Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Gospodine ministre, neću vam se obratiti sa „brate“, kao neki od mojih prethodnika, pošto smo nismo u srodstvu, a pretpostavljam da sa prethodnikom jeste čim može na taj način da vam se obraća.
Amandman koji sam podnela sa mojim kolegom Balšom Božovićem odnosi se takođe na Radio Jugoslaviju i ovde je bilo reči o tome da postoje različiti stavovi u vezi sa pojedinim pitanjima u ovom zakonu od strane opozicije. Naravno da postoje različiti stavovi, nama monolitnost ne predstavlja vrlinu, što mislim da nije uvek slučaj sa predstavnicima skupštinske većine koji se uvek time diče, a i reč „demokratija“ vrlo retko upotrebljavaju u svojim izlaganjima.
Međutim, moram da istaknem da su i oni pokazali jednu vrstu različitosti u stavovima. S jedne strane su postali veliki zagovornici liberalnog kapitalizma i privatizacije, ali onda kažu da možda ne bi bilo loše da se TANJUG ipak delimično iz toga izuzme. Prema tome, svi imamo dileme oko toga.
Ja lično smatram da smo krenuli putem izlaska države iz medija i tim putem treba i da nastavimo. Ono što je ovde ideja, odnosno rasprava, i mislim da su legitimna sva ova pitanja je zbog toga što je suština svih ovih pitanja kako se obezbeđuje nezavisnost i kako se obezbeđuje javni interes.
Jedno načelo u EU jeste da se politički uticaji potpuno smanjuju i onemogućava ako država izađe iz vlasničke strukture, i to je u redu. Naravno, u međuvremenu, ne samo u Srbiji, nego svuda u svetu su se pojavila i nova pitanja da li smo došli sada možda u fazu kada ni privatni vlasnici ne obezbeđuju nezavisnost medija, ali to je jedno pitanje za raspravu koja danas nije tema i u tom smislu želim, sa jedne strane, da raščistim dilemu, a sa druge strane smatram da u parlamentu postoji pravo da u nekim pitanjima imamo možda različito mišljenje.
Da se samo vratim na amandman u konkretnom smislu. Zašto sam sve ovo rekla? Ja sam protiv produžavanja roka i glasaću protiv ovog zakona, ali pošto pretpostavljam da će on biti usvojen, moj amandman ima za cilj da pokušam da stavimo Radio Jugoslaviju u isti tretman, odnosno ravnopravan tretman sa TANJUG-om. Bila bih spremna da razumem da je moj amandman pogrešan da sam dobila odgovore na pitanja koja sam postavila u načelnoj raspravi.
Dakle, mene zanima zašto je rok za njih kraći, s obzirom da su finansijska izdavanja za njih znatno manja nego za TANJUG, s obzirom da oni nemaju konkurenciju, ne remete konkurenciju, na tržištu ne postoji ni jedna ustanova koja se bavi emitovanjem programa na stranim jezicima. Zanima me šta će se desiti sa tom delatnošću? Da li je Vlada, da li je javni servis, da li je postojala debata sa njima? Da li ćemo izgubiti tu delatnost? Mislim da ta delatnost nije nevažna za jednu malu zemlju kao što je Srbija.
Shvatila sam da su zaposleni u Radio Jugoslaviji pripremaju za neku vrstu socijalnog programa, ali zato postavljam pitanje, moje kolege su govorile o tome da se ovo odlaganje dešava iz humanih razloga, kako ne bi mnogi ljudi ostali na ulicu, pa hajde da vidimo zašto baš Radio Jugoslavija, tj. njihovi zaposleni treba da ostanu ranije na ulici, ako je to njihova sudbina, nego recimo zaposleni u TANJUG-u ili u nekoj drugoj medijskoj ustanovi. Zainteresovana sam da dobijem odgovore na ta pitanja i da, ako već produžavamo rokove, onda postoji ravnopravan tretman za sve subjekte u ovoj oblasti. Hvala.
