Zahvaljujem.
Reč ima ministar.

Ja se nadam da ste bili danas prisutni u sali za vreme mog obraćanja ili obrazlaganja  zašto smo zamolili Skupštinu da prihvati ove izmene i dopune Zakona o privatizaciji i Zakona o standardizaciji, jer vi ste sada upravo pobrojali 90% onoga na šta sam odgovor već dao. Mogu da ponovim, a možete i vi da uzmete stenogram, pa da pročitate. To je stvar vašeg ličnog odnosa.
Ali, ne mogu a da ne odgovorim na vaše osnovno pitanje – šta nije urađeno u ovom periodu, jer sam vrlo detaljno obrazložio šta smo zatekli u avgustu mesecu prošle godine, a pogotovo 3. septembra, kada sam ja postao ministar. Detaljno sam obrazložio koliko je pravnih poslova učinjeno, koliko je poslova učinjeno u kompanijama da ih postavimo na noge da mogu da doći u proces privatizacije i nabrojao sam od „Galenike“, od „Jumka“, od „Simpa“, od „Petrohemije“, od „Železare“, itd. To su konkretni podaci gde možete da vidite u APR, u bilansima preduzeća šta je urađeno u poslednjih godinu i nešto malo više.
Sa druge strane, rekao sam vam da smo održali na stotine sastanaka sa sindikatima, sa pojedinačnim preduzećima, sa investitorima, pokušavajući da nađemo adekvatan model upravo kako bismo rešili probleme u kojima smo se nalazili.
Objavili smo 12 dokumentacija, odnosno 12 privatizacija. Dve su već završene i još 20 i nešto će biti objavljeno ove nedelje. Među tih četrdesetak objavljenih privatizacija biće i kompanija koju ste spomenuli - „Industrija plemenitih metala“ u Majdanpeku sa 340 i nešto zaposlenih.
Dakle, ono što je premijer obećao, to će biti ispunjeno, jer ćete imati u naredna dva tri dana priliku da vidite. Imamo i zainteresovane kupce za kompaniju, ja se iskreno nadam da ćemo taj proces završiti uspešno, ukoliko kupci budu zainteresovani da prema uslovima koje bude Agencija za privatizaciju i Vlada Srbije postavila da se, dakle prema svim pozitivnim zakonskim propisima, taj proces dovede do kraja. Mislim da je to jedna od veoma važnih stvari koje ste želeli da čujete i dao sam vam odgovor.
Ono što jeste ostalo pitanje. Vi ste spomenuli Međunarodni monetarni fond, kao neku vrhovnu vlast koja nama deli packe, ako nešto ne uradimo. Pre svega, treba da znate da aranžman sa MMF je na dobrovoljnoj bazi. Međunarodni monetarni fond nije svetski policajac koji deli packe. Vi možete da uđete u aranžman sa njima ili ne morate. Mi smo se odlučili da uđemo, jer nam treba njihova podrška u svim procesima reformi, kao i podrška Svetske banke, da bismo učinili ambijent poslovanja u zemlji atraktivnim i za investitore, ne samo za strane nego i za domaće, da bi smo oslobodili sektor malih privrednih društava da najbolje moguće radi i funkcioniše, da bi smo osposobili naše institucije da budu, u meri primenljivoj za podržavanje razvoja privrede i održivih ekonomskih programa, namenjena njima.
Dakle, taj isti MMF, koga ste vi na takav način nazvali, a ja kažem da je partner države Srbije, je dao pozitivnu ocenu kvartala ispunjenih obaveza koje smo imali. Dakle, u martu mesecu smo dobili prvo aranžman, a sada posle prvog kvartala smo imali prvu proveru, to znate da je bilo već u medijima itd, dakle potpuno pozitivno mišljenje.
Da li postoje stvari koje se, upravo vam to govorim zbog toga što ste vi apostrofirali da nešto nije urađeno, to su stvari dogovora. Kada sedimo i razgovaramo zašto možda neki rok nije urađen u datom momentu, imate adekvatno obrazloženje, sedite sa živim ljudima i razgovarate, koji su ekonomisti, koji nisu političari, kada pričate o uslovima i dinamici sprovođenja određenih obaveza, vi dođete do zajedničkog zaključka da čak onda i ako nešto nije urađeno u vremenu ili terminu koji je bio predviđen, a biće urađen ili će na neki drugi način efekti sprovedenih mera koje trebaju da, kažem, zatvore taj neki dogovoreni aranžman biti sprovedeni, onda nemamo problem sa njima i videli ste da smo dobili potpunu pozitivnu ocenu.
Ovih predviđenih 17 preduzeća ne mogu da uđu u Zakon, jer Zakon kaže drugačije da mora da bude široki, da ne može da bude opredeljen da se citira pojedinačno. Vlada Srbije će doneti odluku. Inače, ovih predviđenih 17 preduzeća, za koje ćemo odluku doneti na prvoj sednici Vlade, nakon izglasavanja ovde u skupštini i postajanje punovažnog Zakona, duguju negde oko 2,5 milijarde evra. To je direktan podatak na ovo što ste odgovorili. Dakle, preko 21 hiljada zaposlenih i orijentacioni dug. S tim, što računajte da samo jedna kompanija ima preko milijardu duga, a to je RTB Bor. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Olivera Pauljeskić. Izvolite.

Zahvaljujem, predsednice.
Poštovani ministre sa saradnicima, uvaženi direktore Agencije za privatizaciju, kolege poslanici, poštovani građani Srbije, moje izlaganje će se danas odnositi na Zakon o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji.
Prošle godine kada smo donosili Zakon o privatizaciji, imali smo 144 preduzeća u restrukturiranju i ta preduzeća su na određen zakonski način zaštićena od prinudne naplate poverilaca. Od 144 preduzeća, 40 je otišlo u stečaj. Ostalim preduzećima, po Zakonu o privatizaciji, 31. maja ističe zaštita od poverilaca. Zato je Vlada donela odluku o subjektima privatizacije od strateškog značaja. Do godinu dana će biti produžena zaštita od poverilaca za 17 najvažnijih preduzeća u restrukturiranju.
Među njima je i „Azotara“, „Petrohemija“, Javno preduzeće za podzemnu eksploataciju uglja „Resavica, FAP i još mnoga druga preduzeća, odnosno preduzeća koja zapošljavaju oko 25 hiljada radnika, te bi odlazak u stečaj ovih preduzeća i gubitak posla za veliki broj građana doveo do velikih potresa u zemlji na socijalnom i privrednom planu.
Odlaganjem isteka roka za zaštitu od prinudne naplate, do jedne godine od dana stupanja na snagu izmena i dopuna Zakona o privatizacije, otvara se mogućnost da se pokuša sa revitalizacijom ovih subjekata i sa očuvanjem radnih mesta.
Ono što je jako bitno, država će za ona preduzeća za koja ne bude objavljen javni poziv za privatizaciju ili bude objavljen, a ne nađu svog kupca, kao i do sada, obezbediti socijalni program i mogućnost da neka od tih preduzeća za stečajni postupak nađu svoje nove kupce i neko novo tržište.
Stečaj ne znači kraj, likvidaciju i smrt za preduzeća, kao što radnici to doživljavaju. Ako postoji tržišna perspektiva, te firme se mogu prodati iz stečaja. Ima niz primera, i to pozitivnih, gde je iz stečaja prodat „Mitros“ iz Sremske Mitrovice, „Pionir“ iz Subotice, „Livnica“ iz Topole i druga preduzeća. Tamo i dalje rade ljudi, privređuju i primaju redovne plate. Stečaj je lek, a ne kraj života za jedno preduzeće i to je ono što javnosti treba objasniti.
Cilj ove Vlade na čelu sa premijerom Aleksandrom Vučićem je da se ovim zakonom stvore uslovi za uspešno rešavanje sudbine subjekata privatizacije, a kod kojih postoje uslove za prodaju, jer ukoliko bi tokom postupka došlo do prinudnih izvršenja na imovini navedenih subjekata, postoji objektivna nemogućnost da se njihova privatizacija sprovede.
Na kraju, u danu za glasanje ću, kao i ostali poslanici SNS, podržati ovaj predlog zakona. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Zoran Živković.

Priča o privatizaciji je uvek povoljno tlo za demagogiju, za prepucavanja, za niske udarce i mislim da je današnja rasprava imala neka takva obeležja, ali mislim da je dobro da se vrati na činjenice i što je realnost.
Koliko je to pogodno tlo za sve te loše stvari, privatizacija lako može da se meri i kvantifikuje na vrlo jednostavan način.
Imali smo tri faze u privatizaciji srpske privrede. Srpska privreda je inače propala 90-ih godina, najvećim delom, kao posledica loše politike koja, prvo, nije prevela iz one planske ekonomije, u prethodnom periodu, u tržišnu ekonomiju, a onda je tu došlo i do ratova, sankcija, bombardovanja, tehnološkog zastarevanja, i to su sve veliki razlozi da privreda bude loša.
Naravno, dodatna loša priča o privatizaciji, odnosno loše delovanje se desilo i nakon 2000. godine, i to u periodu koji bi ja nazvao druga faza privatizacije. Znamo svi da su bila i dva zakona u devedesetim, ali po Zakonu o privatizaciji iz 2001. godine, koji je počeo da se primenjuje 2002. godine, imamo tri faze.
Prva faza je 2002. i 2003. godina. Preko 850 privatizacija, 120 hiljada ljudi je radilo u tim preduzećima, milijarda i 200, 300 miliona je bio prihod u evrima, bez i jedne privatizacije koja po bilo kojoj listi sumnjivih može da se stavi na bilo koju od tih lista. Rekao bih da je to bilo Periklovo doba privatizacije u Srbiji.
Od 2004. do 2009. godine je privatizacija koja je bila dosta prljava, gde je bilo svega i svačega, gde su oni spiskovi sumnjivih, kriminalnih privatizacija punjeni, najvećim delom, i to je jedan loš period koji je iskompromitovao sam pojam privatizacije i sve ono što on treba da nam donese.
Treća faza, i tu se slažem sa ministrom koji je to lepo rekao, to je poslednjih šest godina, od 2009. do 2015. godine, to je jedan spoj hibernacije i šibicarenja, ja bih tako rekao. Ministar nije rekao da je u poslednjih šest godina u tome učestvovala i aktuelna vlast. Od 2012. godine pa do danas, tačno tri godine. To je jedno logično nasleđe, loše nasleđe onoga što je bilo ranije. To šibicarenje se videlo kroz prodaju NIS-a, kroz prodaju „Zastave“, za šta još uvek nemamo ugovore, neću da govorim više o JAT-u, jer Srbi dobro znaju da je to jedan veliki promašaj.
Šta je ono što su naše primedbe na ovaj zakon? Mi ćemo glasati protiv. Prvo, član 2, imamo na njega amandman, izdvajamo onih potencijalnih strateških 17 ili koliko već bude preduzeća i mislimo da time ništa neće da se dobije za tih još pola godine. Ako imaju šansu da ostvare nešto dobro, da nađu dobrog mladoženju, to će biti gotovo do kraja ove godine. Šest meseci sledeće godine teško da će doneti nešto novo.
Drugo, nejasni su kriterijumi po kojima su ona strateška. Zašto je, recimo, na toj potencijalnoj listi, „Fabrika maziva Kruševac“? Koji je to strateški aspekt? Zašto je „Politika“ tu, uz svo poštovanje ljudi koji tamo rade? Ali, šta je tu strateški za Srbiju? „Ikarbus“, rešio je Vučić – to je „Mercedes“. RTB Bor – rešeno već tri-četiri puta u poslednje tri godine. „Jumko“ – rešeno još decembra 2012. godine, takođe Vučić rešio. „Galenika“ – rešena. „Trajal korporacija“ – ne znam šta je sa tim. „PKB Korporacija“? Ne mogu da verujem da to ne može da nađe kupca, mislim da se čuva za nekoga, ko se oblači u belo i stavlja nešto oko glave. U svakom slučaju, to je jedan problem.
Drugi problem je član 15. koji uništava pravnu sigurnost. Ono što je započeto da se privatizuje po postojećem zakonu se nastavlja po novom zakonu, što je nešto što je protivno načelu pravne sigurnosti.
Član 18, gde je takođe osam dana rok, ustavni rok za početak važenja zakona, a vi predlažete da to važi odmah.
Dakle, privatizacija mora da bude okončana. Ona predugo traje i zato se stvorilo toliko prljavih i kriminalnih stvari. Ja se zalažem da se ona završi tako kao što je predviđeno postojećim zakonom, krajem ove godine. A priče o demagogiji koje ćemo čuti verovatno u nastavku rada ove sednice, laži, za to uvek ima vremena.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministri, poštovani gosti, ja sam 2000. godine bio narodni poslanik, čak i glasao za Zakon o privatizaciji, jer je tadašnji, sad već pokojni premijer, uspeo da nas ubedi da sa jednog modela privatizacije, vaučerskog, pređemo na drugi. Kamo lepe sreće da nismo.
Od 3.000 firmi, za njih je, koliko se ja sećam, više je dobijeno novca za „Mobtel“ nego za celokupnu privredu koju smo zatekli. Sistem je funkcionisao na način da se otprilike moglo smatrati posle 2001. godine, mogli ste to da opišete ovako – ja sam premijer, ja sam ministar, ja sam politički bog, preko privatizacije ću pomoći sebi i bližnjemu svom.
Dakle, finansijski direktori, kad već pričamo o šibicarenju, a ja verujem da se moj kolega poljoprivrednik izuzetno razume u šibicarenje, da kažemo da je finansijski direktor stranke bivšeg režima kupio tri šećerane za tri evra. I ono malo prihoda što je država dobila, daleko je više morala da im vrati kroz razne projekte i poslove. Da se prisetimo da je to bio tvorac šećerne afere, iako je bio finansijski direktor stranke bivšeg režima, u kojoj je bio i moj kolega poljoprivrednik. Napravio je aferu koja se zvala „šećerna“ i država je zbog toga snosila daleko veće konsekvence nego što je dobila. Dobila je tri evra, devet evra za tri šećerane, ali je morala zato da plati milione i milione evra odštete zbog šećerne afere koja je proizvedena, zahvaljujući kupovini tri šećerane za tri evra. Kamo lepe sreće da je samo bila kupovina tri puta tri evra, devet evra, da je to bila konačna šteta, međutim, šteta je bila daleko veća.
Moram da podsetim i na privatizaciju DIN-a i DIV-a, kada su umesto fabrika prodata tržišta. Dakle, prodati su svi pušači, svi oni koji konzumiraju cigarete, tako što su uz fabrike data i obećanja da niko određeni broj godina neće moći da podigne prerađivačke kapacitete duvana, odnosno fabrike cigareta, da bi kupac mogao da što pre izvuče kompletnu korist i sve strane cigarete su postale domaće. Akciza se smanjila a proračunata vrednost od milijardu i dvesta miliona fabrike cigareta otišle su za negde oko 500 miliona evra. Za tih 500 miliona evra su oni, kroz monopol koji su dobili da niko drugi ne može više da podiže fabrike cigareta određeni broj godina, uspeli za vrlo kratko vreme da povrate investiciju. Nisu prodavane samo fabrike, prodavani su i ljudi. Ovog puta su prodavani oni koji su konzumirali cigarete.
U toj divljoj, tutnjajućoj, predatorskoj privatizaciji, jednostavno su izbrisana mnoga radna mesta i za ta radna mesta je dobijen neki novac, sa jedne strane. To je država potrošila u poslove koje su isti ti tajkuni pravili. Prema tome, novac koji je dobijen je opet na određeni način, kroz projekte, vraćen tim istim ljudima koji su za vrlo mali novac uzeli ogromno bogatstvo i sve što je bilo naše postalo je njihovo. Ta njihova mesta su plaćena nesrećom i bolom, na stotine hiljada otpuštenih radnika koji od tada, praznih džepova i praznih stomaka, tumaraju Srbijom i sada imamo ljude od 50 do 60 godina, bez penzije i bez plate.
Radna mesta su naprosto zbrisana. Što je još gore, otišla su poljoprivedna preduzeća, posebno prerađivačka i skladištari, umesto da budu, kao što su se neki od nas zalagali, predmet privatizacije i da pripadnu primarnim poljoprivrednim proizvođačima i da na takav način oni kroz poljoprivrednu proizvodnju dopune svoje prihode, oni su postali plen majstora tranzicije, tako da, sem što su za jeftine pare dobili ogromne površine njiva, voćnjaka i livada, dobili skladišni prerađivačke kapacitete, oni su dobili i instrument i ostali poljoprivredni proizvođači su postali taoc tih velikih tajkuna koji su se domogli ogromnih prerađivačkih kapaciteta, tako što su poljoprivredne proizvode mogli da preuzmu, otkupe a ne plate, tako što su mogli da se bave, umesto otkupom – preuzimanjem, umesto isplate su mogli da ne plate i da na takav način svoja bogatstva uvećavaju.
Ja ću ministru napomenuti privatizaciju veterinarskih stanica, koje su oko 32 upropaštene i na takav način je stočarstvu zadat ozbiljan udarac po pitanju zdravlja životinja i programa mera. Sada navodim primer, ono što je Odbor za poljoprivredu tražio, da se veterinarska stanica u Bujanovcu proglasi javnom službom, odnosno, po zakonu, da se izuzme iz procesa privatizacije, jer ukoliko se privatizuje, može da bude veliki instrument na tom osetljivom području. Može da bude značajan instrument velikog šverca koji se i inače veoma teško na tom području suzbija. Mislim da tu veterinarsku stanicu, to je bio stav odbora i mi smo to prosledili Vladi, ne znam dokle je to došlo, ali mislim, ovde ima članova odbora koji su prisutni, da tu veterinarsku stanicu Bujanovac, s obzirom da radi na veoma osetljivom području, treba izuzeti iz procesa privatizacije.
Sam podatak da je „Mobtel“ doneo više novca, koji je bio privatna firma, koja je uzeta na način na koji je oduzeta od svog vlasnika, da je donela više prihoda nego sve druge privatizacije, govori o načinu i karakteru tih privatizacija.
Ovde se ministar pozivao na Linkolna. Linkoln je, između ostalog, rekao – Vlada naroda, iz naroda, za narod. Problem je bio što stranka bivšeg režima koja još uvek vlada na ¼ teritorije nije bila ta Vlada iz naroda za narod, nego je to bila Vlada protiv naroda, Vlada opšte narodne propasti.
Takođe moram da vam napomenem da je jedan drugi, citiraću Tomasa Mana, rekao – za državu sve, a za Vladu koliko zasluži. Tako, gospodine ministre, morate da zavrnete ruke, ne kao stranka bivšeg režima, da zavrćete ljudima i privrednicima ruke, morate da zavrnete rukave i da od ništa napravimo nešto. Naš narod je najviše besan zato što dobitnike tranzicije na način koji sam opisao nismo kaznili i više od hleba gladni i žedni, bosi i goli, žele da kaznimo dobitnike tranzicije koji su na takav način opljačkali narod. Hvala.

Hvala.
Reč ima ministar Sertić.

Poštovani poslaniče, samo za vašu informaciju vrlo jasno i kratko, Veterinarska stanica u Bujanovcu je prekinuta privatizacija i vraćena je opštini, odnosno biće preneta na opštinu kako bi to kao javna služba ostala, kao i 23 druge veterinarske stanice koje smo zajedno sa Ministarstvom poljoprivrede i lokalnim samoupravama dogovorili da budu prenete u vlasništvo lokala, upravo kako bi se ta javna služba očuvala na adekvatan način, na korist naših građana.