Hvala.
Na član 41. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Borislav Stefanović, Gordana Čomić, Jovan Marković, Balša Božović, Vesna Marjanović, Aleksandra Jerkov, Ivan Jovanović, Jovana Jovanović i Dragan Šutanovac.
Izvolite.

Amandman na član 41. podneli smo kolege i ja zbog stava da u celom zakonu treba da se govori o vlasništvu i o zakupu. Deo rasprave o tome da li zakup ili ne i kako, bio je razmenjen u načelnoj raspravi i neke su teme razjašnjenje, a neke su ostale. U predloženom tekstu Predloga zakona član 41. u prvom stavu kaže – Licenca za pružanje staničnih usluga izdaje se sa rokom važenja od pet godina. Mi smo saglasni sa tim stavom.
U istom članu u stavu 2. i tačka 3. kaže, stav 2. u celini glasi – Licenca za pružanje staničnih usluga izdaje se privrednom društvu, drugom pravnom licu ili preduzetniku ako ima: 1. poslovni ugled, 2. sedište na teritoriji Republike Srbije, 3. u vlasništvu autobusku stanicu koja ispunjava uslove propisane ovim zakonom i propisima donetim na osnovu ovog zakona i 4. izmirene novčane obaveze prema domaćim prevoznicima na način propisan zakonom kojim se uređuju rokovi izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama.
Amandman se odnosi na tačku 3, gde posle reči: „u vlasništvu“ mi dodajemo: „ ili zakupu“, dakle, autobusku stanicu koja ispunjava uslove propisane ovim zakonom.
Predlagač je čvrsto na stanovištu da zakupa nema, međutim, biće problema sa primenom tog čvrstog stanovišta u lokalnim samoupravama gde lokalne samouprave imaju vlasništvo autobuske stanice, a imaju ugovore o zakupu. S naše tačke gledišta, potpuno je ravnopravno imati čvrst stav da nikakav zakon ne dolazi u obzir zbog iskustva sa zakupcima za pružanje staničnih usluga kod kojih je bilo neplaćanja, lošeg poslovanja, tužbi, ali to nije predmet ovog zakona.
Dakle, nije garancija dobre usluge ako neko ima u vlasništvu autobusku stanicu da će biti i kvalitetna stanična usluga. Ovim ćemo sprečiti lokalne samouprave da ista obavljaju prevoz na način kako je to do sada činjeno ili ćemo morati otvoriti rešavanje problema šta sa lokalnim samoupravama koje autobuske stanice imaju u vlasništvu sada.
Verovatno se mnogi od nas više i ne sećaju, davnih dana je donet zakon kojim su svi, dakle, i državni organi, lokalne samouprave, autonomne pokrajine bile u obavezi da prijave šta je njihova svojina. To nije vezano sa ovim članom. Tako se videlo da ima lokalnih samouprava koje imaju autobusku stanicu u vlasništvu. Mislim da će ovaj čvrst stav da nema zakupa u zakonu proizvesti probleme u funkcionisanju u nekim lokalnim samoupravama.

Zahvaljujem.
Reč ima potpredsednik Vlade dr Zorana Mihajlović. Izvolite.

Mislila sam da je dovoljno obrazloženje, ali onda kada ste pomenuli pre svega lokalne samouprave, jer ja se slažem sa vama da mora da se održi pre svega kontinuitet pružanja usluga, pogotovo kada govorimo o uslugama prevoza, to je ono što jeste najvažnije. Realnost je pokazala ozbiljne probleme kada imamo zakup. Mislim u obrazloženju svi to imate. Ali, ono što treba da znate kao informaciju, od ukupnog broja autobuskih stanica njih je 127, 8% je u zakupu.
Kako će rešiti sad tih 8%? Rešiće tako što mogu da osnuju svoje društvo kapitala, odnosno društvo sa ograničenom odgovornošću jer verujte da je to mnogo bolji i efikasniji način da se obezbedi kontinuitet usluga nego da ostane zakup, zbog toga što sporovi koji su postojali između vlasnika i zakupaca su na kraju dovodili do toga da usluge nisu izvršene i da su na kraju krajnji korisnici u stvari najviše trpeli. To je bio razlog zašto nismo dozvolili zakup, a sa druge strane po ovom procentu je jasno da to nije pretežno u lokalnim samoupravama, nego da govorimo o 8% autobuskih stanica koje su u zakupu.

Zahvaljujem, gospođo Mihajlović.
Na član 42. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Zoran Živković i dr Vladimir Pavićević.
Izvolite, gospodine Pavićeviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani potpredsedniče gospodine Bečiću, dobrodošli, jutros je predsedavao gospodin Arsić, poštovana gospođo Mihajlović, uvažene gošće i gosti iz ministarstva, mislim, gospođo Mihajlović, da je neophodno da prihvatite i naš amandman na član 42. Pokušaću u dva minuta da argumentujem zašto treba da se prihvati. Ne može, poštovana gospođo Mihajlović, da ostane sledeća formulacija u jednom stavu jedne tačke sa nekoliko podtački ovog Predloga zakona.
Evo kako ide formulacija. Kaže – uslov u pogledu poslovnog ugleda iz člana tog i tog stav 2. tačka 1) ispunjava privredno društvo, drugo pravno lice ili preduzetnik, ako odgovornom licu u privrednom društvu nije pravosnažno osuđivano.
Pa ne može, poštovana gospodo. Ne može – odgovornom licu u privrednom društvu nije pravosnažno osuđivano. Može – odgovorno lice nije pravosnažno osuđivano.
Mi smo dobili obrazloženje, gospođo Mihajlović – amandman se ne prihvata jer su u kontekstu odredaba ispravno korišćene reči, u skladu sa pravopisom i gramatikom srpskog jezika. Gospođo Mihajlović, očigledno je da nisu. Molim vas, kao što ste uradili u 15 slučajeva naših 15 amandmana koji su prihvaćeni na ova dva predloga zakona, da se prihvati i ovaj, gospođo Mihajlović, kao šesnaesti i da vam ne smeta to što će kada se prihvati ovaj amandman to značiti da je Nova stranka izašla na 7% prihvaćenih amandmana, odnosno 7% podrške u biračkom telu. To je sve u redu, poštovana gospođo Mihajlović, poštovani gospodine Bečiću, a evo i gospodin Babić da čuje, koji ima mnogo protiv toga, ali nam svojim delanjem jednim delom i doprinosi, ja mislim, ovde. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine Pavićeviću.
Na član 42. amandman je podneo Odbor za prostorno planiranje, saobraćaj, infrastrukturu i telekomunikacije.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Gospođo Mihajlović, da li želite da se izjasnite?
Izvolite, prof. dr Zorana Mihajlović, potpredsednik Vlade.

Hvala lepo.
Mi prihvatamo ovaj amandman.

Zahvaljujem.
Konstatujem da je predstavnik predlagača prihvatio amandman.
Na član 48. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Aleksandar Senić, akademik Ninoslav Stojadinović, Branka Karavidić, Slobodan Homen, Biljana Hasanović Korać, Snežana Malović i dr Blagoje Bradić.
Reč ima dr Blagoje Bradić.

Zahvaljujem.
Član 48. kaže – Privredna komora Srbije propisuje opšte uslove poslovanja autobuskih stanica.
Mi smo predložili da se Privredna komora Srbije briše iz ovog člana i da to radi Ministarstvo.
Vi ste odgovorili da se amandman ne prihvata jer je zakonom kojim se uređuje državna uprava predviđeno da je imalac javnih ovlašćenja dužan da pre objavljivanja propisa pribavi od nadležnog ministarstva mišljenje o ustavnosti i zakonitosti propisa.
Mišljenja sam da ovo nije posao Privredne komore, mada ste vi u ovom zakonu njoj prepustili da propisuje opšte uslove poslovanja autobuskih stanica, da propisuje opšte uslove međumesnog prevoza, da vodi evidenciju autobuskih stajališta za međumesni saobraćaj, da ima nadležnost u pogledu usaglašavanja redova vožnje. To je u skladu sa članom 11, koji kaže o Privrednoj komori Srbije da vrši određena javna ovlašćenja koja su joj poverena zakonom.
Mislim da je potrebno da radi Ministarstvo, da to nije posao Privredne komore, ja to mislim, i bolje je da to uređuje Ministarstvo jer Privredna komora nema obaveznost da svi moraju da budu članovi te Privredne komore imalo ovakva ovlašćenja. Pričaćemo posle o sudu časti i gubitku licence, to mislim da ne pripada Privrednoj komori, ponajmanje.
Sugerišem vam da još razmislite i da ovo o čemu se donose odluke, da to radi Ministarstvo, da to radi država, a ne Privredna komora, koja nema ni obaveznost članstva. Hvala.