Vreme, moram da vas prekinem. Hvala.
Reč ima ministar Ivica Dačić. Izvolite.

Gospodin Marković mi je postavio pitanje vezano za Briselski sporazum, za ponašanje kosovskih Albanaca.
Svi ovi događaji vezano za implementaciju Briselskog sporazuma potvrđuju da albanska strana na Kosovu i Metohiji ima potrebu da, u cilju unutrašnjih političkih razloga, opstruira dolaženje na dogovor u cilju potpune implementacije Briselskog sporazuma. Podsetiću da najznačajniji deo Briselskog sporazuma koji nije implementiran jeste zajednica srpskih opština.
Sa druge strane, pred kosovskim parlamentom se postavlja ultimatum da moraju da donesu odluku o Specijalnom sudu za ratne zločine, imajući u vidu da tu postoje određena neslaganja u vladajućim partijama. Uglavnom je žrtva svega toga dijalog u Briselu. Nažalost, taj dijalog u Briselu je, kad je reč o Srbiji, jedan od ključnih političkih kriterijuma za napredak u evropskim integracijama. U tom smislu je naše insistiranje na doslednoj primeni Briselskog sporazuma potpuno jasno. Srbija je poštovala i poštovaće sve ono što je potpisala. Osnovna snaga Briselskog sporazuma je upravo u formiranju Zajednica srpskih opština, prvom načinu i obliku organizovanja srpskog naroda koji živi na Kosovu i Metohiji i zato ćemo na tome insistirati do kraja.
Videli ste da prištinska strana koristi svaku situaciju da ne poštuje taj sporazum, da van dogovora u Briselu se prijavljuje za članstvo u organizacijama koje nisu bile nikakav predmet bilo kakvih razgovora, kao što je UNESKO. Mi ćemo učiniti sve što možemo da svim zemljama članicama UNESKO-a stavimo do znanja da bi to bio politički, i ne samo politički, nego i sa aspekta svetske kulturne baštine, štetan potez.
Pisao sam generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija Ban Ki-Munu. Očekuje se na jesen sednica Izvršnog saveta UNESKO-a, generalna konferencija u novembru, ali pre toga Ujedinjene nacije treba da daju mišljenje o tome. Zato je, mislim, veoma važno da sve i kulturne institucije i Ministarstvo kulture i Srpska pravoslavna crkva i Srpska akademija nauka itd. učestvuju u zajedničkoj diplomatskoj borbi, kako bi smo sačuvali srpsku kulturnu baštinu, koja nije samo srpska jer četiri objekta, da tako kažem, se nalaze pod zaštitom UNESKO-a. Zato je važno da sprečimo da dođe, jednostavno, do istorijske revizije, jer osnovna namera predlagača takve inicijative jeste da srpska kulturna baština, u stvari, postane kosovska.
Svi koji su učestvovali u dijalogu, neki od njih sede ovde, premijer sada vodi taj dijalog, svedoci smo da Priština dolazi veoma često na te sastanke sa željom da se ne dogovori, sa željom da, jednostavno, ne dođe do nikakvog dogovora. Mi smo u situaciji da i mi trpimo posledice jedne takve politike Prištine, ali zato smo, čini mi se, uspeli da međunarodnim faktorima jasno stavimo do znanja da je Srbija postala jedan konstruktivan faktor, znači, ne problem, nego faktor rešavanja problema, da se ponašamo kao predvidiv partner i da ono što se dogovorimo, da to i realizujemo.
Srbija nije promenila svoju principijelnu poziciju i to ističemo stalno, a to je da smatramo da apsolutno ne priznajemo jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova. Takav jednostrani čin ne može biti legalizovan zato što krši osnovne principe međunarodnog pravo. Zato, znate, kada američki predsednik kaže i kada poziva sve zemlje u svetu da ne priznaju Palestinu pre nego što se Palestina dogovori sa Izraelom, a SAD priznaju Kosovo, pre nego što se Priština dogovorila sa Beogradom i bez ikakvog dogovora.
Ako u OEBS-u imate gotovo na svakom sastanku tvrdnje da su sada narušeni osnovni principi međunarodnog prava povodom Ukrajine, mi ne možemo da zaboravimo i da prenebregnemo činjenicu da je to prvo urađeno na primeru Srbije. Srbija svakako ne može više da brani teritorijalni integritet, a taj princip mi poštujemo, ne možemo braniti više teritorijalni integritet drugih zemalja nego što branimo teritorijalni integritet Srbije. Takvu politiku će ova Vlada nastaviti i dalje. Hvala vam.

Reč ima ministar Verbić. Izvolite.

Uvažena predsedavajuća, dragi poslanici, poštovani gospodine Markoviću, odgovor na pitanje da li mogu da se menjaju smerovi ili obrazovni profili jeste svakako – da. Oni se menjaju, već godinama se menjaju, svake godine se menjaju. Svake godine imamo nove profile. Evo, samo ove godine je 19 novih osavremenjenih programa prevedno iz pilot faze u redovni sistem. Dakle, mi imamo svake godine, naročito u srednjim stručnim školama, nove programe.
Zašto na tim programima nema više đaka? Zašto se više njih ne prijavljuje za te profile je jedno potpuno drugačije pitanje. Mislim da pre svega tim pitanjem treba da se pozabavimo. Nije toliko teško napisati nov program. Ono što je mnogo teže jeste opremiti školu da ima opremu, da ima laboratorije, da ima nastavni kadar za određeni novi profil. To je ono našta treba da ukažemo više pažnje i gde treba više da investiramo. Dakle, nama nije dovoljno da napravimo novi profil. Moramo pre svega da demonstriramo da u tim školama ima kapaciteta da se time učenici bave. Međutim, ne završava se tu lista onih uslova koje treba da ispunimo. Važno je da obezbedimo praksu za te đake.
Mi imamo, kao što verovatno znate, priličan broj srednjih stručnih škola, čak više nego druge zemlje u regionu, više nego bilo gde u Evropi. Sedamdeset i pet posto naših srednjih škola su srednje stručne škole. Dakle, naši đaci vole da idu u srednje stručne škole, oni ne vole gimnazije. Međutim, srednje stručne škole uglavnom biraju đaci zato što im je to lakši put do visokog obrazovanja, a ne zato što ih baš tačno određena oblast interesuje.
Zbog toga, kada pričamo o srednjim stručnim školama, a ja pretpostavljam da je vaše pitanje bilo baš u tom pravcu, je pitanje zašto mi nemamo više učenika u zanatskim školama, koje predstavljaju samo jedan deo srednjih stručnih škola. E, pa, tu jeste najvažniji faktor pitanje da li đaci hoće da izaberu taj smer ili neće. Svedoci smo da je ove godine iako su bila otvorena odeljenja stolara, vinara, mašinbravara gde je prilično mali broj učenika odlučio da ide u te srednje stručne škole.
Mi ne možemo silom da nateramo bilo koga da ide u neku školu. Ne treba potcenjivati ove mlade ljude, oni prilično dobre odluke donose na osnovu onoga što vide u svom okruženju. Dakle, ako neko procenjuje da sa zanimanjem tesara neće moći da napravi naročitu karijeru - neće ni upisati tu školu.
Zato moramo da se vratimo na ono što smo prethodno rekli, moramo da imamo više prakse. Svaka škola, svaka srednja stručna škola mora da ima partnera u privredi. Mislim da ćemo u dogledno vreme morati da pooštrimo uslove za formiranje odeljenja i formiranje, uopšte, organizacije određenih profila u srednjim stručnim školama i da to vežemo sa tim da li zaista postoji ugovor sa nekom kompanijom u kojoj bi se izvodila praksa. To je ono što nam je potrebno. Dakle, ako škola nije u stanju da obezbedi sama sebi praksu u nekoj kompaniji, a pri tome se bavi srednjim stručnim obrazovanjem, onda je pitanje da li nam takva škola treba.
Ono što još možemo da uradimo, i na tome radimo, jeste da završimo nacionalni okvir kvalifikacija. Nacionalni okvir kvalifikacija, pre svega, treba da da opise znanja i veština koje bilo ko trebao da ima kada završi određeni obrazovni profil, kada stekne neku diplomu. Tu pre svega treba da pitamo poslodavce šta o tome misle. U ovom trenutku traje formiranje sektorskih veća, gde će pre svega poslodavci opisivati koja su to znanja i veštine koje su nam potrebne na kraju određene srednje stručne škole.
Nema potrebe da se time bave ljudi iz administracije. Ljudi koji su poslodavci mnogo bolje znaju šta očekuju od svojih budućih kolega. Zato polažemo velike nade u rad ovih stručnih veća, nakon čega, oko Nove godine, očekujemo konačno usvajanje nacionalnog okvira kvalifikacija i Zakona o nacionalnom okviru kvalifikacija koji bi konačno poslodavcima objasnio šta koja diploma znači i šta neko sa određenom diplomom treba da zna, odnosno šta mora da zna i šta je ostvario kroz svoje obrazovanje. Hvala na pitanju.

Zahvaljujem ministre Verbiću.
Gospodine Markoviću, da li želite dodatno pitanje?
Izvolite, gospodine Markoviću.

Ja bih zamolio za odgovore ministra poljoprivrede, odnosno ministarku, ministra za rad i ministra finansija, pošto sam im postavio pitanja.

Izvolite. Reč ima ministar Snežana Bogosavljević Bošković.

Zahvaljujem.

Uvaženi predsedavajući, poštovani poslanici, uvaženi gospodine Markoviću, pitanje koje ste mi uputili samo na izgleda izgleda jednostavno, u suštini je jako složeno pitanje. Postavili ste mi pitanje, šta bih ja preporučila poljoprivrednicima da naredne godine seju i šta mogu da im obećam kada se radi o otkupu poljoprivrednih proizvoda i o cenama.

To pitanje je izuzetno teško, posebno je teško za ministra poljoprivrede u Srbiji s obzirom na sve specifičnosti poljoprivrede naše zemlje. S jedne strane, imamo Vojvodinu, jedno veliko prostranstvo, na kome se može zasnovati intenzivna ratarska proizvodnja, a sa druge strane imamo brdsko-planinska područja južne, centralne i istočne Srbije.

S obzirom na različite mogućnosti, s obzirom na različite agroekonomske prilike, tradiciju, na sve ono što prati poljoprivrednu proizvodnju nije moguće dati jedinstven odgovor. Mi u svakom slučaju kao Ministarstvo i ja kao ministar u svakom kraju Srbije prepoznajem određene specifičnosti, određene potencijale i mislim da, kao što ih ima Vojvodina kada se radi o ratarskoj proizvodnji koja bi u narednim godinama trebalo da bude sam stub i potpora za razvijanje stočarske proizvodnje, tako i naša područja na istoku, na jugu Srbije imaju potencijale za razvoj proizvodnje kao što je recimo proizvodnja proizvoda sa oznakom geografskog porekla, proizvodnja organskih proizvoda i tako dalje.

U svakom slučaju, mi kao Ministarstvo, naše stručne službe, poljoprivredne stručne službe, savetodavne službe, a uključićemo i aktivno poljoprivredne fakultete, naučne institute da pomognu našim poljoprivrednicima kada im tu pomoć traže. Vi, vrlo dobro znate da naši poljoprivrednici misle da imaju dovoljno iskustva u tome šta da seju.

Na nama je da im pomognemo da postignu veće prinose, da imaju rentabilniju proizvodnju. Naše računice kažu da samo kada bismo povećali prinose ratarskih kultura, industrijskog bilja, kada bismo povećali proizvodnju, recimo, muznoj kravi za 10%, kao i prinos ovih ovih kultura koje sam navela ovde, takođe za 10%, mi bismo mogli da obezbedimo veći prihod od poljoprivrede za oko 150 miliona evra.

Dakle, na nama je da pomognemo našim poljoprivrednicima da budu rentabilniji. Na nama je da im prenosimo i stručna znanja, da im prenosimo i znanja potrebi udruživanja, jer naš posed sadašnji kakav je, veličini od 5,4 hektara po gazdinstvu u proseku, koji je kao takav još izdeljen na tri i više parcela, svakako ne pruža dovoljnu osnovu za razvoj moderne masovne proizvodnje koju zahteva ekonomija obima.

Vi vrlo dobro znate da kada ste mali proizvođač i kada ste samostalni na tržištu, vi nemate mnogo šansi. Te šanse će biti sve manje u narednim godinama i zato smo intezivirali rad na objašnjavanju važnosti udruživanja kao što smo intezivirali rad na izradi Zakona o zadrugarstvu. Cilj nam je da male proizvođače organizujemo, da ih udružimo, da budu jači, da budu rentabilniji faktor na domaćem, a takođe i na inostranom tržištu.

Mi smo usaglasili izvozne procedure sa mnogim zemljama iz okruženja i bližeg i dalje. Vi znate, da smo usaglasili izvozne procedure sa Rusijom, da smo usaglasili i sa Kinom, sa zemljama CEFTA, ali nažalost mi ne ostvarujemo rezultate koje bismo mogli da ostvarimo, s obzirom na sve ove mogućnosti, upravo iz razloga što nemamo dovoljne količine. Dobro je to što ove godine imamo bolji rezultat nego što je to rezultat u prethodnoj godini. Imamo veći izvoz, veći udeo suficita u odnosu na prošlu godinu kada se radi o poljoprivrednim i prehrambenim proizvodima.

To je ono što nam uliva optimizam i što daje nadu da zaista poljoprivreda će vrlo brzo postati jedan zaista izuzetno važan sektor privrede Srbije, kao što je i danas, ali da će u narednom periodu taj njen udeo i njen značaj biti još veći.

Što se tiče cena, na žalost, mi ne možemo da utičemo na cene poljoprivrednih proizvoda, vi to dobro znate. Država Srbija je davne 2002. godine napustila sistem uticaja na cene poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda, prosto naši proizvođači su sada na tržištu slobodnom. Cena zavisi od ponude i potražnje, ali mi zbog toga vidimo našu mogućnost da pomognemo poljoprivrednicima tako što, kao što sam rekla, ćemo im pomoći da proizvedu jeftinije, da imaju veći prinos i da kao udruženi, organizovani, sa specifičnim proizvodima iz pojedinih područja, ostvare bolje rezultate, nego što ih trenutno ostvaruju. Zahvaljujem se na pitanju.

Zahvaljujem gospođo Bošković.
Da li još neko želi da odgovori na pitanje gospodina Markovića?
Izvolite, ministar dr Dušan Vujović.

Zahvaljujem se na dva inspirativna pitanja koja se potpuno poklapaju sa onim delom rada Ministarstva finansija, a koje se odnosi na budućnost. Mi najčešće u ovom parlamentu govorimo o prošlosti i o tekućim problemima, a ovi se sada odnose na budućnost.
Ne ulazeći u detalje projekata koje ste pomenuli, želim da kažem da se mi nalazimo u kritičnoj fazi ponovnog pokretanja prelaska na programsko budžetiranje.
To je započeto 2005. godine u pet ili šest ministarstava, pošto su se spajala i teško je reći koji je broj i onda je ceo taj proces zaustavljen. Mi ćemo sigurno do pristupanja EU morati da imamo kompletno programsko budžetiranje i nameravamo da ove godine napravimo iskorak u tom pravcu. A šta to znači? Da nema programskog budžetiranja, odgovor na vaše pitanje bi bio u ovoj teškoj situaciji sigurno je da para ima jako malo i da je teško naći sredstva. Ako budemo napravili iskorak prema programskom budžetiranju, onda imamo šansu da projekte posmatramo na osnovu onoga što oni nude, na osnovu efikasnosti i na osnovu sadržaja programa i ne samo to, nego na osnovu svih elemenata programa. Želimo da prevaziđemo postojeće gledanje na investicije samo u fizička sredstva, samo u infrastrukturu, samo u zgrade, želimo to da proširimo na znanje, na inovacije i sve ostale ključne stvari koje opredeljuju uspešnost tih projekata u budućnost.
Prema tome, predlog je da idemo korak dalje od vaših ideja i da ih zajedno sa ministrom Vulinom pogledamo i da vidimo da u svetlu ocene efikasnosti tih projekata tražimo mesto u budžetu. Vi vidite da postojećih 50 milijardi na nivou republičkog budžeta, i 123 milijarde kapitalnih izdataka, očekivanih na nivou budžeta opšte države, ne uspevamo da realizujemo, delom zato što ne planiramo dovoljno dobro, delom zato što ne evidentiramo sva ulaganja na pravi način, a delom i zato što nemamo pristup koji posmatra projekte i sve elemente.
Istovremeno imamo 3,7 milijardi neiskorišćenih sredstava za projekte i slabo korišćenje sredstava, dela tih sredstava koja su planirana budžetom 2015. godine.
Prema tome, očekujem značajan napor, ne samo na našoj strani, nego da zajedno sa donatorima i ostalima, podignemo nivo znanja i spremnosti da se pređe na programsko budžetiranje.
Kratko rečeno, šta to znači? To znači, gospodin Lončar je govorio o stvarima u zdravstvu. Mi trenutno u budžetu Republike kada govorimo o zdravstvu, gledamo samo opremu koja se finansira iz republičkog budžeta, uopšte ne gledamo
ostatak, domove zdravlja, bolnice gde će to biti sprovedeno, ljude koji će na tome raditi, a to je nešto što opredeljuje i potrebu i garantuje uspeh i daje performanse koje od tih projekata očekujemo.
Prema tome, stvar je u principu, jednostavna, a u praksi je jako teška. Moramo da prevaziđemo ograničenja između Republičkog fonda zdravstvenog osiguranja i republičkog budžeta i da to posmatramo, tu sinergiju koja će nam dati ono što želimo.
Vaše drugo pitanje, takođe je povezano sa inicijativom koja je u toku, znači, imamo već poslednja četiri meseca radnu grupu koja priprema konceptualnu osnovu u Zakonu o finansiranju lokalne samouprave. Taj projekat na nivou koncepta želi da izađe sa predlogom koji će napraviti korekcije u sistemu finansiranja lokalne samouprave i staviti na jednom mestu celinu i korigovati neke stvari koje su se iz političkih razloga dogodile poslednjih pet, šest godina. O čemu se radi? Vi znate da naš sistem finansiranja lokalne samouprave ima deo ustupljenih instrumenata poreskih i deo koji su izvorni prihodi lokalne samouprave.
Mi želimo da sistem finansiranja prepozna i fiskalni napor i potrebu ujednačavanja među opštinama, zavisno od nivoa razvoja, ali i fiskalni napor opština. Znači, želimo da kažemo da one opštine koje su uspešnije u evidentiranju, u razrezu poreza i prikupljanju poreskih prihoda, budu nagrađene većim udelom u transferima zadržavanja svojih prihoda i svemu ostalom.
Element koji vi pominjete da uspešne opštine budu, ne samo da dobiju odgovarajući tretman, nego i da budu izvor znanja, izvor načina upravljanja budžetom, izvor načina razrezivanja i prikupljanja poreza je za mene izuzetno značajan i treba da proširi taj pristup na celinu, znači da taj kvalitet fiskalnih odnosa, između Republike i lokala budu podignuti na jedan viši nivo, da prepoznajemo i kvalitet projekata, jer ovi projekti koje opštine rade, uglavnom nisu prepoznati na pravi način.
Prema tome, ne samo što podržavam vašu ideju, nego želim da je uklopimo i u pripremu ovog zakona i povežemo sa programskim budžetiranjem. Biću slobodan da vam se obratimo čim budemo imali nacrt ovog teksta zakona, pre nego što ga pustimo na javnu raspravu da nam date svoje sugestije kako to možemo da proširimo i konkretizujemo. Hvala lepo.