Godine 2013. je potpisan Sporazum između Vlade RS i Vlade Češke o međusobnoj saradnji, koji se ticao u većem delu upravo pomoći Češke Republike nama, u realizaciji mnogih elemenata važnih za društveni život, pre svega u ekonomskom smislu, ali i u nekim drugim stvarima.
U tom smislu je definisana bila tehnička saradnja u cilju unapređenja ekonomskog i društvenog razvoja, priprema i sprovođenje programa, projekata, razvojne saradnje, nabavka opreme, materijala, roba i usluga neophodnih za uspešno sprovođenje projekata razvojne saradnje, angažovanje promotera projekata razvojne saradnje u Republici Srbiji za potrebe obuke, konsultacija, studijskih poseta i drugih vrsta tehničke pomoći, slanje misija za planiranje, praćenje i ocenjivanje u Republiku Srbiju radi izrade analiza i provere projekata razvojne saradnje, itd.
Zahvalni smo Češkoj Vladi za ovakav jedan sporazum, jer su ovo u osnovi bespovratna sredstva kojima Češka Republika nama pomaže, da podignemo naše kapacitete.
Ja vas pozivam da takođe usvojite ovaj Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Češke Republike, pogotovo što je ovaj sporazum, odnosno zakon, u svojoj skupštini, Češka usvojila još 2013. godine, a mi nismo do dan danas.
Tako da, nadam se da ćete imati razumevanja i da ćemo i ova tri zakona koja se tiču direktno ekonomskog života, ali i ovaj četvrti koji jeste u relaciji, jer sve pohvale koje dobijamo i važne inpute od vlada stranih država, od eksperata, nam govore da i kroz ovakve stvari možemo da podižemo naše kadrove, da podižemo naše kapacitete i da u tom smislu budemo dobri saradnici da bismo opet mi ovde, svi zajedno, bolje živeli i da bismo imali rezultat i zemlju onako kako mi očekujemo.
Još jedanput vas pozivam na profesionalnu, jasnu, preciznu raspravu. Biću tu da čujem svaki vaš predlog. Tu su i moji saradnici da mi pomognu u slučaju razjašnjenja određenih pitanja.
Ponovo ponavljam, već smo prihvatili nekih desetak amandmana koji su do sada stigli, a moguće da će ih biti još, jer naš cilj je da dobijemo zaista najbolji zakon o ulaganju, da imamo ova dva dobra zakona i da možemo da se ponosimo, jer to su zakoni naše države. Hvala vam lepo.

Zahvaljujem ministre.
Da li neko od izvestioca želi reč, nadležnih odbora, na to mislim?
Da lis te vi Dragane izvestilac?
(Dragan Jovanović, s mesta: Ne.)
Da li predsednici odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč?
Reč ima Olgica Batić, manji klub ima prednost, izvinite. Izvolite.

Hvala.
Poštovana predsedavajuća, ministre sa saradnicima, kolege i koleginice, naime ja ću se naravno danas zadržati prvenstveno na prva dva predloga zakona u ovoj objedinjenoj raspravi i u načelu.
Cilj svih država u regionu, pa i između ostalih i Republike Srbije jeste svakako privlačenje stranih investicija. Stranci, odnosno strani državljani iz strane države jesu ti koji svakako imaju više novca koji dolaze iz zemalja sa apsolutno boljim standardom. Oni su ti koji unose svež kapital u našu zemlju, te je iz tih razloga jasna želja Vlade Republike Srbije da iste privoli da ulažu u Srbiju i time naravno neposredno i povećaju životni standard.
Međutim, cilj samog donošenja ovog predloga zakona nije podsticanje stranih ulaganja, već upravo izjednačavanje stranih ulagača sa domaćim ulagačima i time prvenstveno unapređenje poslovnog ambijenta, a sve u cilju kako bi se privukle direktne investicije, pri tome kako domaće tako isto i strane investicije.
Povećanje obima investicija i povećanje obima zapošljavanja svakako jeste najveći izazov pred kojim se naša država suočava i raduje upravo taj korak ka izjednačavanju domaćih ulagača kao, rekla bih, tradicionalno podređenih i manje stimulisanih u odnosu na strane ulagače.
Domaće investicije i uopšte razvijanje domaćeg ambijenta u kojem će domaći investitori biti konkurentni mora biti jedan od vodećih zadataka, prvenstveno resornog ministarstva i uopšte Vlade Republike Srbije.
Upravo je domaći investitor taj koji mora da bude podstican jer u odnosu na stranog investitora on nema prepoznatljivo ime, on nema dovoljno kapaciteta da plasira javnosti svoje proizvode iako su domaći proizvodi prilično kvalitetni.
Ukoliko se osvrnemo na tekst predloženog zakona, onda možemo primetiti da u nekim delovima on je prilično, rekla bih, kontradiktoran svom cilju. Naime, članom 14. Zakona, predviđeno je carinsko oslobođenje predmeta, uloga u vidu oslobođenja od plaćanja carina i drugih uvoznih dažbina na uvoz opreme koja predstavlja ulog stranog ulagača.
Čini mi se da ovakvo zakonsko rešenje nije u saglasnosti sa ciljem donošenja zakona i time se na neki način diskriminiše domaći ulagač. Naime, ne samo da je strani ulagač dovoljno organizovan da ima reputaciju, ime koje ga čini konkurentnim u državama koje su daleko bogatije od naše zemlje, te direktno konkuriše tim domaćim ulagačima koji se pak i dalje bore za svoj deo tržišta, strani ulagač ima i ono carinsko oslobođenje koje mu upravo u mnogome olakšava proboj na naše domaće tržište. Ova mera čini mi se da je morala biti proširena i na domaće ulagače kojima je upravo pribavljanje opreme jedno od najvećih izdataka.
Ukoliko dodatno sve ovo posmatramo kroz prizmu zapravo finansiranja, onda će domaći ulagač nabavljanje opreme finansirati iz skupih i prilično teško dostupnih kredita u Srbiji, a strani ulagač će nabavku te iste opreme finansirati iz jeftinih kredita iz inostranstva, te se povlastice za strane kao direktnog konkurenta u odnosu na domaćeg ulagača na našem tržištu time multicipliraju.
Predlogom zakona je takođe predviđeno stvaranje jedinica za lokalni i ekonomski razvoj i podršku ulaganjima kao subjekta podrške o ulaganjima na lokalnom nivou. Ove jedinice, u skladu sa odredbama ovog Predloga zakona o kome danas raspravljamo, pružaju stručnu pomoć i podršku ulagaču u realizaciji ulaganja preko svojih zaposlenih i imenovanih lica, odnosno komora, asocijacija ili udruženja, pod uslovom da svojim znanjem i, naravno, iskustvom mogu da pruže stručnu pomoć ulagaču.
Nije sasvim jasno, bar je to nedoumica koju ja imam, da li je cilj ovih odredaba zapravo kasnije stvaranje nekih novih komora, asocijacija ili udruženja koji će vršiti takvu stručnu pomoć, a što, naime, u tom slučaju bi moglo biti u direktnom sukobu sa odredbama Ustava Republike Srbije, prvenstveno onim odredbama Ustava koje se odnose na pružanje pravne pomoći, ali time se na svojstven način i proces ulaganja bespotrebno komplikuje. U prilog ove bojazni koju sam iznela ide i obrazovanje projektnih timova u skladu sa odredbama člana 22. koji u suštini vrše pravničku delatnost.
Nije jasno u potpunosti ni delatnost lokalnih jedinica. Zapravo, postavlja se pitanje - a šta to lokalna jedinica sama po sebi može učiniti zapravo u pružanju pomoći procesa ulaganja, odnosno ubrzanja tog istog procesa, a što ne bi predstavljalo jednu čistu, da tako nazovem, trgovinu uticajem, što naše krivično zakonodavstvo jednostavno normira kao krivično delo?
Pretpostavimo, recimo, da je ulagač obavezan da za usluge organa vlasti u upravnim stvarima u vezi sa ostvarenjem i održavanjem ulaganja i ostvarenjem prava i obaveza ulagača, a u skladu sa članom 16. stava 3. ovog Predloga zakona, plati određen novac kako bi se po njegovom zahtevu recimo dobilo pravo prvenstva u izdavanju javnih isprava, kako zakon kaže u najkraćem mogućem roku, onda ovakva odredba predstavlja prilično jednu diskutabilnu odredbu na polju izvršenja krivičnog dela od strane upravo tog organa. Naime, ovde je reč o plaćanju organa, da akt koji neki drugi organ uprave inače mora da donese, sada donese brže.
O mogućnosti plaćanja lokalnom organu sa korišćenjem svog uticaja na način da drugi upravni organ donese akt koji nije smeo da donese neću, naravno, aludirati, ali svakako ovaj organ može biti izbor korupcije, a protiv iste trebalo bi da se najoštrije borimo i da tako kažem, na neki način i reketiranja ulagača, ukoliko hoćete, te su njegova diskreciona ovlašćenja upravo ovim predloženim odredbama prilično nepotrebna, a ovako kako su formulisana u krajnjoj meri prilično diskutabilna sa aspekta krivičnog prava.
Posebna opasnost koja proizilazi iz teksta zakona jeste, čini mi se, velika netransparentnost i to je moja najveća primedba u pogledu Predloga zakona o kome danas govorimo. Naime, komunikacija između lokalnih organa i ulagača se zakonom smatra poverljivom, a s druge strane, ono što je potpuno jasno svima nama, jeste da bez velike transparentnosti rizik korupcije je sam po sebi izuzetno veliki.
O transparentnosti je, takođe, bilo jako puno reči i u javnosti, te smatram opravdanim reći da je u skladu sa odredbama člana 24. teksta zakona upravo otežan pristup informacijama od javnog značaja.
Naime, po zahtevu za davanje informacija u vezi sa ulaganjima postupa Vlada Republike Srbije, što znači da ukoliko Vlada Republike Srbije odbije davanje informacija može se protiv takve odluke povesti upravni spor, a vođenje upravnog spora protiv Vlade Republike Srbije u ovom slučaju neće se voditi na pravnom terenu, nego će se voditi na jednom političkom terenu i u tome se zasigurno krije opasnost od ovakve jedne odredbe zakona i ona je prilično, rekla bih, obeshrabrujuća za javnost u pogledu informacija koje se zahtevaju.
Možemo zaključiti povodom predloženog teksta zakona da je ovako predložen tekst u obimu u kojem se nalazi pred nama ustanovio potrebu za jednim novim zapošljavanjem na lokalnom nivou, što opet nije u skladu sa obavezama koje je naša zemlja prihvatila po principu smanjenja državne administracije.
Što se tiče drugog predloga zakona, a tiče se Agencije za licenciranje stečajnih upravnika, suština zakonskih izmena i dopuna prvenstveno se odnosi na preuzimanje nadležnosti vođenja stečajnih postupaka od strane Agencije za privatizaciju. Agencija za privatizaciju je do sada preko poverenika stečajnog upravnika figurirala kao stečajni upravnik, naime, u postupcima stečaja državnih privrednih subjekata, odnosno društvenih preduzeća. Rad Agencije za privatizaciju u postupcima stečaja vrlo često je bio pod lupom javnosti, takav je i trebao da bude, vrlo često osporavan i vrlo često praćen mnogobrojnim aferama. U mnogome, tome je doprinela i nemogućnost kontrole nad radom stečajnih upravnika. Pritužbe na rad stečajnih upravnika su bile upućivane samoj Agenciji, a time je ostajalo mrtvo slovo na papiru sve drugo, a po principu – kadija te tuži, kadija ti sudi.
Ovo novo zakonsko rešenje, po mom skromnom mišljenju, ne donosi ništa novo u cilju zaštite prava učesnika stečajnog postupka, a mislim da bi to trebalo da bude primarni cilj koji se pa i ovim zakonom štiti, već upravo naprotiv. Sada dolazimo u situaciju da umesto Agencije za privatizaciju, upravljanje stečajnog postupka se prenosi na Agenciju za licenciranje stečajnih upravnika.
Iako se ovakvo rešenje u predloženim odredbama ovde pravda mogućnostima, kako se navodi, Agencije da sprovodi kontrolu nad radom stečajnih upravnika u ovim postupcima, i dalje nismo odmakli od onih principa koji su trebali biti promenjeni, a iz razloga jer će upravo sada Agencija, zapravo, umesto do sada Agencija za privatizaciju, Agencija za licenciranje stečajnih upravnika kontrolisati sama sebe, ovako kakav predlog pred nama imamo i kontrolisati rad poverenika stečajnih upravnika koje sama postavlja.
Smatram da je predloženo rešenje zakona utoliko gore, što je sada celokupna odgovornost preneta na Agenciju za licenciranje stečajnih upravnika, a koja je, ukoliko hoćete, i sa finansijskog aspekta daleko siromašnija od Agencije za privatizaciju, te će opravdani zahtevi za naknadu štete koji budu upućivani Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika, a koji su proistekli ili koji bi mogli proisteći iz nezakonitog rada stečajnih upravnika ostati bez mogućnosti naplate. Mislim da se na ovako nešto trebalo obratiti pažnja kada se radio ovaj Predlog zakona.
Uvođenjem ovakvog sistema samokontrole odgovornosti obeshrabruje se Agencija za licenciranje stečajnih upravnika, odnosno svi njeni organi koji su nadležni za kontrolu rada stečajnog upravnika, poverenika, da uopšte kontrolišu rad stečajnih upravnika u postupcima u kojima je Agencija označena kao stečajni upravnik, jer će neminovno sama Agencija snositi posledice nezakonitog rada poverenika.
Takođe, smatram donošenje ovog zakona po hitnom postupku jako, u prvom redu, nepotrebnim, a u drugom redu jako štetnim rešenjem. Po zvaničnim podacima, kojima bar ja raspolažem, Agencija za privatizaciju trenutno kao stečajni upravnik figurira u preko 700 stečajnih postupaka, te je teško zamisliti da će u jednom kratkom vremenskom periodu Agencija za licenciranje stečajnih upravnika uopšte uspeti da preuzme kontrolu nad svim ovim postupcima, pa se štetnost ovog zakona upravo ogleda i u velikom odugovlačenju stečajnih postupaka, koji će neminovno uslediti u koliko se amandmanskim putem nešto ne bude promenilo, a tiče se svega ovoga navedenog.
Postavljaju se i brojna pitanja. Prvo jeste – da li je bilo moguće uspostaviti bolji nadzor sprovođenja stečajnog postupka, a pri tome ne dirajući u one stečajne postupke koji se trenutno vode, niti u eventualne regresne zahteve oštećenim? Smatram da odgovor na ovo pitanje svakako jeste – da, apsolutno i umesto davanja neprirodnih nadležnosti Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika, Agencija je jednostavno mogla dobiti nadležnosti nadzora rada stečajnih upravnika angažovanih kao poverenika stečajnog upravnika Agencije za privatizaciju, čime bi se mogao rešiti problem sukoba nadležnosti koji je, smatram, ovde očigledan i čime bi se omogućila jedna u potpunosti transparentna kontrola javnosti preko Agencije za licenciranje stečajnih upravnika i čime bi se u krajnjem cilju i zaštitili eventualni regresni zahtevi oštećenih.
Ovakvo rešenje zapravo predstavlja samo prebacivanje, da se tako izrazim, vrućeg krompira iz ruke Agencije za privatizaciju u ruke Agencije za licenciranje stečajnih upravnika, i to se čini prvenstveno iz razloga želje da se agencija za privatizaciju ugasi više nego iz razloga koji su navedeni u obrazloženju navedenog Predloga zakona, a sa čim se donekle mogu složiti, ali ovakva rešenja ne mogu pravdati, posebno sticajem okolnosti što sam pravnik, advokat i što znam na koji način se u zemlji Srbiji, nažalost, vode brojni stečajni postupci.
Po pitanju trećeg zakona, o kojem raspravljamo danas, u načelu zakonske formulacije samog Predloga teksta zakona ne mogu imati primedbu. Međutim, naša privreda, činjenica je, da se nalazi u jako teškom stanju i nisu potrebne nikakve analize da bi se to potvrdilo i da bi mi to sami konstatovali. U samom zakonskom obrazloženju ističe se da su 27,3% ukupni krediti odobreni privredi u stvari tzv. problematični krediti. Očigledno je da se u ovom momentu, barem bih tako rekla, mora pristupiti bilo kakvom saniranju trenutne situacije, kako ne bi došlo do potpunog kolapsa, kako privrede, tako i bankarskog sistema.
Čini mi se da je ovde Vlada Republike Srbije na neki način, rekla bih, stavljena pred svršen čin, zapravo potpuno rastrzana između dileme da li da se odrekne dela svojih prihoda u vidu poreskih olakšica koje zakon nudi bankama, a gde je zaključen sporazum o finansijskom restrukturiranju sa dužnicima ili da dozvoli stečaj preko 30.000 pravnih lica, koliko ih je u blokadi, odnosno preko 25.000 preduzetnika.
Jasno je da ukoliko banke počnu sa plenidbom i stečajevima da ćemo imati sveobuhvatni finansijski kolaps. Sredstava za obezbeđenje jesu niska, jesu nedovoljna. Tržište je malo. O tome sve znamo i svakako da će banke beležiti ogromne gubitke, što može ugroziti i onako ugrožen finansijski sistem naše zemlje.
Veliko pitanje je da li je donošenje predloženog zakona samo po sebi dovoljno. Naime, ja smatram da nije. Kao što znamo, na prethodnom zakonu o sporazumnom finansijskom restrukturiranju privrednih društava, pokrenuto je samo 36 postupaka sporazumnog finansijskog restrukturiranja, a samo 12 je okončano i to govori o kvalitetu prethodnog zakona. Vrednost restruktuiranih potraživanja iznosila je svega 30 miliona evra. Laik će naravno reći da je 30 miliona evra poprilično velika suma, međutim problem je u tome što problematični krediti već uveliko prelaze iznos od tri milijarde evra. To je problem koji se u potpunosti, čini mi se, morao sagledati. Problem nenaplativih kredita nije samo nešto sa čime se suočava naša zemlja. Sa time se suočavaju i zemlje u regionu. Pogledajmo samo primer Crne Gore, gde je situacija prilično, ne baš u potpunosti slična, ali neke zajedničke stvari, zajednički problemi se mogu izvući.
Ono što bih za kraj ovde postavila i nadam se da ću dobiti odgovor na ta pitanja jeste da li će se uopšte restrukturiranjem išta promeniti? Da bi ovakva mera, ovakva rešenja, koja su predložena u samom ovom Predlogu zakona, imala bilo kakav efekat, mora biti praćena novim zaduživanjem. Restrukturiranje ne oslobađa, kao što svi znamo, dužnika u potpunosti. Ovim se samo jedan sistemski problem zamagljuje, a vreme se, sa druge strane, skupo kupuje novim nenaplativim kreditima.
Čini mi se da bi se izglasavanjem ovakvog jednog predloga zakona Vlada Republike Srbije, vi kao neko ko se nalazi na čelu resornog ministarstva, upravo po predloženim zakonima o kojima danas raspravljamo, odlučila za liniju manjeg otpora i jedno rešenje da se upumpavanjem novca u posrnule banke, i to poreskim povlasticama, što svakako građanima treba i mora da se nadomesti na neki način, najverovatnije novim podizanjem poreza i drugim dažbinama.
Ovim putem moram da izrazim svoju bojazan i da apelujem na nadležne istražne organe da bolje kontrolišu bankarski sektor, a Vladu Republike Srbije da efikasnije sprovodi Zakon o rokovima plaćanja. Naime, od aprila 2013. godine, kada je donet Zakon o rokovima plaćanja, pa do marta 2015. godine, dugovi privrednih subjekata uvećali su se za čak 40%. Niko ne može reći da je naša celokupna privreda apsolutno nesposobna, da svoja dugovanja isplaćuje na vreme, međutim, čini se da je nesposobnost naše privrede u kolerativu sa mogućnostima ili, zavisno iz kog ugla posmatrate, sa nemogućnostima naplate svojih potraživanja, a svi ovde znamo, i građani Republike Srbije, da država jeste najveći poverilac, ali istovremeno država je i najveći dužnik. Zahvaljujem.

Reč ima ministar Sertić.

Poštovana poslanice, daću vam par odgovora, ne mogu da ostanem bez njih, bez obzira što nisam siguran da li ste me slušali dok sam izlagao. Bio sam veoma precizan u svojim obrazloženjima, a vi ste neka obrazloženja potpuno suprotno razumeli. Neću ih iz početka obrazlagati. Zamoliću vas da pogledate transkript razgovora, odnosno mog izlaganja kako biste bolje razumeli zakone, ali već sam zamolio, u našem zajedničkom interesu, da primedbe koje budete iznosili budu konkretne, jasne i funkcionalne, a u smislu rešavanja eventualnih nedoumica oko zakona, a ne da spominjete stvari za koje sam izričito rekao da se ne tiču ovog zakona.
Dali ste primedbu da mi uvodimo nove organizacione forme u lokalne samouprave. Bio sam izričit da to ne radimo i da to nikako nije cilj, nego da tražimo samo odgovorno lice u lokalnoj samoupravi koje će biti kontakt osoba i koja će moći funkcionalno da vrši svoju ulogu.
Napravili ste priču oko 24. člana u kome se govori o transparentnosti postupka. Malopre sam vrlo jasan i precizan bio, i to smo čak javno objavili pre dva dana da ćemo prihvatiti amandman kojim se potpuno definiše uloga Vlade Srbije u tom delu i da će ići u potpunosti, sto posto, prema Zakonu o slobodnom pristupu informacijama.
Ono gde zaslužujete odgovor jeste član 14, gde ste pitali vezano za carinske podsticaje. To je bila naša drugačija ideja da to rešimo, tražeći model da potpuno izjednačimo domaće i strane investitore. Međutim, po pozitivnim i sadašnjim zakonskim propisima i po Carinskom zakonu, nismo mogli da domaća lica, po ovom našem zakonu, oslobodimo plaćanja uvoznih dažbina za neku robu, a za koju oslobađanja imaju strani subjekti, ali ćemo u promeni tarifnog sistema učiniti zajedno sa Ministarstvom finansija, tako da će u tom delu, što se tiče carina, u potpunosti biti ispoštovan princip jednakosti stranih i domaćih lica.
Što se tiče korupcije, potpuno mi je nejasan vaš stav da će neko morati da plati nekome u upravnom postupku da bi dobio što pre. Mi upravo suprotno, stavili smo hitan postupak da niko ne bi platio i da bismo skinuli korupciju i dali nadležnost razvojnoj agenciji Srbije da predloži nadležnom ministarstvu postupak donošenja rešenja i preuzimanja nadležnosti kako bismo izbegli da na lokalu ili na nekom drugom organizacionom nivou države bilo ko bude prinuđen da plati. Sada kada to investitor zna, da mu je takvo pravo zagarantovano, nikome neće pasti ni dinara kafu da kupi nekome, a kamoli da da novac. Potpuno ne razumem vašu opasku po tom pitanju.
Što se tiče Agencije za licenciranje stečajnih upravnika i vaše priče vezano za to da li je trebalo da ostane u Agenciji za privatizaciju ili ne, na početku sam rekao da je ekspertizu oko rada Agencije dala Svetska banka. Dakle, ljudi koji imaju mnogo, mnogo više iskustva i mnogo više znanja. Oni su nam dali predlog da iz Agencije za privatizaciju izdvojimo ceo centar za stečaj. Dakle, nikakvih operativno dnevnih problema nećemo imati. To je više pravno prebacivanje odgovornosti. Vi ste lepo rekli, i to jeste naš cilj, Agencija za licenciranje stečajnih upravnika, odnosno sutra stečajna agencija Srbije treba da ima odgovornost nad stečajnih postupcima, a nadzor vrši ministarstvo nadležno za poslove privrede. Dakle, mi ne bežimo i upravo želim da definišem ko je odgovoran za poslove, jer ako nešto ne radi, danas imate pet institucija na koje je podeljeno određeno poslovanje i niko nije kriv i svako se prebacuje na onog drugog.
Ne, mi ovom centralizacijom upravo definišemo, u najboljoj svetskoj praksi, jedno mesto, jednu jedinicu koja upravlja, odnosno jednu agenciju i rešavamo pitanje stečajeva. Normalno da je pitanje obrazovanja, normalno je da je pitanje podsticaja sudijama koje trebaju da imaju još veću motivaciju i još veće znanje, stečajnim upravnicima, poštovanje dobrih poslovnih normi, sve ono što mi imamo kao problem. Mi to ne možemo preko noći da promenimo, niti i jednim zakonom na svetu to ne može da se promeni. To je proces, ali da bi smo imali konzistentan proces i vrlo jasnu dinamiku kojom ćemo da definišemo šta je to što hoćemo da postignemo u narednom periodu, moramo da znamo ko to radi.
Tako da, ne mogu da se složim sa vašom pričom, a pogotovo ne mogu da se složim sa vašom primedbom da mi to ponovo neko mućkanje uvodimo. Ne, mi smo zakonom o izmenama Zakona o sporazumno-finansijskom restrukturiranju dali pravo ogromnom broju preduzetnika, novo pravo da ljudi rade bolje i da rešavaju svoje probleme na mnogo efikasniji način. Pa, bolje da uđe u restrukturiranje, nego da zatvore svoju firmu, od čega država nema ništa. Ovako ćemo naplatiti poreze i doprinose i druge firme će dobiti svoja potraživanja.
Drugo, nemojte zaboraviti da preduzetnici odgovaraju svojom imovinom i najkomplikovaniji proces imaju od svih. D.o.o. društvo može sa 50 ili 100 evra osnivačkog uloga da vam garantuje sa nečim, a preduzetnik garantuje svojom imovinom. Ovo je u ogromnom interesu, da ljude ne ostavljamo bez njihovih kuća, porodica, automobila i svega, ako imaju neki problem. Rekli smo da idemo da podstičemo, da idemo u pravcu da podstičemo razvoj preduzetništva. Pa, upravo to sada radimo. Ovo što ste vi predložili bilo bi potpuno suprotno od toga. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Olgica Batić, replika.

Hvala.
Naime, ja se, naravno, ne mogu složiti sa onim što je uvaženi ministar rekao, iz razloga što je on naveo da je on izričito nešto objasnio. Vidite, ne morate vi ništa da budete izričitiji i eksplicitniji, da vi budete taj koji će nešto izričito objašnjavati, tekst zakona je taj koji mora da bude izričit, eksplicitan i jasan, ne samo vama, kao nekoga ko ovde brani ove predloge zakona, nego da bude jasan građanima Republike Srbije.
U svakom zakonu, pa i u ovim predlozima zakona, niste me očigledno dobro slušali, postoji nešto što se naziva pravni aspekt predloga zakona. Ja sam upravo sa tog aspekta i pričala, ali, eto, očigledno je da se razumeli nismo. Niste vi taj koji treba da se složi, kako ste vi rekli, sa mojom pričom, a to nije moja priča, nego je moj pravni stav i moje pravno obrazloženje. Tvrdim, naravno, da je sve ono što sam navela nešto sa čim ćemo se tek suočavati.
U pogledu zakona koji se konkretno tiče Agencije za licenciranje stečajnih upravnik, i to ste očigledno prečuli, kao neko ko je advokat određen niz godina, vrlo dobro znam kako funkcioniše i Agencija za privatizaciju i Agencija za licenciranje stečajnih upravnika i sa kakvim se to sve poteškoćama i stranke u postupku i njihovi punomoćnici i sudije suočavaju. Ovakvo rešenje, bojim se, neće ništa dobro doneti nama i mislim da ne bi bilo loše da možda saslušate i neke kritike koje će izneti još neki koji imaju određeno iskustvo u ovom smislu. Zahvaljujem.

Ministre, vi imate sad samo pravo na repliku, to je do dve minute. Izvolite.

Biću veoma kratak.
Već sam rekao da smo prihvatili desetak amandmana, tj. kažu mi koleginice 14. Prihvatićemo i svaki amandman koji se bude ticao zaista dobre prakse i želje da se ovaj zakon unapredi, ali vi niste izneli niti konkretne stvari, niti pojedine predloge. Verovatno ćemo to čuti za dva dana, ali ono kako ste vi opisivali, to su načelni stavovi i vaši utisci. Ja nisam rekao da stečajni sistem kod nas perfektno funkcioniše i veoma sam ozbiljan kritičar stečajnog sistema, ali radimo na tome da ga poboljšamo. Ovo i jeste korak u tom pravcu. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Riza Halimi. Izvolite.