Samo kratko, imamo Zakon o bezbednosti hrane. Po tom zakonu proizvođač bilo koje hrane obavezan je da hranu koju stavi u promet, da ta hrana bude ispravna, da bude bezbedna za potrošače i svakako otkupljuje destilate, znači proizvođač alkoholnih pića, jakih alkoholnih pića je u obavezi da te destilate i proveri. Znači, ono što stiže od individualnih proizvođača on proverava pre nego što krene u preradu i doradu tog destilata. Znači, odgovornost je na proizvođaču.
Individualni proizvođači koji prodaju destilate nemaju tu obavezu ako destilate koriste za sopstvenu potrebu, za potrebu svoje porodice. Oni su odgovorni prema sebi i svojoj porodici za ono što su proizveli, pa je tako i sa svim drugim namirnicama.
Propisati registar gde će sve to da se vodi, to znači propisati registar od negde oko 200.000 individualnih proizvođača koji u ovom trenutku peku rakiju za sopstvene potrebe. U Srbiji imate negde oko 20.000 kazana i taj jedan ogroman posao nametnuti Ministarstvu da bi se desetak ili petnaest individualnih proizvođača eventualno prijavili, iskontrolisali svoju rakiju mislim da je zaludan posao. Ništa se ovde ne gubi, vi pečete rakiju, odgovorni ste i prema sebi, svojoj deci, svojoj porodici, svojim prijateljima. Prodajete je, prodajete je proizvođaču, proizvođač vodi računa o tome kakav input kupuje, kao što proizvođač kolača vodi računa o tome da zejtin ne bude užegao, mora da ga iskontroliše pre nego što ga stavi u promet i ništa se faktički ovde i ne menja. Sva ona pravila koja važe za drugu hranu ovim zakonom važe i za rakiju.
Naravno, lepo je ministarka rekla, bilo bi dobro kada bi svaki naš individualni proizvođač mogao da iskontroliše ono što ispeče. Bilo bi to jedno veliko iskustvo, mogao bi svoju proizvodnju da unapređuje, ali verujte, znate i sami kakva je situacija na selu. To ipak iziskuje jedan trošak, oni bi sami morali da plate te kontrole. Velika većina njih ima veliko iskustvo, tako da je i to jedan od razloga zašto mi se čini da im ne treba nametnuti ovu obavezu. Verujem da je zakon stvari dobro postavio i da nema potrebe komplikovati, poskupljivati ovu proizvodnju, jer jedna od osnovnih intenci zakona, možda nije loše da i to ponovo kažem, je da ta proizvodnja bude što jeftinija. Mi smo sa 2.000 proizvođača koje smo imali 2009. godine spali na nepunih 400 baš zato što smo imali skupe procedure.
Sve ono što nije potrebno, to treba izbaciti, kao što je izbačena obaveza sa tehnologom da imate vlastitu opremu, uprošćen je postupak registracije. Znači, cilj ovog zakona je da uvećamo broj proizvođača, da ta proizvodnja i ti troškovi proizvodnje budu primereni našim mogućnostima i da na taj način povećamo obim, a sertifikaciono telo, o kome danas nije mnogo govoreno, kontrolisaće i obezbediće da imamo i kvalitet, koji je bitan uz kvantitet. Hvala.