Imamo tri zakona iz Ministarstva prosvete, Zakon o udžbenicima, zakon koji se bavi otpuštanjem prosvetnih radnika ili njihovim odlaskom u penziju, i treći zakon se bavi ispitima, odnosno definicijom koliko ispitnih rokova treba da bude na fakultetima.
Dobili smo novi Zakon o udžbenicima. Prošlo je, mislim, dva meseca od onog neuspešnog pokušaja sa onim prethodnim tekstom i nesumnjivo je da se ovaj tekst razlikuje. Moje pitanje je zašto se razlikuje? Zašto je onaj odličan zakon, kako ste ga i vi branili u javnosti i kako ga je branila skupštinska većina kada ih je bilo više od 16, koliko ih je sada ovde, zašto je taj zakon povučen? Zašto smo dobili novi zakon? Ko je tu pobedio? Da li je tu pobedio kvalitet novog zakona ili je tu pobedio neki pritisak? Tu su se desile jako ružne stvari. Gospođa Lužanin je rekla da ima pretnje. Gospodin Šuvakov je dobio batine. Da li to ima nekakve veze sa novim tekstom zakona? Za koga je pisan ovaj tekst zakona, za učenike ili za izdavače? Šta je cilj ovog Predloga zakona o udžbenicima, kvalitet ili podela profita? To su sve pitanja na koja nismo dobili odgovore.
Dali ste u tom Predlogu zakona u obrazloženju i onom delu iza šemu korupcije, kako izdavači mogu da korumpiraju prosvetne radnike. Da li tvrdite da se to dešava ili samo sumnjate? Ako tvrdite, dajte da vidimo ko je u zatvoru zbog toga što je korumpiran i dajte nam argumente zašto je to sada nemoguće po novom zakonu. Agencija za borbu protiv korupcije tvrdi suprotno, da je ovaj zakon dobra osnova za širenje korupcije. Dali ste šemu kako se korumpiraju nastavnici, kako se korumpiraju ministri. Da li postoji ta šema? To bi bilo interesantno da vidimo.
Zakon koji se bavi prestankom radnog odnosa prosvetnih radnika je, koliko sam shvatio, isto zakon koji, koliko sam video, ima jedan član, je li tako, i taj član glasi: „Briše se“, koliko sam shvatio. Eto, i iz Ministarstva prosvete dolaze takvi zakonski predlozi gde piše – briše se, tako da kolege koje na jedan čudan način reaguju na naše predloge amandmana kada pišemo briše se, evo, imaju još jedan dokaz da je to civilizovano, pristojno.
U odnosu na tu temu mogu samo da vam kažem da je tužna zemlja, da je tužno društvo, da je tužna država u kojoj su prosvetni radnici višak, a u kojoj policija ima manjak zaposlenih. Siguran sam da većina zna da u policiji fali stalno hiljadu, dve hiljade policajaca. U Beogradu već decenijama fali hiljadu policajaca. Ponavljam, tužna je država u kojoj nema potrebe za prosvetnim radnicima, a ima potrebe za viškom policajaca.
Konačno, imamo i taj deo oko ispita. Mislim da je to loše rešenje. To nije demokratija, to nije tržište, to je bežanje od odgovornosti. Znači, država propisuje koliko ispitnih rokova treba da bude. U našem amandmanu smo se opredelili za pet ispitnih rokova i imaćete u obrazloženju naše argumente zašto. To da svaki fakultet može da ima ispitnih rokova koliko god hoćete, pa tako ćemo onda imati neverovatno veliko interesovanje za studiranje, posebno u trećem dobu, posebno u političkim strankama, posebno u kandidatima za visoke državne funkcije. Imaćete fakultete gde se uči i fakultete gde se polaže svaki drugi dan. Mislim da to nije dobro.

Vreme.

Dajte mi odgovor zašto četiri meseca nemamo Nacionalni prosvetni savet, a svi su poslali svoje kandidate?

Zahvaljujem, gospodine Živkoviću.
Reč ima narodna poslanica Aleksandra Tomić.
Izvolite, dr Tomić.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministri, kolege poslanici, očito imamo primedbe kolega iz proteklih godina koje su vodile tako savesno državu u kojoj je došlo do toga da imamo manjak policajaca, a višak prosvetnih radnika. Ali, to pokazuje nešto drugo, da se mi zaista koncepcijski razlikujemo. U državi u kojoj nema represija, normalno je da nema potrebe da se zapošljava veliki broj policajaca. Država kada je demokratska, onda nema potrebe za policijom, jer policija je servis građana.
Ono što je poenta zapošljavanja u oblasti obrazovanja i naučnoistraživačkih institucija je poenta, u stvari, priče da je neodgovorna politika vođena poslednjih 15 godina u ovom resoru jer su se na neadekvatan način zapošljavali mladi nastavnici i proizvodili, jednostavno, profili koji nisu odgovarali privredi. To pokazuje nivo uopšte vođenja države koji je tada vladao.
Ono što je danas došlo na red, to je da, određenim malim koracima, Ministarstvo prosvete i nauke danas pokušava sa ovakvim zakonskim rešenjima, tim malim koracima da polako ali sigurno popravlja velike probleme koji su nastali u proteklim godinama u ovom sektoru, pogotovo što znamo da su, kao i prosveta, kao i zdravstvo, kao i kultura, sektori u državi koji su jako osetljivi. Pogotovo da su oni odraz uopšte stanja u društvu, kada govorimo pogotovo o ekonomskom i socijalnom stanju u državi i stanju, na kraju krajeva, i u budžetu.
Ono što danas imamo, a imamo Zakon o osnovnom sistemu obrazovanja, sa kojim ste izašli vrlo hrabro da na neki način donesete pravo i pravdu ljudima koji do sada nisu imali šanse da odu u penziju, odnosno da im bude ispoštovano to njihovo pravo, suština je u tome da ne možete na kraju određene školske godine odlaziti u penziju, nego da se da mogućnost nastavnicima i uopšte osoblju koje radi u prosveti, u osnovnim i srednjim školama, da izaberu, odnosno da iskoriste to svoje pravo koje im do sada nije bilo dato kao mogućnost.
Ono što je važno reći je da se ne treba zaboraviti da postoje i mladi prosvetni radnici koji su možda danas na ugovorima na određeno, i to na više godina, što kaže, mandata, sa takvim radnim statusom, ali da se ne sme zaboraviti da i oni postoje u prosvetnom sistemu i da će taj zakon o radu u budućnosti važiti i za njih, ono što je mnogima bilo uskraćeno.
Predlog zakona o visokom obrazovanju, a to je i od kolega koje su danas govorile, tačno je da pokazuje prenošenje mogućnosti odluke da izvršite terminiranje ispitnih rokova i da ta odluka i ti donosioci odluka se nalaze na univerzitetima, a ne u rukama države. Šta to znači? To ipak znači veći stepen autonomije, u smislu odlučivanja, kada su u pitanju univerziteti. Tu opet država pokazuje veliku demokratičnost, koja očito do sada nije postojala, ali pokazuje i mogućnost da ovaj bolonjski sistem i taj model koji je do sada funkcionisao u državi treba da bude prilagodljiv na Srbiju i na univerzitete koji postoje, kako za beogradski univerzitet, tako za niški, tako za novosadski, tako za kragujevački.
Prema tome, nabrajajući sve ove univerzitete, pokazujemo da čak struke ni delatnosti koje postoje na ovim univerzitetima, jednostavno, država ne može da stavi pod isti aršin, pod istu mogućnost izlaska studenata na određene ispitne rokove. Zbog toga je najbolje da ta odluka bude u dogovoru sa njihovim profesorima, sa njihovim naučnim radnicima sa kojima svakodnevno imaju kontakt.
Takvo rešenje zaista treba podržati, pogotovo što se pokazalo da je model Bolonje, kao što smo do sada imali u mnogim visokoobrazovnim institucijama, dao određene rezultate koji su uzrokovali da je veliki broj godina trebao da se primeni da bi pokazao da će dati zaista adekvatne rezultate, pogotovo kada govorimo o završetku studija, o sticanju određenih diploma, kada dobijate određene obrazovne profile, kako srednje škole, tako i fakulteta.
Cilj sticanja tih diploma je suština izlaska, u stvari, mladih i obrazovanih ljudi na tržište rada. Onoga trenutka kada tržište rada nema potrebe za takvim profilima, pokazuje se jedno alarmantno stanje kada država mora da reaguje. Srbija je više nego alarmantna po pitanju uopšte sistema obrazovanja i to je nasleđe od prethodnih sigurno 15 godina. Sada je nešto na vama, da vi, kao Ministarstvo, morate da date određenu vrstu predloga kojima treba mnoge stvari promeniti. Te promene, pogotovo u obrazovanju, ne mogu da idu preko noći. To se najbolje ogleda u ovom zakonu o udžbenicima. Zašto? Zato što današnji mladi jednostavno su svi okrenuti prema informacionim tehnologijama, sve manje čitaju, čak i kada čitaju, knjige čitaju u PDF izdanju. Ta papirna forma negde je doživela, kako da kažem, jedan veliki sunovrat zbog toga što smo sve više okrenuti ka elektronskim medijima i današnji učenici u višim razredima i u nižim razredima osnovne škole i srednje škole pokazuju da ovakav sistem obrazovanja jednostavno ih negde ne zanima.
Današnji nastavnici koji recimo, svoje predmete obrazuju na posebnim internet stranicama, fejsbuk stranicama, imaju direktnu komunikaciju sa svojim učenicima, imaju mnogo bolje rezultate u svom radu, nego oni koji se drže te klasične škole gde koriste određene udžbenike, a i u samim udžbenicima vi vidite da jednostavno pristup samih pisaca i izdavača nije isti. Deca jednostavno uvek idu negde linijom manjeg otpora, ako bi mogli što manje da čitaju, a što bolje da znaju i da dobiju što bolje ocene, to je njihov pristup, uopšte korišćenju udžbenika.
Naravno, pristup nastavnika treba uvek da bude po tome da koristi klasične metode, ali i da uvodi određene inovacije. Ovaj zakon o udžbenicima danas, ipak je pokazao da bez obzira na to što ćete doći u situaciju da ovim zakonom definišete da četiri godine nema potrebe za izdavanjem novog udžbenika. Vi ste u samom obrazloženju dali da ste otvorili mogućnost nastavnicima da imaju tu dodatnu, praktičnu mogućnost da stvore jedan bolji kontakt između sebe i učenika i samim tim da idu ka tome da određene inovacije u samom sistemu obrazovanja, znači, samom izvođenju nastavnog programa dobiju.
Ono što je bitno to je da otvaranje tržišta kada se govoru uopšte o dobavljačima danas je slika i prilika, uopšte kada govorimo o pitanju konkurencije o zastupljenosti različitog broja i sve većeg broja izdavača. To je ono što negde i treba pozdraviti upravo zbog toga što sa proširenjem broja izdavača, odnosno povećanja konkurencije cena bi logično trebala da ide dole. Samim tim treba da zadovoljite i onu socijalnu kategoriju koja je vrlo bitna, a ovde ste praktično pokrili ovim zakonskim rešenjem kroz određene cene i određene socijalne kategorije kada govorimo uopšte o nabavci udžbenika.
Modernizacija izrade udžbenika danas je u stvari jedno veliko pitanje. Razlog je uopšte što se mi nalazimo u jednoj eri modernizacija, ne samo znanja, već i pristupa ka tim znanjima. Kada smo uopšte u eri velikih promena, kako političkih, ekonomskih. Ja ću vam dati jedan primer, evo, sad baš kažem mojim kolegama, da recimo, u geografiji za šesti razred stoji opis Srbije i socijalno-ekonomskog opšte poretka kada se govori o stanju uopšte ekonomije u Srbiji i određeni strateški projekata i recimo, navedeno u knjizi, da jedan od velikih strateških projekata koji čeka Srbiju je projekat „Južni tok“.
Hoću da vam kažem da kada dolazite u situaciju da deo materije koji je obrađen u udžbenicima, a nije na određeni način klasično obrađen, već želimo da idemo u određen vid inovacija, onda možemo da dođemo do situacije da ti udžbenici zaista ne budu samo da zastarevaju, nego dolazite u situaciju da ono što je bilo aktuelno pre tri godine, više možda nije aktuelno. Na taj način dolazite u situaciju da negde deca treba da uče neke bespotrebne, da imaju bespotrebne informacije sa kojima ne znaju da se nose. Zbog toga nije loše što sada želite da uvedete jedan sistem od četiri godine osnovnog, informisanosti kada govorimo o udžbeniku o određenoj oblasti i što onda mogućnost te nadgradnje treba da ide iz oblasti elektronskih medija, odnosno da elektronska izdanja koja inače sada već idu uz svaki udžbenik treba da budu sastavni deo obaveznog kontakta nastavnog sredstva za rad i samih učenika.
Na kraju bih rekla da ono zbog čega smo rekli da je sticanje uopšte obrazovnih profila jako važno to je, a važno je uopšte za i ne samo ekonomiju, nego i uopšte razvoj cele države to je suštinski kontakt sa tržištem rada.
Postoji jedan projekat koji je Nemačka Razvojna agencija GIZ radila, a to je sa 500 srednjih škola koja kaže kolika je uopšte prihvatljivost obrazovnih profila u proteklih 10 godina kada govorimo uopšte o zanimanjima koja su aktuelna na tržištu rada u Srbiji.
Verujte mi da su tu poražavajući rezultati gde se pokazalo da upravo obrazovni sistem nije mnogo napredovao, a nije napredovao upravo zbog toga što nije izgradio nov sistem formiranja novih obrazovnih profila. Tako da je u službi za nezaposlene, znači, vi nemate obrazovne profile koje jednostavno privreda traži. To je ono na čemu treba što više raditi, što u stvari Zakonom o udžbenicima vi sada pokušavate da uvedete u jedan red i time da na određen način taj sistem vrednosti koji je doživeo potpuni obrt, zbog toga sve ono što je bilo aktuelno i atraktivno pre deset godina u smislu obrazovnih profila, danas recimo se pokazalo da imate veliki broj nezaposlenih i zahtevaju veliki sistem pre obuke i treninga da bi jednostavno našli i prihvatili sve ono što su zahtevi tržišta rada i novih profesija.
Mi se danas suočavamo i sa određenim prilivom stranih direktnih investicija. Znači, imamo otvaranje fabrika gde su inostrani, praktično vlasnici i imaju potrebu za radnom snagom iz Srbije. Ti profili upravo pokazuju na kom nivou obrazovanja Srbija bi trebala da se nalazi. Ako pođemo od toga da je uopšte procenat visoko obrazovnog kadra u Srbiji, gospodin Obradović, kaže da ono što se odnosi na, a često sam slušala vaše izlaganje gde kažu ako uzmemo ukupan procenta onih privatnih i državnih univerziteta je negde oko 15%, a ako uzmemo da je prosek u EU 30% onda to pokazuje da će zaista uopšte ovaj Zakon o udžbenicima biti velika potreba nama zbog toga što je procenta nepismenih ljudi u Srbiji veoma visok u odnosu na recimo razvijene države EU. Ako pođemo od toga da je u jednom Japanu svega 0,7% razlog za to je u stvari što je osnovno i srednje obrazovanje obavezno u Japanu. Iako će se to u jednom trenutku verovatno i u Srbiji desiti, da će država obavezati da i srednje obrazovanje bude obaveza svih mladih ljudi, onda dolazimo u situaciju da će udžbenici zaista i ta čitava paleta koja će se stvoriti sa velikim brojem izdavača biti potreba. Biti potreba u stvari da postoji jedan veliki milje, kako da kažem izbora tih mladih ljudi koji budu hteli da upisuju srednje škole, a kasnije i da idu na fakultete.
Pre svega, na kraju bih još htela da pomenem nešto što možda ima neke veze sa Zakonom o udžbenicima, ali mislim da će u budućnosti i Zavod za udžbenike i svi ostali izdavači ići u susret tome. To je što će u Srbiji biti sve veća potreba za tim neformalnim obrazovanje. Upravo je to ovo o čemu sam govorila. Znači, preobuka i neke vrste obuka koje će trebati posle određenog vida obrazovanja da svako ko želi da se bavi određenim poslom i da bude na tržištu rada zauvek prihvatljiv, trebati non stop da uči. Znači, to je ono sa čime danas suštinski, korak po korak izlazite sa ovim zakonskim predlozima i danu za glasanje kao i svi poslanici SNS ove predloge ćemo prihvatiti. Hvala.

Reč ima Ninoslav Stojadinović. Izvolite.

Poštovana gospođo Gojković, gosti iz ministarstva, uvažene koleginice i kolege, verovatno ste videli iz mojih diskusija da ja nemam nikakav problem ni da kritikujem zakonska rešenja, projekte, a takođe ni da pohvalim ono što smatram da je dobro, tim pre, što je ova oblast obrazovanja, naravno i oblast nauke iznad politike, i što svi treba da budemo u funkciji razvoja ove oblasti.
Zato me i čude neke kolege koje moraju svaku priliku da iskoriste da me kritikuju, naravno umerenim tonom, bez pominjanja imena, da bi posle nekoliko meseci ili godinu dana odavali priznanje, recimo što sam bio pri diskusiji Zakona o visokom obrazovanju protiv, veoma protiv onog strukovnog master stepena.
Ali, šta je tu je. Ima tu i kolega koji sa istim žarom i sa istim argumentima brane 15% i ni da trepnu, danas brane 5%, a ja sam predlagao 10% tražeći neki kompromis između onoga što izdavači traže i što predlaže Ministarstvo. Ali, šta je tu je. Takve su okolnosti.
Iskoristiću priliku da nekoliko stvari podvučem i dopunim, u odnosu na moju prethodnu diskusiju.
Kada se radi o Zakonu, o odlasku u penziju, mislim nije to zakon, ali rešenje odlaska u penziju profesora, nastavnika, vaspitača, tu bi se brisanjem ovog člana, naglašavam, pored onoga što sam rekao i izgubio onaj kraj školske godine, naime Zakon o radu ne prepoznaje, pa je moja sugestija da ipak Ministarstvo, ako se to usvoji, neko uputstvo školama da, direktorima, da se do kraja školske godine zadrže nastavnici, profesori, to je pre svega zbog đaka.
Kada se radi o Zakonu o visokom obrazovanju, u prethodnom izlaganju nisam pomenuo ovaj prelazak i apsolventski staž, i tu sam analizirao situaciju u EU, u velikom broju zemalja važi ovaj broj 48 poena i ako puštamo đake u narednu godinu sa 48 poena, pa nelogično je da poslednju godinu završe sa 60 poena i onih 12 zaostalih. Tako da, mislim da je apsolutno opravdano, kao u većini zemalja u EU da im se omogući jedna godina tog apsolventskog staža.
Moja zamerka u ovom Zakonu, uz svo uvažavanje narednih okolnosti, mislim da je bio red uz sve dobre strane koje kolege iz vladajuće koalicije pominju, ističu, mislim da je bio osnovni red da se o ovom Zakonu konsultuju Nacionalni savet za visoko obrazovanje, nije zvanično konsultovan, razgovaralo se sa predsednikom, nema zvaničnog mišljenja i KONUS. To je moje mišljenje i trebalo je tako da bude.
Hajdmo sada da se vratimo na ovaj Zakon. Žao mi je, što nema ministra tu.
Drago mi je da je ministar zadovoljan što sam istakao dve komponente transparentnost i dostupnost udžbenika i on reče da je to sasvim dovoljno.
Verovatno nije shvatio poentu moje diskusije, naravno to je veliki iskorak, ali nije shvatio kada sam govorio o konceptualnom opredeljenju za dobar zakon.
Tu je bilo više komponenti, koje sam ja veoma jasno nabrojao, visok kvalitet udžbenika, različiti modeli, prava podrška procesu nastave, stalni procesi usavršavanja udžbenika, stalni procesi uredničkih i autorskih timova, ali i recenzenti iz Komisije za ocenu, partnerstvo, neki kažu svih interesnih grupa, ja sam ovde napisao onih koji proizvode knjige i oni koji ocenjuju i koriste.
Sada su tu transparentnost i dostupnost, što je apsolutno u velikoj meri ovim zakonom postignuto.
Hajdemo sad ove ključne članove, izbor udžbenika, apsolutno stoji da je kao individua, kao kreativna ličnost nastavnik, profesor, ponoviću tu reč, skrajnut.
Prvo, jedno veće, pa drugo veće odlučuje, pa na kraju direktor i opet sve zavisi od ankete. Naravno, biće favorizovane škole, izbor škola iz velikih gradova, velikih sredina, ne možemo to da negiramo, koliko god se upinjali.
Dalje, katalog udžbenika, mislim da je tu jasno rečeno, oko ovih procenata, i jedno i drugo rešenje nisu sjajna, a Hrvatski model, mi ovde pominjemo i koristimo argumente lap top, letovanje u Grčkoj, i to je bar na Odboru bilo, korupcija nastavnika, i verovali ili ne, u Hrvatskoj, razgovarao sam sa kolegama, i izgleda da je tamo viši standard, tamo je sa 10 posto se dobija čak za izbor udžbenika i auto, direktori škola.
Znači, stvari su takve, ali raznim merama to može da se dovede sve na neku prihvatljivu brojku, kakva je u svetu. Znači, u suštini imamo preglasavanje nastavnika.
Šta znači princip većinskog izjašnjavanja? Da li je to garancija da prolaze najbolji udžbenici? Ne verujemo da ovaj princip može da spreči do kraja koruptivne pritiske na škole, ali ono što nas brine da ovaj princip onemogućuje ulazak novih drugačijih knjiga, pa je to na neki način povezano i sa onim rokom od 4 godine, svake četvrte godine, ne znači, a ministar kaže, da bi sada došlo do haosa, ako svake godine i ne znači da bi se svi udžbenici radili, ako se raspiše to, neki novi i savremeni udžbenici bi mogli da se uključe i pritisak bi se dramatično smanjio i to je bila ključna primedba izdavača.
Mi smo tu predložili amandman, da bude svake godine, ali sudeći po vašim komentarima, verovatno to nije prihvatljivo za Ministarstvo.
Sada, kada se radi o listama i stručnim ocenama kvaliteta, ako smo se oko nečega svi složili ili se meni to samo čini, to je problem ljudi koji će učestvovati, kako sam ja ovo sročio, treba pohvaliti i nameru da se lista ocenjivača bira javno, ali u predlogu zakona, postoji nesaglasnost između kategorija standarda kvaliteta i kvalifikacija onih koji se mogu naći na listi.
To je član 21. stav 7. a mnogi su to pominjali, i dve godine iskustva na ovim poslovima, je apsolutno nedovoljno, a koleginica je danas na Odboru rekla da je ona mnogo rigoroznija bila od onog što smo mi predlagali, a to je da bar bude jedan ciklus od 4 godine i to bi apsolutno trebalo promeniti.
Nešto što maločas nisam rekao, u proceduri odobravanja udžbenika nema nijedne instance koja bi proveravala mišljenje Komisije za ocenu rukopisa, što je ranije bio Nacionalni prosvetni savet. Znači, neka između kontrola ne postoji i možda bi to bilo dobro da se vrati, jer znači praktično da ministar aminuje odluku Komisije, jer Ministarstvo nema ni stručnih kadrovskih kapaciteta, da se bavi tim poslom i to je realno.
Na kraju, što se tiče finansiranja udžbenika, član 9. tačno je i pohvalili smo dostupnosti i sva rešenja za sve grupe učenika, i na manjinskim jezicima i sa posebnim potrebama , kao i za učenike iz socijalno materijalno ugroženih porodica.
Međutim, odredbe predloga sadrže neke nedostatke rizika i korupcije, što dovodi u pitanje realizaciju proklamovanih ciljeva. Ne bi bilo dobro da se kao ranijih godina, a toga je bilo, ova akcija besplatnih udžbenika koristi kao politički marketing, ne samo prethodna vlada, mnoge prethodne Vlade su apsolutno koristile to kao politički marketing i u tom smislu, jedna pohvala opet, pozdravljamo najavu da će besplatne udžbenike dobijati samo siromašni učenici, umesto onog što je ranije bilo, da svi učenici dobiju, bez obzira na socijalni i materijalni status, ali žalimo što se Predlog zakona uopšte ne bavi ovom tematikom i smatramo da je to veliki propust.
Znači, ova politika trebalo bi da bude sistemska, predvidljiva i dobro razrađena mera čiji mehanizmi su jasni, stabilni, svima poznati i transparentni. Jasno nam je da to nije lako, ali bez toga postoje sigurno rizici.
Na kraju, danas nam je stigao materijal od Agencije za borbu protiv korupcije gde ponovo ima primedbi, značajnih primedbi, na mnoga zakonska rešenja ali jednostavno svesni smo da nije moguće sve ugraditi, da nije moguće sve normirati zakonom, ali zato mnogo toga možete podzakonskim aktima da regulišete, za čije donošenje smatram da su rokovi, hajde da kažem, nedopustivo dugi i da bi ponešto trebalo tu skratiti, a rokove koji se odnose na izbor udžbenika i ostale stvari vezano za pripremu i izradu udžbenika, pa i recenzije bi možda mogli da se delimično produže.
Hvala vam na pažnji i, kažem, ukoliko se naši amandmani suštinske prirode usvoje, a ima ih nekoliko, mi ćemo glasati za ovaj zakon o udžbenicima. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Miletić Mihajlović.

Poštovana predsednice Narodne skupštine, poštovani ministre, saradnici ministra, dame i gospodo narodni poslanici, imamo danas na dnevnom redu tri zakona iz oblasti obrazovanja: izmene i dopune Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, Zakon o udžbenicima i izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju.
Dakle, uvek su ovi zakoni iz ove oblasti, smatram jer sam iz te oblasti i dugo sam radio i bavio se ovim pitanjima, veoma složena materija, veoma kompleksna. Mislim da ne treba davati olako negativne ocene pri svakom pokušaju poboljšanja zakona kroz izmene i dopune i predlaganja novog zakona. Najlakše je kritikovati i nalaziti mane predloženim rešenjima, ali smatram da je uvek postojala odgovornost, a da je ona prisutna i danas ovde kada ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja izlazi sa ovim predlozima i da u svakom slučaju to pretpostavlja jedan boljitak u ovim oblastima, u ovoj materiji.
Naravno, sa druge strane, ne treba olako glorifikovati sva ponuđena rešenja, a kažem iz razloga što je ovo složena, kompleksna materija i određena rešenja su možda i pod znakom pitanja i možda kroz praksu treba to sve proveriti, a onda kada dođe vreme i kada se potvrde određene manjkavosti kroz nove izmene i dopune opet učiniti korak unapred i predložiti rešenja koja ćemo smatrati u datom trenutku da su bolja.
U svetlu ovoga što sam napomenuo, svakako i da se deklarišem da ćemo mi iz poslaničke grupe SPS podržati sva tri zakona.
Dakle, predloženi zakonom o udžbenicima svakako predstavlja jedno novo rešenje i jedan novi boljitak u odnosu na prethodni zakon i naravno tu treba istaći ono što je već rečeno da ćemo ovim imati veću dostupnost udžbenika, a to znači obrazovanja učenika i polaznika. Kroz ovaj zakon imamo insistiranje na unapređenju kvaliteta udžbenika, što je veoma važno. Dobra je namera da se definiše obim sadržaja i da se određenih sadržaja udžbenici rasterete. Naravno, treba voditi računa o tome da sami udžbenici, sadržaj i način na koji je materija izložena ne pretpostavlja samo reproduktivno učenje, već da ti sadržaji treba da isprovociraju snalaženje i način razmišljanja učenika, a to je tzv. aktivno učenje.
Naravno, kada govorimo o smanjenju i o definisanju obima, imali smo u prošlosti da se mnogo činjenica, a to je karakteristika i u osnovnoj školi da ima puno činjenica koje su suvišne, od velike gustine šume, ne vidi se drveće. Nije svrha u tome. Treba težiti tome da učenici razumeju suštinu.
Za pohvalu i to što ćemo imati elektronski dodatak uz udžbenike, ali pod uslovom da to sada ne uslovljava nešto drugo, a to je nabavka lap-topova, kompjutera i drugih uređaja, pa da se to opet pretvori u neki biznis. Dobro je da izdavači plaćaju trošak ocene kvaliteta. To su neki momenti koji zaslužuju pohvalu i nude jedan nov kvalitet u ovoj oblasti.
Naš strateški cilj je da svakako udžbenici budu besplatni, što se uklapa u ustavnu odredbu da je osnovno obrazovanje, pored toga što je obavezno i besplatno, kao što je i prevoz učenika iznad udaljenosti od četiri kilometra besplatan.
Naravno sa ovim projektom besplatni udžbenici u prošlom periodu se krenulo, naravno na zadovoljstvo velikog broja građana, korisnika, ali naravno moramo biti objektivni u ovom trenutku da država nije u mogućnosti da to realizuje do kraja na takav način, kao što je to bio pokušaj u prošlosti, koji je za svaku pohvalu, ali nadamo se da ćemo u nekom narednom periodu ponovo doći do trenutka kada ćemo moći jedan takav projekat u potpunosti da realizujemo.
Danas projekat besplatni udžbenici je prilagođen mogućnostima države, tako da se na osnovu prijavnih listova procenjuje visina participacije za učenike određenog razreda i određenog statusa, socijalnog, materijalnog itd, u smislu ugroženosti, ali ako to bude tako urađeno kroz određene kvote, kroz određene participacije, mislim da ćemo uskoro doći u jednu situaciju da sagledamo da zaista postoji sloj stanovništva koji nije u mogućnosti da nabavlja udžbenike i druga nastavna sredstva samo kroz ovu participaciju države i da tu treba pronaći način mehanizme za kompletnu pomoć koju država treba da pruži ili uz pomoć lokalne samouprave, itd.
Kada je reč o oceni kvaliteta u članu 22. stav 14. koji glasi – način i postupak davanja stručne ocene propisuje ministar. Dakle, mi smatramo da bi možda trebalo navesti kojim načelima i principima se dolazi do stručne ocene. Ovaj član se bavi samo procedurama oko načina izbora određenih komisija, načina postupanja oko stručne ocene, a da celokupna sadržina i način procene ocenjivanja je prepuštena da postupak, način i sadržinu stručne ocene propisuje ministar. Mislim da ovo zaslužuje jedan drugačiji pristup. Možda treba razmisliti da li je moguće sada ili u nekom narednom koraku da tu bliže definišemo šta je to što bi trebalo da sadrži suštinski jedna stručna ocena. To je veoma važno za ono što je sadržaj udžbenika.
Na kraju kada je reč o ovom zakonu ja bih predložio u ime SPS još nešto što ne mora da se udene ovde u zakon kroz neki amandman, odnosno kroz član. To je moguće uraditi kroz podzakonska akta, a prvo da se standardizuju formati udžbenika, odnosno da budu istog formata npr. A4, što pojeftinjuje štampu. Drugo, da se udžbenici štampaju na isto tako kvalitetnom ofsetnom papiru, a ne na konzdruku koji je jako težak. Radne sveske, odnosno ono što su komponente udžbeniku takođe se mogu štampati na jeftinijem papiru.
Osim toga što je ovakav udžbenik lakši i jeftiniji, jednostavnije je i lakše popunjavanje udžbenika, odnosno tih radnih materijala i komponenti je na ofsetnom papiru je to mnogo lakše nego na konzdruk hartiji. Na ovaj način deci bi olakšali teret. Gledao sam kod svoje dece, ali i kod druge da kada natovare rančeve sa knjigama, sa radnim sveskama, sa drugim nastavnim sredstvima onda gotovo da me asociraju na marince ili pešadince koji natovare sebe tako velikim teretom da je to zaista veliki greh i veliki teret za tu decu.
Dakle, pored ovoga, svakako imamo i to da ovim zagovaramo i štednju na svim nivoima. Možda bi sa jeftinijim udžbenicima moglo biti obuhvaćeno i veći broj dece kroz program besplatnog subvencioniranja udžbenika ako se štampaju na ovom jeftinijem papiru koji je i lakši. Naravno, to može da se kroz podzakonska akta, ali i kroz tender da se uslovi, ali neka bude ovo naše razmišljanje predmet za razmišljanje prilikom donošenja ovih odluka kada se budu štampali udžbenici.
Kada je reč o Zakonu o visokom obrazovanju, on je, da podsetimo, usvojen 2005. godine čija je primena počela 2006. godine. Ovaj zakon je pretpostavio uvođenje Bolonjskog sistema nastave, izradu novih studijskih programa, promenu u načinu izvođenja nastave, nove udžbenike, češću proveru znanja studenata, aktivniju ulogu nastavnika i studenata, jasno definisan proces akreditacije visokoškolskih ustanova itd.
Međutim, 2008. godine KONUS, Konferencija Univerziteta i Nacionalni savet za visoko obrazovanje ocenili su da broj studenata koji je ostvario 60 bodova u septembarskom ispitnom roku na univerzitetima u RS je iznosio u proseku od 20 do 30%, što je dovodilo u pitanje opstanak visokoškolskog sistema u tom trenutku. Dakle, i KONUS i Nacionalni savet za visoko obrazovanje uz podršku studentskih organizacija predložili su izmene Zakona o visokom obrazovanju, što je učinilo da Ministarstvo prosvete u tom trenutku predloži ove izmene kojim se propisuje manji broj bodova za upis u narednu školsku godinu kao uslov za održavanje i sticanje statusa studenata na budžetu.
Međutim, problemi ove vrste nisu prestali, tako da se to nastavilo i 2010. godine, 2012. godine. Naravno, ne bih se bavio sada detaljima šta je tada menjano, ali radi postizanja konkurencije jednog trenutka za sticanje statusa studenata na budžetu koji se finansiraju usvojeno je rešenje da se unutar kvote visokoškolskih ustanova rangiraju studenti po broju bodova i proseka ocena. Povećan je broj rokova, ali u istom stilu i na isti način se nastavilo i 2012. godine. Zatim smo imali izmene i dopune 2013. godine, pa 2014. godine i naravno nisu bile samo ove stvari na dnevnom redu, ali opet moramo biti realni i reći da ipak postoji jedna tendencija da se zadrži status kvo, situacija kada je reč o broju bodova i broju ispitnih rokova.
Dakle, mi moramo biti u svojoj politici nadalje, naročito mi iz vladajuće koalicije konzistentniji u nameri da stvari nekako promenimo kroz dosledniju politiku koja će učiniti da naše visoko obrazovanje bude deo evropskog prostora visokog obrazovanja. To mora da bude imperativ i ako želimo da budemo respektabilni deo evropskog prostora za visoko obrazovanje moramo da sledimo jednu takvu politiku i moramo imati pred sobom jedan takav imperativ koji pretpostavlja i da dođemo do toga da to bude veći broj bodova i da bude manji broj ispitnih rokova i da jednostavno stvorimo jedan milje, jedan takav način razmišljanja i izgrađivanja jedne takve svesti da kroz jedan uporniji, dosledniji rad dođemo do rezultata.
Mislim da ovo naravno nije, kada govorimo o ovome, ako bi jednostavno gledali, mogli bi da kritikujemo sve vlade i u prošlosti, a i mi smo imali ministra prosvete Žarka Obradovića, mogli bi da kritikujemo i druge ministre koji su vodili prosvetu i sada Verbića sa ovim predlogom itd, ali nije cilj u tome. Znamo da univerziteti imaju svoju autonomiju. Sa druge strane, ne mogu ni oni da idu linijom manjeg otpora i akademska zajednica, a to podrazumeva i profesore i studente itd. Moraju se staviti u situaciju da su deo onoga što treba da bude šira zajednica i da je imperativ da budemo respektabilni u tom evropskom prostoru visokog školstva.
Zato česte izmene zakona su pokazale potrebu da akademska zajednica bude odgovornija u tom pogledu i mi u tom pravcu treba da idemo. Međutim, kroz ovo ne treba, opet postoji neki drugi ugao, nije to jedna generalna ocena da naše visoko obrazovanje i na našim univerzitetima se ide tom linijom manjeg otpora i izbegavaju se obaveze, izbegava se ono što su načela Bolonjskog procesa itd.
Sa druge strane imamo svetle primere dobrih rezultata koji su pokazani na univerzitetima i ovde je naš poslanik Žarko Obradović izneo da je recimo 2012. godine Beogradski univerzitet svrstan među 500 najboljih univerziteta na Šangajskoj listi. U 2013. godini smo bili među 400 najboljih. U 2011. godini studenti Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu su na takmičenju iz robotike su zauzeli prvo mesto u Istambulu. Godine 2011. studenti FON bili su prvi u Evropi, a treći u svetu u rešavanju problema metodom – studije slučaja. Studenti Pravnog fakulteta takođe su bili pobednici u oblasti medijskog prava na Oksfordu itd.
Dakle, ove izmene i dopune trebalo bi da budu, ja mislim, ograničenog trajanja. Već treba da razmišljamo na koji način treba da idemo u pravcu nalaženja određenih mehanizama i implementaciji sprovođenja jedne politike koja će nas približiti onome što je upodobljavanje u evropskom prostoru visokog obrazovanja. Ne budemo li to učinili, onda ćemo raditi u korist svoje štete i kao država i kao društvo i, naravno, veliku štetu će imati i predstavnici mlade generacije.
U svakom slučaju, ovo što sam izneo predstavlja jedno razmišljanje koje će, nadam se, doprineti, ako ne u ovom trenutku, onda u sledećim koracima koje će učiniti da svi mi zajedno dođemo do boljih rešenja.
Rekao sam i na početku, svako izlaženje pred ovu Narodnu skupštinu sa predlogom novog zakona ili izmenama i dopunama pretpostavka je boljitka i mi to uvek podržavamo. Naravno da ćemo podržati i ovoga puta sva tri zakona. Dakle, poslanička grupa SPS glasaće za ove zakone. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Pavićević, a neka se pripremi Ljubiša Stojmirović. Izvolite.