Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Prve sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2015. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 90 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim da ubacite svoje kartice u identifikacione jedinice.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 98 narodnih poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da su danas sprečeni da prisustvuju današnjoj sednici poslanici: prof. dr Žarko Obradović, dr Branko Đurović, Mirko Čikiriz, Nataša Vučković.
Nastavljamo rad i prelazimo na zajednički načelni i jedinstveni pretres sa predlozima zakona po tačkama od 6. do 9. dnevnog reda.
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da su pozvani da današnjoj sednici prisustvuju ministar poljoprivrede i zaštite životne sredine prof. dr Snežana Bogosavljević Bošković i njeni saradnici u Ministarstvu.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 157. stav 2. i članu 170. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram zajednički načelni i jedinstveni pretres o Predlogu zakona o nacionalnim parkovima, Predlogu zakona o potvrđivanju Protokola o sprečavanju zagađenja voda prouzrokovanog plovidbom, uz Okvirni sporazum o slivu reke Save, Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Kraljevine Maroko o saradnji u oblasti veterine i Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Mađarske i Vlade Republike Srbije o pravovremenoj razmeni informacija u slučaju radiološke opasnosti.
Da li predstavnik predlagača ministar Snežana Bogosavljević Bošković želi reč? Izvolite.

Zahvaljujem.
Poštovana predsednice Narodne skupštine, uvaženi narodni poslanici, dame i gospodo, čast mi je da vas pozdravim u ime Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine i u svoje lično ime. Veliko mi je zadovoljstvo što sam danas u prilici da vam obrazložim Predlog zakona o nacionalnim parkovima, kao i set od tri zakona o potvrđivanju međunarodnih ugovora kojima se regulišu izuzetno značajna pitanja u oblasti poljoprivrede i zaštite životne sredine.
Dozvolite mi da danas kada kao ministar poljoprivrede i zaštite životne sredine Vlade Republike Srbije obrazlažem predložen Zakon o nacionalnim parkovima, svoje izlaganje započnem rečima čuvenog Žan Batist Lamarka, zabeleženim u „Zoološkoj filozofiji“ davne 1809. godine. Lamark kaže – zbog predmeta koji zadovoljavaju njegovu trenutnu lakomost, svuda uništava krupne biljke koje čuvaju tla, što brzo dovodi do neplodnosti, lako je naseljava, prouzrokuje usahnuće izvora, uklanja životinje koje su tu nalazile svoju hranu i dovodi do toga da su veliki delovi kugle Zemljine nekada veoma plodni i u svakom pogledu veoma naseljeni, sada goli, neplodni, nenastanjivi, pusti. Reklo bi se da je predodređen da pošto Zemljinu kuglu učini nenastanjivom, sam sebe iskoreni.
Naravno, svi znamo da se radi o jednom od najvećih francuskih prirodnjaka. Dva veka iza ovih Lamarkovih razmišljanja kao da nas samo korak deli od ispunjavanja njegovog upozoravajućeg proročanstva.
Danas na početku 21. veka, nažalost, može se konstatovati da uticaj čoveka na životnu sredinu nikada nije bio toliko intenzivan, obuhvatan i dalekosežan. Budućnost planete, ukupnog živog sveta, kao i ljudske civilizacije, kritično zavise od sagledavanja čovekovih međuodnosa sa prirodnim sistemom koji ga okružuje.
Osnovni uslovi funkcionisanja bio-geo-hemijskih ciklusa, biološka raznovrsnost, sastav atmosfere i globalna klima menjaju se vrtoglavom brzinom. Eksplozivni, eksponencijalni rast, brojnosti svetskog stanovništva, uz rapidno smanjenje zaliha prirodnih resursa, neprekidno nagomilavanje raznovrsnih polutanata, dramatično na početku trećeg milenijuma upozoravaju na svu ozbiljnost nastalog stanja.
U tom smislu, jasno je zašto raste potreba za očuvanjem prirodnih ekosistema planete u cilju opstanka biosfere kao jedinog našeg globalnog staništa.
Potreba ljudi da se zaštite prirodna područja za određene namene seže u daleku prošlost. Naravno da je oduvek osnovni cilj zaštite određenih područja prirode bio da se prirodni resursi zaštite od lošeg uticaja i iskorišćavanja, a za opštu dobit, pri čemu se ona prvobitno podrazumevala za odabrane grupe ili vladare. Potvrđeno je da su se u Indiji posebna područja stavljala pod zaštitu radi očuvanja prirodnih bogatstava još pre više od 2000 godina. Čak je i Platon izražavao zabrinutost zbog prekomerne eksploatacije šumskog pokrivača.
Sa ponosom možemo istaći činjenicu da su prve ideje o potrebi zaštite prirode i u Srbiji veoma stare i da začeci zakonske zaštite datiraju još iz 14. veka.
Članom 123. Dušanovog zakonika iz 1349. godine rudarima Sasima je bila zabranjena seča šuma, odnosno utvrđena obaveza sadnje na mestima gde je šuma posečena. Godine 1832. Georg Kapin, čuveni umetnik indijanskog porekla, predložio je da se prostorno, divlje okruženje sliva Jeloustona i Misurija proglasi nacionalnim parkom, što je konačno i ostvareno 1872. godine, čime je Jeloustoun postao prvi nacionalni park u svetu. Pri njegovom proglašenju bila je definisana potreba i svrha da se zaštite čuda prirode na korist naroda.
Interesantno je napomenuti da je svega dve godine kasnije, dakle, 1874. godine zaštićena Obedska bara kao prvo područje koje je stavljeno pod zaštitu na teritoriji današnje Srbije i to kao povlašćeno lovište dinastije Habzburg.
Prva zaštićena prirodna dobra u Srbiji nakon Drugog svetskog rata su 1948. godine bili šumski rezervati Oštorzub, Mustafa i Felješana u okolini Majdanpeka.
Za prvi nacionalni park u Srbiji proglašena je Fruška Gora 1960. godine na 25.400 hektara, zatim, Đerdap 1974. godine na 63.600 hektara, Tara na 19.200 hektara, Kopaonik 11.800 hektara 1981. godine i, najzad, Šar planina 1993. godine na 39.000 hektara.
Kao što sam istakla, moderan vid zaštite prirodnih područja u vidu nacionalnih parkova započinje polovinom 19. veka. Od tada pa do danas ovaj koncept se značajno redigovao, evoluirao, reflektujući norme, stavove i vrednosti tokom proteklog perioda. Ipak, moguće je konstatovati da društveni pogled na zaštićena područja poslednjih 150 godina karakterišu tri prepoznatljiva modela: klasičan model od polovine 19. veka do 70-ih godina 20 veka, moderni model poslednje tri decenije 20. veka i novi konceptualni model od početka 21. veka.
Za klasičan model karakteristično je da su zaštićena područja bila na poseban način izolovani prostori, moglo bi se reći neka vrsta bisera u kruni, namenjeni isključivo i prvenstveno samo za naučne svrhe, bez sagledavanja njihove šire ekonomske i socijalne vrednosti. Njihovo finansiranje je direktno, centralizovano i vezano isključivo za Vladu, kroz alokaciju sredstava na godišnjem nivou.
Za drugi moderni model, koji počinje 70-ih godina prošlog veka, karakteristično je da se definišu novi upravljački mehanizmi, uključujući i finansijsku održivost.
U ovom modelu uspostavljanje i upravljanje zaštićenim područjima prepoznaje njihovu daleko veću ulogu u socijalnoj, ekonomskoj i ekološkoj dimenziji i lokalne i šire zajednice. Zaštićena područja, osim od strane države, bivaju finansirana od mnogih partnera, bilateralnih donora, fondacija, uključujući i nevladine organizacije.
Najzad, počev od 2000. godine, zaštićena područja, njihov značaj i upravljački mehanizmi zaštite se sagledavaju u još širem kontekstu socijalnih, ekonomskih i ekoloških vrednosti. Zaštićena područja se danas prepoznaju kao bitni integralni elementi nacionalne i lokalne ekonomije, osim naučno-obrazovnog i za čitav niz drugih sektora, počevši od prostornog planiranja i korišćenja zemljišta, turizma, zdravstva, socijalnog razvoja, energetike i infrastrukture. Zaštićena područja, odnosno nacionalni parkovi, postaju jednostavno neizolovani delovi prostora već integralni delovi održivog razvoja na lokalnom i nacionalnom nivou.
Poštovani narodni poslanici, predloženim Zakonom o nacionalnim parkovima, mi želimo da idemo u susret takvom konceptualnom modelu. Naravno, zadatak koji je pred nama nije lak. Prva prepreka nalazi se u još uvek skromnom učešću zaštićenih područja prirode u ukupnoj površini Srbije.
U Srbiji danas ukupno su zakonom zaštićena 474 područja od posebnog značaja za očuvanje i unapređenje prirode, i to: pet nacionalnih parkova, 17 parkova prirode, 16 predela izuzetnih oblika, 69 opštih i specijalnih rezervata prirode, 325 spomenika prirode, botaničko-dendrološkog, geo-morfološkog, geološkog i hidrološkog karaktera, i 42 područja sa integralnim kulturno-istorijskim i prirodnim vrednostima. Na teritoriji Republike Srbije su, kao međunarodno značajna, izdvojena i 10 ramsarskih područja, dok je u okviru UNESKO programa „Čovek i biosfera“ park prirode Golija zajedno sa zaštićenom okolinom manastira Studenica 2001. godine proglašen za Rezervat biosfera Golija-Studenica.
Ipak, uprkos značajnom broju ukupne površine, zaštićena područja Srbije danas iznose samo 6,39%. Podsećam vas da je na 10. Konferenciji zemalja potpisnica Konvencije o biološkoj raznovrsnosti održanoj 2010. godine, u Nagoji u Japanu, predviđeno da zemlje potpisnice do 2020. godine kao cilj imaju 17% teritorije u statusu zaštićenih područja, a članice EU su kao svoj cilj taj procenat povećale na 20% do 2020. godine.
Zakonom koji je pred vama, poštovani narodni poslanici, postiže se kompetentnije i uspešnije prepoznavanje, identifikacija očuvanja i održivog korišćenja prirodnih resursa, jačanje društveno konsenzusa i širenje svesti u vezi javnog interesa zaštite prirode i efikasnije obezbeđivanje interesa nosilaca ekološki odgovornog, odnosno održivog socio-ekonomskog razvoja u nacionalnim parkovima.
Takođe, razlog za donošenje ovog zakona jeste i potreba da se granice i režimi zaštite, razvoj i upravljanje, pravila ponašanja, politike održivog razvoja, finansiranje, uloga i učešće stanovništva i javnosti u funkcionisanju nacionalnih parkova odrede na precizniji način.
Zakonom o nacionalnim parkovima, većina procedura u izradi i donošenju dokumenata se pojednostavljuje i skraćuje čime se, pre svega, sprečavaju i umanjuju štetne posledice po građane, privredna društva i druge organe i organizacije.
Razlozi za slobodnu ocenu i tumačenja zakonskih rešenja od strane organa i institucija eliminišu se ili se svode na minimum. Smanjuju se i lakše rešavaju konflikti različitih interesa i odnosi između zainteresovanih strana, uključujući i efikasnije rešavanje pitanja učešća zainteresovanih strana u donošenju bitnih odluka za zaštitu i održivo korišćenje nacionalnog parka, ali i za same građane.
Ovim zakonom se učvršćuju prava, jačaju ovlašćenja i odgovornost upravljača nacionalnog parka, bliže određuje namena sredstava iz pojedinih izvora finansiranja i učvršćuje sistem ubiranja naknada za korišćenje nacionalnog parka.
Ovaj zakon predviđa i osnivanje stručnog saveta nacionalnog parka, kao stručnog i konsultativnog tela koje prati i analizira programe i projekte iz zaštite prirode i održivog korišćenja nacionalnog parka.
Takođe, u cilju obezbeđivanja interesa lokalnog stanovništva i korisnika nacionalnog parka predviđeno je i osnivanje saveta korisnika nacionalnog parka koga čine predstavnici lokalnih samouprava, organizacije, udruženja čija se aktivnost odvija na području nacionalnog parka. Pokretanjem postupka za donošenjem ovog zakona povećava se površina pod zaštitom za oko 6.000 hektara.
Na samom kraju, radi argumentacije, izuzetnog, praktično globalnog značaja očuvanja zaštićenih područja prirode, najbolje nam može poslužiti sledeća priča.
Keri Mulis je 1993. godine dobio Nobelovu nagradu pri čemu je njegov pronalazak bio vezan za otkriće lančane reakcije polimerizacije molekula DNK, odnosno PCR metodu, što se smatralo za senzacionalno otkriće. Danas, 20-ak godina kasnije, ova metoda je našla višestruku primenu u svakodnevnom životu i postala je nezaobilazna u oblasti molekularne biologije, biotehnologije, kliničke dijagnostike, sudske medicine, forenzike i kriminologije.
Lančana reakcija polimerizacije molekula DNK je moguća samo u prisustvu enzima Tag polimeraze ekstrakovan iz bakterije „termus akvatikus“ koja inače živi u termalnim izvorima Nacionalnog parka Jelouston. Na samom početku sam istakla činjenicu da je Jelouston prvi nacionalni park u svetu proglašen davne 1872. godine. Da nisu sačuvani termalni izvori tog područja i jedna bakterijska vrsta u njima, čovečanstvo bi ostalo bez ovog otkrića i danas njegove univerzalne primene.
Razmišljajući o odnosu čoveka i prirode, potrebi njenog očuvanja treba da imamo na umu da raznovrsnost i bogatstvo prirode predstavlja deo našeg nasleđa jednako tako kao i umetničke slike ili slavna arhitektonska rešenja iz prošlosti. Svedoci istorije i ljudske civilizacije, poput piramida Starog Egipta, Koloseuma u Rimu, naše Studenice ili Dečana, Leonardove „Mona Lize“, našeg Belog Anđela u Mileševi i niz drugih, moraju se čuvati i negovati. Nasledili smo ih od predaka i pozajmili od potomaka. Naši potomci neće biti zahvalni ako isto tako sa dužnom pažnjom ne sprečimo nestanak slonova, vukova, orlova, lastinog repa ili hiljade drugih ugroženih organskih vrsta. Imamo li uopšte pravo da našim potomcima uskratimo mogućnost i zadovoljstvo susreta sa jednim prelepim apolonovim leptirom, impresivnim šumama molike i munike na Prokletijama, mladicama iz Drine, Pančićevom omorikom sa Tare, odnosno jedinstvenim predelima Đerdapa, Fruške Gore, Šar planine ili Kopaonika?
Dozvolite mi da na kraju naglasim da se donošenjem ovog zakona ostvaruje i niz pozitivnih efekata u domenu ciljeva utvrđenih prostornim planom Republike Srbije, strateškim dokumentima u oblasti zaštite prirode, životne sredine i održivog razvoja i međunarodnim ugovorima i programima.
Usvajanje ovog zakona znači i povećanje površine zaštićenih područja i zaštitu biodivirziteta, odnosno ekološki značajnih područja koja će biti deo ekološke mreže „Natura 2.000“, čije je uspostavljanje u okviru poglavlja 27. jedan od uslova pristupa Srbije EU.
Uvaženi narodni poslanici, veliko mi je zadovoljstvo da vrlo kratko obrazložim i tri predloga zakona kojima se potvrđuju međunarodni ugovori iz oblasti poljoprivrede i zaštite životne sredine.
Prvi od njih je Protokol o sprečavanju zagađenja voda prouzrokovanog plovidbom, uz okvirni Sporazum o slivu reke Save. Predstavlja prvi međunarodni Sporazum o slivu reke Save koji je potpisan od strane država u slivu ove reke još 3. decembra 2002. godine.
Sporazum koji je stupio na snagu 29. decembra 2004. godine predstavlja izraz saglasnosti Bosne i Hercegovine, Republike Hrvatske, Republike Slovenije i Republike Srbije o saradnji država na uspostavljanju međunarodnog režima plovidbe, održivog upravljanja vodama, zaštita od štetnog uticaja voda, vodnog režima i vodnih eko sistema. Primena ovog Sporazuma omogućava i intenzivnije učešće u regionalnoj saradnji i projektima koji se sprovode na planu sprečavanja kontrole i smanjenja zagađenja od brodova u oblasti praćenja kvaliteta voda i procene, izgradnje sistema odgovora u slučaju udesa itd.
Uvaženi narodni poslanici, pred vama je danas i Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Kraljevine Maroko, o saradnji u oblasti veterine. Sporazum je potpisan u sklopu zasedanja stalnog međuvladinog komiteta između Republike Srbije
i Kraljevine Maroko, održanog u Beogradu 5. i 6. juna 2013. godine.
Ovim Sporazumom uređuju se pitanja od značaja za saradnju u oblasti veterinarstva između dve države, kao što su promet životinja i proizvoda životinjskog porekla, razmena obrazaca, sertifikata za potrebe uvoza i izvoza proizvoda životinjskog porekla, razmena izveštaja o pojavi stanju i kretanju zaraznih bolesti životinja, preduzimanje mera za sprečavanje, suzbijanje, iskorenjivanje zaraznih bolesti životinja, načini saradnje, međusobno obaveštavanje u slučaju kada pošiljka ne zadovoljava veterinarsko sanitarne uslove iz uverenja koja ga prate itd.
Donošenjem Zakona o potvrđivanju ovog Sporazuma, stvoriće se uslovi za olakšavanja prometa životinja i proizvoda životinjskog i onemogućavanje unošenja zaraznih bolesti životinja i po zdravlje štetnih proizvoda životinjskog porekla, unapređenje saradnje veterinarskih službi dve zemlje i razvojno veterinarskih stručnjaka radi upoznavanja organizacije i delovanja veterinarskih službi, stanja izlaznih objekata i zdravstvenog stanja životinja. Unapređenje saradnje naučnih i stručnih institucija u oblasti zdravstvene zaštite životinja i veterinarsko sanitarnog sistema kontrole proizvoda životinjskog porekla, kao i saradnju dijagnostičkih i analitičkih laboratorija.
Poštovani narodni poslanici, na kraju dozvolite mi da obrazložim i Sporazum između Vlade Mađarske i Vlade Republike Srbije, o pravovremenoj razmeni informacija o slučaju radiološke opasnosti.
Sporazum je potpisan 1. jula 2014. godine u Beogradu i njime se uređuju pitanja od značaja za saradnju dve zemlje u oblasti i radiocione i nuklearne sigurnosti i za međusobno blagovremeno obaveštavanje u slučaju radiološke opasnosti. Osnovni cilj je da se zaštiti stanovništvo država ugovornih strana i životnih sredina i da se konkretizuje saradnja nadležnih organa.
Kao najvažniji ciljevi ovog Sporazuma mogu se izdvojiti: doprinos opštoj sigurnosti i zaštiti stanovništva država ugovornih strana i životne sredine kroz pravovremenu razmenu informacija, iskustava iz oblasti nuklearne i radiocione sigurnosti i preduzimanje odgovarajućih mera zaštite, postavljanje pravnog okvira za saradnju dve zemlje u oblasti radiocione i nuklearne sigurnosti i stvaranje uslova za saradnju nadležnih organa dve zemlje, bolji protok informacija u slučaju radiološke opasnosti kako bi se preko granične posledice izbegle ili bile što manje i kako bi se preduzele odgovarajuće mere, usaglašavanje sa međunarodnim ugovorima u ovoj oblasti, kao i usvajanje priznatih načela i zahteva međunarodne Agencije za atomsku energiju i zahteva EU.
Većina zemalja u okruženju je uzajamno sklopila ovakve Sporazume, a slični međunarodni Sporazumi koji su vezani za vanredne situacije zaključuju se i u drugim oblastima. Podršku Sporazumu predstavlja i plan za delovanje u slučaju akcidenata koji detaljnije reguliše zadatke i obaveze na nacionalnom nivou i čije je usvajanje u proceduri.
Uvaženi narodni poslanici, usvajanjem zakona o nacionalnim parkovima i potvrđivanjem ovih međunarodnih ugovora, Republika Srbija će načiniti značajan iskorak u pogledu zaštite životne sredine i naših prirodnih bogatstava, unaprediti međunarodnu saradnju i proširiti mogućnost za razvoj poljoprivrede i prerađivačke industrije. S obzirom na značaj ovih oblasti, verujem da će predloženi zakoni naići na odobravanje i biti podržani od strane velike većine narodnih poslanika. Hvala na pažnji.

Zahvaljujem.
Da li izvestioci nadležnih Odbora žele reč? (Ne.)
Reč ima narodni poslanik Anamarija Viček. Izvolite.

Zahvaljujem.
Poštovana predsednice, poštovan ministarko sa saradnicima, narodni poslanici, kolege i koleginice, pred nama je jedan set zakona koji su izuzetno bitni za oblast zaštite životne sredine i politiku održivog razvoja i poslanička grupa SVM će u danu za glasanje podržati ove zakone. Sada bih ja volela da govorim o zakonu o nacionalnim parkovima.
Kao prvo volela bih samo da se podsetimo ukratko da pojam „nacionalnog parka“ se prvi put koristi u Londonskoj konvenciji 1933. godine, kada je određena sledeća definicija nacionalnog parka „zaštićeno područje izdvojeno radi očuvanja i unapređenja njegovih estetskih, geoloških, arheoloških i istorijskih vrednosti, a u kojima su propisana određena ograničenja i zabrane“.
Hiljadu devetsto četrdesete godine se ta definicija proširuje i tadašnja Vašingtonska definicija se dopunjuje „očuvanjem prirodnih, predeonih, panoramskih lepota i biljnog i životinjskog sveta od nacionalnog značaja“, a dodaje se da se u nacionalnom parku pruža mogućnost ljudskih aktivnosti uživanja tih lepota, pri čemu se zabranjuje iskorištavanje prirodnog bogatstava u ekonomske svrhe.
Sveobuhvatna definicija je doneta 1996. godine u Nju Delhiju na Skupštini, koja kaže – nacionalni park je relativno veliko područje izuzetne lepote, gde jedan ili više eko sistema nisu promenjeni antropogenim korišćenjem i gde biljni i životinjski svet, biološke i morfološke osobenosti imaju posebnu važnost za nauku, obrazovanje i rekreaciju.
Po osnovnoj podeli u nacionalnim parkovima američkog tipa osnovna funkcija je turizam i rekreacija, a u nacionalnim parkovima evropskog tipa više je zastupljena funkcija konzervacije i naučno istraživačkog rada. U kombinovanim tipovima kao što su i nacionalni parkovi u Republici Srbiji, podjednako su zastupljene konzervatorska i turistička funkcija tj. pored biocentrične funkcije koja podrazumeva pre svega zaštitu prirode bitna je i antropocentrična funkcija, koja obuhvata aktivnosti koje čovek preduzima.
Međutim, značajno je da se uspostavi balans između te dve funkcije, što se upravo ovim zakonom postiže. Donošenje ovog zakona je preko bilo potrebno. Naime, stupanjem na snagu Zakona o zaštiti prirode 2009. godine, odredbe Zakona o nacionalnim parkovima su osim članova 6. i 7. i opisa područja nacionalnih parkova, bile stavljene van snage. Takođe je bilo neophodno da se preciziraju granice nacionalnih parkova, režimi zaštite, razvoj i upravljanje, pravilo ponašanja sa jasnim određivanjem politike održivog razvoja, odnosno finansiranja kao i učešće stanovništva i javnosti u funkcionisanju nacionalnih parkova. Krajnji cilj ovog zakona je adekvatnije prepoznavanje i korišćenje prirodnih resursa, jačanje društvenog konsenzusa, širenje svesti u vezi javnog interesa zaštite prirode, a u krajnjoj meri obezbeđivanje interesa nosilaca ekološki odgovornog i održivog socioekonomskog razvoja u nacionalnim parkovima.
U prvom delu zakona se definiše da li se zakon odnosi na nacionalne parkove Fruška gora, Đerdap, Tara, Kopaonik i Šar planina. Bitno je istaći da se u ovom delu naglašava da se nacionalni park shodno primenjuju i odredbe zakona kojim se uređuje zaštita prirode, ako ovim zakonom nije drugačije određeno.
Bitno je istaći da proverom kroz tekst Predloga zakona o nacionalnim parkovima i Zakona o zaštiti prirode može se ustanoviti da je ispoštovana shodna primena Zakona o zaštiti prirode, tj. usaglašeni su tekstovi.
Konkretno, Zakonom o zaštiti prirode izvršena je kategorizacija zaštićenih područja i propisano da se nacionalni park proglašava zakonom kao zaštićeno područje i to je jedino zaštićeno područje koje se proglašava zakonom. Inače, ostala zaštićena područja pokrajinskog, odnosno regionalnog, odnosno velikog su značaja i druga kategorija. Ova područje proglašava Vlada, odnosno nadležni organ Autonomne pokrajine, kada se zaštićeno područje nalazi na teritoriji Autonomne pokrajine, a zaštićeno područje lokalnog značaja, tj. treća kategorija proglašava nadležni organ jedinice lokalne samouprave.
Što se tiče ciljeva zakona bitno je naglasiti da prvih osam tačaka koje se odnose na biocentričnu funkciju nacionalnih parkova i samo je poslednja deveta tačka koja se odnosi na antroprocentričnu funkciju i kod ovog člana će poslanička grupa SVM imati jedan amandman. Naime, naš predlog je da se ova tačka koja sadrži impresivan doživljaj prirode posetiocima, obrazovanje i istraživanje dopuni i rečima – sport i rekreacija. Pošto smatramo da je i to izuzetno bitno i o tome ćemo naravno detaljnije u danu kada se bude govorilo o zakonu u pojedinostima.
Drugi deo teksta zakona predstavlja najveći deo teksta, a odnosi se na tačno određivanje vrednosti i površine odnosno granici i režimi zaštite. U ovom delu se, kao prvo, određuje tačno zbog čega je osnovan nacionalni park i ako pogledamo pojedinačno raznovrsnost u geološkom sastavu, odnosno u biljnom diverzitetu, dolazimo do impresivnih saznanja o šarolikosti i lepoti naših nacionalnih parkova.
Pored određivanja specifičnosti pojedinih nacionalnih parkova, u ovom delu se tačno određuju i površine odnosno granice istih i treba da se naglasi da će upravljač nacionalnog parka biti dužan da izvrši identifikaciju granica zaštite na katastarskom planu, nacionalnog parka i to u saradnji sa republičkim, geodetskim zavodom i nadležnim zavodom za zaštitu prirode.
U ovom delu se takođe određuju tačno i režimi zaštite tj. ovaj deo sadrži koliki procenat određenog nacionalnog parka je zaštićen prvim, drugim, odnosno trećim stepenom zaštite. Inače, na osnovu stepena zaštite se primenjuju zabrane, ograničenja radova i aktivnosti, a to je sve utvrđeno planom upravljanja i propisima kojima se uređuje zaštita prirode.
U četvrtom delu zakona određuje se upravljanje odnosno održivog korišćenja nacionalnog parka. Upravljanje nacionalnim parkovima i delatnost upravljača su poslovi od opšteg interesa i upravljači su javna preduzeća nazvana istoimeno po nacionalnim parkovima. Tako, npr. Nacionalni parkom „Fruška gora“ upravlja Javno preduzeće „Nacionalni park Fruška gora“ itd.
Osnivač javnog preduzeća je Republika Srbija a pravo osnivača vrši Vlada što je u skladu sa Zakonom o zaštiti prirode i Zakonom o javnim preduzećima.
Što se tiče pokrajinske nadležnosti, pored toga što postoje određeni povereni poslovi u inspekcijom nadzoru, preko inspektora nadležnih za poslove zaštite životne sredine, pri čemu se odredbe o inspekcijskom nadzoru sadržane u zakonu kojim se uređuje zaštita prirode shodno primenjuju u vršenju nadzora u
nacionalnom parku. Međutim, AP Vojvodina nema nadležnosti po pitanju nacionalnih parkova. Ipak, volela bih da spomenem nekoliko činjenica iz hronologije događaja vezano za upravljanje Nacionalnim parkom „Fruška gora“, koji se nalazi na teritoriji AP Vojvodine.
Objavljivanjem odluke Ustavnog suda, dana 13. jula 2012. godine, prestale su da važe odredbe člana 27. Zakona o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine, ocenjene kao neustavne, kojima je bilo propisano da AP Vojvodina preko svojih organa osniva i Javno preduzeće za upravljanje Nacionalnim parkom „Fruška gora“. Nakon toga, 22. marta 2013. godine raskinut je Ugovor o prenosu osnivačkih prava u Javnom preduzeću „Nacionalni park Fruška Gora“, Sremska Kamenica, na AP Vojvodinu, čime je Republika Srbija ponovo stekla osnivačka prava.
Stav SVM jeste, naravno, da bi bilo potrebno da se osnivačka prava prenesu na AP Vojvodinu. Međutim, odluka Ustavnog suda nije fakultativna, stoga nismo u vezi sa time podneli amandman.
Javno preduzeće „Nacionalni park Fruška gora“ osnovano na osnovu Zakona o nacionalnim parkovima. Nastavlja sa radom u skladu sa Predlogom ovog zakona i odlukom o usklađivanju poslovanja Javnog preduzeća „Nacionalni park Fruška gora“ sa Zakonom o javnim preduzećima koje je donela Vlada 20. maja 2013. godine.
I na kraju, bitno je naglasiti da se u Predlogu zakona o nacionalnim parkovima, preciznije definišu režim zaštite u nacionalnom parku, pošto su taksativno nabrojane aktivnosti i radovi koje je zabranjeno obavljati u pojedinim stepenima zaštite. S druge strane, i jasnije se definišu obaveze upravljača u sprovođenju režima zaštite u nacionalnom parku i upravljanje prirodnim vrednostima, građevinskim zemljištem koje mu je naneto na korišćenje i upravljanje, objektima koji služe u upravljanju prirodnim vrednostima, a i drugim nepokretnostima koje mu se poveravaju na upravljanje.
Što je takođe važno, ovim zakonom se jača društveni konsenzus i širi svest u vezi javnog interesa zaštite prirode i efikasnije se obezbeđuju interesi nosilaca ekološki odgovornog odnosno održivog socioekonomskog razvoja u nacionalnom parku.
Na kraju, još jednom samo da napomenem da će poslanička grupa SVM imati jedan amandman, a u Danu za glasanje ćemo podržati ovaj set zakona. zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Nada Lazić. Izvolite.

Poštovana predsednice, poštovana gospođo ministarka sa saradnicima, poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, pre svega uz rizik da neke stvari ponovim koje je već govorila ministarka ili koje je govorila moja prethodnica, odnosno koleginica iz SVM, želim prosto na početku neke definicije da izvučem. Ponoviće se neke, neke su nove. Očigledno da smo različite dokumente definicije koristili. Ja pokušavam upravo za gledaoce i za one koji o ovoj oblasti malo znaju da malo više možda približimo ovu temu.
Tako ću početi od toga da je nacionalni park oblast zemlje, često u vlasništvu države, većim delom zaštićen od ljudskog uticaja, što mislim da je svima jasno. Negde u dokumentima sam pronašla da je definicija nacionalnog parka koja je data od strane Međunarodne unije za očuvanje prirode iz 1969. godine, još, da nacionalni park predstavlja jedan ili više ekosistema, malo ili nikako izmenjen ljudskom delatnošću i nastanjivanjem u kome biljne i životinjske vrste geomorfološki elementi i biljna i životinjska staništa daju poseban naučno, obrazovni, rekreativni značaj ili u kome postoji prirodni pejzaž velike lepote.
Za nauku to su idealni prostori za proučavanje prirodnih zakona, procesa i odnosa na koje čovek ne utiče. Na tim područjima, ovo je veoma važno upravo iz sagledavanja onoga što ovaj zakon definiše, isključuje se svaka delatnost koja bi mogla degradirati izvorna svojstva žive i nežive prirode, što bi značilo da su to kamenolomi, vodoprivredni, energetski zahvati, lov, ribolov, eksploatacija šume itd.
Na Svetskom kongresu o nacionalnim parkovima još 1992. godine u Karakasu usvojena je preporuka da svaka država zaštiti najmanje 10% svoje teritorije, a u Srbiji je prema nekim podacima koje sam ja pronašla, a vi ste tu pa me možete ispraviti, zaštićeno negde oko 3% teritorije, što znači da bi to moralo da bude znatno više da bismo dostigli te nekakve svetske standarde.
Čuli smo malopre od koleginice, ali ja ću ponoviti, nacionalni parkovi se mogu svrstati u dva tipa, u američki i evropski. Kažu – američki tim je formiran za turizam i rekreaciju, a evropski ima odlike rezervata gde se živi svet razvija i živi potpuno slobodno, a samo je zaštićen od svakog ljudskog uticaja.
Dakle, kakvo je stanje kod nas? Čuli smo i ponoviću, imamo pet nacionalnih parkova koji odgovaraju evropskom tipu, ali mi smo to po svom običaju modelirali, odnosno odgovaramo delu rezervata, ali se u njima nažalost intenzivno razvija turizam, grade se i objekti preko dozvoljenih kapaciteta, to smo u praksi svedoci, imamo isto problem sa stihijskom radnjom zbog čega se javlja problem i otpadnih voda i otpada u pojedinim nacionalnim parkovima, seče se šuma, da li planski ili divlje, i toga ima, dolazi do erozije i ugrožavanja upravo onoga što ih čini nacionalnim parkovima, što bi mi prostim jezikom rekli – netaknute prirode.
Republika Srbija je svojim Ustavom iz 2006. godine, u članu 97. definisala obavezu da uređuje i obezbeđuje, između ostalog, održivi razvoj, zaštitu i unapređenje biljnog i životinjskog sveta, pa je tako Zakonom o zaštiti prirode, iz 2009. godine, definisana zaštita svih kategorija prirodnih dobara, pa i kategorija nacionalni parkovi, za koju se predviđa usvajanje posebnog zakona o nacionalnim parkovima.
Zakon o nacionalnim parkovima iz 1993. godine je stupanjem na snagu ovog Zakona o zaštiti prirode stavljen van snage i mi danas raspravljamo o usvajanju novog zakona o nacionalnim parkovima, u skladu sa onim Zakonom o zaštiti prirode iz 2009. godine. Očigledno je da se dosta dugo pripremao, s obzirom da je još krajem 2011. godine najavljeno njegovo donošenje. Tada je, naime, najavljeno da će svaki od pet nacionalnih parkova Srbije dobiti poseban zakon koji će na bolji način regulisati granice, zaštitu, ulaganje i razvoj tih prirodnih dobara.
Svetska praksa je da svaki nacionalni park ima svoj zakon, jer svako područje ima svoje specifične zahteve u pogledu zaštite i treba da se razvija u skladu sa tim merama. Zašto se odustalo? Prosto, to želim i vas da pitam. Nešto smo čuli i na Odboru za zaštitu životne sredine, ali sada i zbog javnosti i zbog ostalih poslanika želim da čujemo to ponovo. Zašto se odustalo od posebnih zakona, već su svih ovih pet nacionalnih parkova stavljeni u jedan zakon?
Želim posebno da se osvrnem na Nacionalni park „Fruška gora“, koji je jedini na teritoriji Vojvodine i ujedno je najstariji, ovde smo čuli, nacionalni park u Srbiji, koji je proglašen još 1960. godine, a osnovni motiv za osnivanje ovog parka je bila zaštita prirodnih lepota, istorijskih spomenika, biljnog i životinjskog sveta i osobina zemljišta. Da napomenem da je još 1949. godine Vlada Narodne Republike Srbije osnovala organizaciju Narodno izletište „Fruška gora“, sa zadatkom - unapređivanje ovog kompleksa kao izletišta i odmarališta.
Želim da istaknem nekoliko karakteristika kada je u pitanju Nacionalni park „Fruška gora“, da se prostore na oko 26 hiljada hektara, od kojih je oko 19 hiljada hektara u državnoj svojini, a u privatnoj i drugim oblicima svojine je preko sedam hiljada hektara, od kojih je negde oko šest hiljada vraćeno crkvi.
Fruška gora je za nas velika planina i, iako smo u ravnici, najviši vrh joj je 539 metara. Ima ulogu relativno značajnog klimatskog modifikatora i najviše utiče na promenu temperaturnih i padavinskih prilika na samom planinskom području, ali i u neposrednoj okolini, što je od velikog značaja upravo za Novi Sad i za sve druge opštine koje se naslanjaju na Frušku goru, a to su pretežno opštine iz Srema.
Na Fruškoj gori postoji oko 180 izvora i 13 akumulacionih jezera i postoji nekoliko lokaliteta termo-mineralnih voda. Na njoj se nalazi oko 1500 biljnih vrsta, među kojima više od 40 ima status prirodnih retkosti Srbije i preko 200 vrsta ptica. Posebno treba naglasiti da je Fruška gora jedino mesto u Srbiji gde su aktivna gnezda orla krstaša, najugroženije vrste sa svetske crvene liste. Tu su i spomenici kulture, među kojima je 16 manastira sagrađenih od 15. do 18. veka. Dakle, to su sve vrednosti koje treba sačuvati i koje zapravo građane Vojvodine najviše i zanimaju.
Postavlja se pitanje - kako se gazdovalo ovim nacionalnim parkom? Nešto od tog istorijata smo čuli od moje koleginice i drago mi je što i oni podržavaju neke stvari za koje se i mi zalažemo. Ovim područjem država upravlja kroz razne oblike organizovanja do danas. Naime, do 1991. godine Pokrajina Vojvodina imala je osnivačka prava, odnosno nadležnosti nad ovim nacionalnim parkom, kada joj je iz poznatih razloga, dolaskom Miloševića na vlast, oduzeta ova nadležnost, kao uostalom i drugi oblici autonomije u Pokrajini.
Zakonom o nacionalnim parkovima iz 1993. godine formirano je JP Nacionalni park „Fruška gora“, koje upravlja ovim nacionalnim parkom i dan danas. Na osnovu Zakona o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine, iz 2009. godine, i Sporazumom o prenosu osnivačkih prava sa Republike na Pokrajinu, iz 2010. godine, ovo preduzeće je vraćeno Pokrajini, ali je odlukom Ustavnog suda Republike Srbije, u julu 2012. godine, ponovo oduzeto pravo osnivanja Pokrajini, što znači da je Pokrajini nadležnost nad Nacionalnim parkom „Fruška gora“ oduzimana dva puta. Ovim Predlogom zakona o nacionalnim parkovima nadzor nad primenom ovog zakona vrši ministarstvo, to smo već čuli i od koleginice, što znači da je oduzet i inspekcijski nadzor u Nacionalnom parku „Fruška gora“, što je bila poverena nadležnost Pokrajine Vojvodine. Istina, u Zakonu o zaštiti prirode, u članu 119, koji je inače krovni zakon, kaže se da se AP Vojvodini poverava vršenje inspekcijskog nadzora nad primenom odredaba ovog zakona na zaštićena područja koja se nalaze na teritoriji AP, ali očigledno kako koji zakon dođe na usvajanje, to smo svedoci, oduzimaju se nadležnosti Vojvodini kao maloletnom i neodgovornom detetu.
Iako je na Odboru za zaštitu životne sredine rečeno da inspekcijski nadzor ostaje kao poverena nadležnost za sva zaštićena područja na teritoriji Pokrajine, pa tako i za Nacionalni park „Fruška gora“, u skladu sa Zakonom o zaštiti prirode kao krovnom zakonu, smatramo da to mora biti navedeno u članu 25. Predloga ovog zakona koji je danas u raspravi, tj. Zakona o nacionalnim parkovima. U tom smislu mi smo podneli i amandman i očekujemo da će se to razmotriti i da će u zakonu to biti preciznije definisano, da ne bi bilo pogrešnih, odnosno proizvoljnih tumačenja kasnije u primeni u praksi.
Drugo važno pitanje je finansiranje nacionalnih parkova. U Predlogu zakona, ovom koji je pred nama, ne navodi se na koji način se finansiraju javna preduzeća koja upravljaju nacionalnim parkovima, samo se u obrazloženju navodi da nisu potrebna dodatna sredstva iz budžeta Republike Srbije u odnosu na koja se već daju u razdelu 23 Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine, ali se navodi da su glavni prihodi za podmirivanje troškova upravljanja nacionalnog parka iz delatnosti samog javnog preduzeća i od naknada za korišćenje nacionalnog parka.
Istina, u Zakonu o zaštiti prirode navedeni su svi izvori finansiranja, pa se kaže da su to budžet Republike Srbije, AP, lokalne samouprave. Interesantno je da se navode i sredstva Fonda za zaštitu životne sredine, a poznato vam je da ste Fond ukinuli 2012. godine i sada je u najavi donošenje novog fonda koji će se, kako čujem, zvati zeleni fond. Ali, nažalost, izgubili smo tri godine.
Zatim, koriste se naknade za korišćenje zaštićenog područja, koriste se prihodi ostvareni u obavljanju delatnosti upravljanja zaštićenim područjem, zatim prihodi ostvareni za realizaciju programa, planova i projekata zaštite područja, donacije, pokloni i pomoći, kao i drugi izvori u skladu sa zakonom. Onda, kada se ode na sajt JP Nacionalni park „Fruška gora“, stoji da se finansira kroz obavljanje delatnosti šumarstvo, lovstvo, ribarstvo, iz budžeta Republike Srbije i AP Vojvodine, kroz učešće na konkursima i iz sredstava donacija i projektnih sredstava iz različitih fondova.
Opasno je kada u osnovnoj delatnosti stoji da je to šumarstvo, lovstvo i ribarstvo, a znamo i videli smo već sa početka da su to po definiciji upravo delatnosti koje jedan nacionalni, odnosno onaj ko gazduje nacionalnim parkom ne bi trebalo da radi, da mu je zaštita zapravo prvi i osnovni cilj. Onda je meni kao običnom građaninu jasno zašto se JP Nacionalni park oslanja na osnovu delatnost, a to je, recimo, seča šuma, lov, dozvola gradnje itd, a to nije zaštita kakva se sprovodi u drugim zemljama i kako ona treba da izgleda. Onda je jasno zašto ja, recimo, kao neko ko putuje često Fruškom gorom, vidim kamione koji izvlače trupce i pominju se često nekakve sanitarne seče, a o bespravnoj seči da i ne govorim.
Inače, moram da napomenem, Vojvodina je najmanje pošumljena regija u Evropi, ima negde oko 6% površine pod šumom. Da nema Fruške gore, taj prosek bi bio još manji. To bi za sve nas koji se ovim temama bavimo, i uopšte za ljude u vlasti, trebalo da bude upaljeno crveno svetlo za uzbunu da se prioritet mora dati zaštiti postojećih šuma i pošumljavanju novih površina.
Kao poređenje, u regiji najmanje šuma upravo imaju Srbija i Albanija, i to prosečno Srbija 32%, a mi u Vojvodini bi bili sretni kada bi dostigli evropski minimum od 14%. Od zemalja šire regije Balkana, najbogatija zelenim blagom, kako to u medijima piše, jeste Slovenija u kojoj je pošumljeno preko 60% šume. Zato tamo nemaju prašine i pretpostavljam da zato tamo ljudi nemaju problem sa disajnim organima, za razliku od građana i pogotovo dece u Vojvodini.
Osvrnuću se na klimatske, to je prosto, ne samo popularna tema, nego nešto što je od izuzetnog značaja. Klimatske promene dovode do dugih sušnih perioda sa visokim temperaturama kao što smo imali ovog leta i zato očuvanje šuma pogotovu u nacionalnim parkovima mora biti prioritet svih nivoa vlasti. Betonski pločnici, zgrade u gradovima leti dodatno zagrevaju gradove. Materijali poput asfalta i betona upijaju vrućinu sunca i emituju u svoju okolinu. Zbog toga je temperatura na gradskim ulicama, to je već poznata činjenica, nekoliko stepeni više nego iznad urbane zone. Više zelenih površina, stabala, parkova, znači, i manje pregrevanja, biljke upijaju vodu i potom vraćaju nazad u atmosferu, a to snižava okolnu temperaturu. Eto jednostavnog načina da i smanjimo potrošnju energije i da ne zagađujemo životnu sredinu upravo ako podignemo nivo pošumljenosti.
Još nešto vezano, kada je u pitanju Nacionalni park Fruška Gora, to je problem regionalnog puta koji prolazi kroz nacionalni park kojim se odvija teški saobraćaj, stvara se buka, izduvni gasovi koji zagađuju vazduh, a to ne sme sve da postoji u nacionalnom parku. U predlogu zakona, u članu 17. predviđa se mogućnost da upravljač može ograničiti ili promeniti režim saobraćaja ako se ugrožava ili nanosi veća šteta nacionalnom parku. Ovaj put koji prolazi kroz Frušku Goru evidentno je ugrožava što su potvrdile i analize vazduha koje su rađene pre nekoliko godina na Iriškom vencu. Takođe, česte su pojave odrona, jer „Putevi Srbije“ koji gazduju, odnosno upravljaju ovim putem nisu podigli zaštitne potporne zidove uz put, pa se pri većim kišama na put sruče čak i stabla iz zemlje i onda samo imate saobraćajni znak, odnosno znak koji upozorava da pripazite, a zapravo ne možete da učinite ništa. Znači, preplitanje nadležnosti jednih i drugih mora da bude sinhronizovano, odnosno mora aktivnost da bude takva da ne ugrožava šumu, a pre svega da ne ugrožava živote građana.
Jasno je da se ova odredba o mogućnosti da upravljač zabrani ili preusmeri saobraćaj u praksi neće koristiti jer bi došlo do poremećaja saobraćaja, jer to je žila kucavica koja je prema Bosni i autoputu, a tada zaštita normalno po pravilu nema prioritet i nažalost to je realnost kod nas. Zato je neophodno izmestiti ovaj put iz Nacionalnog parka i izgraditi tunel kroz Frušku Goru čime bi konačno prodisala punim plućima. Videli smo postavljanje kamena temeljca za „Beograd na vodi“ pre nekoliko dana, mi želimo da vidimo postavljanje kamena temeljca za izgradnju tunela kroz Frušku Goru i obilaznice oko Iriga. Nažalost, pokrajina za to nema ni nadležnosti, ni novac, pa mora da čeka da dođe na red za ovaj put ako ikada i dođe.
Mi smo predložili amandmane na ovaj zakon kako bi bio jasniji i lakši za primenu, iako smatramo da je za svaki nacionalni park trebalo doneti poseban zakon što upravo pokazuje primer Nacionalnog parka Fruška gora i u danu za glasanje LSV će glasati u zavisnosti od toga da li će biti prihvaćeni neki od naših amandmana.
Drugo, samo momenat, to je Protokol o sprečavanju zagađenja voda prouzrokovanog plovidbom. Ovaj protokol je drugi dokument koji želim da komentarišem, a ovaj protokol je uz okvirni sporazum o slivu reke Save. Pozdravljam, pre svega, potpisivanje ovakvog protokola jer je bilo krajnje vreme da se ovakve stvari urede. Naime, o čemu se radi.
Ovim protokolom se predviđa da mi kao jedna od četiri potpisnice obezbedimo prihvat otpada i otpadnih voda sa plovila na određenim punktovima kroz Srbiju gde će se postaviti prihvatne stanice. Takođe se obavezujemo da ćemo sprovoditi praćenje kvaliteta reke Save u lučkim oblastima i inspekcijske mere kako bi se uverili u poštovanje svih uputstava i zahteva za sprečavanje zagađenja prouzrokovanog plovilima. Obavezujemo se da ćemo sarađivati preko Savske komisije u cilju sprečavanja zagađenja voda prouzrokovanog plovidbom brodova i uspostaviti međusobni informacioni sistem između potpisnica. I to je sve razlog da pozdravimo uspostavljanje ovakvog jednog protokola kako bi uredili odnose između nas koji smo potpisnici, a to je četiri zemlje u regionu.
Ali, moramo znati da se od nas očekuju i da ovakav protokol poštujemo. Mi nemamo sistem za tretman otpadnih voda dovoljno. Čuli smo na Odboru da će se punktovi uspostaviti u Šapcu i u Sremskoj Mitrovici. Nijedan od ova dva grada nema sistem za tretman otpadnih voda. Pitanje upravljanja otpada, odnosno preuzimanja otpada isto tako. Znači, nemamo ni dovoljno uređenih deponija, a posebna stavka je moritoring voda koji smo ovim protokolom u obavezi kontinuirano da obavljamo. Nažalost, najčešće kada se traže sredstva za uspostavljanje moritoringa onda tih sredstava nema i to obično ne bude prioritet i po pravilu onda nemamo dovoljno podataka i nemamo, odnosno za ono za šta tražimo. Prema tome, to bi moralo da se promeni. Ovaj protokol zahteva i finansijska sredstva i angažovanje nadležnih institucija da se obezbede uslovi koji su potrebni za njegovo sprovođenje. Hvala vam lepo.

Reč ima ministarka. Izvolite.

Želim da se zahvalim narodnim poslanicama koje su već govorile o Zakonu o nacionalnim parkovima i želela bih na nekoliko dilema i sugestija koje smo sada čuli od poslanice Lazić da kratko i odgovorim.
Prva dilema koju ste vi izneli odnosi se na površinu koja je zaštićena nekim vidovima zaštite u Srbiji. Rekli ste da prema vašim podacima to je oko 3%. Prema podacima kojima mi raspolažemo 6,38% je teritorije Srbije zaštićeno. To su zaštićeni prostori od nacionalnog interesa. Međutim, mi u Srbiji imamo još veći procenat zaštićenih područja oko 21%, a to su oni drugi vidovi zaštite ali na neki način su određena područja takođe zaštićena u skladu sa međunarodnim ugovorima i direktivama EU.
Što se tiče dileme o tome da li je trebalo doneti ranije i da li je trebalo da bude jedan jedinstven zakon ili kako se to nekad razmišljalo da bude pet zakona, za svaki nacionalni park posebno. Želim da vam kažem ono što vi i znate, dakle, sa usvajanjem Zakona o zaštiti prirode 2010. godine prestao je da važi dotadašnji Zakon o nacionalnim parkovima sa izuzetkom člana 6. i 7. i opisa područja nacionalnih parkova. Od tada se čekalo do danas na ovaj zakon.
Zbog čega se čekalo? Čekalo se pre svega zbog potrebe usaglašavanja sa velikim brojem institucija, sa velikim brojem organizacija, ministarstava itd. Ali, moram da istaknem još jedan izuzetno važan razlog. Često su se menjali ministri, tako da prosto nijedan nije mogao da završi započet posao koji se odnosio i na poljoprivredu i na šumarstvo i na vodoprivredu, a sada je još dodata i životna sredina. Možda to i nije loše zato što je ovaj duži vremenski period dao mogućnosti svim zainteresovanim stranama, ali i stručnim ljudima da kažu svoje mišljenje i da mi prosto danas kažemo da smo uvereni da je predloženi zakon kvaliteta, iza njega stoji struka, ali stoje i svi oni drugi zainteresovani pre svega korisnici zaštićenih područja, odnosno nacionalnih parkova.
Pitanje, da li jedan ili pet zakona, sada to jeste pitanje i dilema. Vi ste rekli da je tada pre pet godina preovlađujuće mišljenje je bilo da bude pet zakona.
Međutim, sama radna grupa koju čine stručni ljudi u toku izrade Predloga zakona bila je u dilemi i stala je na stanovištu da je bolje da bude jedan zakon, da je to celishodnije pravno i ispravno. Celishodnije je, manje komplikuje administraciju jer jako veliki broj članova bi se ponavljali ovim zakonima. Znači, smatramo je da je ovo funkcionalnije rešenje, znači, stvar je samo pravno-tehničkog pristupa, nije napravljena greška i opet moram da kažem da iza ovakve odluke stoji stručna radna grupa koja je radila na izradi ovog zakona.
Što se tiče nadležnosti AP Vojvodine, mi ovim zakonom nijednu nadležnost AP Vojvodine nismo ukinuli. Kao što znate, odlukom Ustavnog suda, iz jula 2012. godine, prestao je da važi član 27. Zakona o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine kojim su bila prava osnivača javnog preduzeća za upravljanje Nacionalnim parkom Fruška gora poverena odnosno preneta na AP Vojvodinu.
Ovo pravo, koje vi smatrate da je ovim zakonom uskraćeno, nije uskraćeno ovim zakonom, već odlukom Ustavnog suda iz 2012. godine. Naravno, to ne znači da AP Vojvodina nema značajan udeo u funkcionisanju i uspeha u zaštiti životne sredine i u funkcionisanju Nacionalnog parka Fruška gora, jer, kao što znate, članom 17. Odluke o usklađivanju poslovanja javnog preduzeća Nacionalnog parka Fruška gora sa Zakonom o javnim preduzećima, predviđeno je da dva člana nadzornog odbora imenuje upravo AP Vojvodina.
Uz to, članom 5. stav 1. Zakona o zaštiti prirode, predviđeno je, odnosno obavezujuća je zakonska odredba da se uspostavi međusobna saradnja republičkih i pokrajinskih institucija, tako da bi se podjednako i zajednički starali o dobrom funkcionisanju Nacionalnog parka i o zaštiti životne sredine odnosno zaštiti prirode i prirodnih prednosti na području Fruške gore.
Saradnja je predviđena, saradnja je i obaveza i prosto želim da znaju i građani Vojvodine da mi ovim zakonom ništa ne uskraćujemo i ne umanjujemo. Nadležnost inspekcije ostaje, ništa nije tu sada menjano, niti je smanjeno za predstavnike pokrajine.
Kada se radi o finansiranju, vi ste sami rekli da vam nije jasno baš kako će se finansirati nacionalni parkovi, ali ste posle toga istakli sve izvore finansiranja i mislim da onu dilemu koju ste na početku istakli, na nju ste i sami već odgovorili.
Kada govorimo o nacionalnim parkovima i ovom zakonu danas, želim da ponovim da se pitanje funkcionisanja nacionalnog parka, finansiranja, upravljanja, zaštite životne sredine, zaštite prirodnih vrednosti, reguliše ne samo Zakonom o nacionalnim parkovima, već i Zakonom o zaštiti prirode, Uredbom o režimima zaštite, odredbama o usklađivanju poslovanja javnih preduzeća sa Zakonom o javnim preduzećima, javnih preduzeća nacionalnih parkova sa Zakonom o javnim preduzećima, dakle, nekoliko je pravnih dokumenata koji regulišu ova pitanja i apsolutno je pravno sve pokriveno. Trudili smo se da obezbedimo sve neophodne preduslove u smislu zakonskih regulativa za uspeh u onome što želimo sa ovim zakonom da postignemo – zaštita i održivo korišćenje prirodnih vrednosti nacionalnih parkova.
Regionalni put koji pominjete, kažete da je potrebno da se zakonom predvidi da regionalni putevi ne škode prirodni u nacionalnim parkovima i sami ste takođe pomenuli član 17. Zakona koji predviđa mogućnost da upravljač da konačan sud, a vi znate da će sada upravljač imati uz sebe i stručni savet, kao stručno i konstitutivno telo, koga čine eminentni stručnjaci za pitanja zaštite prirode, ali i savet korisnika nacionalnog parka, tako da svi zajedno mogu da daju preporuku o izmeštanju ovog puta. Upravo, kada smo analizirali ovaj član zakona i ugrađivali u Predlog zakona, imali smo u vidu problem koji ste i vi istakli, problem regionalnog puta na području Fruške gore.
Slažem se sa vama što se tiče naših šuma, što se tiče pošumljenosti, ali, to je stanje koje smo nasledili, stanje koje treba sve nas da zabrine, sve nas da opomene, sve nas da podseti da se prema šumama moramo odnositi sa dužnom pažnjom i da prosto moramo da krenemo u pravcu pošumljavanja. Šume imaju izvanredno veliki značaj, pre svega u kontekstu zaštite prirode, u kontekstu borbe protiv klimatskih promena. Nismo zadovoljni ni površinama koje one pokrivaju, nismo zadovoljni ni kvalitetom šuma i upravo to je bio razlog što smo u prethodnom periodu vrlo intenzivno radili na pripremi zakona iz oblasti šumarstva. Taj zakon je prošao sve procedure, Vlada ga je utvrdila i verujem da će vrlo brzo biti ovde na skupštinskom zasedanju. Mislim da je upućen Skupštini na razmatranje.
Želim da kažem da mi zaista sa dužnom pažnjom prilazimo svim problemima u oblasti zaštite životne sredine, i kada se radi o nacionalnim parkovima, o biodiverzitetu, o geodiverzitetu, ekološki važnim područjima, imaćujući u vidu njihov značaj i njihovu važnost za kvalitet života u Srbiji. Dakle, prilazimo podjednako odgovorno i šumama i pitanjima životne sredine. Uradili smo ovaj zakon, zakon o šumama će biti vrlo brzo u proceduri, sve preporuke i sva pozitivna mišljenja je dobio. Kao što znate, imamo tri još izuzetno važna zakona iz životne sredine koja će takođe biti u proceduri, nadam se krajem oktobra i početkom novembra.
U svakom slučaju, vama puno hvala za jako lepu diskusiju. Kada govorimo o ovim stručnim stvarima, mi se vrlo dobro razumemo i vrlo mi je dragoceno sve ovo što sam čula. Hvala vam puno.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Olgica Batić.

Zahvaljujem.
Poštovana predsednice, uvažena ministarko sa saradnicima, što se tiče predmeta zakona o kom danas raspravljamo, vi ste u razlozima za donošenje citirali i naveli ste sledeće – Jedan od osnovnih razloga za donošenje ovog zakona je stavljanje van snage Zakona o nacionalnim parkovima, osim odredaba člana 6. i 7. i opisa područja nacionalnih parkova, stupanjem na snagu Zakona o zaštiti prirode, a do donošenja posebnog zakona.
Mene interesuje, budući da ovo nije nikako leks specijalis, predlog zakona o kome danas raspravljamo, na koji ste to poseban zakon mislili, budući da smo čuli upravo vaše objašnjenje, zapravo pokušaj objašnjenja zašto se nije pristupilo izradi posebnih zakona, što je bilo obećano da će biti urađeno za svaki nacionalni park ponaosob, a sve s obzirom na njihove osobenosti?
Ono što je najlakše, jeste da se napiše da je potreba da se granice i režimi zaštite, razvoj, upravljanje, pravila ponašanja, politika održivog razvoja finansiranja, uloga i učešće stanovništva u javnosti u funkcionisanju nacionalnih parkova. Nije mi jasno na koji to način će se ovako jednim predlogom zakona postići, između ostalog, recimo, održivo korišćenje prirodnih resursa? Ako se polazi samo od nekih pukih, deklarativnih predviđanja i pretpostavki, mislim da to ni u kom slučaju neće biti dovoljno.
Proces pridruživanja EU jeste taj koji nas je primorao i koji nas je prinudio da zapravo usaglasimo naše domaće propise sa propisima EU i ovaj propis ne predstavlja nikakvo epohalno neko predloženo rešenje, već puko usklađivanje upravo sa pomenutim propisima EU. Znači, umesto da sami imamo svest o tome i da sami pristupimo izradi određenog predloga zakona, mi smo na tako nešto uvek prinuđeni i primorani, obično u minut do 12.
Doneti zakon jeste jedno, a obezbediti njegov život u praksi predstavlja nešto sasvim drugo, i po pitanju ovog predloga zakona i po pitanju apsolutno svakog drugog zakona. U tom kontekstu, mene zanima kako ćete vi uopšte u praksi doći do pozitivnih efekata koje navodite, a moram primetiti da ovako kako su postavljeni, oni su prilično optimistični, da ne kažem iz mog ugla posmatrano – preterano ambiciozni?
Navodite da se ovim predlogom zakona rešavaju sledeći problemi – da se preciznije definišu režimi zaštite u nacionalnom parku, taksativno se nabrajaju aktivnosti i radovi koje nije moguće obavljati u pojedinim stepenima zaštite, da se definišu obaveze upravljača kroz sprovođenje režima zaštite u nacionalnom parku, upravljanje prirodnim resursima, građevinskim zemljištem koje mu je preneto na korišćenje, da se definiše razvoj i upravljanje pravilima ponašanja itd, itd. U kontekstu ovih pomenutih ciljeva, navodite da se isti postižu donošenjem zakona i radi stvaranja, ono što je meni posebno zanimljivo, „radi stvaranja jednog sigurnijeg pravnog ambijenta“.
Ja bih se na ovom mestu složila sa vama da mi imamo već uspostavljen koliko-toliko funkcionalan pravni ambijent. Naravno, isto važi i za pravnu sigurnost, pošto nešto u ovom momentu u našoj zemlji ta pravna sigurnost izostaje. Zapravo, imamo na snazi njen antonim.
Zakon o zaštiti prirode u Srbiji prvi put je donet 2009. godine. To smo već mogli da čujemo nekoliko puta od početka ove rasprave.
Moje takođe pitanje, bilo je već postavljeno vama, jeste zašto se ovoliko dugo čekalo uopšte na predlaganje ovog zakona? Tim pre što u ovom momentu, čini mi se da smo mi sve probleme u našoj zemlji rešili, u poljoprivredi je eto ostalo još da rešimo problem nacionalnih parkova i mi smo savršena država, u najmanju ruku.
Ovo napominjem jer upravo ono što su već moje kolege pre mene i rekli, jeste da ste vi i pokušali da objasnite ali prilično nespretno, razlog zašto se upravo odustalo od posebnih zakona na kojima je bilo potencirano da će se doneti za svaki nacionalni park ponaosob.
Zaštita prirode o kojoj se tako često govori, zasigurno predstavlja opšti interes svih nas i mislim da je to apsolutno nesporno, ali mora se dozvoliti određen stepen ekonomskog razvoja, jer bez toga nema nama napretka nikakvog, i ne mislim pri tom samo na razvoju turizma, već upravo i u domenu zaštite životne sredine.
Ukoliko hoćemo da se ozbiljno bavimo zaštitom životne sredine, onda zasigurno nije dovoljno da se javna rasprava organizuje u formi nekakvih prezentacija i rasprava na čitavih pet mesta, u trajanju od po dva sata, sa izuzetkom u Beogradu koje je potrajalo eto celih tri sata.
Kada ste spomenuli u ovom predlogu zakona i u razlozima za njegovo donošenje, ekološku mrežu Natura 2000, o nacionalnom i međunarodnom značaju upravo nacionalnih parkova, isti će moći da bude u potpunosti sagledan upravo tek po završetku. Tako da sada bilo šta da govorimo u tom kontekstu, bilo bi u potpunosti prejudicirano.
Upravo taj projekat obuhvata područja koja su važna za očuvanje ugroženih vrsta, a mreža je i kreirana sa ciljem očuvanja više od 1.000 retkih, ugroženih i endemičnih vrsta divljih životinja i biljaka, kao i zaštite oko 230 prirodnih i poluprirodnih staništa. I u ekološku mrežu Natura 2000 do sada je uključeno oko 30.000 područja koja obuhvataju skoro 20% površine EU.
Zakonom o zaštiti prirode to niko ne spori i jeste postignut pomak upravo u zaštiti ovih područja. Uvedene su i obavezne katastarske podloge, tako da se sada zna koja teritorija obuhvata prvi i drugi, a koja i treći režim zaštite.
Međutim, ono što jeste nesporno, jeste činjenica da je vrlo često reč i o katastarskim parcelama koje su u privatnom vlasništvu, a garanciju privatne svojine na kraju krajeva, pruža i Ustav RS.
Mene zanima, budući da se u opisu granica nacionalnih parkova i to svakog ponaosob, nabraja sijaset katastarskih parcela, koji broj istih, i da li znate koji broj istih tih katastarskih parcela se nalazi u privatnom vlasništvu?
Šta ćete raditi ukoliko, recimo, u opisu granica npr. Nacionalnog parka Fruška gora, eto to su svi spomenuli taj park, pa ću i ja da se nadovežem na svoje kolege, recimo nalaze se katastarske parcele koje su predmet restitucije, a vrlo je moguće da takvih ima, posebno na spornost pitanja restitucije, upravo u Vojvodini, s obzirom da je najveći zahtev za povraćaj imovine, među kojima je i zemljište, i šumsko zemljište ako hoćete, podneto upravo na teritoriji Vojvodine, pa me zanima, kako ćete reagovati na takve probleme u praksi, ukoliko do njih dođe?
Da li znate koji broj parcela se nalazi, recimo, u postupku restitucije, a tiče se zemljišta pod ovim katastarskim parcelama, dakle, koje ulaze u opis teritorije svakog nacionalnog parka ponaosob, budući da tvrdite da je naša zemlja, budući zapravo ono što svi tvrdimo, i mislim da ste i vi tu saglasni, da jednostavno naša država pokazuje nemoć da izvrši jednu sveobuhvatnu reformu državnog premera i katastra kako bi uopšte mi znali ko šta ovde treba da radi i kako bi neki podaci u bilo kom zakonu bili pravo valjani?
Naime, mislim da to može predstavljati jako velike probleme i ne znam na koji način ćete odgovoriti takvim zahtevima ukoliko se radi o praksi.
Tako recimo, primera radi, u ovoj skupštini nedavno smo raspravljali i usvojen je naravno Zakon o konverziji zemljišta i recimo, u tom Predlogu zakona bilo je moguće da zemljište koje je predmet konverzije istovremeno bude i predmet postupka restitucije.
Srećom, usvojen je amandman Demohrišćanske stranke Srbije, pa je predviđeno rešenje da se postupak po konverziji zaključkom obustavlja dok se postupak po restituciji ne okonča.
Iskreno, nadam se eto da ste predvideli način jednog hitnog postupanja i način kako ćete rešiti ovaj problem ukoliko se u praksi isti bude javio.
Naravno, u budućnosti možemo očekivati da će se po ovom pitanju javiti neki od problema sa kojima su se suočavali naši susedi, a koji su u mnogome dalje odmakli po pitanju zaštite životne sredine nego mi. Mi nemamo dovoljan broj zaposlenih u nacionalnim parkovima, izostaje saradnja među institucijama, imamo nedovoljan stručan kadar, itd.
Recimo u Hrvatskoj koja ima osam nacionalnih parkova i koji ostvaruju daleko veće prihode od vlastitih aktivnosti za razliku od naših, državna revizija nije povoljno ocenila stanje na tom polju.
Zapravo, uočeni su brojni problemi od onih koje sam već spomenula, a mogu se i kod nas očekivati, a to je da su stvarne površine nacionalnih parkova bitno odudarale od prostornog plana i ja se nadam da u našem slučaju to nije slučaj, ali vreme će pokazati.
Zatim, tu su problemi koji se takođe kod nas mogu očekivati, a tiču se čuvenog pitanja koje se zove nerešeni imovinsko-pravni odnosi u zemlji Srbiji, bespravno izgrađeni objekti i slaba zaštita od požara, itd, jer problemi se mogu u nedogled nabrajati.
Ovde se neću upuštati u pojedinosti, niti ovo moje izlaganje treba da bude hvalospev. Lepo je što se mi sada bavimo nacionalnim parkovima, ali postoje daleko prioritetnije stvari u poljoprivredi koje sam očekivala da ćemo u plenumu raspravljati od nacionalnih parkova.
Naime, da ne poznajem prilike u našoj zemlji kao što sam već rekla, pomislila bih za momenat da resorno Ministarstvo poljoprivede rešilo je apsolutno sve svoje probleme i jedino nam je eto preostalo da se pozabavimo nacionalnim parkovima i da to nekako bude kao neki šlag na tortu.
Očekivala sam, naime, da ćemo mnogo pre nego što dođemo uopšte do tematike nacionalnih parkova, već sam napomenula da ovaj zakon nije ništa drugo do usaglašavanje sa propisima EU i ništa epohalno u njemu ne vidim, eto što se na sistemski način reguliše, a na šta smo tako nešto i bili obavezani upravo u ova pitanja.
Mislila sam da će Ministarstvo poljoprivede da reši goruće probleme u poljoprivredi, jer ukoliko to u što skorijem roku ne uradi, mislim da će nam i poljoprivreda postati upravo takva, goruća, preteći da postane sam prah i pepeo, budući da mi u ovom momentu bavimo se nacionalnim parkovima, a sa druge strane ne znamo recimo šta je sa zakonom o zadrugama, kada će doći na dnevni redi Predlog zakona o zadrugama. Od ministarstva nemamo apsolutno nikakve informacije.
Zakon o veterinarstvu postoji, on je donet, napisan je lepo, ali on se u praksi ne sprovodi, on se u praksi ne poštuje .
U njemu stoji recimo da sredstva za zaštitu životinja obezbeđena su u budžetu, a recimo imamo pravilnik o programu mera zdravstvene zaštite, gde piše da recimo sredstva za tuberkulozu i plavi jezik, deo zapravo tih sredstava plaća zapravo seljak. E sada mi ovde uvodimo jedan pravni non sens da izjednačujemo pravnu snagu jednog zakona i jednog pravilnika, a oni jednake pravne snage nisu nikako.
Pre nacionalnih parkova trebali smo takođe ovde da postavimo pitanje ukoliko su već na snazi mere štednje, onda treba da štedite na nekom, recimo, drugom mestu, a ne da se štedi na zaštiti stočnog fonda, jer opasno će biti ukoliko izbiju zaraze. Priča se naširoko da je rupa u budžetu za poljoprivredu nekih 17 milijardi. Ako je to tačno, onda potpuno logično postavlja se pitanje kako ćete vi izmiriti svoje obaveze jer veterinarskim stanicama ni avgust mesec nije plaćen a sada je oktobar?
Takođe, pre teme nacionalnih parkova trebali smo ovde da raspravljamo i neka od sledećih pitanja. Jedno od tih jeste da je procena da u Srbiji trenutno ima 400 hiljada krava. Taj broj jeste sa tendencijom opadanja, a recimo pre 20 godina imali smo milion i 200 krava i opet ovde po ovom pitanju imamo samo propadanje i propadanje i apsolutno ništa.
Takođe, pre nego što smo se bavili temom nacionalnih parkova, trebali smo ovde da raspravimo recimo i o tome i da neko javno to kaže, bar iz Ministarstva poljoprivrede da se država spori sa, recimo, firmom „Energo zelena“ iz Belgije koja je radila u Inđiji, koja se bavila ne škodljivim uklanjanjem leševa. Oni su naravno otišli, neko je garantovao da će imati posla pa ih izigrao, a šteta po našu državu time može da bude i do 100 miliona evra.
Takođe, pre nacionalnih parkova trebali smo da se bavimo pitanjima koja su vezana za uprave za veterinu, gde je stanje apsolutno katastrofalno, a prilog u tome govori samo jedna jedina činjenica, a to je da smo unazad osam godina imali osam direktora uprave, a nismo imali ni 10 izvoznih objekata, da ne govorim o broju inspektora, itd.
Pre nacionalnih parkova trebali smo da se bavimo pitanjem navodnjavanja u našoj zemlji, koje je u jednocifrenom postotku i iznosi nekih 4 ili 5%, pa valjda mi treba da izigravamo dodole i da gledamo u nebo, moleći da kiša što pre padne, jer se ni na temu navodnjava u Narodnoj skupštini nije govorilo.
Ne sporim značaj nacionalnih parkova, nemojte pogrešno da me shvatite, ali mislim da pre nego što smo pristupili rešavanju ovih problema, postojalo je, da kažem, iks ipsilon broj tema koje su morale biti prioritetnije, za vas posebno, jer ste vi na čelu resornog Ministarstva poljoprivrede, pa tek onda kada raspravimo teme od kojih zavisi popravka stanja u poljoprivredi, ako se u njoj još išta može popraviti, i onda za kraj da ostavimo nacionalne parkove.
U ovom momentu treba da budete svesni sa čim se sve poljoprivreda u Srbiji suočava. Još jednom napominjem, ne sporim važnost nacionalnih parkova, ali mislim da smo kao Narodna skupština i kao poslanici imali daleko prečih pitanja kojima bi trebalo da se bavimo nego nacionalnim parkovima.
Što se tiče sledećeg predloga zakona, moram tu navesti još nešto. Tiče se podnetog Predloga zakona o potvrđivanju Protokola o sprečavanju zagađenja vode prouzrokovanog plovidbom, uz Okvirni sporazum u slivu reke Save. Ako ništa drugo, očekivala se da ćete nakon majskih poplava od prošle godine, ovde smo raspravljali konkretno i o vašem izveštaju koji ste nakon tragičnih poplava podneli, da ćete u najmanju ruku biti inicijator kao resorno ministarstvo nekog predloga zakona koji bi, recimo, mogao umesto ovoga da nosi predlog zakona o sprečavanju zagađenja voda uzrokovanih poplavama u Srbiji u maju 2014. godine i o otklanjanju svih štetnih posledica istih.
Naravno, vi ste odlučili da ostanete dosledni sebi u svemu onome što radite, uz evo, izuzetak nacionalnih parkova o kojima danas raspravljate i da na brojne nagomilane probleme, koji vam se ovde postavljaju, ostanete dosledni u tom svom stavu, a vaš stav nije ništa drugo nego ćutnja na sve probleme koji se, nažalost, u poljoprivredi gomilaju, a ona je, ponavljam, u takvom stanju da preti da se uruši sama od sebe i da se mi ovde apsolutno više i ne bavimo pitanjem poljoprivrede.
Podržavam nacionalne parkove, podržavam ovaj predlog, ali smatram zaista izlišnim da u ovom momentu, kada poljoprivreda gotovo ne postoji, da se bavimo nacionalnim parkovima. Imali smo mnogo ozbiljnijih tema da se bavimo. Zahvaljujem.