Zahvaljujem gospodine Milićeviću.
Poštovani narodni poslanici, u skladu sa članom 87. Poslovnika Narodne skupštine sada određujem pauzu do 15,45 časova i molim šefove poslaničkih grupa da pozovu narodne poslanike da prisustvuju Posebnoj sednici Narodne skupštine na kojoj će se obratiti predsednik Republike Italije, gospodin Serđo Matarela i sa radom Devete sednice Prvog redovnog zasedanja nastavljamo odmah po završetku Posebne sednice. Zahvaljujem.
(Posle pauze)

Nastavljamo sa radom.
Reč ima narodni poslanik Ivan Jovanović. Nije u sali.
Narodni poslanik Neđo Jovanović nije tu.
Reč ima narodna poslanica Gordana Čomić. Izvolite.

  Zahvaljujem.
Zakon o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, koji je pred nama, pred nama je sa idealnim razlozima da bude dobro kritikovan. Pre šest meseci, odnosno pre godinu dana ovde smo slušali slatke reči o tome da će preko 526 preduzeća koja nisu uspela u privatizaciji da budu privatizovani jer je problem zakon. Onda smo se suočili sa realnošću, pa videli da to baš i ne ide tako i da postoje, nažalost, razlozi zašto nije uspela privatizacija. Kada bi se htela u samo jednoj slikovitoj rečenici opisati sadržina ovog predloga, onda on glasi – sad ćemo završiti, samo da produžimo rok.
Imam potpuno razumevanje za ministra privrede i smatram da ovoj temi zaista svi moramo prići na najozbiljniji mogući način. Dve stvari mi je drago čuti. Danas ovde ima vrlo malo tonova zle volje prema privatizaciji uopšte i vrlo malo negativnog. Ima realnosti i ima svesti o tome da možda različito vidimo uspeh primene ovog zakona, ali da će neki ljudi na kraju ostati bez posla, o tome se slažemo. To je zajednička briga, nema veze ko je vlast, a ko je opozicija. Baš zato mislim da treba pažljivo saslušati drugačiju reč i drugačije mišljenje.
Imam samo dva pitanja, dve molbe, zahteva. Prvi se tiče kriterijuma ko će biti odabran da bude na nekakvom spisku do 31. oktobra, odnosno godinu dana. Ključ minimalne odbrane vladavine prava je u tome da vi znate, ne sada da mi odgovorite, nego da znate da odgovorite bilo kada da vas bilo ko pita. Ako toga ne bude, onda će to biti privatan dogovor neformalno moćnih ljudi koji su jedni drugima dostavljali spiskove. Ja ne želim da se to desi, jer to nikome nije na korist.
Drugo jasno pitanje koje morate da imate, ne danas za mene, ali generalno, je način na koji je unešen problem sa imovinom na teritoriji Kosova i Metohije. Imamo problem sa saglasnošću sa Ustavom. Imamo problem jer u obrazloženju piše da ovako moramo da rešavamo jer je Kosovska agencija za privatizaciju uzurpirala imovinu i prava na koja mi polažemo pravo.
Zašto smatram da treba imati jasan odgovor na to pitanje? Zato da ne bude interpretacije da je to tačka kojom se ometa normalizacija Beograda i Prištine, da je to namerno unošenje jedne odredbe u zakon da bi se imalo opravdanje i dobar izgovor zašto se neki dobri procesi ne dešavaju. Ja želim jasan, javan, čist spisak o tome kako je doneta odluka, ko je tu i zašto je nešto strateško, kao i jasan odgovor o tome na koji način ako ovo što je upisano u Zakonu o privatizaciji na Kosovu i Metohiji utiče na proces normalizacije? Sve manje od toga, ponavljam, ne sada i ne ovde, biće zajednička šteta, kako god neko posle vas ili neko danas s vama interpretirao odgovornost za stanje u kojem se nalaze preduzeća koja se ne mogu privatizovati.
Zašto kažem da mi je drago da ima manje tonova negativnog u privatizaciji? Zato što je potrebno da se suočimo sa realnošću. Zato što kada je privatizacija počela, kako je rekao jedan moj poznanik na internetu, ona je samo upalila svetlo nad privredom koja 10 godina nije izvozila, nad privredom koja je za 10 godina stigla do 214% javnog duga, nad privredom koja nije radila. Privatizacija je samo upalila svetlo, a ja se nadam da ćemo je zajedno, a mi iz DS svakako, osvetliti tako da što veći broj ljudi ima koristi od dobrih rešenja u preduzećima u restrukturiranju, odnosno od primene ovog zakona.
Dok ne vidimo jasne odgovore, ne verujem da ja mogu da dam svoj glas za ovakav zakon.

Zahvaljujem, gospođo Čomić.
Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić.
Izvolite, gospodine Arsiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, pažljivo sam pratio ovu diskusiju o privatizaciji, odnosno o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji. Ja bih zamolio kolege poslanike da u nekim svojim budućim diskusijama ne vređaju inteligenciju ljudskog roda i da predstavljaju prodaju „Maksija“ „Delezu“ kao veliku investiciju. Prodali smo preduzeće koje se bavi uslugom. Znači, tu nema proizvodnje i nema novih radnih mesta. Predstavljati to kao stranu investiciju, lično mene vređa. Prodaja imovine nisu strane investicije. Nešto ste prodali, novac potrošili i tu je kraj.
Neko je spomenuo da ako nastavimo ovako da će u Srbiji poslednji ko izađe da ugasi svetlo. Srbija je bila do 2012. godine na tom putu i uskoro ću da vam kažem kako se sprovodila privatizacija, postojalo je više modela, kako se značajna imovina preduzeća pljačkala i kako je u međuvremenu 400.000 ljudi ostalo bez posla.
Isto tako, ja mogu da prihvatim da su greške postojale. Ali, kada nešto radite pa pogrešite, nije strašno. Ali, ovo što se dešavalo sa srpskom privredom, sa subjektima privatizacije, to nije greška, nego isključiva namera. Nemojte da se pod izgovorom greške i političkom cenom koju je neko platio na izborima zaklanjate. Koga je briga za vašu političku cenu plaćenu na izborima kada su ljudi ostajali bez posla? Još uvek onima koji su sprovodili takvu jednu politiku u dobrom delu ni dlaka s glave ne fali. Neki bivši ministri koji su dolazili iz jednog grada iz Šumadije sa jednom gitarom, danas se predstavljaju kao uspešni biznismeni na Kopaoniku.
Danas nam sole pamet neki bivši potpredsednici vlada, kao ugledni profesori, šta treba da radimo, a pokazali su šta su uradili. Pod izgovorom kritike budite makar malo iskreni prema sebi da kažete – nisu u pravu oni koji su vršili vlast, a imali su vaše poverenje kao narodnih poslanika. Ne znam kako pojedine kolege poslanici doživljavaju politiku, ali ja ne doživljavam da je u politici sve dozvoljeno i da poslanik, bilo koji ministar, bilo koji predsednik opštine, bilo koji republički, lokalni ili pokrajinski funkcioner ima pravo da laže, da zna da laže samo da bi dobio političke poene.
Čuo sam dosta toga kada su bile predlagane izmene i dopune nekih zakona da se stave na dnevni red, ali hajdemo redom. Šta je problem sa preduzećima koja su u restrukturiranju, koja su privatizovana pa vraćena državi, sa preduzećima koja su u nekom određenom trenutku bila planirana za privatizaciju?
Ajmo malo o tim preduzećima prvo koja su trebala da budu privatizovana, evo, do dana današnjeg nisu. Konstantno su beležila gubitke u svom radu. Izgovor je bio da se kupuje socijalni mir. Da se kupovao socijalni mir i da se brinulo o radnicima, ne bi bile tolike plate rukovodstvu tih preduzeća. Te plate su im davale sve vlade do 2012. godine. Koji su ekonomski efekti te politika koje su ta rukovodstva sprovodila? Užasni. Ja tu politiku, da sam na vašem mestu poslanika bivšeg režima, ne bih mogao da branim. Moje vaspitanje mi ne bi dozvolilo da branim. To je vaš problem.
Sada je, navodno, priča za radnike briga, a nije bilo briga kada su se ovde u Skupštini donosili zakoni da je početna vrednost kapitala jednog preduzeća 20% od knjigovodstvene vrednosti preduzeća. Znači, nešto što košta 100 miliona dinara, knjigovodstveno košta deset, a početna cena je dva. Vratićemo se i na Železaru. Odlično ste me podsetili. Vratićemo se i na Železaru i na 2003, i na 2012. i na 2011. godinu i kako smo tu dobili isto gubitke.
Samo vi tražite teme. Za svaku vašu temu imamo odgovore kako ste vodili državu. Šta se dešavalo tada? Kupovali su jeftino preduzeća, negde za gotov novac. Znači, odmah su raspolagali kompletnom imovinom. Tu kompletnu imovinu su rasprodavali po višestruko većim cenama nego što su je kupili od države. Ni to nije strašno, pod jednim uslovom, da su brinuli o radnicima. Ne, bilo je u interesu samo da se što više novca stavi u džep. Onda dolazimo do toga da su zakoni pisani do 2012. godine za jednu usku grupu ljudi.
Drugi način privatizacije jeste bio na odložen rok od pet godina. Kako su to radili? Zaključivali su sporazume o dokapitalizaciji sa Agencijom za privatizaciju. Kako se to završavalo? Tako što su, uz saglasnost Agencije, subjekte privatizacije zaduživali na tržištu, novac ispumpavali u povezana lica. Evo, ja ću da navedem kako to izgleda u praksi.
Recimo, evo, kolega, nemojte da mislite da se na vas odnosi, gospodine Veselinoviću, ali recimo da imate tri preduzeća. Jedno vaše preduzeće, ili vi lično, kupi nešto iz privatizacije za mali novac i odmah kreće sa rasprodavanjem imovine, pa čak i gotovog novca koje to preduzeće ima. Onda, ta sredstva koja ste prikupili transakcijama novčanim sa profakturama uplatite svom drugom preduzeću pa opet sa transakcijama prebacite trećem preduzeću. U međuvremenu, pošto nije preduzeće bilo 60 dana u blokadi, ono drugo koje je dobilo predmet privatizacije sredstva, oglasite stečaj. Ne prijavite dugovanja, ne prijavite potraživanja, pozovete Agenciju, prethodno završite stečaj drugog preduzeća, pozovete Agenciju i kažete – ja neću ovo da privatizujem, vraćam vam. Kako? U dugovima. Novac je kod trećeg preduzeća. Šta može da uradi poverenik kapitala? Ništa. Da pojuri dugove? Pa, oni se nalaze kod preduzeća koje je u međuvremenu ugašeno. Dužnik je mrtav, nema naslednika, nema ničega.
Tako se arčio kapital koji je stvaran 50 godina. Zašto? Zato što je bilo moguće jeftino kupiti. Zato što se kupovalo za vrlo malo novca. Evo, ta čuvena priča oko Sartida, to vam je isto jedan dobar primer. Preduzeće koje je dugovalo najviše domaćim bankama, oko milijardu i 200 miliona dolara. Onda taj čuveni profesor sa univerziteta, pod jako sumnjivim okolnostima, kao direktor Agencije za sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka otpiše Sartidu sve dugove. Ali, da bi to bilo makar malo dovedeno u jednu zakonsku formu, sačeka da se nenadležni sud u Beogradu, a ne nadležni trgovinski sud u Požarevcu zaključi ugovor sa US Steel. Kada je zaključen ugovor da se Sartid proda za 25 miliona evra, odnosno 35 miliona dolara, onda taj čuveni profesor otpisuje milijardu dolara dugova domaćih banaka. Onda je neko došao u posed jedne jako velike i skupe imovine, za mali novac. Radio je tu koliko je radio, procenjuje da mu se više ne isplati i onda čuje da Vlada Borisa Tadića kaže – mi to kupujemo za jedan dolar da bi imali socijalni mir. Nije tačno. Kupili smo za mnogo više para. Na ugovoru je pisalo jedan dolar ili jedan evro, ne sećam se više ni ja. Nasledili smo 300 miliona dugova, US Steel-a u Sartidu. Znači, mi smo to preduzeće platili, koja je bila naša imovina, 275 miliona evra plus jedan evro.
E, tako su to radile demokratske vlade od 5. oktobra naovamo. Jel ih briga za radnike? Evo primer Tigar. Prodat je onaj koji je proizvodio automobilski program, ostalo je nešto drugo, tamo radi 500 radnika, do 2011. godine konstantan gubitak. Možete da negodujete, imate završne račune pa proverite. Zašto? Zato što se o tom preduzeću starao jedan bivši ministar i jedan bivši poslanik. Znate zbog čega? Nije ga bilo briga za 500 radnika koji rade u Tigru. Bilo ga je briga kako će Tigar da dođe u stečaj da bi se na jeftin način kupilo odmaralište koje pripada tom istom Tigru. Veliki stručnjak. Narod mu je dao nadimak „derikoža“, „vojvoda od Meridijan banke“.
Vi mislite da su primeri Sartida i Tigra usamljeni. Nažalost, nisu. Imamo tu priču i oko privatizacije putarskih preduzeća. Pa to je onaj model o kome sam vam malopre pričao - kako ćemo kroz finansijske transakcije da opljačkamo preduzeća koja su kupljena za malo novca.
Da stvar bude još gora, taj koji je smislio taj plan nije hteo na ovome da se zaustavi. Ta preduzeća su, pod izgovorom da treba sačuvati radna mesta, vraćena državi, država se i dalje zaduživala, država je i dalje plaćala nesposobno i lopovsko rukovodstvo u tim preduzećima, ogromne količine novca. Zašto? Da bi na red došlo i ono preduzeće koje je zdravo i ono koje još uvek radi, da bi i ona imala istu sudbinu kao i ova prva preduzeća koja su privatizovana. Valjda je moj kolega poslanik, kada je govorio o gašenju svetla, mislio na taj plan, da onaj koji zadnji izađe iz Srbije ugasi svetlo ovde. Samo vam je malo, čini mi se, Vlada Aleksandra Vučića tu pokvarila račun, pa gašenja svetla neće biti, a neće više biti ni takvih privatizacija.
Odgovore na pitanja nemate. Kako to da taj „Tigar“ 2011. godine beleži gubitke, 2012. godine ima dobit, 2013. godine ima dobit, 2014. godine ima dobit, da isplaćuje plate za 500 radnika, da im redovno uplaćuju doprinose i da državi izmiruju obaveze.
Kako to niste mogli da rešite problem „Sartida“, kako treba? Mnogo su oni koji su vršili vlast u Srbiji zla naneli građanima. Mislim da ni mi sami nismo toga svesni koliko je toga. Mogu danima da vam nabrajam preduzeća koja su na ovaj način upropašćena. Hoćemo „Minel“ iz Mladenovca, preduzeće koje je radilo, koje je imalo proizvodnju, koje je imalo ugovore, sada je opterećeno sa 50 miliona evra dugova i u restrukturiranju je. Gde je tih 50 miliona evra? Jesu radnici dobili za plate? Nisu. Završila su kod drugog preduzeća, drugo uplatilo trećem, pa je u međuvremenu drugo ugašeno i tako u krug. Sada je država to dobila da rešava. To sada mora da rešava ova Vlada.
Baš bih voleo, da kad računate koliki nam je javni dug pa govorite neistine, uzmete papir i olovku pa izračunate koliko nam je uvećan javni dug na ime preduzeća koja su bila privatizovana, onda vraćena državi, a u međuvremenu opljačkana. Da se neko brine o ovim građanima, ne bismo danas imali ovakav zakon.
Ja bih voleo da vidim, predložiću ga za Nobelovu nagradu, neka ga Vlada Republike Srbije predloži za Nobelovu nagradu, ako može ova preduzeća bez ovog zakona da izvuče iz svih problema u koja su bila dovedena od 2001. godine na ovamo sa kriznim štabovima, sa ministrima koji su došli u Skupštinu sa gitarom, a sada su ugledni biznismeni, sa profesorima koji su bili potpredsednici Vlade, pa su nam uništili finansijski sektor, pa sada neko kaže – nemojte da radite za strane banke. Pa, ne radimo mi za st rane banke. Vi ste domaće pozatvarali. O čemu govorite? Postali smo svi kao država taoci stranih banaka. Pa, nije to ova Vlada nas dovela do ove situacije, nego vlade i Vojislava Koštunice i Borisa Tadića, sve vlade do 2012. godine.
Vlada Aleksandra Vučića rešava probleme i nemojte kada dobacujete da se identifikujete sa onim kada sam rekao da u politici nije moralno lagati, jer znate istinu. Kada znate istinu, laž je još gora. Zato ćemo mi bez problema da glasamo za ove zakone, da vidimo šta možemo od ovih preduzeća da spasemo, za razliku od onih koji su hteli da ugase svetlo i u tim preduzećima i u Srbiji.

Zahvaljujem gospodine Arsiću.
Reč ima prof. dr Janko Veselinović, pretpostavljam replika na pominjanje predsednika stranke. Izvolite.

Hvala predsedavajući.
Naravno, da ne repliciram na onaj deo na pominjanje mog imena jer se zaista nisam prepoznao, što je gospodin Arsić rekao. Međutim, gospodin Arsića bih podsetio da taj iz „Meridijan banke“, kako ga je nazvao, da vam je on sada savetnik za privatizaciju „Telekoma“. Aleksandar Vučić je Lazaro izabrao za privatizacionog savetnika, gospodina Đelića, jedna stvar.
Druga stvar, nesposobna i lopovska preduzeća i nesposobni lopovski rukovodioci, pa ti su vam sada svi rukovodioci po raznim ministarstvima, razni kadrovi G17. Pa, ne možete vrata otvoriti od njih.
Ko je u zatvoru? Ko je u zatvoru od 24 privatizacije? Gutate knedle, gospodine Arsiću. I, dan i noć je Aleksandar Vučić pričao o 24 privatizacije i o 24 lopovske privatizacije. Ništa od toga. Niko nije uhapšen i danas gospodin Arsić priča jednu bajku koju su već svi zaboravili. Pričate bajke, gospodine Arsiću. Dvadeset posto knjigovodstvene vrednosti, pa sam gospodin Vučić je rekao da bi bio srećan kad bi neko za jedan dinar kupio Železaru, zato sam vam i pominjao Železaru.
I, vi bi sigurno bili srećni kada bi neko za jedan posto knjigovodstvene vrednosti kupio ovih 500 i nešto preduzeća. Ko može da privatizuje po knjigovodstvenoj vrednosti preduzeća koja su u kolapsu? Rezultatima raznih vlada od Mirka Cvetkovića do Vlade Mirka Marjanovića. Ako hoćete možemo i obrnuto gospodine Arsiću.

Zahvaljujem se gospodine Veselinoviću.
Da, gospodine Arsiću imate pravo na repliku, ali pre toga reč ima ministar Željko Sertić. Izvolite.

Molim vas, samo radi razjašnjenja, kada je „Telekom Srbije“ objavio javni poziv za prikupljanje ponuda za privatizacionog savetnika, javila se kompanija „Lazar Fres“, pobedila na tom konkursu, dala validna dokumenta, garancije i sve ostalo što ide u tom procesu. Gospodin Đelić, pročitao sam u medijima da radi u toj kompaniji i to nikakve veze nema sa tim jer kompletan deo posla radi potpuno jedna druga ekipa i nikada nije bio niti u Vladi Srbije niti u Ministarstvu niti u „Telekomu“, on lično na bilo koji način, a to je privatna kompanija koja bira svoj način funkcionisanja i rada. Za nas je važno da je validna, da može da uradi svoj posao, a da li su novinski članci u kojima se kaže da je gospodin Đelić tamo zaposlen ili nije, o tome zaista ne možemo da pričamo. U zvaničnom procesu nigde gospodina Đelića nema u tom postupku.

Zahvaljujem gospodine Sertiću.
Reč ima, pravo na repliku gospodin Veroljub Arsić, na pominjanje vašeg imena.