Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, ispred SNS svakako izražavam podršku predlogu da se donese autentično tumačenje na član 54. stav 1. Zakona o visokom obrazovanju, o kom razgovaramo danas. Zahvaljujem kolega iz Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo i za efikasnu obradu ove inicijative, ali i za više nego kvalitetno sačinjen predlog. Ovome se pridružujem još jednom i ovog puta koristim priliku da to uradim lično kao potpisnik inicijative da se ova procedura sprovede.
Dakle, zahvaljujem kolega iz nadležnog skupštinskog odbora što je inicijativa zaista obrađena na kvalitetan način i na vreme. U tom smislu moram da se začudim jer je bilo danas nekih pitanja od strane nekoga u ovoj sali, više nije ni važno koga, da li je urađeno nešto brzo ili nije brzo. Dakle, ako onaj koji je inicirao ovaj postupak nema apsolutno ništa protiv postignute dinamike, ne vidim što bi se u njegovo ime žalio neko drugi. Ali, dobro, o tom potom, na temu šta smo sve čuli danas.
Još jednom, reč je o predlogu da se donese autentično tumačenje kako bi se crno na belo razlučilo da li organ poslovođenja visokoškolske ustanove ima pravo na ukupno dva mandata, kako stoji u zakonu, u članu 54. u stavu 1, ili je možda drugačije, za šta se izgleda nije do kraja moglo naći razumevanja u praksi. Na šta mislimo čuli smo na samom početku u obrazloženju ovog predloga, ali još jednom – misli se na to da se u praksi dešavalo, i to ne mali broj puta, da se organi poslovođenja na visokoškolskim ustanovama biraju u trećem, četvrtom, pa čak i u većem broju mandata. Razlozi za to i opravdanja koja su se pri tom čula bila su zaista razna, upotrebiću izraz vrlo maštovita.
Najčešći je bio slučaj da su se pozivali prilikom kandidatura na promenu zakona. Dakle, kada se promeni makar jedno slovo, bilo koji deo zakona koji propisuje ovu materiju, kaže se – aha, novi zakon, dakle, resetujemo broj mandata i broji se ispočetka, sve ispočetka. Drugi slučaj koji se najčešće sretao u praksi je tumačenje da zakon kaže – dva puta može mandat vezano, odnosno sukscesivno, pa ako se napravi pauza, onda može opet, što naravno ne stoji u zakonu i naravno da nije intencija sa kojom je ovo rešenje pisano. Bilo je tu i raznih drugih primera iz sfere onoga što se može čak nazvati i komičnim. Mislim da je kolega Jovanović upotrebio reči – pravni nosensi su u pitanju. Da se promeni ime visokoškolske ustanove, pa da se onda kaže – ovo su sada mandati organa poslovođenja na potpuno drugoj ustanovi, ili se promeni lično ime čoveka koji se nalazi u poziciji da se kandiduje treći, četvrti ili koji već put. Svakako, slažem se, ni jedno ni drugo ne znači da je promenom imena reč o novoj instituciji, niti o novoj osobi. Međutim, i to se u praksi dešavalo.
Dokazi da je to tako. Dokazi, dame i gospodo narodni poslanici, nalaze se svuda oko nas. Ja ću se pozvati na jedan novinski natpis iz februara ove godine, otprilike baš iz onog perioda kada je ova inicijativa stigla u Narodnu skupštinu, gde se priča o ovom problemu, o različitim slučajevima koji se sreću u praksi i gde reči jednog dekana fakulteta koji pripada Beogradskom univerzitetu bivaju navedene kao citat: „Ne, mi mislimo da nije u pravu onaj ko shvata zakon tako doslovno da je reč o dva mandata ukupno. Ne, mi mislimo da nije u pravu ministarstvo kada nam sugeriše da to mora tako da se razume, mi smatramo da je to drugačije.“ Gde ćete bolji dokaz od toga da mi imamo praktičan problem, crno na belo. Ljudi tvrde da ima prostora za kreativno tumačenje i neko alternativno razumevanje.
Kad smo kod toga, nadovezao bih se na reči uvaženih kolega koji su diskutovali o ovom pitanju danas i svakako zahvalio svima koji su izrazili podršku predlogu da se ovo autentično tumačenje donese na način kako je to predložio nadležni odbor.
Međutim, moram da izvršim jednu korekciju sa svoje strane, da intervenišem, čisto da bi smo sprečili da se ogrešimo o bilo koga. Konkretno mislim na mogućnost da se ogrešimo o Ministarstvo. Nije, dakle, nikakv greh Ministarstva u ovom slučaju. Sve što se može nazvati grehom pada isključivo na teret onoga koji je zbog sopstvenog interesa da se bavi kreativnim tumačenjem posezao za tim. Ministarstvo je ukazivalo na ovaj problem još mesec dana pre ovog novinskog napisa o kom sam sada govorio. U januaru mesecu Ministarstvo je uputilo dopis visokoškolskim ustanovama i reklo – ljudi, molim vas, obratite pažnju, praksa nam nije dobra, u Zakonu stoji drugačije.
Upravo kao odgovor na takav apel, dopis Ministarstva, dobili smo ove reči koje sam malopre naveo. Uz njih još dodatno, citiram, kaže dekan jednog fakulteta, ozbiljnog fakulteta pri Beogradskom univerzitetu: „Nijedan ministar nije pravno lice da tumači zakon, zna se ko to tumači, valjda to radi Zakonodavni odbor pri Skupštini i ne može ministar nama da sugeriše kako ćemo mi to da razumemo“.
Kada ovo kaže neko ko je dekan fakulteta, šta je onda logična reakcija? U redu, hajde onda onaj ko je vlastan da da autentično tumačenje da im odagna sve eventualno prisutne nedoumice. Mi to, dame i gospodo narodni poslanici, upravo i radimo.
Dakle, još jednom, problema koji su prisutni u praksi. Dakle, ne obrazlažemo mi šta je Ministarstvo želelo ili nije želelo da kaže. Mi se bavimo zaštitom zakona. Ova podrška koju iskazujem predlogu, ispred SNS, samo je i isključivo posledica principijelnog stava, da se zaštiti zakon, da se zaštiti princip vladavine prava, ono što bi trebalo svima nama da bude važno. Pod rizikom da koristim previše teške reči, da bude svetinja, ako hoćemo da imamo ozbiljno uređen sistem i ono što zaslužuje da se naziva državom, da se zaštiti princip, da se zaštiti zakon i da se zaštiti vladavina prava.
Kada o tome govorimo, svakako postoji interes da se sa jedne strane reše svi problemi iz prakse, pa videli ste već kako kreativna tumačenja su bila u prilici da se pronađu, ono što je, mislim, Paskal jednom opisao metaforom - sa one strane Pirineja što je uobičajeno, to je ovamo potpuno neprihvatljivo. Dakle, to u uređenom sistemu tako ne može i to je više nego jasno. Mislim da se oko toga razumemo svi.
Gde nailazimo na nerazumevanje, to je izgleda problem sa kojim ćemo mi morati da se borimo verovatno još dugo vremena u ovoj sali. Bog zna koliko će vremena da protekne dok ga, nadam se, jednom ne rešimo na način kako dolikuje, a to je da se opet po ovakvim pitanjima radi - šta? Plasira jeftina dnevna politika, omalovažavaju politički neistomišljenici, po ovakvim pitanjima, opet. Zašto zaboga i dokle zaboga? Dakle, mi možemo o jednoj stvari, koja je više nego jasna, da diskutujemo ceo dan i da ne bude ni najmanjeg problema, dok reč u sali ne dođe do predstavnika određene poslaničke grupe. Jel vam to govori nešto? Izvlačimo li kakve zaključke? Zašto mi imamo takvu praksu konstantno? Šta se to, zaboga, dogodilo danas ponovo?
Dakle, sugerisano je ovde, pazite sada, da je ovo predlog koji se daje iz nekih ličnih interesa, da je ovo predlog koji je usmeren ka nekim pojedinačnim slučajevima, da nema previše razloga da se uopšte donese ovakvo tumačenje itd. Pritom, onaj koji izgovori ovakve reči bude jedini, ali pazite, jedini u sali danas, koji je ovo pitanje personalizovao. Dakle, dok se mi bavimo zaštitom principa i zakona, jedini ko ovo svede na nivo nekog ličnog obračuna, odnosno apostrofiranja određenog lica bude onaj koji će nama zameriti da se bavimo pojedinačnim slučajevima, nonses potpuni.
Da ne bude da ima bilo kakve veze s tim da li je ovaj ili onaj čovek bio učesnik na nekom mitingu ili govorio, obratite pažnju, dame i gospodo, na sledeću činjenicu. Nama je danas ovde stavljeno na teret, uz pokušaj jedne potpuno lične diskvalifikacije, što je apsolutno neprimeren pristup, da se mi bavimo, da kažem, neodgovarajućim pristupom zbog toga što je, potpuno van teme, nekada po pitanju nekog drugog slučaja u ovoj Narodnoj skupštini, zamislite, većina narodnih poslanika glasala za određeno lice.
Sada moram da podsetim, ako žele da raspravljamo o ovome danas ili bilo kada, uvažene kolege da pronađu stenogram ili da pogledaju snimak pa da kažu sami da li sam tada ja, govoreći ispred SNS, izgovorio bukvalno reči: „Ne pozivam da se glasa za to lice, kako god se zvalo, ni za ono drugo koje je bilo kontra predlog. Pozivam narodne poslanike da glasaju kako sami misle da je ispravno.“ Pa jel onda pošteno, jel korektno, je li ljudski da nam se stavlja na teret nešto što apsolutno ne stoji? A ima li to bilo kakve veze sa korektnim i poštenim od strane onih kojima je očigledno bitno samo da se što bolje isvađaju? Možda je ovo sad pitanje koje postavljam više sebi. Ne očekujem da ću da dobijem odgovarajući sluh i razumevanje s druge strane.
Dalje, da li je nekog izabrala SNS ili Narodna skupština, to je već pitanje razumevanja koncepta kako ovo mesto funkcioniše. Slažem se sa uvaženim kolegom Mijatovićem da mi hronično patimo od nekog banalizovanja i priča koje uopšte nisu za Narodnu skupštinu Republike Srbije, već su pre svega za partijske skupove. Bojim se, nećemo moći da napravimo kvalitativni iskorak u odnosu na ono što se nazivalo lošom praksom u političkom životu Srbije, sve dok postoje oni koji apsolutno ne razumeju da takva vrsta pristupa, hronična potreba da se obračunavamo ne donosi ništa dobro, da nećemo biti ni uređenije društvo, ni stabilniji sistem, niti ćemo biti bolji ljudi. Naprotiv, dok budemo konstantno imali potrebu da se međusobno obračunavamo, svađamo, jedni drugima nešto prebacujemo, samo zato da se pokaže da, eto, neka politička snaga nije dobra, bez obzira da li je pitanje bilo u vezi sa tim ili ne.
Dakle, ako ćemo da se bavimo zaštitom prava, ako ćemo da se bavimo zaštitom zakona, što je, podsećam još jednom, glavni interes nas koji podržavamo predlog da se donose ovako autentično tumačenje i koji smo i inicirali da se ovo danas na dnevnom redu nađe, možemo da se ponašamo samo na jedan način, da zakon tretiramo onako kako zaslužuje, da se prema njemu zaista odnosimo kao prema onome što čini duh i um razboritog čoveka i merilo pravde i nepravde, kao što je rekao Ciceron.
Pozivam one koji verovatno zbog tereta koji im donosi sopstvena politička praksa da se ne odnose prema zakonima kao prema svetinji, već da ih sami tumače i primenjuju kreativno shodno partikularnim interesima, bilo strogo ličnim ili političkim, sopstvenim ili stranke kojoj pripadaju, dakle, da ipak korigujemo percepciju, da uozbiljimo odnos i da, kada su na dnevnom redu pitanja kao što je ovo danas, postignemo saglasnost, da dovedemo ovo do kraja onako kako dolikuje i na kraju da glasamo, kako je zapravo jedino i logično. Hvala.