole je završio.
Žalosno je što se na manjak argumentacije odmah ulazi na uvrede i prelazi na teren uvreda jer ukoliko se koristi argumentacija koja nije vezana za ovaj amandman, a koriste argumentacije iz nekog drugog, onda neko pažljivo ne sluša dobro raspravu, ne čita dovoljno dobro Poslovnik o radu, koji kaže da se rasprava vodi samo o tački koja je na dnevnom redu, odnosno o amandmanu koji je na dnevnom redu.
Ako se neko već tako lako lati Ustava i odredbi Ustava, zašto je onda meni zabranjeno da pitam – a koja je to odredba Ustava prekršena, ukoliko se podzakonska akta donose za tri meseca? Po čemu je to vlast bahata ako se opredelila za tri meseca, jer smatra da je taj rok od tri meseca tačka spajanja za vreme, brzinu i kvalitet podzakonskih akata i, što je najvažnije, pravljenje infrastrukture koja će da i ta podzakonska akta, ali i zakon da primenjuje?

 Vreme.

Jel ja ne mogu da govorim po amandmanu?