Zahvaljujem.
Član 1. u svom prvom stavu, ko se time bavio, sadrži svu muku reforme visokog obrazovanja i primene Bolonje, u želji da se omogući mobilnost studenata i da naše visoko obrazovanje bude ne prepreka, nego široka staza bez ikakvih prepreka, stepenica i liftova, zajedno sa obrazovanjem svih onih koji studiraju u Evropskoj uniji.
Taj stav 1. glasi – U Zakonu o visokom obrazovanju („Službeni glasnik RS“, br. 76/05, to je 2005. godina, 100/07, to je 2007. godina - autentično tumačenje, odnosilo se na to koliko će rokova biti, 97/08, to je 2008. godina, 44/10, to je 2010. godina, 93/12, to je 2012. godina, 89/13, to je 2013. godina, 99/14, to je 2014. godina i 45/15 - autentično tumačenje, po drugom osnovu, no, svejedno, 2015. godina).
Dakle, ako prebrojite, od početka donošenja zakona, sedam izmena i autentično tumačenje. To samo po sebi, da ne znate strukturu i sadržaj zakona, daje jasnu poruku o tome koliko se teško menja ono što ja zovem narativ u visokom obrazovanju, na zajedničku štetu. Ali, proces je takav. Tu se ništa ne može.
Sadašnja izmena koja nam je ponuđena je da se broj ispitnih rokova i termini održavanja ispitnih rokova utvrđuju statutom samostalne visokoškolske ustanove. Kao što smo rekli u raspravi u načelu, mi smo protiv da se na univerzitete prebaci odgovornost dogovaranja broja rokova sa fakultetima. Sve procene o tome – e, super, sad neće doći pred Vladu da traže više rokova ili da traže drugačiji broj bodova, mislim da neće biti ostvarene. Hvala vam.