Hvala vam.
Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama su izmene i dopune Zakona o privatizaciji, kojima se predlaže izuzimanje strateški važnih firmi iz ranije predviđenih rokova.
Ovde se ubrajaju firme koje su od strateškog značaja, ali i one čije je sedište, odnosno delatnost koju obavljaju na teritoriji Kosova i Metohije.
Cilj koji se želi postići je jasan. To je pronalaženje najboljih mogućih rešenja za preduzeća, za one subjekte privatizacije za koje postoje realne mogućnosti za prodaju. U suprotnom, bez ovakvih izmena privatizacija bi bila onemogućena jer bi se skinula zaštita od prinudne naplate.
U ovih 17 firmi se ubraja i „Prva Petoletka“ iz Trstenika koja je zadovoljila kriterijum Vlade i pod oročenom je zaštitom. O ovome govorim i kao poslanik i kao stanovnik opštine Trstenik, ali i kao radnik fabrike „Prva Petoletka“. Mislim da u Trsteniku i ne postoji porodica koju sudbina „Petoletke“ ne dotiče.
Ovo je nekada bio gigant, danas je to fabrika sa 3.000 radnika, ali i dalje od strateškog značaja i za Rasinski okrug i za čitavu Srbiju, budući da je u oblasti mašinske industrije preduzeće vodeće na Balkanu.
Nažalost, u prethodnim godinama usled ratova, sankcija, ali i lošeg poslovanja, dovedena je u situaciju u kojoj je. Subvencije koje su dodeljivane su trošene bez ikakve kontrole, nije bilo nikakve strategije niti plana za investiranje za razvoj, nije bilo političke volje da se promeni upravljačka struktura, da se završi privatizacija, ali je zato bilo dosta stranačkog zapošljavanja.
Sada je sve to ostavljeno da se reši u ovom trenutku, a moglo je mnogo, mnogo ranije da se reši. Međutim, bez obzira na sve ove poteškoće „Petoletka“ je uspela da u prethodnom periodu sa 500 radnika manje, sa 500 radnika koji su otišli kroz socijalni program, realizuje 500.000 evra više i to bez subvencija.
Ovo samo govori o tome da je i te kako moguće dobro raditi uz samo mali podstrek države. Ovo govori o tome da smo priliku iskoristili, da ovo nije uzalud pružena šansa, da smo voljni da radimo i da postignemo to održivo poslovanje.
Nekada fabrike „Petoletke“ su i postigle ovaj cilj, one redovno isplaćuju plate i samodoprinose. Ja bih navela samo jedan primer, to je privredno društvo „Namenska industrija“ koje je oslonac odbrambene industrije.
Namenska industrija u okviru „Prve Petoletke“ ima kooperante, to su cilindri, kočna tehnika i TMO. Ovo je preduzeće koje zaista ima perspektivu i u prethodnom periodu imalo odličnu saradnju sa Ministarstvom odbrane, ali i sa čitavom Vladom.
Ja zaista imam poverenje da će se ova saradnja nastaviti. Imam poverenje u Vladu, u Ministarstvo privrede, da će se za ove subjekte privatizacije pronaći najbolje moguće rešenje i u danu za glasanje ja ću podržati ove izmene i dopune zakona. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Milinko Živković. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, poštovane kolege, građani Srbije, pred nama je vrlo bitan Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji. Bitan je za državu, bitan za subjekte privatizacije, bitan za zaposlene u subjektima privatizacije, za učesnike u postupku privatizacije, znači za kupce i za strateške partnere.
Predlog zakona sadrži 18 članova koji ispravljaju nedostatke prethodnog zakona. Član 6. Zakona propisuje da je privatizacija obavezna za subjekte sa društvenim kapitalom do 31.12.2015. godine. Izmenama i dopunama predlaže se izuzetak za subjekte koji su aktom Vlade Republike Srbije određeni kao subjekti od strateškog značaja, kao i za subjekte čije se sedište, imovina i pretežna delatnost nalaze na teritoriji AP Kosova i Metohije.
Član 94. dopunjuje se odredbom da ako je agencija aktom objavila javni poziv za privatizaciju ili prodaju, postupci prinudnog izvršenja i prinudne naplate se ne mogu nastaviti do proglašavanje prodaje kapitala ili imovine, a najkasnije do 31.10.2015. godine. To isto važi i za strateške partnere i to do istog datuma.
Sprovođenje prinudnog izvršenja bi se odložilo do 31.10.2015. godine za 37 subjekta privatizacije i blizu šest hiljada zaposlenih i za godinu dana od donošenja izmena zakona za 17 preduzeća i 22 hiljade zaposlenih od strateškog značaja, a spasila bi se i od uzurpacije imovina na Kosovu i Metohiji.
Osim toga, cilj izmene je i da se stanje kapitala, imovina i obaveza privatizacija u propisanoj dokumentaciji, odnosno u prodajnoj dokumentaciji usaglasi sa faktičkim stanjem i to po fer tržišnoj vrednosti, normalno uz krivičnu odgovornost onih koji bi to davali.
Jedno od 17 preduzeća od strateškog značaja koje se našlo na ovom spisku i koje je po kriterijumima Vlade zaslužilo da na tom spisku bude je i RTB Bor, odnosno Rudarsko-topioničarski basen Bor.
Strateško je preduzeće zato što se 120 godina bavi proizvodnjom obojenih i plemenitih metala i što je svim vladama do sada davalo pomoć, odnosno učestvovalo u velikoj meri u BDP.
U svojoj 112 godišnjoj istoriji rudarenja RTB Bor je prevrnuo dve milijarde 463 miliona tona iskopina, od toga dve trećine je jalovina, jedna trećina ruda. Dao je pet miliona i 400 hiljada tona bakra, 168 hiljada 850 kilograma zlata i milion kilograma srebra.
Posrnuće RTB počinje od 2000. godine sa dekomponovanjem. Tada je RTB imao 19 preduzeća u svom sastavu i 22,5 hiljada radnika. Od 2004. do 2008. godine iz sastava RTB izašlo je 15 preduzeća i 17 hiljada radnika. RTB je u ta preduzeća uložio 371 milion dolara, a od toga je dobio samo 12 miliona dolara, 17 hiljada nezaposlenih i zatvorene fabrike.
Godine 2007. je bio prvi pokušaj privatizacije, neuspešni. Godine 2008. takođe bezuspešni pokušaj privatizacije, Kuprum je trebalo da privatizuje preduzeće koje je za samo 250 miliona dolara, a ono danas poseduje imovinu gotovo milijardu.
Od 2009. godine, do 2009. godine sredstva od Fonda za razvoj za RTB su dobijana samo za socijalni mir i za plate i u tom periodu je dato 100 miliona evra. Tadašnja vlast je RTB držala na stend baju na prodaji, obezvrednjivala imovinu i kapital i jednostavno htela da proda u bescenje RTB.
Na sreću i države Srbije i zaposlenih u RTB i cele Timočke krajine, RTB nije prodat.
Današnja guvernerka prilikom jedne posete Boru, Jorgovanka Tabaković je rekla – Kamo lepe sreće da je više preduzeća privatizovano kao RTB, tj. da nije privatizovano, gde bi nam danas bio kraj.
Nasuprot tome, kada su pare davane za socijalni mir i za plate, ova vlast daje pare za investicije i jednostavno, daje novac isključivo za investicije uz ograničenje da se taj novac može koristiti samo za to i da se tako mora i pravdati. Date su pare za obnovu mehanizacije, date su pare za otvaranje novog rudnika i date su pare za osavremenjivanje flotacija. Date su pare i za metalurgiju, 251 milion evra, za otvaranje nove topionice i nove fabrike sumporne kiseline i od proizvodnje koju sada imamo, 230.000 tona koncentrata, kapacitet će biti povećan na 400.000 tona koncentrata.
Čime danas RTB raspolaže i zbog čega je još od strateškog značaja? Rudarsko topioničarski basen Bor raspolaže sa 1.350.000.000 tona overenih rezervi rude, dovoljno za 40 godina pod istim uslovima eksploatacije u proseku, kao što je to do sada bilo. Vrše se i dalja geološka istraživanja na potezima od Paraćina do Dunava.
Zbog čega je još RTB strateški bitan? Do sada, odnosno prošle godine, RTB je ostvario prihod od 300 miliona dolara. Ima 5.000 radnika koji primaju redovno svoje plate u proseku 70.000 dinara neto. Ima dobit iz tekućeg poslovanja. Redovno servisira svoje kupce i dobavljače i redovno izmiruje svoje obaveze. Mesečno izdvaja 400 miliona za struju, 300 miliona za naftu i oko 550 miliona za plate. Sa novom topionicom i našim koncentratom za dve i po godine, sa otvaranjem još jednog rudnika, dobit RTB će biti od 50 do 80 miliona godišnje.
Ovo pričam iz razloga da bi napravili paralelu jedne i druge vlasti, jedna vlast koja je uzurpirala, koja je davala samo za plate i pripremala za prodaju i sadašnja vlast sa ministarstvom, na čelu sa premijerom Aleksandrom Vučićem, kome radnici RTB duguju veliku zahvalnost zato što je prepoznao da sa investiranjem može da se i u rudarstvu ostari dobit i da jednostavno preduzeće koje je trebalo da bude prodato samo za 280 miliona, danas vredi čitavu milijardu.
To može da bude i koncept za ostalih 17, odnosno 16 preduzeća u restrukturiranju, kako se iz restrukturiranja za narednu godinu može da izađe.
Pošto vreme ističe, reći ću samo da ću u Danu za glasanje glasati sa zadovoljstvom za izmene i dopune ovog zakona. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine Živkoviću.
Reč ima narodna poslanica Velinka Tošić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre sa saradnicima, poštovane kolege, poštovani građani Srbije, Loznica je samo jedan grad od mnogih gradova u Srbiji koji trpi posledice loših privatizacija. Danas grad ima oko 87.000 stanovnika.
Osamdesetih godina u Loznici je radilo oko 24.000 lica. Danas je taj broj upola manji, od čega u privredi radi samo oko 6.000-7.000 lica. Preduzeća koja su od prvih privatizacija pa do danas prestala da postoje, ili ona koja postoje, primer su loših privatizacija sa ograničenim problemima u poslovanju, koji su se po pravilu završavali likvidacijom ili stečajem. To su nekada bila na daleko poznata preduzeća poput nekadašnjeg hemijskog kompleksa „Viskoza“, koja je zapošljavala oko 12.000 ljudi, a danas u njenim fabrikama rade samo stečajni upravnici i šačica zaposlenih.
Sledeća propala firma jeste Građevinsko preduzeće „Zidar“, prodato iz stečaja i prestalo sa delatnošću, imalo je preko 1.000 zaposlenih. Trgovinsko preduzeće „Drina“ sa preko 1.000 zaposlenih, zatim, Autoprevoz „Loznica“, Konfekcija „Moda“, „1. maj Lešnica“, Fabrika auto traktorskih kočnica „Lofolen“, kao i firme sa ogromnim problemima, Vodoprivredno preduzeće „Loznica“, rudnici „Zajača“. Poslednje preduzeće koje je otišlo u stečaj jeste hotelsko-turističko preduzeće „Banja Koviljača“.
Deo te tužne priče su i neke male firme. Loznički kraj je bio poznat po uspešnim zemljoradničkim zadrugama. Bilo ih je petnaestak. Nijedna danas ne radi, a zapošljavale su preko 500 lica. Za 12 godina tranzicije i privatizacije u Loznici bez posla je ostalo oko 18.000 lica. Loznica očekuje od države pomoć.
Da li je baš ovoliki broj ljudi morao da ostane bez posla, a da nikome ni dlaka sa glave nije falila? Ima primera da su ljudi iz menadžmenta ovih firmi u periodu od 2000. godine postali nosioci javnih funkcija na lokalnom i republičkom nivou.
Iz svega proizilazi da u Loznici nema primera uspešne privatizacije i gotovo po pravilu sve se završilo stečajem ili likvidacijom. Godinama smo svedoci pritužbi građana na sprovedene privatizacije i molim da se istražni organi uključe, jer sigurno je neko odgovoran što je na hiljade radnika u Loznici ostalo bez posla.
Sve privatizacije su rađene bez organa lokalne samouprave. Sistemski bi trebalo rešiti da organi lokalne samouprave učestvuju u tom postupku ili da bar budu obavešteni o njegovom toku, jer informacije koje sam iznela morala sam da prikupljam, improvizujem, umesto da postoji zakonska obaveza na nivou lokalne samouprave da se ova oblast prati.
Šta reći posle svega ovoga? Da je svakako nužno da dođe do promene zakona, jer nijedan zakon nije idealan, podložan je promenama, pa stoga i ovaj zakon mora da se modifikuje i prilagodi novonastaloj situaciji.
Zbog svega ovoga iznetog, molim sve kolege narodne poslanike da u danu za glasanje podrže predlog ovog zakona. zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Zoran Babić, šef poslaničke grupe SNS. Izvolite.

Očekivao sam, gospodine ministre, da ćemo više debatovati danas, da će više ideja prštati u ovoj sali, da će možda doći i do neke kritike. Međutim, od svega toga, ono najmanje što sam mogao da se nadam i najmanje što sam mogao da očekujem je da u pola osam, pri kraju ove debate, mi dobijemo praznu salu.
Ja donekle razumem tu praznu salu i poštujem gospodina Bradića kao iskrenog čoveka i čoveka koji odgovorno radi svoj posao tokom cele karijere i sada kao narodni poslanik, ali verujem da je ova poluprazna sala odgovor ljudi koji su doprineli da naša privreda dođe u ovakvu situaciju u kojoj jeste i da jednostavno nisu imali ni obraza, ni časti da ostanu tu do kraja sa nama.
Ja ću svoje izlaganje početi ne mogu da kažem jednom kritikom, ne kritikom zato što ste iz izlaganja narodnih poslanika, mojih uvaženih koleginica i kolega iz SNS videli da ćemo mi u punom kapacitetu glasati za ovaj predlog zakona. moja jedina zamerka je na naziv zakona – Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji. Gospodine Sertiću, dame i gospodo narodni poslanici, ovo nije privatizacija.
Mi ne možemo da govorimo u 2015. godini, posle 20 i kusur godina raznih neuspešnih modela privatizacije o privatizaciji. Mi ne možemo da govorimo o privatizaciji, čega, uništenog, devastiranog, nekoliko puta privatizovanog, vraćenog, opterećenog.
Vaš posao, gospodine ministre, i to je ono što će gospodin Šubara, moj zemljak, dobro da protumači, dobro da shvati, govorimo istim jezikom, vaš posao je posao provodadžisanja. Taj posao provodadžisanja može da bude jako dobar, jako lep, kada upoznajete momka koji je završio fakultet, koji je mlad, lep, sposoban, upoznajete sa devojkom iz dobre kuće. I to je bilo nekada. Sada je vaš posao provodadžisanja kada čoveka mojih godina ili starijeg od mene pokušavate da oženite, a on ima više kilograma i manje kose, ima pet brakova iza sebe, ima još toliko dece ili više dece, ostao bez posla, plaća alimentaciju.
Kako da oženite tog čoveka? Kako da vi prodate ili nađete strateškog partnera ili devojku iz dobre kuće Za one firme koje su godinama, decenijama devastirane, otimane, čerečene, gde se upropastilo sve što je moglo da se upropasti?
Mi smo o privatizaciji u Srbiji mogli da govorimo do neke 2010, 2011. godine, kada je imalo i šta da proda i kada je imalo i kome da se prode, kada se svetska ekonomska kriza nije tako snažno obrušila na našu zemlju, a u to vreme zaista nikakav odgovor nismo imali.
Možemo da govorimo o postupku privatizacije 2001. do 2004. godine, jer je taj zakon stupio na snagu u junu 2001. godine. Bio je oročen na četiri godine, gospodine Sertiću. Oročen do 2005. godine da se završi. Taj cilj nije ostvaren. Zakon je više puta dopunjavan, menjan, a ni posle 15 godina ceo postupak privatizacije nije okončan.
U onom periodu kada smo imali šta da prodamo, od 2001. do 2004. godine, prodato je 1.382 preduzeća ili dva po jednom radnom danu. Ova je brzina bila nedovoljna za broj preduzeća koja su čekala u privatizaciji. Prihod od privatizacije, gospodine Sertiću, za tih skoro 1.400 preduzeća je bio jedva jedna i po milijarda evra. Skandalozno malo u vremenu kada ste imali i šta da prodate i kome da prodate.
Od 2004. do 2011. godine, do onog nekog zenita do kad je moglo nešto da se proda i imalo svoju vrednost i imalo na kraju krajeva kome da se proda, prodato je još 2.380 preduzeća u kojima je radilo 332 hiljade ljudi. Kakve su karakteristike te privatizacije? Dramatičan pad zaposlenosti.
Broj zaposlenih je smanjen za preko 410 hiljada. Sa 2,1 milion u 2001. godini broj zaposlenih je smanjen na 1,7 miliona u 2011. godini. Tokom tih godina, kada su oni koji su nas kritikovali, a nisu sada tu, gubili su godišnje u firmama koje su bile na prodaju, koje su prodavali, 45 hiljada radnih mesta godišnje. Podelite to sa brojem meseci, pa ćete doći do skandaloznih i šokantnih brojeva koliko je radnih mesta gubljeno svakog minuta, svakog sekunda u Srbiji.
Zbog loše privatizacije Srbija je 2000-te godine neprekidno smanjivala učešće industrije u stvaranju bruto domaćeg proizvoda. Godine 2011. Rumunija, susedna zemlja, učešće u industriji u stvaranju BDP 41%, Češka 36%, Slovačka 35%, Slovenija 32%, Mađarska 31%. Mogu da govorim i o Južnoj Koreji, i o Rusiji, Nemačkoj, o Japanu, tek onda bi shvatili gde smo mi. U Srbiji 18%. To je posledica svih eksperimentisanja i loših privatizacija i loših modela, i to u onom trenutku kada smo imali i šta da prodamo i kome da prodamo i kada je uloga provodadžije bila mnogo jednostavnija i bolja.
Restrukturiranje, podgrupa, skandal sa svim stvarima koje su rađene i kako su rađene. Restrukturiranje je predviđeno još zakonom iz 2001. godine. Probaću da prođem kroz ceo taj postupak, jer siguran sam da vi znate, a voleo bih i da ostali ljudi u Srbiji znaju, da je Zakonom o privatizaciji, odnosno izmenama Zakona o privatizaciji iz 2005. godine, omogućeno u postupku sprovođenja restrukturiranja uvedena zaštita od prinudne naplate i prinudnog izvršenja. Ta mera je bila predviđena da traje dve godine. Onda je 2007. godine onaj čuveni član 20ž omogućio da to traje beskonačno. Neko je došao u ovu salu danas i rekao – ma, vi to populistički radite. Šta je ovo drugo, nego je bilo populizam. Kada naiđete na firmu, nema posla, evo su štrajkovi, evo su problemi, evo su izbori. Kada treba te izbore kupiti novcem svih građana Republike Srbije – hajde u restrukturiranje.
Kakvi su efekti restrukturiranja? Ukupan broj preduzeća u kojima je bilo pokrenuto restrukturiranje 234 kompanije. Preduzeća koja su prodata iz postupka restrukturiranja, kapital i imovina, 104, ali da je to 104, pa da smo rekli – rešili smo tih 104, pa bih mogao da prihvatim i da kažem – u redu je, ali od tih 104 raskinut ugovor o prodaji 89. Šta to znači? Samo 15 je uspelo. O kojoj uspešnosti se priča? Od tih 89, što je još važnije, 75 ponovo vraćeno u restrukturiranje. Na koji način? Tako što su te firme očerupane, odnosno prodato i oteto je ono što je vredelo, ostatak je zadužen, pa prezadužen, a onda su vraćene u restrukturiranje i vraćene da te obaveze plaćaju, ko, građani Republike Srbije, a onda zadužuj se, nameti na privredu, na ono što je zdravo. Nije postojala hrabrost da se sa ovakvim jednim postupkom završi.
Kažete – podzakonskim aktom država i odlukom Vlade Republike Srbije će doneti odluku koji su to 17 kompanija. To kažu oni koji su sam postupak restrukturiranja obezbedili da bude uređen podzakonskim aktom. Znači, ceo postupak restrukturiranja. Dve stotine trideset i četiri kompanije, 104 privatizovane, 89 vraćeno, 74, totalno ludilo, šizofrenija, podzakonskim aktom, a sada je problem zašto 17 kompanija podzakonskim aktom, veoma transparentno i javno.
Video sam jedan amandman o kojem sa pričao i sa vama, gospodine Sertiću, nemam nikakav problem sa tim da on bude objavljen na sajtu Vlade Republike Srbije, ni Vlada, niti bilo ko treba da se stidi svega ovoga i odluke za 17 kompanija koje će imati šansu do godine dana, ne godinu dana, do godine dana.
Sada podižemo temperaturu sve više i više i dolazimo do načina i do onih praktičnih stvari. Veoma sam zahvalan koleginicama i kolegama iz SNS, jer su danas tokom dana, brinući se o svojim mestima, brinući se o svojim komšijama, prijateljima, sugrađanima iz lokalnih samouprava u kojima žive, koji su ih na kraju krajeva i birali da zastupaju njihove interese u Narodnoj skupštini, govorili o svim tim lošim privatizacijama, govorili o novim šansama koje se daju, ali ja ću ovde govoriti o načinu kako je bivši režim i zbog čega danas nije tu, zbog čega su ove klupe prazne.
„Aleksa Šantić“ iz Alekse Šantića, preduzeće procenjuje da šteta iznosi više od nekoliko stotina miliona dinara. Konkretno, samo po osnovu ugovora o okvirnom kreditu, obezbeđenom hipotekom iz 2008. godine u iznosu od 3,5 miliona evra, sada je ono najznačajnije, proda se firma „Aleksa Šantić“, gle kome, Miletu Jerkoviću, pa taj isti Mile Jerković dobije kredit na osnovu imovine „Alekse Šantića“ od 3,5 miliona evra. Taj kredit i taj novac nikada ne završi na računu „Alekse Šantića“, nego završi, naravno, u kompaniji VALKO D.O.O Bačka Topola. Sasvim slučajno povezano rodbinski, imovinski, bilo kako sa Miletom Jerkovićem i, što je još bolje, povezano sa Razvojnom bankom Vojvodine. Ništa nije moglo da se desi bez Razvojne banke Vojvodine.
Ništa nije moglo da se desi bez Demokratske stranke i bez Bojana Pajtića. Naravno tih 3,5 miliona evra koje „Aleksa Šantić“ nikada nije video na svom računu, morao je naravno iz postupka privatizacije da nadomesti i da vrati. Neko drugi je uzeo 3,5 miliona evra, neko drugi mora da plati.
Da je to samo jedan primer, pa bi bilo i lako. Idemo dalje, Bačka iz „Sivca“, prema informacijama dostavljenim od strane društva, ponovo gospodin Jerković naravno u organizaciji Pajtića, Razvojne banke, itd, itd, je zadužio ovo društvo na sledeći način – zaduženje kreditima sa kamatama približno 13,6 miliona evra, u transakcijama sa robama i uslugama 6 miliona evra, izvršene, a ne naplaćene usluge fizičkim licima 21 milion dinara, istina. Opet ništa od svega toga nije završilo na računima, opet je to otišlo u privatne džepove i ko zna gde.
„Mladi Borac“ iz Sente – pozajmice, krediti, dobavljači, ista slika. „Agrobačka“ – tu im nije bilo dovoljno što su zaduživali na osnovu imovine i na osnovu kredita, tamo su otuđivani i kombajni. Najnoviji kombajni „nju holan“, slobodna procena 80.000 evra. Prodaja imovine, prodaja ekonomije, prodaja 291 hektara, itd, itd. „Mala Bosna“, „Graničar“ Gakovo, itd, itd. O kakvoj onda mi privatizaciji da govorimo?
Govorimo o tome da smo dobro živi kroz šta su nas provukli, kroz šta su provukli ove firme, kroz šta su provukli ove ljude koji rade u tim firmama širom i Vojvodine i širom ostatka Srbije. Ne možemo da govorimo gospodine Sertiću o privatizaciji, možemo da govorimo o vašem vrućem, vrelom krompiru, ali ne na način kao što je to uradio jedan kolega, pa kako je počeo mislio sam da govorim više o kuhinji, a manje o zaista figurativno o vrućem i vrelom krompiru, koji vam je dat.
Ovo sada je borba za svaku firmu, za svako radno mesto, za svakog čoveka, za svaku šansu. Isuviše dugo, godinama, decenijama je pevana uspavanka. Neko drugi je naručio uspavanku, neko drugi je i platio uspavanku. Uspavanku su platili svi građani Republike Srbije. Uspavani su ljudi u tim kompanijama, u tim firmama, naviknuti godinama, decenijama da ne rade ništa. Neko će doći iz Beograda, neko će iz Vlade poslati novac za plate koje nisu velike, ali su sigurne. Neko drugi je rekao – ne morate da plaćate ni struju, ni vodu, ni gas, ne morate ništa da plaćate, neko drugi će to da plati.
Zbog takvog odnosa prema privredi izgubili smo ono zdravo i gubili smo ono zdravo. Gubili smo one zdrave kompanije i zdrave privrednike u Srbiji kojih je i voleo bih da ih je sve više i više. Oni koji redovno i dan danas izmiruju i plate zaposlenima i poreze i doprinose i plaćaju svoje račune. I naravno divim se, ne želim da na ovaj način pravim bilo kome reklamu. Zbog toga ću govoriti bez naziva.
U mom mestu, u mestu iz kojeg dolazim nisam doživeo lepše popodne nego pre tri nedelje kada sam upoznao jednog mladog čoveka koji je u našu Vrnjačku banju došao sa suprugom i svoja dva sina i sa 300 evra u džepu. Onda na trpezarijskom stolu uz oklagiju, uz ideju, uz želju počeli su da prave od zdrave hrane kolačiće. Sada ta firma, gospodine Sertiću, posle šest godina zapošljava 43 ljudi. Nema ni jedan jedini kredit. Od svojih izvora, od onoga što zarade grade halu od 700 kvadrata na obodu Vrnjačke banje. Planira da proširuje, planira da radi dalje, ne žali se.
Razgovarali smo, pitao sam ga da li ti treba nešto? Jedan jedini problem je imao oko građevinske dozvole baš za tu halu oko poljoprivrednog u građevinsko zemljište, rešili su, grade, prave. Na tim ljudima se zasniva razvoj ne samo u Vrnjačkoj banji, na tim ljudima se zasniva razvoj našeg društva. Nemojte da od tih ljudi otimamo da bi davali onome što je nezdravo zato što se plašimo.
Glasaćemo za dva dana i glasaćemo za ovih 17 kompanija zato što su to kompanije koje same po sebi rade, same po sebi sada žive, plaćaju struju, plaćaju obaveze. Daću vam jedan primer „Jumko“ 1.770 ljudi radi u „Jumku“ u ovom trenutku, servisira obaveze i plaća 50 do 60 miliona dugova za struju. Šta je bilo pre nekoliko godina? Šta je bilo sa ljudima iz „Jumka“? Blokade auto-puteva, ne plaćaju račune, mrtva kompanija. Možda tih 17 kompanija nije našlo svog strateškog partnera ili onoga ko će ih kupiti i privatizovati, možda.
Siguran sam da će se u narednih godinu dana i to desiti, ali ono što je vrednost ove Vlade Republike Srbije, što je vrednost Aleksandra Vučića, njegovog tima u Vladi, vas gospodine Sertiću, vas i vaših saradnika i gospodina Šubare i ostalih, što ste napravili za ovih godinu dana da ove firme žive same od sebe, od onoga što rade. Da plaćaju plate, isplaćuju poreze, doprinose, struju, vodu, bilo šta, sve ono što treba svaka kompanija da radi. To je vrednost ako ništa drugo. Jedini teg oko nogu, oko ruku koji imaju te kompanije, jedino zbog čega im je potrebna zaštita je zbog onoga što je bilo u prošlosti, zbog one uspavanke koja je svirana, naručena a platili je svi građani Republike Srbije.
Zar to nije prilika da kažemo – kapa dole za ovu Vladu? Za godinu dana 17 kompanija koje žive same po sebi, zarađuju i od toga što zarađuju mogu da rade i da preživljavaju. Zar mislite da bi dobili saglasnost i MMF-a i Svetske banke da nije tako? Ne bi, naravno da ne bi dobili, ali to nekome u ovoj sali ko ne zna šta je rezultat, kome jedini rezultat tako što će nekom Miletu Jerkoviću ili nekim takvim Jerkovićima, a mnogo ih je bilo u prethodnih petnaestak godina davati imovinu koja nije njihova.
Treća stvar koja je prošla nekako tiho, o kojoj je malo ljudi govorilo jeste nova procena vrednosti. Ja sam kroz amandmane koji su predloženi da se tražilo da ta nova procena vrednosti ne bude urađena za 30 nego za 45 dana, to je vaša procena, mada ne vidim razlog za prihvatanje takvog amandmana. Zašto bi gubili vreme, zašto bi gubili ovih 15 dana, naročito što sve te kompanije imaju svoju osnovu koja je već pre toga urađena? Zašto bi gubili još petnaestak dana preko svega toga?
Međutim, čak i tu se primećuju one firme i one kompanije koje su želele da taj postupak urade na pravi način, pa se tako kao primeri realnih i pravih procena izdvajaju bar po onim podacima koje sam ovde imao i a.d. „Aleksa Šantić“ i IMPDO Majdanpek, „Magnohrom“ Kraljevo, ali imamo i neke stvari koje su malo ekstremno podignute. Zašto?
Mogu da razumem da neko i žao mi je što tu nisu kolege iz Jagodine pa da recimo Industrija kablova iz Jagodine napravi procenu imovine na 118 miliona evra. Voleo bih da neko, po onom starom srpskom običaju bolje da krene od neke malo veće cene pa da dođe do onog realnog. Ne bih voleo da je to urađeno zbog jednog drugog motiva, da se tom visokom cenom oteraju potencijalni partneri i potencijalni kupci. Šta ćemo onda? Direktori će i dalje da primaju dobre plate, radnici će i dalje da tavore, neko iz Beograda će i dalje da donosi novac? Ne može. Jednostavno takav postupak je nemoguć.
Zbog toga je ovo jedan apel i podrška da se ovo uradi za 30 dana, ali da se uradi na pravi način, a ne što će se neki postupci zamrznuti, zaustaviti. Ovo je dobra prilika i ovo je dobar reformski kurs Vlade Republike Srbije. Kurs kojim ćemo jedan bolan postupak jednom za svagda da završimo, da damo priliku i tim kompanijama da se probude. Ovih 17 se probudilo time što je uspavanka prestala, ali i time što ih je neko iz Beograda, iz Vlade, iz Ministarstva štipnuo, pa su se probudili, pa su pokazali kako treba i šta treba da se radi.
Ali, ovo je još jedna dobra prilika da se pokaže reformski kurs ove Vlade, da poštujemo privatni kapital, da poštujemo privatnu inicijativu, da država nije najveći poslodavac, nego servis i građana i privredi, da pravimo dobar investicioni ambijent koji će biti jednak i za domaće i za strane investitore i da jednom prestanemo da otimamo od onog zdravog, a u Srbiji ima dosta toga zdravog, i da dajemo bolesnom, već da postanemo društvo zdrave privrede i zdrave ekonomije. Ovo je dobar način, jer znam da nećete gubiti ovo vreme. Ovo je dobar način, jer znam da ste voljni i intelektualno i politički da ovaj postupak sprovedete do kraja. Zbog toga će SNS u Danu za glasanje u punom kapacitetu podržati ovaj Predlog zakona.

Zahvaljujem, gospodine Babiću.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja zajedničkog načelnog pretresa, pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96. Poslovnika? (Da)
Reč ima narodni poslanik mr Dejan Radenković.
Izvolite, gospodine Radenkoviću.

Hvala, potpredsedniče.
Na kraju ove rasprave prosto ne zna čovek odakle ni da počne, ali ja moram da kažem da građani znaju, ja sam poslanik od 2008. godine i nisam imao iskreniji razgovor nego što smo imali u petak sa ministrom Sertićem i sa članovima njegovog ministarstva i sa direktorom Agencije za privatizaciju. Mislim da smo se potpuno razumeli, da smo sve karte stavili na sto i ja verujem u iskrene namere onoga što želimo da uradimo. Mislim da je to potpuno jasno i svima.
Jedan od kolega je ovde rekao da je ova tema danas pogodno tle za…, da ne koristim sad neke njegove termine. Možda su Skupština i razne teme pogodno tle za mnoge stvari, za demagogiju i ostalo, ali ovo danas je bilo najpogodnije tle za licemerje. Ovo što smo mogli danas da čujemo od opozicije je čisto licemerje i čista zamena teza.
Znači, kada bi pravili analizu šta se sve dešavalo, a osvrnuću se, danas mi niste dali, potpredsedniče, a ja sam samo hteo da reagujem jer je tu izneta jedna gnusna laž. Moram da napomenem, SPS nije glasala tada ni za jedan od tih zakona o privatizaciji, posle čega je usledilo da preko 500 hiljada ljudi ostane bez posla, na ulicu, da budu izbačeni iz svojih fabrika. Zarad javnosti samo hoću da napomenem da je 2003. godine 814 preduzeća privatizovano, za oko blizu milijardu evra.
U 2004. godini je 43 preduzeća i ona su prodata za 31 milijardu. Ali, ono što sam i ranije kada su tu neke kolege sedele u skupštinskim klupama, a bili su u ranijim periodima ministri, napominjao kako se to sve jedno za drugim uklapalo, pa onda imate 06.01.2003. godine da se ukine Služba društvenog knjigovodstva koja je bila ujedno i kontrola, pa onda i tim privatizovanim preduzećima omogućite da više ne možete da ih kontrolišete šta rade kada su prešli u poslovne banke i da li plaćaju porez, jer je onaj kontrolor u Službi društvenog knjigovodstva ili u ZOP-u, kako god hoćete, bio i kontrolor da li ste vi to sve obračunali, pa te samo vrati ako i jedna dinar nisi platio državi i onda ne možeš da isplatiš ni plate.
Mogu samo da kažem da je to što je tada rađeno, možemo da kažemo da je to bio udruženi zločinački poduhvat u uništavanju nacionalne privrede, finansija i društva. Ako za nešto treba da se formira specijalni sud u ovoj državi, to je za to. Onda ćemo mi da pričamo o vrućim krompirima. Pa, ljudi, ko nas je doveo do ovoga? Sve je posledica toga. Mi se vrtimo u krug. Kolega Babić je odlično napravio jednu analizu svega i ovako figurativno objasnio u kojoj se situaciji nalazimo.
Moram da kažem, tu je direktor Agencije za privatizaciju, 2001. godine je Agencija za privatizaciju bila servis konsultantskim kućama, a ne one Agenciji da budu servis. Znači, one su preuzele poslove Agencije. Kada smo raspravu vodili o Zakonu o Agenciji za privatizaciju, 46 konsultantskih kuća je prihodovalo, tada sam rekao, 4,27 milijardi dinara, a 2003. im je bila najberićetnija godina. Tada su eksperti dobili 18,6 miliona evra, a radnici na ulicu.
Dešavalo se da Agencija nekome šansu da 20 puta da ispravi neke greške kada mu terenska kontrola izađe u kontrolu, a nekome su odmah raskidali privatizacije. Pričali smo i onog dana iskreno o tome kako se i posle izvlačenja para i posle te takve pljačkaške privatizacije dolazilo do toga da mu, a i danas sam ja u prvom delu izlaganja napomenuo da smo možda uterali nekom novac duplo, jer je pitanje kakav će biti ishod svega toga.
Ako bi pravili paralelu i onoga što se dešavalo i pre 2001. godine i kada je došla ta takozvana demokratska vlast, preko tri hiljade firmi je ukinuto u proseku od 10 do 20 ljudi koji su tada čuvali te privredne sisteme, jer tada su nas optuživali i pljuvali kako smo sve uništili. Pa, ne znam šta su to oni posle prodavali ako smo mi to bili sve uništili. To sam više puta rekao ovde. Više puta godinama unazad od kada sam poslanik.

Vreme.