Po kom osnovu, gospodine Đukanoviću?
(Vladimir Đukanović: Replika.)
Nije vas u lošem kontekstu, ni u jednom delu, pomenuo.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević, po amandmanu.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, ja sam se stvarno poplašio, ne zbog sebe već zbog drugih. Znam kako je vlast vršio moj kolega poljoprivrednik. Njegov stranački kolega se ovde zalagao za pravo na pravično suđenje. Da li u ta prava, ministre pravde, spada i pritvor od dva meseca bez prava na advokata i to za 12.000 ljudi? Za sebe se ne plašim, plašim se za druge. Nema veće kazne za Srbiju nego da se moj kolega poljoprivrednik, u pokušaju, doduše domogne ponovo mesta koje zauzima. Srbija je stvarno velika zemlja, kada uzmemo u obzir kakvog je premijera istrpela.
Tu govorim pre svega o onome o čemu sam već pitao ministra. Da li je pravo na pravično suđenje normalno i garantovano, ako vas neko gurne u pritvor, 12.000 ljudi, bez prava na advokata od dva meseca? Mislim da tu više pretpostavki za pravično suđenje nije bilo.
Licemerno je, hipokrizija je govoriti o pravu na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku i podnositi amandmane, a kada vršite vlast ubacite 12.000 ljudi u pritvor. Da li je pravo na pravično suđenje da tražite političku pozadinu ubistva premijera samo sa strane opozicije, a da pri tome ne vidite politiku pozadinu da vam je potpredsednik Vlade bio rado viđen gost u Šilerovoj kod lica koja su osumnjičena i osuđena za ubistvo premijera? Šta je pravo na pravično suđenje? Šta je licemerje? Šta je hipokrizija? Neka odluče narodni poslanici i građani koje predstavljamo.
Ja se ne plašim. Da sam se vrabaca bojao, postoji izreka, žito ne bi sejao, a praćku bi nosio u džepu. Ne pada mi na pamet da se bojim nekoga, bez obzira koliko misli da je veliki. Nisam se bojao ni u ono vreme, kada je zauzimao najvažniju poziciju, da otkažem glas takvoj vrsti vlasti koja je bila za pravo na pravično suđenje tako što je 12.000 građana sopstvene države bacila u pritvor bez prava na advokata.
Ovde se u amandmanu samo reči „predsednik suda“ menja sa dve reči „prvostepeni sudija. Predlažem da se taj amandman ne prihvati.
Može moj kolega poljoprivrednik da radi šta hoće. Mi smo za ovo vreme, dok su oni predlagali amandmane za koje neće glasati, mogli svršiti neki pametniji posao, mogli smo isprskati neki vinograd. Ne mislim uprskati, nego isprskati. Mogli smo pelcovati neke kokoške u okolini Niša, u Gadžinom Hanu. Mogli smo prisustvovati drugom danu slave u selu gde moj prethodni kolega ne sme ni da uđe. To neki ljudi znaju. Mnogo pametnijeg posla smo mogli svršiti dok smo raspravljali o amandmanima za koje ni predlagač neće glasati.
Ja se ne bojim. On o meni može misliti, ali me ne može uplašiti. On o meni može misliti i govoriti šta hoće. On je ombudsman koga spominje. Ima stara narodna izreka – boli mačku briga šta miševi o njoj misle.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Đukanović, po amandmanu.

Šteta što, kao nekada neki mangupi, koji tako kažu, pa onda pobegnu, nije nam tu onaj ko je obrazlagao amandman, ali da li će tu biti „predsednik suda“ ili „prvostepeni sudija“ potpuno je nebitno za onoga koji priča o uvredama. Sam je koristio ovde termine – ološu, đubre, itd, a vidimo da voli drugima da to prebacuje.
No, veoma je važno, gospodine Arsiću, vezano za ovaj amandman, potpuno je nebitno da li će stajati predsednik suda ili prvostepeni sudija, posebno onima koji kažu da politička stranka, koja je na vlasti, može da opstane time što vređa opoziciju. Ja ću, naravno, 100 puta to naglasiti, ne da nikoga ne želimo da vređamo, naprotiv, ovakvu opoziciju ćemo doživotno gajiti. Hvala.

Na član 15. amandman je podneo narodni poslanik Neđo Jovanović.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 15. amandman je podneo narodni poslanik Milan Petrić.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Milan Petrić.

U okviru člana 15. u st. 1, 2. i 3. predlažemo da se umesto reči: „osam“, zameni rečju: „petnaest“.
Obzirom da se ovaj zakon poziva na Zakon o vanparničnom postupku, kao dopunski zakon u pogledu pravila koji se reguliše postupanjem po prigovorima i žalbama u ovom zakonu, pa kako je u Zakonu o vanparničnom postupku rok od 15 dana za žalbu predviđen, pravično je i procesno logično odrediti isti rok i u ovom zakonu za izjavljivanje žalbe, tj. ostaviti dovoljno vremena da se pravno neuka stranka nađe advokata ili pravnu pomoć. Doduše, stranka, ako smatra, može i smanjiti taj rok, tako da to nije nepotrebno odugovlačenje. Suština je da neka neuka stranka ima dovoljno vremena da se snađe u pravnom protokolu sa kojim se pretpostavljam, prvi put u svojoj istoriji susreće. Hvala.

Na član 15. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Borislav Stefanović, Gordana Čomić, mr Aleksandra Jerkov i Ivan Jović.
Da li neko želi reč?
Na član 15. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Nenad Čanak, Bojan Kostreš, Olena Papuga, Nada Lazić, Đorđe Stojšić i mr Dejan Čapo.
Da li neko želi reč?
Na član 15. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Zoran Živković i Vladimir Pavićević.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik dr Vladimir Pavićević.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani potpredsedniče gospodine Arsiću, poštovani ministre Selakoviću i poštovani gosti iz Ministarstva pravde.
Amandman na član 15. koji smo zajedno podneli narodni poslanik Zoran Živković i ja, je jedan od 35 podnetih amandmana, ali nažalost, ne i onaj amandman koji je usvojen.
Ovde bi hteo vreme kojim raspolažem da usmerim ka jednoj napomeni, pre svega ministru Selakoviću koje se ponovo tiče obrazloženja zbog čega jedan amandman nije prihvaćen ovde.
Ponovo se kao argument za ne prihvatanje amandmana koristi termin – celishodnost. Poštovana gospodo, u redu, ja sam razumeo, možda je bilo kratko vreme za obrazlaganjem itd, ali ako ni zbog čega drugog a ono zbog ove naše parlamentarne istorije, neko će da istražuje ovo što se istražuje danas.
Evo kada je bila rasprava o projektu i izgradnji „Beograd na vodi“ ovde, ja sam sedeo gore u biblioteci, čitao stenografske beleške, šta tu sve nije moglo da se nađe poštovana gospodo. I žao mi je što ono što je ostalo u beleškama nije sadržalo nekakva precizna određenja oko nekih predloga ili rasprava o ugovorima i neki istraživač koji dođe za godinu, 10 godina ili 100 godina, kada bude istraživao kako su obrazlagana ne prihvatanja amandmana i kada vidi da je jedan narodni poslanik, apsolutno precizno, obrazložio zašto je neophodno da se u stavu 3. menja tačka 1. člana 15. onda ja mislim, nije red da stoji u obrazloženju odbijanja – pa evo ovo je što mi smatramo celishodno. Pa pretpostavka je da neko smatra da je celishodno, ali je veoma važno da se pažljivo, konkretno, detaljno obrazloži zašto neko misli da je jedno celishodnije od onoga drugoga. Tada stvaramo uslove gospodine Arsiću, da i naša rasprava, u našoj narednoj skupštini bude veoma, veoma kvalitetna, što treba da bude cilj svih nas ja mislim. Hvala vam.

Gospodine Pavićeviću, džabe me prozivate, dok predsedavam, ne mogu da vam odgovaram.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Marković.

Hvala uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, predlažem da se ne prihvati navedeni amandman, dakle, amandman na član 15. ovog zakona, iz istih onih razloga koje je Vlada dostavila u svom obrazloženju, zapravo u svom mišljenju.
Ono što je posebno problematično, to je pozivanje predlagača ovog amandmana, celodnevno već pozivanje, kako je Vlada prihvatila jedan njihov amandman, od 35 ili 36, i to non-stop pominjete, ceo dan nam to ovde iznosi, kako je Vlada prihvatila jedan njihov amandman. Evo ja mu čestitam na tom jednom amandmanu, ali moram da ga podsetim na narodnu poslovicu, odnosno izreku da jedna lasta ne čini proleće. Tako da taj jedan amandman koji je prihvaćen, ne znači da ste vi napisali dobre amandmane.
S druge strane, isto tako dva člana jedne streke ne čine stranku, i ne znači da je to stranka. Stranka da bi postojala mora da ima program, organizaciju, ideologiju, ideju. Ja to nisam, na žalost, primetio kod toga što oni nazivaju strankom. Hvala vam i pozivam vas da odbijemo ovaj amandman.