Hvala lepo, dabome po amandmanu.
Dame i gospodo narodni poslanici, izvešćete, siguran sam, dobar zaključak, o mom stavu po pitanju ovog amandmana na osnovu mojih stavova po pitanju onih argumenata ili šta bi već trebalo da predstavlja ono što smo čuli kao razloge za podršku u ovom amandmanu.
Argumenti da je ovde nešto neustavno, da nije jasno da li se prihod od 1,4 milijardi ili 600 miliona, da se nešto daje u bescenje. Hajdemo redom.
Stalno se ovde srećemo, otkad traje ova rasprava, sa ocenom da je ovde nešto neustavno, ali nikako da čujemo jasno i precizno zbog čega i šta to tačno. Čujemo jednu globalnu ocenu - neustavno je to što se predviđaju bilo kakve olakšice. Tobož, jedno rešenje je već palo zbog toga što je bilo podržano nekim olakšicama, tobož, Ustavni sud je rekao da nikakve olakšice ne dolaze u obzir. Još jednom –neistina. Imali smo već ovakvu situaciju na početku današnje rasprave, čini mi se po prvom amandmanu. Počela sa nečim što treba da bude argument, a ono ispadne potpuna neistina.
Imam pred sobom odluku Ustavnog suda i u toj odluci, između ostalog, tretira se pitanje da li može ili ne može da bude uključen u rešenje bilo kakav
mehanizam koji će podrazumevati olakšicu. Šta kaže Ustavni sud po tom pitanju? Mora da bude tržišno vrednovanje, to je glavni osnov za procenu situacije kada je reč o naknadi. To nije bilo ispoštovano u tom prethodnom rešenju koje je palo. To je bio glavni problem. Šta još kaže? Kaže, razume da predlagač zakona ima ovlašćenje da propiše i određene pogodnosti za navedenu konverziju. Opa, znači, pogodnosti nisu zabranjene.
Dakle, ako je nekome ovde bio problem, problem je proistekao očigledno iz nekog nerazumevanja ili razumevanja, ali uz svesnu želju da se ignoriše ono što je jasno i da se uz buku generiše problem. Ne znam šta je od te dve stvari gore. Hajde, dobronamerno ću da pretpostavim da neko prosto ne razume ni situaciju, ni šta je želeo da kaže, ni čime da ga obrazloži, ali oko ovoga da se razumemo - olakšice same po sebi nisu sporne sa aspekta Ustavnog suda. Šta jeste? Osnov za naknadu. Tamo je bilo vrlo precizno rečeno - osnov za naknadu mora biti tržišna vrednost.
Hajde da pogledamo ovaj predlog. Da li ovde postoji tržišna vrednost kao osnov? Postoji, u članu 2. crno na belo, kratka, jednostavna i razumljiva izjavna rečenica. Je li to već samo po sebi govori da postoji velika razlika između ove situacije i one situacije koju je Ustavni sud osporio? Naravno da govori. Neće insistiranje na tome - ponoviću ja sto puta ako treba da je ovo neustavno, ne možete mi ništa, to neće doneti nikakvu dodatnu sigurnost u tim rečima koje se izgovore, neće doprineti nikakvoj ubedljivosti toga što je izgovoreno. To je samo insistiranje na pogrešnom, ništa više.
Hajdemo dalje. Da li se prihoduje 1,4 milijarde ili 600 miliona, to nekom nije jasno. Nema šta da ne bude jasno. Čuli smo već dovoljan broj puta i kada je počela rasprava u načelu, a čuli smo i danas. Eto, ako neko nije siguran da li je dobro čuo, da li je dobro razumeo, imamo mi ovaj materijal koji smo dobili i koji prati zakon, strana 17, tu se srećemo sa tom cifrom od 1,4 milijarde. Šta to kaže? To je procenjena vrednost tog zemljišta o kom pričamo. Kaže se ovde lepo – na osnovu procenjenih površina, na osnovu prosečne dene, prosečne u ovom trenutku, to je procenjena vrednost.
Znači, nije to neka vrednost koja, eto, iznosi toliko, a kada se primeni zakon od nje neće ostati ništa. Vi imate ovde vrlo lepo prikazanu procenu. Kada se primeni zakon i kada se primene te olakšice, procenjeno je da će se prihodovati milijardu i 260 miliona. Ovo je valjda jasno kao beli dan. Tih 630 dođe 50% od milijardu i 260. Pola budžetu Republike, odnosno autonomne pokrajine, odnosno lokalne samouprave, a pola u ovaj drugi fond, o kome mnogo pričamo ovih dana. Tu je matematika jasna i nema šta da bude neshvatljivo. Zna se odakle potiče 630. Još jednom, to je procenjena vrednost, kada se uračunaju svi mehanizmi za uvođenje olakšica. A čemu te olakšice služe? Reći ćemo i o tome par reči.
Treći argument, ili nazovi argument, da se ovim zakonom nešto daje u bescenje. I reč patriotizam i rodoljublje smo čuli danas. Pa, ja ovog puta stvarno ne mogu da odolim, ali i od koga je mnogo je. Hajdemo da se opet vratimo na onu odluku Ustavnog suda. Ja sam čuo ovih dana par puta da sa druge strane sale stiže glas - to je bila kazna za našu grešku, mi smo tada nešto predložili loše. Dakle, nikom ovde nije sporno ko je tada predlagao rešenje koje je Ustavni sud osporio.
Vidite sada, ja iz te odluke čitam šta je tada dato kao obrazloženje za to zakonsko rešenje, šta je onaj koji je tada predlagao taj zakon, koji je pred Ustavnim sudom pao, rekao zašto ga donosi. Citiram – da taj zakon treba da stvori uslov, između ostalog, za proširenje kruga lica koja mogu ostvariti pravo na konverziju prava korišćenja u pravo svojine bez naknade. Opa, onaj koji ga je donosio sam kaže da je to radio da bi proširio krug onih koji će nešto dobiti besplatno. Sada taj neko viče – zašto se daje besplatno? Komični detalj broj jedan, a dva ću da preskočim.
Ali, da nije u bescenje govori samo jedna jednostavna stvar. Ima li ovde računice i vidi li se plaćanje, vidi li se prihod? Pa, naravno da se vidi. Ovo pitanje, dame i gospodo, stvar je jednostavnog balansa, balansa između dve krajnosti. Ili će ići potpuno besplatno, ili će ići tako da se zaradi što više. Ja sam siguran da svako od nas ovde može da smisli bar jedan dobar razlog i za jednu i za drugu varijantu. Evo, samo da se podsetimo, i o tome smo pričali, okruženje je sve uradilo tako da bude potpuno besplatno i ima to svoje opravdanje.
Opet, s druge strane, svako od nas može da zamisli bar jedan dobar razlog zašto trba što više da zaradi Republika ili autonomna pokrajina ili lokalna samouprava. A šta je suština? Pronaći neki dobar balans između, tako da se i ostvari prihod tamo gde je titular Republika, autonomna pokrajina, lokalna samouprava, a opet s druge strane da se ohrabri proces, da ljudi uđu u ovaj postupak konverzije, da se to zemljište, koje trenutno nažalost ne donosi ništa, aktivira i da od njega korist imaju svi. Svakako mi sa svoje strane pri tome vodimo računa o koristi našeg društva, pa samim tim i Republike, autonomne pokrajine, lokalne samouprave. Ovo je, dakle, neko rešenje između. Sve što možete da vidite u ovom zakonu proističe upravo iz tog principa, da se pronađe dobar balans. Da je besplatno, nije. Treba li još nešto?
Dakle, još jednom, ako ćemo ponovo danas da čujemo insistiranje na priči o neustavnosti 1,4 milijardi, meni nije teško da sve ovo pričam ponovo, ali kažite mi koliko ćemo ozbiljno da delujemo ako jedni drugima ovako jednostavne stvari moramo da ponavljamo? Još jednom, ne dokazuje se principijelnost u ponavljanju potpuno netačnih stvari, samo se, nažalost, uporno greši, a sami kažite da li nam to treba. Hvala lepo.