Poštovani predsedavajući, poštovane kolege, večite vrednosti su principijelno sporna kategorija, večite vrednosti civilizacije je neko procenio da jesu ili nisu. Stvar je ljudi koji dolaze posle njih da procene da li je to tako ili ne, ali u svakom slučaju su sporne.
Večite vrednosti ili večiti funkcioneri, ma koje kategorije da su, su naročito sporna kategorija. Neki vrlo vešti ljudi na položajima su smislili razno razne načine da postanu, pa da ostanu večiti. Mnoge kadrovske komisije, mnoga tela odlučivanja na fakultetima, univerzitetima, u firmama, u školama, svugde gde postoji rukovođenje na nekom nivou su osmislili raznorazne načine da postanu i ostanu večiti.
Večita funkcija rektora, dekana, direktora, bilo kog rukovodioca je nešto što je nespojivo sa tekovinama civilizacije i nešto što je retrogradna pojava. Zbog toga je ova inicijativa, koja je podneta o autentičnom tumačenju Zakona o visokom školstvu, kojom bi se zakonski ograničilo da se na raznorazne načine, tipa tih dosetki i imenovanja raznih odbora koji će podržati njihovo ostajanje i opstajanje na tim visokim funkcijama, dobra stvar, jer će biti zakonom regulisano, odnosno onemogućeno da preko dva mandata koriste tu privilegiju večitog.
Večiti rukovodilac, naročito visokoškolske ustanove univerziteta ili fakulteta, mislim da je najpogubniji među svim onim večitim direktorima ili političarima, jer visokoškolske ustanove su te koje treba da vuku napred i te koje treba da promovišu znanje, kulturu i napredak jednog društva. Utoliko je važnije da ovom prilikom pokušamo da donesemo odluku kojom se večiti u domenu rektora i dekana na ovaj zakonski način eliminišu.
Mislim da je ovo bio odličan način da se čuvaju kadrovi u bivšem režimu ili u bivšim režimima, tako što se osmisli neka priča koja će napraviti večitog direktora, odnosno večitog dekana ili večitog rektora, tako da oni odrade dva, tri ili četiri mandata na raznorazne dosetke koje su moje kolege pre mene rekle, da se ne ponavljam.
Naročito je važno da oni koji vode visokoškolske ustanove u sferi raznih nauka, a naročito mislim da je to bitno u sferi medicinskih nauka, jer medicina je nešto što život, odnosno zdravlje znači i što strašno brzo ide napred. Nije dobro da neki ljudi koji zasednu na poziciju rektora ili dekana medicinskog fakulteta, a i ostalih fakulteta, naravno, ostanu tamo dugo, jer oni budu uljuškani u svoju fotelju, malo se isključe iz nauke, malo se isključe iz onoga što donosi nauka i onda se lagano zaostaje u tome.
Navešću vam primer, nekih 80-ih godina tamo je krenula priča o citologiji, citogenetici i bilo je tada popularno nazvano „dete iz epruvete“. Svi su tad digli glas protiv te novine u medicini, te novine u genetici. To je čak proglašavano za bogohuljenje ili za nešto što će doneti nesreću čovečanstvu. Sada smo svedoci da veliki broj ljudi, veliki procenat trudnoća nastaje vantelesnom oplodnjom i to je praktično postalo nešto što je rutinski uvedeno u praksu.
Sada je aktuelna borba starih kadrova, da kažem, protiv genetskog inženjerstva na razno raznim nivoima, naročito u poljoprivredi. Bojim se da je to nešto što njima služi za čuvanje stečenih pozicija i za očuvanje nekog njihovog znanja i zvanja koje su dobili, a da se nisu dovoljno uključili u savremene tokove genetskog inženjerstva i genetskih modifikacija. Pa, sa te tačke, svoje tačke još žešće brane te neke nove stavove i nove tendencije u genetici i u razvoju nauke.
S toga, mislim da je jako dobro da se svi kadrovi u naučnim institucijama, a naročito biotehnološkim, medicinskim koji idu značajno brže od tehničkih i društvenih napred, menjaju češće da to bude jedan, dva mandata ovako kako je to i predloženo, jer je to osnovni element progresa i onoga što se zove napredak u civilizacijskim dostignućima i napredak jednog društva u svim oblastima delanja i bitisanja.
Dakle, mislim da je jako važno učiniti sve funkcionere, sve direktore, sve rektore, sve dekane promenljivim kategorijama, da oni ne ostanu i ne postanu večiti ni na jednoj od dodeljenih im funkcija. Hvala.

Zahvaljujem gospodine Radojeviću.
Reč ima narodni poslanik dr Vladimir Pavićević.
Neka se pripremi narodni poslanik Ljubiša Stojmirović.
Izvolite, dr Vladimir Pavićević.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani potpredsedniče Narodne skupštine, gospodine Bečiću, ja smatram da je veoma važno da uvek sa posebnom ozbiljnošću pristupimo raspravama koje se tiču pitanja obrazovanja, a u ovom slučaju pitanja visokog obrazovanja, konkretno autentičnog tumačenja odredbe člana 54. stav 1. Zakona o visokom obrazovanju.
Svoju ozbiljnost u odnosu na ovu oblast i na ovu temu ja sam, ja mislim pokazao i delovanjem zajedno sa narodnim poslanikom Zoranom Živkovićem kada smo mi pripremili uz konsultacije sa ljudima iz naše stranke, jedan program transformacije sistema visokog obrazovanja, koji na čitanje preporučujem svim narodnim poslanicima i svim građanima naše Republike.
Ovde imamo sada jedan slučaj autentičnog tumačenja jednog stava i jednog člana Zakona o visokom obrazovanju. Autentičnim tumačenjem, poštovana gospodo, Narodna skupština nastoji da dodatno pojasni neki stav ili sadržinu nekog člana određenog zakona. Ovde imamo konkretni slučaj da je, narodni poslanik gospodin Orlić, predložio da se donese autentično tumačenje jednog stava, a to autentično tumačenje tiče se, evo, sadržine ovoga stava. Kaže – organ poslovođenja univerziteta je rektor, fakulteta dekan, akademije strukovnih studija predsednik i visoke škole strukovnih studija direktor. Onda imamo jednu rečenicu, kaže – organ poslovođenja bira se na tri godine sa mogućnošću jednog ponovnog izbora.
Za mene, na primer, je sadržina ovog stava, ovog člana i ovako definisana jasna. Ali, mogu da razumem da postoje neki ljudi koji se i u svom praktičnom delanju upravo sa pozicija kojih se tiče ova odredba ponašaju tako da nije njima baš najjasnije da li oni mogu da budu izabrani samo dva puta i da je onda neophodno da Narodna skupština donese autentično tumačenje. Ali, pazite poštovana gospodo, mene to malo podseća, evo, da sad jedan primer ovde navedem.
Na primer, meni je ovo jasni i sada meni deluje ova čitava situacija kao na primer da sada većini nas ovde jeste apsolutno jasno da je danas sreda i sada treba da vidimo šta je sreda. Sad, ja mislim većina zna, sreda je treći dan u sedmici, prvi nakon utorka, na primer, ili drugi nakon ponedeljka, treći nakon nedelje. Sada zamislimo na primer, da postoji neko, evo na primer, profesor Atlagić je diskutovao, pa da pomene prof. Atlagića koji kaže – e, ja baš ne računam, ne brojim dane od nedelje, nego ću da brojim dane od subote. I gospodin Atlagić dođe i kaže – e, pa za mene sreda nije treći dan u nedelji i molim sada autentično tumačenje.
Ja sam saglasan i u takvim slučajevima Narodna skupština treba da donese autentično tumačenje. Onda kada nam se čini da je nešto apsolutno jasno, a vidimo da postoje neki primeri koji nam ukazuju da neko ne razume čak ni ono što je apsolutno jasno, da Narodna skupština treba da donese autentično tumačenje da se to pojasni. Ali, poštovana gospodo, ja smatram da pored donošenja autentičnog tumačenja o nečemu što je jasno, i gospodin Orlić i gospodin Martinović, ali i gospodin Poskurica i gospodin Atlagić, treba ovde, kada govorimo o obrazovanju, a posebno visokom obrazovanju da se bave i nečim što je urgentno.
Šta je urgentno poštovana gospodo, a govorimo o Zakonu o visokom obrazovanju? Urgentno je pitanje uvažavanje principa akademske čestitosti u našem sistemu visokog obrazovanja. Ja se, poštovani gospodine Bečiću, slutim kao i vi, pitam kako to da gospodinu Orliću, na primer, nije palo na pamet, kada je predložio da se donese autentično tumačenje povodom odredbe ovog člana Zakona o visokom obrazovanju, da u nekom od prethodnih članova istog tog zakona nedostaje jedan princip o kome ja želim već sedam, osam meseci, to i predlažem ovde, da se hitno raspravlja, jer dobijamo ukore međunarodnih institucija, međunarodnih organizacija da ne reagujemo na teške prekršaje principa akademske čestitosti. Evo, ja pitam gospodina Orlića i gospodina Martinovića i gospodina Poskuricu i gospodina Atlagića, svu gospodu profesore iz SNS.
Kako to da ne reaguju na nešto što je urgentno, a urgentno reaguju na nešto što je ja mislim jasno, kao što je jasno poštovana gospodo, da je danas sreda i da je sreda treći dan u sedmici, prvi nakon utorka, poštovani gospodine.

Zahvaljujem.
Iako ste pokušali da pominjanjem nekoliko narodnih poslanika dobijete mogućnost za repliku kasnije, mislim da to nije u ovom trenutku moguće.
Reč ima narodni poslanik dr Vladimir Orlić, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SNS.
(Vladimir Pavićević, s mesta: Eto replike.)
Hoćete da kažete da je vaš cilj postignut.
Izvolite gospodine Orliću.

Jeste, eto replike, ali za mene. Da li će biti za druge videćemo. Odgovaram na direktno pitanje gospodine predsedavajući.
Dakle, pitanje – zašto se ne reaguje na nešto što se smatra urgentnim? Reč je opet o nekoj čestitosti, jel tako? Dakle, odgovor crno na belo glasi, ništa nije urgentno samo zato što to bilo koji uvaženi kolega smatra da je urgentno. To samo po sebi nije dovoljno da bi bilo kvalifikovano kao urgentno.
O tom predlogu, ja sam mislim dame i gospodo, već govorio u ovoj sali, poslednji put kada smo ovde bili u društvu ministra prosvete. Mislim da sam tada vrlo jasno kazao da što se mene tiče taj predlog na koji stvarno neću da trošim vreme danas, niti bilo kada, kada nije na dnevnom redu, je potpuno promašena priča pa zbog toga i ne mogu da ga podržim glasanjem, kada pričamo o stavljanju na dnevni red. To tako ostaje sve dok taj predlog ne bude bio bolji, a u čemu može da bude bolji rado ću objasniti izvan sednice na kojoj se raspravlja o nečemu potpuno drugom, onome ko to predlaže.
Zašto reagujemo na vreme kada je reč o zahtevu za autentično tumačenje zakona, konkretno po članu 54. stav 1? Zato što je to naša dužnost i mu tu dužnost u SNS shvatamo vrlo ozbiljno, da reagujemo na vreme. Hvala.

Zahvaljujem gospodine Orliću.
(Vladimir Pavićević, s mesta: Replika.)
Gospodine Pavićeviću, bez obzira što ste se javili za repliku, izlaganje gospodina Orlića ni jednom reči vam ne omogućava da mogu da vam dam repliku.
Videćemo da li će to biti u izlaganju gospodina Poskurice.
Reč ima narodni poslanik Mileta Poskurica.

Valjda neće, nisam sklon da provociram replike.
Da odgovorim na pitanje zašto ne mislimo da je akademska čestitost nešto što je sporno. Ne mislim mi da je to nešto sporno, to treba uvažavati. Ali sam potpuno siguran da oni koji su se ogrešili i uradili treći mandat i da je postojao kodeks akademske čestitosti, oni bi ga prekršili. Jedini su verni kontroli kada bi ga birao ministar, Vlada, neko konkretan, pa dođe biografija, piše dva puta biran, treći put automatski ne može.
To što će on napisati da prima kodeks akademske čestitosti i da neće da ga provuku kao trećeg, on promeni prezime, ili ime fakulteta, nisam bio siguran. To je tako kako je bilo. Zato u principu nisam preferirao takvo rešenje nego sam išao na jedno sasvim određeno i jasno rešenje koje se tiče i vlasničkih odnosa i prava na odlučivanje i unapređivanje mera.
Dekanu više ne možete ništa, njega bira savet fakulteta, šta mu vi možete. Možete da ga molite koliko hoćete, on digne školarinu, može da menja uslove studiranja, a kada studenti štrajkuju, kada dignu glas gde je malo bodova, onda svi idu kod ministra. Ne idu kod dekana. Toliko govori da se to promenilo. Nekada su studenti bili moćni. Ne prizivam ta vremena i način ponašanja, trčali su pred vrata dekana, blokirali institucije. Niti prizivam niti mislim da je to u redu. Nije to ni u svetu normalno.
Neki su dekani podnosili ostavke, nisu imali hrabrosti da se bore. Danas studenti ušablonizirani, samo se tresu i gledaju na sat kada počinju vežbe, predavanja, jer studentu više bodova daju nego ono što usmeno pokažu. Dakle, sistem nije dobar. To je suština. Hvala.

Zahvaljujem gospodine Poskurica.
Nažalost, gospodine Pavićeviću ni u izlaganju gospodina Poskurice nema mogućnosti za vašu repliku.
Gospodin dr Atlagić. Izvolite.

  Evo, gospodine predsedavajući, nemam nameru da izazovem, ovo što rekoste, repliku, ali prosto zbog građana Srbije i zbog prosvetnih radnika koji nas gledaju.
Ja sam citirao već iz rečnika, ovde imam pet rečnika, šta znači čestit, dakle, moralno čist. Svi mi koji smo završili fakultete, a verujem i gospodin docent, smo bar što se tiče društvenih nauka učili pedagogiju. Jedna od nastavnih jedinica tada kada smo slušali jeste bila i ličnost nastavnika.
Kada se govori o ličnosti nastavnika ili profesora centralno mesto stoji - moralno čist. Prema tome, nema čak ni razloga posebno donositi zakon o moralnom čistunstvu. Znači, jedna od karakteristika nastavnika, to smo učili u pedagogiji, a ja verujem da i docent, poštovani docent, pošto je na Fakultetu političkih nauka, da i danas oni slušaju studenti političkih nauka pedagogiju i jedna od osnovnih karakteristika i danas stoji – moralno čist nastavnik. To se podrazumeva.
S tim više, pošto smo to dok je gospodin ministar bio ovde raspravljali, što nema statuta fakulteta, bar se ja nadam, a pregledao jedno dvadesetak, gde ne stoji pored ostalog da ova moralna vrednota nastavnika. To je stvar moralne, stvar ličnosti, a ja znam da ima i onakvih o kojim poštovani docent govori. Hvala lepo.

Zahvaljujem se gospodine Atlagiću.
(Vladimir Pavićević s mesta: Ja sam jedini docent,)
Nažalost, gospodine Pavićeviću reč „docent“ ili naziv „docent“ nije dovoljna za vašu repliku.
Niste jedini docent u Skupštini i ne znam da li je gospodin Atlagić mislio na vas. Zahvaljujem se.
Reč ima prof. dr Janko Veselinović, a neka se pripremi narodni poslanik Borislav Stefanović.