Zahvaljujem se gospođo Tomić.
Sada prelazimo na redosled narodnih poslanika prema prijavama za reč.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Marinković. Izvolite.

Zahvaljujem.
Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre sa vašim saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, prvenstveno moram da izrazim jedno veliko zadovoljstvo na konto onoga što je ministar u svom uvodnom izlaganju rekao pokazavši jednu ozbiljnu dozu tolerantnosti i želje da u Narodnoj skupštini prvenstveno ostvarimo potreban konsenzus i dijalog oko ovog veoma važnog pitanja.
Lično, kao poslanik SDS, sam svestan toga da ovo jeste jedan od najvećih problema u našoj državi, ali isto tako ne želeći da levičari, mi ako smo u mnogo navrata i u nekim govorima to čuli kroz demagoške floskule, želim da se potpuno jasno i realno osvrnemo na situaciju u kojoj se nalazimo i da se ne bavimo samo posledicama, nego da se pozabavimo i uzrocima ovoga. Isto tako, očekujem od liberalne opozicije jedan konstruktivniji stav i stav koji će uticati na to zajednički dođemo do rešenja koje je najbolje za naše tržište i koje je najbolje za našu ekonomiju.
Sigurno je da ova preduzeća koja će biti na neki način u nekoliko narednih meseci zaštićena i omogućiće se da dođemo do jednog najkvalitetnijeg rešenja kada je u pitanju njihova privatizacija, odnosno promena vlasničke strukture je bilo jedino moguće u ovom momentu i naravno mislim da isto tako veoma loše za našu zemlju što je i gospodin Šubara tek imenovan 31. decembra prošle godine na ovu funkciju, veoma odgovornu, direktora Agencije za privatizaciju imajući u vidu njegovo veliko iskustvo i u privredi i u monetarnoj politici i poznavanje fiskalne politike i svega drugog.
Što se tiče ekonomske politike, smatram da bi to bilo kvalitetnije i bolje rešeno, ali mi smo u situaciji u kojoj se nalazimo, koja je veoma teška, i kada u ovom trenutku moramo da na jedan ozbiljan način razmatramo sudbinu 25 hiljada ljudi koji upravo rade u ovim preduzećima, koja će u narednih nekoliko meseci biti zaštićena samo od toga da im poverioci ne aktiviraju svoja potraživanja.
Radi se o preduzećima koja mogu uz jednu jasnu politiku reorganizacije da budu restrukturirana i da rade sasvim korektno i sasvim uspešno na tržištu i da budu efikasna i efektivna i da budu produktivna i da budu konkurentna ne samo na regionalnom, nego i na svetskom nivou.
Imajući u vidu da se radi o velikim kompanijama, kao što je FAP, kao što je rudnik u Resavici, kao što su druge kompanije koje su veoma važne za našu privredu i koje na neki način za koje se vezuju sudbine hiljada porodica, ali sudbine ne samo malih i srednjih preduzeća, nego i velikih kompanija.
Pomenuću samo primer RTB Bora, koji je direktno uvezan sa Južnokorejskom „Jurom“ koja kupuje sirovine od njega, šta bi bilo kada bi se 31. ovog meseca oterao RTB Bor u stečaj? Oterao bi se u veliki problem i potencijalno bi se napravio problem da mnoge kompanije koje stvaraju dodatnu vrednost, koje su nosiocu izvoza u našoj zemlji, koje su nosioci proizvodnje i reindustrijalizacije koja nam je i te kako potrebna i za koju se svi ovde zajednički zalažemo, došli bi u situaciju da oni potencijalno razmišljaju o tome da odu iz naše zemlje, investiraju u neku drugu, možda povoljniju destinaciju, gde je povoljniji poslovni ambijent.
Nećemo na ovaj način dozvoliti da nam nevidljiva ruka tržišta rukovodi ekonomijom, nego ćemo se kao ozbiljna država, i na ovaj način to pokazujemo, uključiti u rešavanje problema ljudskih sudbina i opstanka ovih kompanija na dugi rok. Tu se na ovaj način pokazuje i ona socijalno odgovorna crta ove Vlade Republike Srbije, ali i nas ovde u parlamentu koji prvenstveno vodimo računa o interesima građana Republike Srbije, o interesima naših kompanija, želeći da ovaj problem koji naravno nije prevaziđen već petnaestak godina, želeći da ga rešimo i želeći da napravimo uslove za funkcionisanje jedne moderne tržišne ekonomije.
Razgovarali smo gospodine ministre jutros na sednici odbora i došli do tog zaključka da čak u preko 90% slučajeva generator ove krize u kojima se nalaze ova preduzeća u restrukturiranju i u procesu privatizacije jeste menadžment koji nije profesionalno radio svoj posao.
Na ovaj način i ovim putem vas molim da se razmisli možda i o izmenama i dopunama Zakona o javnim preduzećima, da ono što smo uradili kroz aranžman i ugovor o profesionalnom menadžmentu sa Železarom u Smederevu, primenimo potencijalno na sva druga preduzeća i da pokušamo da angažujemo u skladu sa interesima obe strane one ljude kojima je to kor biznis, one ljude koji mogu da obezbede tržište i koji mogu sasvim profitabilno da rade u interesu svojih kompanija, u interesu radnika koji to rade i u interesu države Srbije u kojoj mi svi živimo i radimo i najvećim nam je interes da se ona ekonomski razvija.
Isti takav model treba da primenimo i na javna preduzeća pošto se i tu suočavamo sa velikim problemima, javna preduzeća su generator nelikvidnosti u našoj zemlji.
Retko koje javno preduzeće, sem onih koja jesu uspešna, kao što je „Telekom“, kao što su „Elektromreže Srbije“, imaju uopšte razgrađen koncept upravljanja menadžmenta, uopšte imaju divizije za upravljanje ljudskim resursima u tim kompanijama kroz izgrađivanje jednog jasnog modela i procedura regrutovanja, selekcije onih koji su najbolji, onih koji su najsposobniji i nadam se da ćete proces korporitivizacije uraditi što pre, kako bi oni koji su najkvalitetniji, najobrazovaniji mogli efikasno i efektivno da vode ta preduzeća.
Čak i od kolege iz Demokratske stranke, koji je bio ovlašćeni predstavnik svoje poslaničke grupe, smo čuli da podržava ovakav koncept angažovanja profesionalnog menadžmenta u kompanijama koje se nalaze u kriznim situacijama.
Lepo ste napomenuli i moram da se osvrnem na to da država i te kako, i samo Ministarstvo radi na tome da maksimalno pomogne tim preduzećima, ali bih bio mnogo srećniji da kada je u pitanju „Simpo“ i naveli ste taj primer, aranžman sa hotelom „Hilton“, koji će biti izgrađen u Crnoj Gori za nekoliko meseci, koji vredi 2,5 miliona evra, da za njega nisu zaslužni ni Željko Sertić, ni Dragan Stevanović, koji su se i te kako borili za taj poslovni aranžman, nego oni koji upravo rukovode tom kompanijom, oni koji će tražiti tržišta, oni koji će tražiti poslove kao da je to njihova kompanija i kao da im svaki dan njihovog života i njihovih porodica zavisi od uspeha tih kompanija.
Onima koji stalno imaju kritike i primedbe, bez nekih predlaganja nekih konkretnih rešenja, poručujem da veruju, da veruju u konsenzus, da veruju u dijalog i završiću svoj govor poslanicom apostola Pavla Drugog Korinćanima, koji kaže – ako nema vere, onda je uzaludna vera vaša, ali i propoved naša. Tako da, malo više mere, malo više konstruktivnosti, dijaloga i možemo doći do najboljih održivih rešenja u našoj zemlji. Hvala.

Zahvaljujem.
(Vladimir Pavićević, s mesta: Replika.)
Gospodine Pavićeviću, ne vidim da uopšte na bilo koji način u govoru gospodina Vladimira Marinkovića…
(Gordana Čomić, s mesta: Liberalna opozicija.)
Zahvaljujem na duhovitosti gospođo Čomić.
Reč ima narodni poslanik Goran Ćirić. Izvolite.

Poštovani gospodine predsedavajući, poštovani gospodine ministre, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, danas razgovaramo o Predlogu zakona o privatizaciji o izmenama i dopunama, i na Odboru za privredu smo sa gospodinom Sertićem i sa direktorom Agencije za privatizaciju razgovarali o izazovima koji su pred svima nama.
Znamo da je ovo zaista ogroman i veliki problem i izazov za čitavu Srbiju, a posebno ljude i porodice koje se izdržavaju iz ovih sistema, ali iz ugla narodnog poslanika i ljudi koji sede u ovoj Skupštini, mislim da je potrebno sagledati sa kojih pozicija polazimo.
Dakle, prošle godine, pre samo deset meseci, je ovaj zakon najavljivan kao ekonomsko čudo, kao nešto što će doneti 90% rešenja svih otvorenih pitanja privatizacije i ovih sistema u restrukturiranju u Republici Srbiji.
Mi smo vas tada upozoravali da neka rešenja neće biti funkcionalna i da neće biti efekata iz toga . I sami ste rekli, a i iz izveštaja direktora Agencije za privatizaciju smo zaista dobili priznanje da to jednostavno nije funkcionisalo i da kapacitet institucije kakva je Agencija za privatizaciju nije bio u dovoljnoj meri efikasan da bi izneo taj proces od trenutka kada je usvojen sam zakon u avgustu mesecu, da smo izgubili nekih pet meseci do kraja 2014. godine i da to vreme nije iskorišćeno.
Mi kao narodni poslanici treba da se pitamo kakvi su to efekti zakona koje smo ovde u ovoj sali izglasali? Efekat je, kao što smo čuli od ministra u uvodnoj reči, da nije bilo nijedne privatizacije u protekle tri godine, pa i u proteklih šest godina, ali vi kao izvršna vlast i kao ministar u ovoj Vladi, koja traje tri godine sa različitim izmenama, nosite tu odgovornost izvršne vlasti jer ste na sebe izneli tu odgovornost da organizujete institucije koje treba da iznesu čitav taj posao.
Kada govorimo o toj podeli vlasti, vi ste u izvršnoj, mi smo ovde zakonodavna, imamo sudsku vlast, imamo jednu apsurdnu situaciju o kojoj niko nije govorio do sada, a to je da na osnovu jednog akta nižeg nivoa, koji je donela Vlada, o izuzetku i spisku 17 kompanija koje su predmet ovog zakona, dakle, mi sada usvajamo jedno sistemsko rešenje u Skupštini koje se prilagođava tom aktu koji je usvojila Vlada, dakle, izvršna vlast, mi kao zakonodavna vlast, a uprkos odluci Ustavnog suda koji je još 2013. godine proglasio član 20ž neustavnim po Zakonu o privatizaciji.
Zaista smo kao narodni poslanici u jednom vrlo apsurdnom položaju. Na koji način se izjašnjavati kada imamo sve to u vidu? U mogućem očekivanju, gospodine Šubara, vi ste danas govorili da će Ustavni sud promeniti svoju odluku o ustavnosti ili neustavnosti istog člana o kome smo se izjašnjavali i u avgustu mesecu prošle godine, o kome ćemo se izjašnjavati danas ili u sredu, kada će se glasati u Skupštini po ovoj temi. To su ozbiljni sistemski izazovi u ovoj Skupštini. Mislim da je to važno pomenuti. I o tome smo razgovarali. Ja očekujem odgovor ili ministra ili direktora Agencije za privatizaciju.
Kada govorimo o direktoru Agencije za privatizaciju, evo, čuli smo upravo tu analizu odgovornosti. Kao poslanik DS zaista ne mogu da ne govorim o toj odgovornosti, sa prihvatanjem te ponude o proporcionalnosti odgovornosti svih nas u tom procesu i učešću u procesu privatizacije u Srbiji. Shvatajući to, vi ste i ponudili članovima poslaničkih grupa, i opozicionim, da o ovome na sistemski način govorimo. Ali, pošto smo čuli tu vrstu opservacije sa druge strane, ja zaista imam potrebu da kažem i vrlo je važno podsetiti sve nas, ali i javnost u Srbiji, da je proces svojinske transformacije u Srbiji započeo 1988. godine. Između ostalih, ministri, u tom procesu su bili i Milan Beko i Jorgovanka Tabaković, direktori Agencije za privatizaciju, a uglavnom je DS optuživana kao taj ključni faktor koji je sprovodio taj proces privatizacije u periodu od 2001. do danas, 2015. godine, su bili Vladimir Čupić, Mirko Cvetković, Branko Pavlović, Miodrag Đorđević, Vladimir Galic, Vesna Džinić, Vladislav Cvetković, Vida Uzelac, Marijana Radovanović i Ljubomir Šubara.
Nijedan od ovih direktora nije član DS, niti je bio. Pomislićete na Mirka Cvetkovića, nije bio ni tada kao direktor Agencije, a nije bio ni kao ministar finansija, niti kao premijer.
Dakle, možete da razmislite o imenima i prezimenima koja su možda u vašim strankama, ali ako delimo tu vrstu odgovornosti, ja stvarno mislim da je DS potpuno spremna i otvorena da razgovaramo o toj vrsti odgovornosti svakog pojedinačnog direktora Agencije za privatizaciju i svih ljudi koji su učestvovali od 1988. godine do danas.
Imamo i jednu apsurdnu priču koja se ponavlja iz rasprave u raspravu kada se pomene proces privatizacije. Znate i sami gde su najveće primedbe, u kojim slučajevima privatizacije, 24 sporne privatizacije od 2004. godine u koalicionoj
Vladi DSS i G17, sa manjinskom podrškom SPS. Od 24 sporne privatizacije, 23 u tom periodu. Jedna jedina van tog perioda je „Sartid“, kojim se sada bavite i koji je tada privatizovan za 23 miliona i napadali ste ga i napadate taj proces privatizacije, a tada je „Sartid“ izašao iz faze kada je proizvodio pečurke, šampinjone, a sada je u tehnološki mnogo višem nivou, posle učešća US STEEL i čitavog procesa i mnogo ga je bilo lakše podizati u ovoj fazi nego u toj fazi kada je tada bio privatizovan, i to ne iz Agencije za privatizaciju, nego iz stečajnog postupka.
Dakle, toliko o svim tim napadima na DS i ključnu i isključivu odgovornost DS. Zato je važno podeliti tu vrstu odgovornosti, proporcionalno, potpuno se slažem, ali sa ovim podacima imamo sada i kvantifikovane argumente za tu vrstu rasprave.
Ono što sam postavio kao pitanje vama, kao direktoru Agencije za privatizaciju, jedno važno pitanje, a to je trenutno status Agencije za privatizaciju – da li je ona sposobna da izađe na kraj sa privatizacijom 500 sistema u restrukturiranju, ako i sama nije uspela da se izbori za sopstveni status? Agencija za privatizaciju je 15 dana u blokadi. Jedan od razloga je, vidite nije ni tu DS kriva, pre tri godine povlačenje pet milijardi dinara iz Agencije za privatizaciju u budžet Republike Srbije. Danas, zaposleni u Agenciji za privatizaciju ne primaju platu.
Mi usvajamo ili ćemo usvojiti taj Zakon u sredu, pa mislim da je vrlo važno kao odgovorni ljudi pitamo - koliko će biti motivisani ljudi, koji rade u Agenciji za privatizaciju, da obave taj veliki posao i koje mehanizme ima direktor Agencije u ovom trenutku da motiviše i podigne te ljude i da li je na vidiku izlazak iz blokade? Mislim da je to neophodan preduslov da bi ti ljudi primili neki dinar i da bi razmišljali o sopstvenoj egzistenciji.
Tačno je, ne samo zbog toga što bi to bila politički produktivna stvar, zalagali smo se, DS se zalagala, protiv smanjenja plata i penzija, ne zbog toga što ćemo dobiti neke političke poene, nego zbog toga što će čitava ekonomija u Srbiji padati, jer vidimo efekte reformskih zakona i pada industrijske proizvodnje od 7% u poslednjoj godini, od rasta javnog duga i indeksa, od 73% učešća javnog duga u BDP, što je treći najgori rezultat. Taj procenat je jedino manji od 2000. godine kada je to bilo 203% učešće javnog duga u BDP i kraja 2001. godine kada se on smanjio do 93%.
Proverite to dobro. Dakle, posle tog perioda kada je, vidite slučaja, ista koalicija koja je sada na vlasti činila tadašnju Vladu, mi imamo takvu vrstu efekata svih reformskih zakona koje smo ovde usvajali.
Zbog toga je važno, uzimajući sve ovo u obzir, razmislimo o ovom zakonu na taj način i da pozovemo i vas da nađemo rešenje. Imamo motivisane ljudi koji će direktno učestvovati u tom procesu i razmišljati o načinu na koji će sve ovo sprovesti, a opet sa poštovanjem i ustavnog suda i očekivanjem odgovora - kako to mi po drugi, treći put donosimo Zakon o privatizaciji, a uprkos negativnom stavu Ustavnog suda, posebno po toj tački 20ž. Hvala.

Reč ima ministar Željko Sertić. Izvolite.

Daću par napomena i objašnjenja kako bismo bili u skladu sa ovom diskusijom koja je dobra i ide u dobrom pravdu, jer problemi jesu zajednički i jesu nešto što moramo da rešavamo zajedničkim snagama.
Kao prvo, spomenuli ste, ne znam da li je to pogrešna interpretacija ili ste na to ciljali, Vlada nije usvojila dokument sa 17 preduzeća koja će ići u tzv. zaštitu. Dakle, prvo je potrebno da parlament usvoji promene zakona. Ukoliko u sredu ili kada bude dan za glasanje to učinimo, na sednici Vlade će Ministarstvo privrede predložiti Vladi Srbiji spisak preduzeća koji treba da imaju do godinu dana zaštite. Dakle, to nije niti pravno ispravno, niti je moguće da Vlada to sada učini, niti je to uradila.
Druga stvar, ja nisam čuo, ali uzimam da se možda nismo dobro razumeli, da je gospodin Šubara, koliko mi je on potvrdio, rekao da će Ustavni sud da promeni odluku. Ja nisam čuo da je bilo ko spominjao da će Ustavni sud promeniti svoju odluku. To je nemoguće, jer Ustavni sud ima svoj stav koji je zauzeo.
Generalno, što se tiče ovoga i što se tiče zakona i ovog problema koji imamo, a vezano za član koji ste spomenuli, nekada ne postoje idealna rešenja, nekada ne postoje situacije u kojima možete sve da zadovoljite i onda birate najmanje loše rešenje ili situaciju koja nam omogućava da neku krizu prebrodimo. Za nas, kao predlagača ovog zakona, i mene, kao ministra, je ovo najmanje loše rešenje da pokušamo, s obzirom da je ograničeno vreme… Dakle, ne predlažemo sada neku trajnu kategoriju, koja bi bila direktno u suprotnosti sa Ustavnim sudom i da kažemo – OK, za preduzeća ta i ta tražimo izmenu zakona do daljnjeg, do neke nove odluke Skupštine Republike Srbije da se menja zaštita. Ne, tražimo za jedan broj preduzeća do 31. oktobra, a za drugi deo preduzeća, onaj manjinski, samo jedan ograničeni period, tako da verujem da ćemo imati razumevanje svih poslanika za takvu stvar.
Što se tiče Agencije za privatizaciju, potpuno ste u pravu i ovo što smo sada komentarisali. Vaš komentar je bio upravo na osnovu razgovora jutros na Odboru za privredu, gde smo vas informisali o problemima sa kojima se suočava Agencija za privatizaciju, i to je činjenica.
Jedan deo poslova je vezan za ne pripremljenu dokumentaciju, papire za ne rad, u najblažem obliku rečeno, u prethodnom periodu. Informisao sam vas da smo tražili nova rešenja, da je 31. decembra imenovan novi direktor, šta je uradio u tom periodu, šta je zatekao i kakve promene smo napravili. To smo vrlo hrabro rešili, jer sam stava da moramo ozbiljno da ih reformišemo, a čak i mnoge da ugasimo. Imaćemo za 10-15 dana, ovde u parlamentu, raspravu o Zakonu o ulaganjima gde predlažemo gašenje dve agencije, formiranje jedne nove na potpuno novim korporativnim principima upravljanja, niti politički, niti burazerski, niti na bilo koji način. Pričamo o ekonomiji koja ne poznaje bilo koju kategoriju osim tržišnog poslovanja, ali ostavićemo to za to.
Što se tiče same Agencije za privatizaciju, malopre smo spominjali, pošto je neko od poslanika komentarisao pitanje stečaja, mi ćemo Zakonom o stečaju predvideti ozbiljne promene u koncepciji i organizaciji institucija koje prate stečaj, tako da jedan veliki deo posla koji obavlja Agencija za privatizaciju biće prebačen. Imamo predlog za jednu drugu koncepciju, institucionalni okvir, a sama Agencija za privatizaciju će pretrpeti ozbiljne promene, i to tek u drugoj polovini godine ili od septembra meseca. Kada najveći deo poslova privedemo kraju, doći ćemo sa predlogom kako u budućem periodu da vršimo monitoring nad procesima koje smo započeli u ovom momentu, jer kada i obavite određene poslove u procesu privatizacije imate period nadzora nad samim tim procesima, kako bi izbegli situaciju da vas neko prevari kao državu.
Dakle, kako ćemo formirati telo koje će raditi monitoring, jednu manju grupu ljudi, dovoljno stručnih i obrazovanih, koji mogu to da rade stručno, o tome ćemo pričati u drugoj polovini, odnosno od septembra meseca ovde. Da znate, planiramo u okviru portfolija Ministarstva privrede ozbiljne promene u Agencijama i onim državnim institucijama koje mi kontrolišemo. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Đorđe Milićević.
(Dejan Radenković, s mesta: Replika.)
Nemate mogućnost, gospodine Radenković.
Izvolite, gospodine Milićeviću.

Poštovani ministre, poštovani predstavnici Ministarstva, poštovani predstavnici Agencije za privatizaciju, dame i gospodo narodni poslanici, kolega Radenković je u uvodnom izlaganju, kao ovlašćeni predstavnik poslaničkog kluba SPS, rekao da ćemo mi podržati ovaj zakonski predlog.
Ono što ću dodati jeste da, podržavajući ovaj zakonski, poslanički klub SPS zapravo želi da podrži cilj koji se želi postići usvajanjem ovog zakonskog predloga, a to je da se reši sudbina onih preduzeća za koje postoje uslovi i mogućnost za privatizaciju, odnosno da se olakša i da se pomogne postupak privatizacije.
U potpunosti smo saglasni sa vama, gospodine ministre, kada kažete da sve ono što nije urađeno u prethodnom vremenskom periodu, kada je reč o postupku i procesu privatizacije, treba i mora da se uradi sada i u tome, naravno, imate podršku poslaničkog kluba SPS.
Praveći nekakvu hronologiju, tačno je da Zakon iz 2001. godine nije mogao da okonča i završi ovaj izuzetno važan postupak i proces za Srbiju. Nažalost, primenjujući ovaj zakon, posledice jesu katastrofalne i pogubne za srpsku privredu. Imali smo nekako veoma slaba preduzeća, čitav ambijent je bio loš.
U prilog ovakvoj konstataciji govori ono što ste vi rekli u današnjem uvodnom izlaganju, da mi danas zapravo govorimo o 526 preduzeća čiju sudbinu treba da rešimo, a negde, čini mi se, čak preko 70% su preduzeća koja su već bila privatizovana, pa je privatizacija raskinuta i danas se ta preduzeća nalaze u ozbiljnim problemima. Takođe ste rekli da prvih 50, od 526 preduzeća imaju samo dugovanja od četiri milijarde evra, što su ogromni problemi.
Tačno je i to da zakon koji smo usvojili u republičkom parlamentu 2014. godine jeste otklonio brojne nedorečenosti i nedostatke koje je imao Zakon iz 2001. godine i tačno je da on jeste, po našem mišljenju, napravio jedan kvalitativan pomak, iskorak unapred, kada je reč o regulisanju samog postupka i procesa privatizacije, ali je tačno i to da postoje evidentni problemi u primeni određenog broja članova ovog zakona i ti problemi se upravo rešavaju usvajanjem predloženih izmena i dopuna Zakona o privatizaciji, o kojem danas govorimo, kroz tri, rekao bih, glavne promene.
Dakle, sve ono što nije moglo biti rešeno u prethodnom vremenskom periodu, biće rešeno kroz tri ključne ili suštinske promene. Prva promena tiče se toga da preduzeća za koja su objavljeni tenderi za privatizaciju hoće biti zaštićena do 31. oktobra. Druga promena da Vlada Republike Srbije može doneti odluku da određeni broj preduzeća bude zaštićen najduže do godinu dana. Treća promena – procena tržišne vrednosti preduzeća na dan 31. decembar 2014. godine.
Kada je reč o onome što na neki način predstavlja prvu promenu, dakle, kada je reč o preduzećima za koja postoje administrativni i svi drugi potencijali, da se može objaviti njihov poziv za prodaju, ta preduzeća, dakle, hoće biti zaštićena do 31. oktobra, odnosno, biće zaštićena od prinudne naplate dok se ne okonča treći poziv za privatizaciju. Ukoliko se preduzeća prodaju, dobiće nove vlasnike, to je pozitivno, dobro, a to i jeste cilj predloženih izmena. Ukoliko se to ne desi, preduzeće odlazi u stečaj.
Što se tiče druge promene, takođe veoma važne, Vlada će imati mogućnost da sačini spisak određenog broja preduzeća, licitira se sa brojem 17, mi tu cifru nismo mogli da vidimo i to nije tema zakona o kojem danas govorimo, ali Vlada će sačiniti spisak određenog broja preduzeća koje će biti zaštićeno najduže do godinu dana.
Ono što mi želimo povodom odluke koju Vlada treba da donese da kažemo, jeste da je veoma važno imati veoma jasne i precizne kriterijume, verujemo da ih imate, i da treba imati jednu oročenu zaštitu. Tačno je, zaštita jeste godinu dana, ali, ta zaštita može biti i relativno kraća. Sa druge strane, što se tiče kriterijuma, veoma je važno da neki od kriterijuma budu uticaj tih preduzeća na zaposlenost u državi, ali i na zaposlenost u regionu, uticaj preduzeća na rad drugih privrednih subjekata u državi, održivost preduzeća, tržišni potencijal i, naravno, strateški značaj koja preduzeća imaju, ukoliko se preduzeća bave proizvodnjom strateški značajnih proizvoda koja preduzeća proizvode.
Ono što takođe želimo da vam sugerišemo, važno je da, po našem mišljenju, po mišljenju Poslaničkog kluba SPS, da onog trenutka kada Vlada donese odluku o određenom broju preduzeća čija zaštita hoće biti oročena, dakle, najduže do godinu dana, resorno ministarstvo, to opet jeste jedna sugestija od strane Poslaničkog kluba SPS i mislim da ste vi to malo čas i pomenuli, da resorno ministarstvo formira pojedinačne timove za svako preduzeće i da ti timovi budu u kontinuitetu u kontaktu i sa rukovodstvom preduzeća, ali i sa sindikatima. Jer, nažalost, tačno je da rukovodstva pojedinih preduzeća nisu imala za cilj i interes da se započne sa ozbiljnim postupkom i procesom privatizacije. Tačno je i to da vrednosti koje jesu utvrđene za pojedina preduzeća jesu otežavale i onemogućavale završetak postupka i procesa privatizacije i vrlo je važno da kada je reč o jednoj novoj proceni tržišne vrednosti sagledamo sve promene koje se jesu u međuvremenu dešavale, da se utvrdi realno stanje imovine, obaveza kapitala i stvarna tržišna vrednost, kako ste vi definisali, na dan 31. decembar 2014. godine.
Naravno da nije ideja i cilj predloženih izmena i dopuna Zakona o privatizaciji o kojima danas govorimo da se prolongira ili odugovlači privatizacija. Naravno da nije cilj da se privatizacija ne završi. To je strateško opredeljenje Vlade Republike Srbije i Vlada Republike Srbije se Zakonom o privatizaciji obavezala da će prodaju društvenog kapitala završiti do 31. decembra i mi verujemo da će taj posao biti završen. Ovde je suština u sledećem.
Sagledavajući prilike i situaciju u pojedinim preduzećima gde postoji mogućnost da se okonča postupak privatizacije, da se pomogne da se ta privatizacija uspešno završi. Što se tiče drugih preduzeća u kojima nema mogućnosti da se okonča postupak privatizacije, ta preduzeća odlaze u stečaj. Ukoliko se ne može sprovesti reorganizacija kroz stečaj, odlaze u bankrot i likvidaciju.
Ono što je veoma važno, jeste da resorno ministarstvo, Vlada Republike Srbije, imaju jedan socijalan odnos prema zaposlenima u tom preduzeću. Ali, isto tako, nedopustivo je da ta preduzeća stoje u jednom nedefinisanom i nerešenom statusu. Ovakva situacija ne može da se prolongira i odugovlači u nedogled, da imate nekakav fiktivan posao, minimalnu zaradu, da budete teret republičkom budžetu a da ne privređujete, da ne ostvarujete profit, da nemate proizvodnju. Svi gubici, kada je reč o ovim preduzećima, direktno jesu teret republičkog budžeta. Indirektno jesu teret poreskih obveznika. Onog trenutka kada uđu u postupak stečaja, ona jesu teret sopstvene imovine.
Dakle, za poslanički klub SPS sama privatizacija jeste nacionalni problem i nažalost, ogroman broj građana Srbije jeste osetio negativne posledice postupka privatizacije u prethodnom vremenskom periodu. To je za nas nacionalni problem i od realizacije i završetka ovog izuzetno važnog postupka i procesa zavisiće u mnogome i ekonomska budućnost države.
Mi kao poslanički klub podržavamo nameru, nastojanje i Vlade Republike Srbije i resornog ministarstva da iznađe što veći broj strateških partnera za pojedina preduzeća, za što veći broj preduzeća i da se što veći broj preduzeća uspešno privatizuje. Verujemo da izmene o kojima danas govorimo će omogućiti da na jedan fer i efikasan način se završi konačno promena vlasništva preduzeća, da čitav proces bude transparentan i da postoji jedan nivo, rekao bih, maksimalne odgovornosti.
Verujemo da će se u Srbiji okončati postupak privatizacije i u interesu Republike Srbije i u interesu zaposlenih i u interesu sindikata, ali naravno i u interesu poverilaca. Veoma je važno da svi oni koje sam nabrojao budu na istoj strani, jer u suprotnom to jeste veoma loša poruka za investitore koji razmišljaju o eventualnom dolasku na naše tržište.
Dakle, mi ovde govorimo o rekao bih, nužnim kompromisima nekoliko principa koji jesu i podjednake važnosti i od podjednakog značaja. Šta je cilj? Cilj je sačuvati radna mesta u preduzećima koja imaju tržišnu perspektivu. Maločas sam govorio da treba na pravi način razmotriti kriterijume koji će opredeliti vas kao ministarstvo da predložite odluku Vladi Republike Srbije i da treba sagledati strateški značaj određenih preduzeća.
Tim povodom želim da napravim digresiju na ono što ste spomenuli u uvodnom izlaganju , a reč je o dva preduzeća. Mislim da ste ih spomenuli „IMT“ i „IMR“. Dakle, Srbija ima veliki potencijal u poljoprivrednoj proizvodnji. Neke procene su da je potrebno negde oko 15000 traktora godišnje. Između 350-360 hiljada traktora kod domaćih privrednika je upravo proizvedeno u ovim preduzećima. obnova poljoprivredne mehanizacije domaćim traktorima za osiromašene poljoprivrednike sa relativno malim posedima je najefikasnija i najrealnija u ovom trenutku.
Treba istaći da ova dva preduzeća jesu međusobno strateški partneri. IMR proizvodi između 30% i 40% delova za traktore IMT. U traktore IMT, IMR ugrađuje se oko 97% domaćih komponenti, na šta su usmereni i na domaće proizvođače i prema nekim podacima kojima raspolažemo, imaju negde oko 200 do 300 kooperantskih firmi sa oko 5.000 zaposlenih. Imaju, koliko smo shvatili, strateške partnere, sedam zainteresovanih strateških partnera. Reč je o proizvodnji traktora sa tradicijom od 90 godina, što svrstava ove naše firme u red dobro kotiranih proizvođača sa izuzetno obučenom radnom snagom.
Mislim da oba preduzeća zapošljavaju negde u ovom trenutku oko 1.100 radnika. Bez obzira na probleme koje ova dva preduzeća u ovom trenutku imaju mi smo prosto želeli da vam sugerišemo, to naravno ne dovodi u pitanje našu podršku i podršku konceptu o kojem danas govorimo, ali smo prosto želeli da vam sugerišemo, imajući na umu potencijalne poljoprivredne proizvodnje, razvojne šanse koju Srbija u tom kontekstu ima, da sa aspekta strateškog značaja razmišljate i o ova dva preduzeća.
Dakle, na samom kraju, jasno je da predlogom izmena i dopuna zakona, o kojima danas govorimo, i Vlada Republike Srbije i resorno ministarstvo vrlo jasno pokazuju po ko zna koji put da politika nije i neće biti iznad ekonomije i da ova Vlada ne postoji zbog političkih stranaka, političkih partija koje jesu deo vladajuće koalicije, već zbog građana Srbije.
Mi ovde govorimo o modelu kako sagledati modele i kako ponuditi rešenja za budućnost generacija. Dakle, prekinuti sa procesom ekonomske eutopije jer to nije održiva ekonomija.
Još jednom na samom kraju, u danu za glasanje imaćete podršku poslaničkog kluba SPS kada je reč o ciljevima koji se žele postići usvajanjem ovog zakonskog predloga. Zahvaljujem.
(Dejan Radenković, s mesta: Poslovnik.)

Zahvaljujem gospodine Milićeviću.
Izvolite gospodine Radenkoviću, po Poslovniku.

Član 103. potpredsedniče, prekršili ste član 103. prethodni govornik kada je govorio niste ga upozorili da iznosi neistine, a to je vaša obaveza.