Vreme. Zahvaljujem se, dr Pavićević.

Po starom dobrom običaju, malo o temi, a malo više o principima.

Reč ima narodni poslanik Janko Veselinović. Izvolite.

Hvala, poštovani predsedavajući.
Uvažena ministarko Bogosavljević sa saradnicima, uvek je lepo govoriti posle mog kolege Pavićevića iz Nove stranke, jer on unese malo duha u raspravu, a to je potrebno za ovo vreme koje ne krasi puno nasmešenih lica ni na ulicama Srbije, a bogami ni ovde u Skupštini.
Poštovana gospođo Bogosavljević, članico jedne od najneefikasnijih vlada na svetu, moram priznati da vi dajete vaš doprinos toj neefikasnosti, a ja ću gledati da danas pričamo o Zakonu o nacionalnim parkovima sa jedne tačke sa koje je pristup napravio i kolega Pavićević.
Dakle, možemo se mi složiti sa vašim opštim ocenama. Ja sam slušao jutros vaše izlaganje, rekli ste – dramatično stanje životne sredine. Niste govorili samo o Srbiji, nego ste govorili u širem kontekstu i to nije sporno nikome. Pokret za preokret i ja lično zalažemo se za održivi razvoj. Bez održivog razvoja nema razvoja ni poljoprivrede, ni turizma, ni brojnih drugih grana koje su u tom lancu. Kažemo - biodiverzitet, nacionalni parkovi su bitni za održanje raznolikosti biljnog i životinjskog sveta itd.
E, sada dolazimo na onaj deo relanosti, gospođo Bogosavljević. Šta smo mi svi zajedno, a pre svega vi, učinili prethodne tri godine kada je u pitanju održavanje, odnosno stvaranje jedne sredine koja bi imala uslove za održivi razvoj? Dakle, održivi razvoj znači da životna sredina ostane i našoj deci i deci naše dece itd, da se ona ne urušava. Šta smo uradili, neki dan smo pričali o tome kada smo pričali o Zakonu o turizmu, sa divljim deponijama?
Šta smo uradili kada su u pitanju zagađenje voda i potoka? Mnogi od njih su, gospođo Bogosavljević, u nacionalnim parkovima ili na rubu nacionalnih parkova. Šta se dešava sa sprovođenjem strategije održivog razvoja, odnosno ruralnog razvoja kojeg nema bez ove sfere? Pitam vas u ime Pokreta za preokret, dakle, šta se dešava sa izgradnjom centralnih regionalnih deponija, bez kojih nema održivog razvoja? Šta se dešava sa podrškom ruralnim sredinama u razvoju infrastrukture, gospođo Bogosavljević?
Takođe, šta se dešava, što je malopre jedan moj kolega iz pozicije pitao, kada su u pitanju subvencije? Da ne govorimo o subvencijama za, recimo, ruralni turizam, za koji ne postoje čak subvencije. Ali, šta se dešava za subvencije za primarni deo poljoprivrede, a to je stočarstvo i ratarstvo, odnosno biljna proizvodnja? Da li se one na vreme isplaćuju i ovako niske kakve su? Da li je poljoprivreda ta grana u kojoj treba da realizujemo štednju?
Da li, gospođo Bogosavljević, postoji određenih elemenata u ovom zakonu koji će doprineti rešavanju ovih problema? Ja bih rekao da niti ima benefita, niti ima štete od ovog zakona. Ne budete li realizovali nacionalne strategije, ne budete li sačinili regionalne, na kraju krajeva i pokrajinske strategije i akcione planove za održivi razvoj, neće biti ništa od ovih papira koje mi usvajamo. Nije problem da ja u danu za glasanje dignem ruku za ovaj zakon. Nije problem u tome, problem je u odredbi koju sam predložio kao amandman, da za godinu dana dođete i da kažete šta ste uradili. Šta je urađeno, recimo, za infrastrukturu za ovde pominjani Nacionalni park „Fruška Gora“, u kojem su staze otprilike kao pre 90 godina kada je taj park na neki način postao to što jeste danas?

Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Marković. Izvolite.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, uvažena gospođo ministre, dame i gospodo narodni poslanici, taman sam juče pohvalio uvaženog prethodnog govornika da je konačno počeo da se drži onoga što je tačka dnevnog reda, ali evo, danas je imao priliku da me razuveri i obeshrabri u tom smislu. Izazvao sam, nažalost, kontraefekat.
Danas su na dnevnom redu važne tačke, a jedna od najvažnijih je svakako Predlog zakona o nacionalnim parkovima, koji po mom mišljenju tretira jednu vrlo značajnu oblast, a to je zaštita prirode, prirodnih dobara i prirodnog bogatstva koji naša zemlja nesumnjivo ima. Ali, iz izlaganja prethodnog govornika smo čuli opet o nekoj efikasnosti neke vlade, o nasmejanim licima, opet o nekim deponijama itd. Sada ja, kao što je on postavio par pitanja uvaženoj ministarki, moram njemu da postavim par pitanja.
Kada je već reč o čišćenju deponija, šta su oni uradili, odnosno Vlada za vreme čije vlasti je prethodni govornik bio perjanica ili istaknuti član, odnosno poslanik, šta su to oni uradili da očiste te deponije o kojima priča? Šta su uradili sa akcijom „Očistimo Srbiju“, čiji je promoter bio gospodin Oliver Dulić? Jesu li očistili, ili ste očistili budžet samo? Osim bilborda koje ste postavljali i uludo potrošili veliki novac budžetskih korisnika, šta ste to konkretno uradili? Zašto tada niste postavljali ta pitanja koja danas postavljate?
Vidim da je danas u izjavi, odnosno u obraćanju prethodnog govornika glavna vest, odnosno glavna tema zaposlenost u javnim preduzećima, pa su se iznosili i neki konkretni podaci, neke brojke, devet hiljada, 12 hiljada, ne znam ni ja više koliko, što je naravno sve notorna neistina. Moram da pitam, što se tako zdušno nije brinuo o stanju i broju zaposlenih dok je bio predsednik Upravnog odbora JKP „Put“ u Novom Sadu?
Čuli smo već i pre neki dan da je 100 ljudi u jednom danu umelo da bude zaposleno u novosadskim javnim preduzećima. Gde je tad bila ta briga? Ali, da se vratim na zakon.
Ono što je najvažnije istaći danas, jeste da donošenjem ovog zakona ostvarujemo pozitivne efekte u domenu ciljeva utvrđenih prostornim planom Republike Srbije, zatim, strateškim dokumentima u oblasti zaštite prirode, životne sredine, kao i održivog razvoja, i najzad – povećanje područja koja će biti deo ekološke mreže „Natura 2000“, kao jednog od uslova pristupanja EU. Kao što smo čuli, a i ja lično smatram da se ovim predloženim rešenjima celovito uređuje oblast zaštite i razvoja nacionalnog parka i uspostavlja osnov za uređivanje prava i obaveza svih subjekata zaštite prirode, radi ostvarenja već postavljenih ciljeva.
Treba naglasiti da se Predlogom zakona utvrđuju mere zaštite prirode i prirodnih vrednosti u nacionalnim parkovima, da se uspostavlja sistem praćenja prirodnih vrednosti, utvrđuju uslovi i mere zaštite prirode i predela u programima upravljanja prirodnim resursima i to u: rudarstvu, energetici, saobraćaju, vodoprivredi, poljoprivredi, šumarstvu, lovstvu, ribolovu, kao i svim ostalim delatnostima koje utiču na prirodu.
Podržavam donošenje ovog zakona zbog preciznijeg definisanja postupaka i procedura za planove, programe, projekte, radove i sve one aktivnosti na teritoriji nacionalnih parkova, a sve u cilju da se stvori sigurniji pravni ambijent za sve subjekte.
Ono što smatram vrlo značajnim, jeste deo Predloga zakona koji upravljaču nacionalnog parka daje veća prava i ovlašćenja, ali i obaveze i dodatno jača odgovornost u izradi i primeni planova upravljanja, kao i svih pravilnika o unutrašnjem redu, organizaciji, obuci i opremanju čuvarskih službi.
Da ne bih dužio i da ne bih ponavljao sve ono što je već nekoliko puta istaknuto do sada, možemo reći da se predloženim rešenjima postiže, kao što smo čuli, prepoznavanje identifikacija, očuvanje i održivo korišćenje prirodnih resursa, ali i širenje, ono što lično smatram najvažnijim delom, društvene ili javne svesti u vezi sa zaštitom prirode, prirodnih resursa i životne sredine, kao i obezbeđivanje interesa nosilaca ekološki odgovornog razvoja u nacionalnim parkovima. Iz svih ovih razloga, pozivam da usvojimo ovako predložena rešenja. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Poštovani narodni poslanici, saglasno članu 27. i članu 87. st. 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi i posle 18.00 časova, zbog potrebe da Narodna skupština što pre donese zakone iz dnevnog reda ove sednice.

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja zajedničkog načelnog i jedinstvenog pretresa, pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96. Poslovnika?

Reč ima ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe, narodni poslanik Enis Imamović. Izvolite.

Hvala vam gospodine predsedavajući.
Kada govorimo o teritoriji naše zemlje koja uživa neki oblik zaštite, upozoravajuća činjenica zaista jeste da je svega 6% teritorije naše zemlje pod nekim vidom zaštite. Iako Vlada kaže da ima plan, i ova i prethodna Vlada, da ima plan kojim će se površine štićenih dobara povećati na 12%, postavlja se pitanje – da li to kao država radimo zato što smo svesni činjenice i važnosti životne sredine, ili zato što to od nas tako traži EU?
Što se ovog zakona tiče, naša konkretna zamerka jeste nedostatak sankcija za one koji ovaj zakon krše, ali i takođe takva je zamerka i na druge zakone, jer smatramo da se tim nedostatkom sankcija zapravo gubi smisao zakona i ostavlja se na dobru volju ljudima da li žele da poštuju neko pravilo ili ne.
Prostornim planom Republike Srbije bilo je predviđeno da se do 2015. godine poveća procenat zaštićene teritorije naše zemlje na 10%, a zatim da do 2021. godine taj procenat bude 12%. Koristim izvor iz Zavoda za zaštitu prirode Srbije. Nacionalni parkovi u Srbiji su stavljeni pod zaštitu u periodu između 60-ih i 80-ih godina prošlog veka i oni su od velikog značaja za unapređenje životne sredine.
Međutim, trend zaštite područja u našoj zemlji zaista ima negativnu reputaciju, zato što navodno sprečava razvoj drugih delatnosti. Ovo je direktna posledica nedovoljne informisanosti, ali ovakvo mišljenje dolazi i zbog činjenice da se zakoni, uredbe i druga akta koja se tiču stavljanja pod zaštitu nekog područja donose netransparentno i često uz ignorisanje preporuka stručne javnosti, relevantnih faktora i lokalnih zajednica i predloga koje oni daju.
Ovaj loš trend može da se promeni primenom evropskih normativa i procedura, ali pre svega i promenom načina razmišljanja i shvatanja zaštite životne sredine i kada o njoj uopšte govorimo. Na zaštićeno dobro se mora gledati kao na nešto što je od izuzetnog značaja za buduće generacije i nešto što stvara preduslove za razvoj drugih delatnosti, a samim tim i povećanje mogućnosti i zarade, samozapošljavanja u malim porodičnim delatnostima.
Na primer, Srbija obiluje prirodnim dobrima, izuzetno vrednim lokalitetima, međutim, ona nisu adekvatno zaštićena. Na teritoriji Republike Srbije postoje nacionalni parkovi, 69 rezervata prirode i 17 parkova, ili u procentu, kao što sam rekao, to je nešto više od 6% zaštićene prirode.
Resor zaštite životne sredine je u dosadašnjim vladama Republike Srbije često menjao svoje mesto, ali je uglavnom bio pridruživan drugim resorima. Trenutno je ovaj resor pod ingerencijom Ministarstva poljoprivrede, u prethodnoj Vladi bio je pod Ministarstvom energetike, razvoja i zaštite životne sredine. Srbija još uvek nije deo ekološke mreže „Natura 2000“, koja je središnji deo politike o zaštiti prirode i biološke raznolikosti EU. To je mreža za zaštitu prirode širom EU, koja je ustanovljena u skladu sa Direktivom o staništima iz 1992. godine. O ovoj mreži se, nažalost, u Srbiji vrlo malo zna i za sada se time jedino bave nevladine organizacije i udruženja građana. Zvanične institucije, nažalost, još uvek nemaju dovoljno kapaciteta da se uključe u sprovođenje politike ekološke mreže „Natura 2000“ na prostoru Srbije.
Za stavljanje pod zaštitu jednog područja postoji kruta putanja na relaciji Zavoda za zaštitu prirode Srbije i Vlade Republike Srbije. Ta putanja se sastoji iz nekoliko segmenata, a počinje mišljenjem Zavoda da se određeno područje stavi pod zaštitu, a na osnovu tog mišljenja Vlada Republike Srbije proglašava isto područje zaštićenim. U toku izrade dokumentacije od strane Zavoda, u najvećem broju slučajeva su isključeni lokalni činioci i drugi relevantni faktori. Zapravo, u celom postupku donošenja zakona iz oblasti zaštite životne sredine, organizacije civilnog društva i jedinice lokalnih samouprava nemaju priliku da u tome učestvuju. Zakoni se donose jednim netransparentim putem čime se, pored toga što se otežava i onemogućava primena zakona, javlja i neusaglašenost dokumenata usled zanemarivanja svih relevantnih činjenica.
Na osnovu kratkog sagledavanja, može se doneti zaključak da zaštita životne sredine u Srbiji nije prioritet i da je zbog toga svest građana o istoj, izuzetno nizak.
Iskoristiću ovu priliku i da kažem nešto o Specijalnom rezervatu prirode „Uvac“ i o Pešterskoj visoravni, s obzirom da je i ranije spominjana ovde. Dakle, Vlada Republike Srbije, na osnovu dokumentacije Zavoda za zaštitu prirode 2006. godine je ustanovila Specijalni rezervat prirode „Uvac“, na ukupnoj površini od 8.703 hektara, koji se prostiru na teritorijama opština Nova Varoš i Sjenica. Rezervat se uspostavlja u cilju zaštite i unapređenja uslova života beloglavog supa, retke i ugrožene vrste ptica kao i niza drugih retkih vrsta biljaka i životinja sa ovog područja.
Direktna posledica netransparentnog i tog krutog mehanizma zaštite koja uspostavlja Vlada Srbije kroz uredbe, je zapostavljenost jedne grupe relevantnih subjekata. Naime, kako se prostor ovog rezervata prostire na dve opštine, Sjenicu i Novu Varoš, logično bi bilo da pojedinci i institucije sa ovih opština uzimaju adekvatno učešće.
Područje Uvca nije samo stanište beloglavog supa tu postoji čitav niz i drugih vrednosti koje su uslovile da ovo područje uđe u režim zaštićenog dobra. Tu su zastupljene i pećine, bezdani, uvale, jame. Klima posebno karakteriše vegetaciju, ali hidrografija koju čine i tri hidro-akumulacije, veći deo rečica i pritoka Uvca. Vlada Republike Srbije nakon istraživanja i na osnovu dokumentacije, kao što rekoh, ustanovila ovaj specijalni rezervat, u granicama koje smo rekli.
Međutim, pri formiranju organa upravljanja ovim rezervatom je nasleđen sistem koji je bio aktivan i do 2006. godine, ali i politike iz tog perioda iz Sjenice, u najširem kontekstu, opština Sjenica, u najširem kontekstu ima zaista potčinjen položaj ili nikakav položaj u upravljanju ovim rezervatom. Za posledicu toga, imamo slučaj da se pojedini tradicionalni geografski pojmovi sa teritorije opštine Sjenica, nazivaju i promovišu po nekim izmišljenim nazivima, kao što je Uvačko jezero umesto Sjeničko, Markova ravan ili Nemanjića grad umesto Jerine, itd. Sada se postavlja pitanje zašto je to tako.
Iako su meandri Uvca, kao glavna turistička atrakcija, uglavnom na teritoriji opštine Sjenica, u zvaničnim prezentacijama i dokumentima, taj podatak se ne može naći, već se nalazi podatak da se meandri nalaze kod Nove Varoši ili na Zlataru, što nije tačno. U skladu sa tim ambijentom, kapitalna ulaganja u koja spadaju i ti vizitorski centri, info-pultovi itd, su na teritoriji opštine Nova Varoš, dok su na teritoriji opštine Sjenica urađeni samo vidikovci i pristupne staze i to isključivo u cilju turističke eksploatacije, ali ne i beneficija.
Ovakvo stanje pojačava osećaj dvostrukih standarda, tako da je potpuno opravdano nezadovoljstvo udruženja i pojedinaca iz Sjenice, jer primeri iz prakse govore da postoje i dvostruku standardi za posetioce koji na taj lokalitet dolaze iz pravca Nove Varoši i iz pravca Sjenice.
Takođe se prema rečima lokalnih udruženja i pojedinaca iz Sjenice, zaštićena dobra usled lošeg upravljanja uništavaju, što je slučaj sa Ledenom pećinom i prinudnim preseljenjem gnezdišta beloglavog supa, zbog uznemiravanja i neadekvatnog upravljanja. Iako od strane činioca iz Sjenice postoji dobra volja za saradnju, upravljač ne želi da se otvori za saradnju i krije se iza vladinih uredbi.
Ovde je konkretan predlog, pored toga da se kompletna Peštarska visoravan, zbog svih svojih bogatstava i biodiverziteta, iz životinjskog diverziteta, proglasi jednim nacionalnim parkom, za postizanje kvalitetnog i efektivnog upravljanja zaštićenim područjem Uvac, neophodne su i promene u odluci i izmeni osnivačkog akta, tako što će se omogućiti i otvaranje radne jedinice ovog rezervata u opštini Sjenica, sa istom delatnošću kao i kod sedišta društva.
Potrebno je osnivanje saveta kao stručno savetodavno telo koji bi bio sačinjen od predstavnika lokalnih samouprava na čijim teritorijama se prostire zaštićeno područje. U radu ovog saveta bi takođe učestvovale i lokalne turističke organizacije, inspektori zaduženi za oblast ekologije i komunalnih poslova, predstavnika lokalnih ribolovačkih, lovačkih, planinarskih društava i udruženja, odreda izviđača kao i drugih subjekata direktno povezanih sa zaštićenim područjem. Sve prateće aktivnosti koje se tiču turizma, eksploatacije sirovine ili neke druge delatnosti koje se mogu dovesti u korelaciju sa aktivnostima zaštite mogu se poveriti i drugim subjektima jer bi na taj način upravljač bio rezervisan samo za posao zaštite i na ovaj način bi se sa manjim brojem ljudi mogli postići veli rezultati o čemu govore i brojni, dobri primeri iz zemalja u regionu.
I da zaključim, možda najbitnija stvar u svemu ovome jeste podizanje svesti građana o zaštiti područja i upoznavanje šta ta zaštita zapravo znači. Ustaljeno mišljenje o tome da zaštita zapravo sprečava razvoj drugih delatnosti stvara negativno raspoloženje, najviše kod onih koji nisu direktno obuhvaćeni, u tom smislu je neophodno podizanje svesti građana i javnosti o značaju zaštite životne sredine, ali i mogućnostima koje takva zaštita pruža. To se opet može postići i prenošenjem nadležnosti na niže nivoe upravljanja, na jedinice koje bi bile sastavljene od lokalnih činioca i ljudi i udruženja koji su direktno uključeni u zaštitu određenih lokaliteta.
Zahvaljujem vam se na pažnji. Pozivam vas još jednom da razmotrite sve kritike naročito one koje se tiču na nedostatak sankcija vezanih za kršenje zakona, jer, opet ponavljam, svaki zakon je obesmišljen ukoliko u njemu i ne postoje sankcije koje ga krše. Hvala.

Zahvaljujem se gospodine Imamoviću.

Reč ima ovlašćeni predstavnik SPS narodni poslanik Miletić Mihajlović. Izvolite gospodine Mihajlović.

Poštovani predsedavajući, poštovana ministarka, poštovani saradnici ministarke iz Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine, dame i gospodo narodni poslanici, dakle, danas na dnevnom redu imamo set zakona koji su veoma značajni u oblasti zaštite životne sredine. Imamo jedan zakon, zakon o nacionalnim parkovima, imamo ratifikaciju dva bilateralna sporazuma i jedna protokol.
Kada je reč o protokolu, reč je o zakonu o potvrđivanju protokola u sprečavanju zagađenja voda prouzrokovanog plovidbom uz okvirni sporazum u slivu reke Save. Protokol ima za cilj prevenciju, kontrolu i smanjenje zagađenja za plovila, utvrđivanje tehničkih zahteva za opremanje luka, obaveštavanje i mere odgovora u slučaju zagađenja kao i proveru kvaliteta vode.
Drugi sporazum koji treba da ratifikujemo, odnosno potvrdimo, je sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Kraljevine Maroko o saradnji u oblasti veterine.
Ovim sporazumom zemlje potpisnice preciziraju vidove bilateralne saradnje u oblasti veterinarstva, koji treba da doprinese povećanoj bezbednosti proizvoda životinjskog porekla koji su predmet spoljno-trgovinske razmene. Sporazumom su obuhvaćene i aktivnosti o saradnji stručnih i naučnih institucija, pomoći u nabavci sredstava za suzbijanje zaraznih bolesti, pa do saradnje veterinarskih službi obeju država.
Treći zakon o potvrđivanju je između Vlade Mađarske i Vlade Republike Srbije o pravovremenoj razmeni informacija u slučaju radiološke opasnosti, a ovaj sporazum je od velike važnosti jer se odnosi na sveobuhvatnu saradnju dve države u oblasti radijacione i nuklearne bezbednosti. Kada je reč o Zakonu o nacionalnim parkovima, dozvolite mi da se osvrnem na ono što je dosadašnji tok diskusije bio, i smatram u ime poslaničke grupe SPS da bi valjalo da ovde u svojim diskusijama budemo, pre svega, dobronamerni, a ne po svaku cenu tendenciozno nalaziti reči kritike, predviđajući objektivne okolnosti koje je ministarka zatekla u Ministarstvu poljoprivrede.
Od 2010. godine bilo je zaista dosta vremena za sve ministre koji su bili na čelu ovog ministarstva, da urade više na Zakonu o nacionalnim parkovima, pa i na drugim zakonima, tako da, ono što je danas urađeno, nije posledica rada ili nerada ove ekipe koja je u ministarstvu, već je rezultat sveukupnog rada i prethodnih timova koji su bili u ministarstvu.
Što se tiče Zakona o zaštiti prirode koji bi trebalo da se uskoro nađu u Narodnoj skupštini na usvajanje, primedba da je trebalo da se Zakon o nacionalnim parkovima nađe na dnevnom redu posle ovog zakona, moguće je da je tako.
Da podsetim, prethodni Zakon o nacionalnim parkovima stavljen je van snage 2010. godine, osim članova 6. i 7, tako da je sa te strane bilo potrebno, ako već do sada nije urađeno, da se to sada uradi uz naglašavanje da, kada dođe Zakon o zaštiti prirode, možemo ako je potrebno ponovo da upodobljavamo ovaj Zakon o nacionalnim parkovima, uostalom to ne bi bio prvi put.
Imali smo u našem radu u Narodnoj skupštini da u roku od par meseci ponovo stavljamo dva ili tri puta isti zakon, na ponovno usvajanje radi naknadnog usaglašavanja ili ispravljanja određenih odredbi u tim zakonima.
Dakle, kada je reč o Zakonu o nacionalnim parkovima, govoriću u širom kontekstu o važnim aspektima, pre svega koji se odnose na zaštitu životne sredine. Da bi se razumeo značaj zaštićenih područja, a veoma bitna zaštićena područja su i nacionalni parkovi, mora se poći od suštine koja je utkana u složene međuodnose živih bića i njihovih eko sistema, kao i uticaja čoveka na njih. Mora se poći od kategorije koja se zove biodiverzitet, a u prevodu bi to bila biološka raznovrsnost. Termin biodiverzitet je mlad, rođen je na sastanku Nacionalnog foruma za biodiverzitet i održan je 1986. godine u Vašingtonu, u organizaciji Nacionalne akademije nauke SAD. Konvencijom o zaštiti biološke raznovrsnosti, donetoj na konferenciji o održivom razvoju u Rio De Žaneiru, 1992. godine, pojam diverziteta dobija centralni položaj, ne samo u užem biološkom, već i u širem društvenom ekonomskom i političkom smislu. Najšira prihvaćena definicija jeste da je biodiverzitet ili biološka raznovrsnost, označava sveukupnost gena, vrsta eko sistema i predela na zemlji, a u najširem smislu, to je život na zemlji.
Danas na početku trećeg milenijuma, možemo konstatovati da uticaj čoveka na životnu sredinu nikada nije bio intenzivniji, obuhvatniji i dalekosežniji. Budućnost planete zemlje, a to znači ukupan živi svet, kao i same ljudske civilizacije, kritično zavise od sagledavanja čovekovih među odnosa sa prirodom.
Osnovni uslovi funkcionisanja biogeohemijskih ciklusa, biološka raznovrsnost, sastav atmosfere i globalna klima, menjaju se vrtoglavom brzinom, rast brojnosti svetskog stanovništva, uz rapidno smanjenje zaliha prirodnih resursa, nagomilavanje polutanata i zagađivača, dramatično upozoravaju na ozbiljnost nastalog stanja. Mnoga od ovih pitanja bila su predmet rasprave na prvoj konferenciji UN u Štokholmu 1972. godine, koja se smatra da je trenutak i označila je prekretnicu u odnosu na uticaj čoveka i na odnos čovečanstva prema životnoj sredini.
Tada je prvi put na globalnom nivou sa naučnog stanovišta upozoreno da priroda ne poseduje neiscrpna bogatstva, uključen je tada alarm upozorenja, da se prirodni resursi ne mogu dalje nekontrolisano i prekomerno eksploatisati, međutim, problemi narušavanja životne sredine, samim tim i biološke raznovrsnosti su iz dana u dan sve veći, a među najznačajnijim problemima u narušavanju životne sredine i biološke ravnoteže su svakako danas globalne klimatske promene, zatim zagađivanje voda, zemlje, vazduha, narušavanje biodiverziteta, pre svega kroz eksploataciju bioloških resursa i eksponencionalni rast, zatim zagađivanje voda, zemlje, vazduha, narušavanje biodiverziteta pre svega kroz eksploataciju bioloških resursa i eksponencionalni rast svetske humane populacije. U globalnim akcijama očuvanja biološke raznovrsnosti, razmatra se, ne samo njegov fundamentalni značaj, već i estetske, kulturne, etičke i duhovne vrednosti biodiverziteta za prošlost, sadašnjost i budućnost ljudskih populacija. Značajan broj istaknutih svetskih naučnika i filozofa među kojima je i profesor sa Harvarda, profesor Edvard Vilson, saglasni su da kod čoveka postoji značajna psihološka relacija u odnosu na potrebu, očuvanja raznovrsnosti u živom svetu.
Profesor Vilson, rodonačelnik savremene ideje o značaju proučavanja biodiverziteta, ovaj fenomen označava terminom biofilija, a objašnjava ga kao vezu koju ljudsko biće podsvesno oseća u odnosu na ostala živa bića. Dakle, čovek u toku svoje evolucije iznikao je i stasao u savršenom skladu biološke raznovrsnosti, što je bio savršen ambijent za evolutivni domet koji je on danas dostigao.
Inače, kada govorimo o zaštiti prirode i zaštiti životne sredine mnogi će pomisliti da je ovo problematika novijeg datuma.
Već je ranije i pomenuto, a i sama ministarka je pomenula, na primer da je prvi nacionalni park u Americi Jelouston da ne pričam sada o tome, takođe da mi imamo korene o brizi i zaštiti životne sredine još kroz zakonodavstvo započeto u Dušanovom zakoniku, ja bih rekao kao što se priča da smo još u ranom srednjem veku jeli zlatnim priborom a ne rukama, koreni zaštite prirode u Srbiji sežu iz tog vremena.
Dalje, kada govorimo o tim korenima zaštite životne sredine i vođenju brige o prirodi, Despot Stefan Lazarević doneo je zakon o uslovima korišćenja mineralnih sirovina i ruda.
Prvi propis o zaštiti faune u Srbije bila je tzv. „visočnaja naredba“ iz 1840. godine kojom se zabranjuje lov na jelene, košute, lovostaj za zečeve, divlje koze i jestive ptice.
Prvo područje koje je bilo stavljeno pod zaštitu u Srbiji jeste Obedska bara 1874. godine, mislim da je to ministarka rekla, izvinjavam se ako ponavljam, ali nije od štete ponovo to napomenuti.
Ono što je danas na dnevnom redu, jeste Zakon o nacionalnim parkovima. Nacionalni parkovi su područja od izuzetnog prirodnog ali i ekonomskog i kulturno-istorijskog značaja. To su područja koja su zadržala visok stepen biološke ravnoteže genetske, ekološke, biohemijske i svake druge. To su svojevrsne oaze očuvanih biodiverziteta u najširem smislu.
Prethodni Zakon o nacionalnim parkovima bio je donet 1993. godine. Danas kada ga donosimo on je precizniji i savremeniji. Srbija po novom, ali i po starom zakonu ima pet nacionalnih parkova - Kopaonik, Đerdap, Fruška Gora, Tara, Šar-planina.
Prema Zakonu o zaštiti prirode, nacionalni parkovi spadaju u najznačajnija dobra sa većim brojem raznovrsnih prirodnih eko-sistema od nacionalnog značaja istaknutih predelnih odlika i kulturnog nasleđa u kojima čovek živi usklađeno sa prirodom, što je najznačajnije.
Cilj ovog zakona jeste upravo da se sačuvaju i unaprede sve vrednosti biodiverziteta, geodiverziteta, kulturno istorijskih vrednosti nacionalnih parkova.
U nacionalnim parkovima odvija se realan život ljudi i brojne privredne delatnosti su prisutne u njima, te je potrebno uravnotežiti takve delatnosti sa onim što su zakoni i pravila prirode.
Gotovo u svim našim nacionalnim parkovima zbog osobenih prirodnih sadržaja i lepote ovih predela razvija se turistička delatnost i postoje u njima značajni turistički kapaciteti.
Sve je to potrebno usaglasiti na jedan najbolji mogući način kako bi se izveo visoko uravnotežen sklad između delanja čoveka i zakona prirode.
Naši nacionalni parkovi i druga zaštićena područja su svojevrsna pluća Srbije, veliki šumski eko-sistemi sa reliknim i endemskim vrstama u kojima je prisutan visok stepen biološke ravnoteže, ekološke, genetičke, biogeohemijske itd.
Valja sačuvati, neprestano moramo insistirati na rađenju ekološke svesti koja nam, čini se, manjka, ali ne samo nama u Srbiji, već na čitavoj planeti, jer naš najvažniji prioritet je očuvanje prirode koju smo nasledili i koju moramo predati u zdravom obliku generacijama koje dolaze.
Nažalost, mi smo danas svedoci veoma čestih uništavanja prirodnih dobara u nacionalnim parkovima, česte su bespravne seče šuma. Zatim, zbog atraktivnosti predela, u nacionalnim parkovima ljudi pribegavaju bespravnoj gradnji, ugrožavajući nacionalni park ne samo tokom gradnje, već i tokom korišćenja tih objekata. Uglavnom, ti objekti nemaju odgovarajuću komunalnu infrastrukturu, tako da nekontrolisanim odlaganjem otpada se oni ugrožavaju.
Ovde je već govoreno o tome da u zakonu postoji Savet za nacionalne parkove, to je telo stručno od ljudi sa određenim kompetencijama, ne bih govorio o tome. Takođe, protivtežu njima čine, a može se reći na neki način Savet korisnika nacionalnog parka, što podrazumeva neprekidnu komunikaciju i konsultaciju sa stručnim Savetom, a inače ovaj Savet korisnika je iz redova lokalnih samouprava, udruženja, raznih asocijacija sa lokalnog nivoa, itd.
Na kraju, sve u svemu, dozvolite mi da zaključim stanje u sferi uticaja čoveka na biodiverzitet, na prirodu ne ohrabruje danas. Čini se da na globalnom planu u celini, uzev na delu je nemaran, često i bahat odnos čoveka prema životnoj sredini i zato je potrebno tim pre da se ovim pitanjem bavimo neprekidno, stalno, što jače i što organizovanije.
Mislim da je ova aktuelna Vlada danas spremna da u tom pravcu deluje i takođe Ministarstvo poljoprivrede i zaštite sredine daje sve od sebe da ide u tom pravcu.
Zato na samom kraju neka nas opomenu reči profesora sa Harvarda, Edvarda Vilsona već pomenutog, koji kaže – Ukoliko bi se planeta Zemlja našla u istraživačkom fokusu biologa sa neke druge planete, ja verujem da bi on posmatrajući i analizirajući nas ovde na zemlji zaključio - tamo je dominantna jedna vrsta u srednjoj fazi svog sopstvenog uništenja.
Ovo je zaista veoma oštra i značajna opomena za čitavo čovečanstvo i nje treba uvek da budemo svesni.
Zaključujući sa ovom konstatacijom i ovim citatom, naglašavam da će poslanička grupa SPS glasati za sva tri zakona o potvrđivanju sporazuma, kao i za Zakon o nacionalnim parkovima. Hvala.

Zahvaljujem se gospodine Mihajlović.

Reč ima ministar Snežana Bogosavljević Bošković. Izvolte.

Zahvaljujem.
Pre svega, na kraju današnje rasprave želim svim poslanicima da se zahvalim koji su prisustvovali zasedanju, koji su pokazali interesovanje za predložene zakone iz oblasti poljoprivrede zaštite životne sredine, posebno želim da se zahvalim poslanicima koji su uzeli učešća i u javnoj raspravi.
Želim da istaknem da sam uverena da su sve rasprave bile dobronamerne i da iz ovih današnjih diskusija svako od nas može da izvuče za sebe određene pouke.
Ono što sam ja izvukla i što bih želela sa vama danas da podelim, a nisam prethodnih nekoliko govornika im odgovarala, to bi bilo ukratko sledeće.
Pre svega, slažem se sa predlozima da se ubuduće organizuju javne rasprave u Narodnoj skupštini i da na taj način još više i još šire motivišemo sve narodne poslanike da uzmu učešća u pripremi novih zakonskih predloga.
U tom smislu, predložiću da se već narednih dana organizuje rasprava o tri zakona koji nam upravo slede da budu razmotreni u skupštinskoj proceduri. To su: zakon o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prirode, zakon o izmenama i dopunama Zakona o životnoj sredini i zakon o izmenama i dopunama Zakona o upravljanju otpadom.
Pri tom, želim da kažem, sećajući se one prakse kada sam ja bila poslanik, čini mi se da je bilo dobro i ono tematsko zasedanje u okviru javnih slušanja, kada sam Odbor za životnu sredinu po određenim temama sam organizuje i pozove učesnike koji bi bili radna grupa iz Ministarstva poljoprivrede, i naravno, sve druge zainteresovane organe, institucije, poslanike. Tako da, mislim da bi i ovo moglo da se u narednom periodu uspostavi kao jedna vrsta prakse.
Ja bih zaista želela i volela da svi poslanici i svi oni koji su zainteresovani znaju šta smo to nasledili, šta smo to uradili, šta je to što nas čeka. Pitanja iz oblasti zaštite životne sredine su jednostavno vrlo složena, vrlo su kompleksna, obuhvataju zaštitu i vode i vazduha i klimatske promene i industrijska zagađenja i prečišćavanje otpadnih voda.
Dakle, jako je složena problematika koju tretira životna sredina i predlažem da zajedno sa predsednikom Odbora za pitanja zaštite životne sredine se u narednom periodu organizuje i ova vrsta dijaloga i diskusije. Smatram da je ona izuzetno potrebna, naročito posle današnje rasprave, posle koje mogu zaključiti da mnogi ovde nisu baš najbolje obavešteni o onome šta imamo, šta smo nasledili, šta smo uradili i šta nas sve čeka.
Takođe, čula se jedna dilema - da li je potrebno često menjati zakone u oblasti zaštite životne sredine ili prosto ih sačekati, pa napraviti neka sistemska rešenja, odnosno dugoročnije zakone, koji bi bili usklađeni sa zakonima iz ove oblasti u EU. Moram da kažem da to prosto nije moguće, obzirom da se same direktive na nivou EU koje se odnose na pojedina zakonska rešenja zakona iz oblasti životne sredine često menjaju. To je prosto jedna dinamična kategorija koja zahteva stalno praćenje i stalnu ugradnju u zakonsku regulativu i praćenje, odnosno implementaciju u praksi. Tako da, i o tome možemo da razgovaramo na ovim predloženim zasedanjima koja bi se organizovala u narednom periodu.
Čulo se da mi trenutno imamo, danas smo više puta pominjali, oko 6,3% površina koje su pod nekim vidom zaštite. Ono što je dobro i što su istakli poslanici, pored svih onih razloga zbog kojih smo i predložili ovaj zakon, to je što ćemo sa usvajanjem ovog zakona, nadam se da će biti podržan od Narodne skupštine, dobiti još šest hiljada hektara koji će biti pod zaštitom. Od ovih šest hiljada hektara, sto kilometara kvadratnih je prvi režim zaštite. To je područje Zaovina, kao što znate, i smatram da je to jedan skroman, ali ne beznačajan doprinos trenutnom stanju sa kojim, naravno, nismo zadovoljni, s obzirom da smo projektovali našim strateškim dokumentima povećanje ovog procenta na 12%, odnosno 14% do 2020. godine, a da ne govorim i o onom optimističkom našem uverenju koje smo imali kada smo u Nagoji prisustvovali Konferenciji o biološkom diverzitetu i kada smo mislili da ćemo i mi uspeti, poput drugih zemalja, da ovaj procenat u 2020. podignemo čak na 17%.
Verujem da će doprinos zaštićenim područjima biti i pitanje Pešterske visoravni, koju je pominjalo nekoliko narodnih poslanika.
Što se tiče predloga da i ovo područje s obzirom na svoj biodiverzitet, geonasleđe, itd, posebno očuvane populacije divlje flore i faune, bude predmet zaštite, moram da kažem da su u prethodnom periodu pripremljene odgovarajuće studije i očekujemo da će Pešterska visoravan biti proglašena za park prirode do kraja ove godine.
Mi, naravno, nismo na tome stali. Prosto, analiziramo i druge mogućnosti i u perspektivi je da sa Uvcem Pešterska visoravan bude još jedan naš nacionalni park. O tome se rade studije. Vrlo smo posvećeni tom poslu, upravo iz ovih razloga koje sam navela, želje da što više područja Srbije zaštitimo, da ih očuvamo i da ih predamo generacijama koje dolaze.
Što se tiče ekološke mreže, neko je i nju pominjao, pa je bilo dileme da li i koliko se država bavi ekološkom mrežom, ne država, nego Ministarstvo poljoprivede i zaštite životne sredine, pošto smo mi deo države, znači i država i Ministarstvo. Moram da kažem da nije tačno da se ekološkom mrežom bave samo nevladine organizacije, bavi se Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine, bave se oba zavoda za zaštitu prirode, dakle i republički i pokrajinski. Pripremljeni su i utvrđeni predlozi za uspostavljanje ekološke mreže. Ove godine smo izdvojili značajna sredstva, oko 17 miliona dinara za uspostavljanje iste na terenu.
Plan je da se u naredne dve godine isto tako izdvajaju sredstva sve sa ciljem da se projekat koji se pominje što pre i implementira u praksi.
Takođe, pitanja da li ćemo uspeti da zaštitimo nacionalne parkove sa predloženim zakonskim rešenjima su bila i po drugim osnovama. Jedna od tih osnova je pitanje infrastrukture. Neko je izrazio bojazan, odnosno rečeno je da je bolje da smo se bavili infrastrukturom nego ovim nekim pitanjima koja su definisana zakonom, a za koje neko misli da neće biti realizovano u praksi. Želim da kažem da to nije tačno. Svim pitanjima uređenja nacionalnih parkova smo se bavili. Bavili smo se utvrđivanjem mera zaštite prirode, mera zaštite vrednosti prirode kroz uspostavljanje sistema praćenja, kroz uspostavljanje sistema upravljanja prirodnim vrednostima.
Kada se radi konkretno o infrastrukturi, pre svega, infrastruktura je u nadležnosti lokalnih samouprava, ali članom 24. možete videti i pročitati, predviđeno je da se kroz namenski transfer obezbeđuju dodatna sredstva lokalnim samoupravama koje bi oni mogli da iskoriste upravo u poboljšanje trenutnog stanja infrastrukture na području nacionalnih parkova.
Vlada će utvrđivati visinu namenskih sredstava, merila i kriterijume za njihovu raspodelu na račun lokalnih samouprava, koje će potom biti dužne da ta sredstva ulože tamo gde su i namenjena.
Čula su se od poslednjih govornika pitanja iz oblasti poljoprivrede. Neka pitanja su ponovljena, odnosno pitanja koja su se i ranije čula i na koja sam ja već dala odgovor. Ne bih ponovo to odgovarala. Samo ću kratko da kažem da poslanici koji su se interesovali za pitanja stanja bolesti plavog jezika, o tome kakvo je trenutno stanje i šta je urađeno u prethodnom periodu, da ćemo im uputiti pisani odgovor, koji će pripremiti stručne službe, u skladu sa onim što su oni izneli da im je važno. Radi se i o nabavki vakcina i o preduzetom vakcinisanju i o svemu onome što je pratilo prethodnu godinu kada je ova bolest konstatovana i kada je bilo alarmantno stanje. Mi smo se odgovorno poneli u tom momentu prema činjeničnom stanju na terenu. Prosto, želim da stručne službe dostave tačne i precizne podatke našim poslanicima koji se za to interesuju.
Još jedno pitanje iz poljoprivrede na koje nisam odgovorila, a to se pitanje odnosi na stavljanje pojedinih poljoprivrednih gazdinstava u pasivan status. Radi se o nekih 250 poljoprivrednih gazdinstava. Postavlja se pitanje - šta je u pitanju, zbog čega su ona sada u pasivnom statusu?
Želim da kažem da je pasivan status utvrđen kao posledica inspekcijskog nadzora, kada je na bazi inspekcijskih provera ustanovljeno da su računi, kojima su ova gazdinstva pokušali da ostvare prava na subvencije, poticali od firme koja odavno već ne postoji, da ne kažemo da računi nisu bili validni. Samim tim, naravno, oni ne mogu da ostvare pravo na subvenciju, a inspekcija u skladu sa zakonskim normama i sa onim što im zakon nalaže je morala da pribegne ovoj meri, znači stavljanje gazdinstava u pasivan status.
Ja sam to izdvojila kao nešto što je bilo različito u odnosu na ono što ste prethodno čuli u prvom delu zasedanja i u odnosu na ono na šta sam već odgovarala. Još jedom vam se najtoplije, najiskrenije zahvaljujem na pokazanom interesovanju, na pažnji, na diskusiji i nastavimo u ponedeljak sa amandmanima. Naravno, mi ćemo pažljivo izanalizirati sve vaše amandmane i sve ono što je u duhu zakona, a sadržaj amandmana, naravno, će biti i prihvaćeno. Hvala lepo.