Gospodine Đurišiću, molim vas, nemojte da dobacujete.

Zašto su 2012. godine plate u obrazovanju povećane za 6,3%, a u administraciji 8,4%? Tu su napravljene ključne razlike u platama koje mi pokušavamo da korigujemo.
Prema tome, namera naša je da ispravimo te greške. U prvih devet meseci ove godine plate u obrazovanju su 83% od proseka plata javne administracije na svim nivoima. To je bolje nego što je bilo u tim godinama koje sam sada citirao, gde je dno bilo 79%. Nije to mnogo, ali je to bolje. Sa ovih 7.000 takođe će biti bolje.
Imate i neka opravdana pitanja, ali mislim da nema potrebe da se vređamo i nema potrebe da postavljamo retorička pitanja koja vređaju ličnost i stav i sve ostalo. Zahvaljujem se gospođi predstavniku, sada zvaničnom predstavniku DS. Drago mi je i pozdravljam sve vaše predloge, ali mislim da treba da radimo i zato sam rekao – zajedno, u izjavi na početku sednice, da posmatramo 7.000 u tandemu zajedno sa predloženim povećanjem plata u obrazovanju od 4%, što je najveće predloženo povećanje.
Kada smo razgovarali o održivosti svih ovih predloga, onda smo razgovarali o kumulativnom povećanju, a ne o pojedinačnim stvarima. Znači, posmatrajte ovo u kontekstu tog ukupnog povećanja.
Razumem vašu potrebu da se rasplamsa politička debata koja ne poštuje ni ekonomske ni druge rezone. Možemo da imamo posebne rasprave, ali stvarno nema smisla da na ovoj sednici razgovaramo o 600 miliona na jednoj strani i 600 miliona na drugoj strani. Da li je velikodušna? Ne znam da li je velikodušna, ali je od srca. Znam da smo radili koliko možemo i da iza toga stojimo.
Ponoviću, mislim da je to to što u datim uslovima mi možemo da ponudimo. Znam da sindikati nisu time zadovoljni. Znam da obrazovanju treba mnogo više, ali se mi trudimo da to radimo ne samo na jednom mestu nego i na drugim mestima. Kao što znate, pokrećemo projekte i inovacije u obrazovanju koje moraju da pomognu i da nađu pravi način da podržimo najkvalitetnije kadrove u celom obrazovanju, od osnovnih škola do univerziteta.
Nama je bilo najteže kada smo razgovarali sa sindikatima iz obrazovanja, pošto ti ljudi što su bliže osnovnom obrazovanju, manje imaju uvažavanja i manje imaju druge osnove da pojačaju svoje materijalno stanje. Ljudi bukvalno kažu da kanapom vezuju cipele. Prema tome, to je tužno.
Meni je žao što vi ovo doživljavate kao palijativnu meru koja nema smisla. Smatram da je svaki korak u pravcu boljeg rešenja dobar korak. Smatram da ovo radimo iz dobre namere i smatram da je ovo samo prvi korak u rešavanju tog stanja.
Nama kolege već sada rade dubinsku analizu sektora obrazovanja. Ljudi pojedinačno su plaćeni jako malo, pa nam ljudi ukazuju na to da imamo strukturu sektora obrazovanja koja je neodrživa na duži rok. Imamo škole gde cela osnovna škola ima 50 đaka. To niko ne može da održi na duži rok.
Prema tome, nije pitanje da profesori ne žele da rade, nego je to škola koja u proseku ima četiri, pet ili šest đaka po odeljenju. To ne samo da je skupo, nego ne nudi osnovne pretpostavke učenja. Ne mogu đaci da uče u tako malim… Učenje je socijalna stvar. Moramo da tražimo rešenja koja će nam pomoći da rešimo i problem obrazovanja i problem troškova i problem stečenog znanja u tom obrazovanju, pošto imam utisak da mi taj deo zanemarujemo.
Moramo da promenimo i način gledanja cele stvari i da koristimo metode koje su druge zemlje, koje imaju slične probleme, uvele, a to je problem starenja sela, to je problem da imamo višak škola na jednom mestu i veliki manjak škola na drugom mestu. To je problem da moramo da imamo bolju saradnju između različitih ministarstava, da se to koristi na adekvatan način. Na istim mestima imamo nedostatak prostora za starije ljude i višak školskog prostora. Na drugim mestima imamo da u dve smene ima dece i preko 40 u razredu. To je ekstrem. Previše đaka koji ne mogu da uče, a drugi ekstrem je premalo đaka koji nemaju socijalizaciju, koji nemaju ono što se zove pritisak vršnjaka u učenju. Kada deca vide da drugi mogu, onda se i oni trude. Kada postoji svega tri ili četiri đaka, onda to prestane da bude pravi socijalni proces u kome se najbolje uči.
Shvatam vašu nameru da kažete da nije dovoljno i to prihvatam. Zahvaljujem.
Samo da dodam – na koga se odnosi odluka, odnosno predlog izmene člana zakona. On se odnosi na sve u obrazovanju, a da li će se odlukom Vlade precizirati koje će biti ciljne grupe, to će biti predmet razmatranja na Vladi, uključujući i predloge Ministarstva obrazovanja i odluke svih. Kao što znate, mi smo Vlada koja glasa. Prema tome, odluka je svih ministara na Vladi.
Rekao sam šta mislim o tome šta se dešavalo tokom ovih godina. Naša je dužnost da pokušamo da ispravimo sve ono što se dogodilo ranije i da stvorimo osnovu da idemo napred. Kao što sam rekao u prethodnoj rečenici – mi to radimo tako što pored mera kojima poboljšavamo trenutnu situaciju, radimo i dijagnostiku u svakom sektoru, da imamo strategiju razvoja tog sektora i da koristimo domaće i druge resurse da rešimo probleme u tim sektorima.
Prema tome, molim vas da ne koristite termine – vi ste u svom kukavičluku odbili da prosveti smanjite manje nego drugima.

Samo pritisnite mikrofon.

Prošle godine smo bili u situaciji da u kratkom roku opredelimo ukupan fond smanjenja plata i penzija, što je bila inicijalna i neophodna, bolna ali neophodna kapisla u pokretanju procesa reformi.
Na svaki dinar koji smo tada smanjili, u rashodima smo ostvarili uštede od 4, 5, 6 dinara. Deficit je manji za 600 miliona evra od onoga što smo zajednički ovde planirali u decembru prošle godine, što je ogroman uspeh i koji pogoduje svima, koji pomaže da dug ove države bude manji, koji pomaže da troškovi kamata budu manji i da ostane više resursa da rešavamo probleme prošlosti i da pravimo budžet za sledeću godinu koji će biti bolji i koji će upravo prosveti dati najveće relativno povećanje plata. Hvala.

Hvala.
Reč ima premijer. Izvolite.
` (Aleksandra Jerkov, s mesta: Ja sam bila prijavljena za repliku.)
Prvo, nemojte da vičete. Drugo, obavestio me je potpredsednik Igor Bečić da je krug replika završen. Ja mu verujem, zaista, a i koliko sam pratila ovih minut, koliko nisam bila napolju, vi ste se javili na repliku Babiću, a onda krenuli da se obraćate ministru. Smatram da je on prekršio što vas nije zaustavio u tome, jer niste dobili repliku na ministra. Sačekajte vaš red, pa ćete govoriti malo kasnije. Hvala.

Uvažena predsednice Narodne skupštine Republike Srbije, poštovani narodni poslanici, želeo bih pre svega da vam se zahvalim na posvećenom radu, ali je važno zbog građana Srbije, a i zbog vas, jer čini mi se da su neki zaboravili šta je danas tema dnevnog reda, o čemu mi danas ovde govorimo. Nikakav problem nije da razgovaramo i o svakoj drugoj temi.
Danas je tema dnevnog reda da li će Narodna skupština Republike Srbije da odobri Vladi Republike Srbije da svim zaposlenima u prosveti, uključujući i profesore na univerzitetu koji nisu bili predviđeni prvim planom, da im se isplati jednokratna podrška od sedam hiljada dinara. Dakle, to je tema.
Ovde se ne razgovara o tome da se negde nekome nešto uzima, pogotovo ne da negde neko nekoga ponižava, već da vidimo šta je to što možemo da uradimo i, pre svega, za one učitelje i nastavnike koji imaju skromne plate, ali i za onih 19% ljudi koji imaju plate niže od 25 hiljada, koje niko nije ni dirao. Za njih je ovo i te kako veliko, veoma, veoma značajno i sasvim sam siguran da su zbog toga radosni.
Želim da vas obavestim sve, pošto sam video da su se mnogi posprdno odnosili prema svemu ovome, da sam lično razgovarao sa predstavnicima svih reprezentativnih sindikata iz prosvete, sa svima. Njihov zahtev je bio, koji mi nismo uvažili, da isplatimo sedam hiljada dinara. Mi ga nismo uvažili, ja sam tražio pet, nekako smo uspeli da izmolimo MMF da dođemo do šest hiljada dinara. Sindikati su insistirali, posebno gospodin Pavlović, da se to podigne na sedam hiljada dinara, mi smo uspeli poslednjih dana naših teških pregovora sa MMF. To je onaj isti fond koji je bio u Srbiji, inače da znate, i 2011. godine, posle katastrofalne krize i najvećeg pada u istoriji Srbije savremenoj od 3,6% 2009. godine. Pokušali su da im nešto kažu i objasne. Ko je tu koga, da li su ljudi pobegli glavom bez obzira posle mesec dana ili su izbačeni posle mesec dana. Mesec dana je njihov boravak ovde trajao, onda su ljudi shvatili da ovde nema budućnosti i napustili su Srbiju.
Dakle, ti ljudi su danas ovde, potvrđuju i treću reviziju, treću reviziju potvrđuju, kažu da smo veoma uspešni. Onda smo uspeli da se dogovorimo da prihvatimo sve zahteve sindikata po tom pitanju. Naravno, ljudi bi voleli da to bude mnogo više, da to bude mnogo bolje, podrazumeva se, i da damo sedam hiljada dinara ne samo za učitelje i nastavnike, već i za profesore. Ne zato što će to njima previše da znači, nije malo i nije beznačajno, ja znam da tu ima ljudi kojima je sve beznačajno, nama nije. Nama to nije nimalo beznačajno, jer morate da imate u vidu da sedam hiljada dinara koje ćemo da isplatimo nas će sa porezima i doprinosima da košta, bogami, i sedamnaest i osamnaest milijardi, 1,7-1,8 milijardi. Ako je to za nekog sitan ili mali novac, dajte nam ga, ko boga vas molim, pa da vidimo kako da te probleme rešavamo.
Mislim da to tim ljudima i te kako pomaže, a oni koji bi da nam drže političke tirade, ne drže nam političke tirade zbog toga što je nešto u Srbiji lošije, nego nam drže političke tirade zato što bi valjda oni napravili da to bude mnogo bolje, a oni su nas doveli u situaciju da imamo najveći pad naše proizvodnje, i to kada nismo imali poplave i sušu, doveli su nas u situaciju da smo imali takav galopirajući rast javnog duga, nezabeležen u srpskoj modernoj istoriji, da smo imali fiskalni deficit koji je stepenasto rastao iz godine u godinu, doveli su nas do potpune propasti srpske ekonomije.
Danas kada srpska ekonomija, posle mnogo godina, raste, izlazi iz recesije, danas kada se naša privreda oporavlja, danas kada počinjemo nekima da vraćamo ono što smo zbog neodgovornosti vas morali privremeno da uzmemo, a nekima dajemo više nego što su ikada imali, vi nam kažete – malo je. Malo je, ali ide u plus, a kod vas je sve bilo mnogo i išlo u minus, u tome je razlika.
Pročitaću vam sada, da vidite kako to izgleda. Kažu – 4% je malo, nedovoljno. Kada 4% ne isplaćujete iz kredita, nego isplaćujete iz onoga što ste zaradili i sačuvali, mislim da je mnogo, nije za ljude, ljudi teško žive i još 10% da im povećamo živeli bi nešto bolje, ali i dalje bi teško živeli. Tako ste im uništili i razorili živote da i 20% kada povećamo neće lako da žive, ali ćemo i to da uradimo.
Svašta sam očekivao, moram da vam priznam, po brojnim pitanjima, ali da će neko tako histerično da reaguje u trenutku kada povećavamo plate i penzije, a pazite, mi smo potpisali sporazum sa MMF da će biti zamrznuto i da ništa nećemo da povećavamo. Toliko smo dobre rezultate po MMF napravili da su nam dozvolili da to počnemo da radimo. Oni su u svom izveštaju rekli – nastavite ovako, to ćete da radite i sledeće godine. I nastavićemo tako, to ćemo da radimo i sledeće godine, a ako neko to zaustavi, to je ono što ljudi moraju da znaju u Srbiji, ako neko to zaustavi i ako bi slušao one koji nam drže predavanja svakog dana, ako neko zaustavi takve reforme, vratili bismo se unazad, vratili bismo se u galopirajući rast javnog duga, vratili bismo se u onu prošlost u kojoj je sva odgovornost bila na tome kad, kako i koliko ne odgovorno da se nekome pred neke izbore nešto poveća, a da nikakvog sistema nema.
Po prvi put u savremenoj istoriji gradimo ozbiljan sistem, sistem koji podržava ceo svet, koji nema veze sa politikom, ima veze sa ekonomijom, ima veze sa životom naših građana. Prvi put posle mnogo godina, posle 27 godina, Srbija ima, slučajno ili ne, zamislite, prvi put 2015. godine imaće više grla stoke nego u prethodnoj godini, a sve vreme je to išlo silaznom putanjom, apsolutno sve vreme.
Ako ništa, taj dramatični pad, koji su nam velemajstori srpske politike priređivali svih prethodnih godina, uspeli smo u svemu da zaustavimo. Dobili smo priznanje od MMF i Srbija se uzima kao primer, kao jedna od pet zemalja danas u svetu, kako se provode programi. Mi smo jedna od ukupno dve zemlje koja je u toku trajanja programa, zahvaljujući obezbeđivanju većeg fiskalnog prostora, dobila pravo i mogućnost od strane MMF da poveća plate i penzije, jedna od dve. Dakle, toliko smo ga dobro provodili.
Hoću da vam kažem sledeću stvar, da sam zahvalan našem narodu koji je sve razumeo, da sam zahvalan našim ljudima koji su dobro sve shvatili, jer oni koji danas kažu – za 300 dinara ste povećali penzionerima, jesmo, onima koji nisu ništa ni izgubili, onima koji ništa nisu izgubili, nešto malo više onima koji su izgubili, ali ćemo i njima i svima drugima, u koliko uspostavimo ovakav sistem, i da nam ne bude sve zasnovano na javnoj potrošnji, već na izvozu i investicijama, kao što smo uspeli u dosadašnjem toku primene programa. Povećavaćemo i dalje i penzije, povećavaćemo i dalje plate i prosvetnim radnicima i zdravstvenim radnicima i socijalnim radnicima i policiji i vojsci.
Mi ovde govorimo o nečemu što ljudi namerno kriju. Možda ste to primetili. Mi smo u jednom danu doneli odluku. Da smo za dinar to povećali, za dinar, ne pričam o stotinu, dvesta, trista, petsto dinara, negde u nekim segmentima hiljadu, dve, tri, kako kome, ali da smo za dinar povećali, povećali smo primanja juče za 2.150.000 ljudi. Pa, samo za dinar da date, pa vam je to 2.150.000 dinara. Kada kažete sto dinara, to vam je 210 miliona i ne znam koliko hiljada. Dakle, samo da ti ljudi imaju u vidu za koliki broj ljudi mi isplaćujemo plate i penzije, a isplaćujemo ih redovno, bez dana zakašnjenja. Mi nismo kao neki u okruženju, pa tri dana jedan mesec, pa pet dana drugi mesec, pa sedam dana treći mesec kasni i na kraju nestane mesečna penzija kroz istu fiskalnu godinu. Tih prevara kod nas nema. Tih trikova kod nas nema. Kao švajcarski sat, svakog meseca u isti dan. Nedovoljno je, ali uvek je redovno i uvek stiže. Polako povećavamo, taman onoliko koliko nam ekonomija raste. Ne onoliko koliko nam treba da dobijamo izbore, nego onoliko koliko nam privreda raste, onoliko koliko nam ekonomija raste.
Da vam pročitam, poštovani prijatelji, da vidite samo koliko je to, a na to dodajte i ovih 1,8 milijardi, što nije neto efekat na deficit, već govorim o ukupnim našim izdvajanjima, 7.000 jednokratno davanje za sve prosvetne radnike, računajući i osoblje višeg i visokog školstva. Dakle, što se tiče Ministarstva prosvete, reč je o ukupnom broju od 141.807 ljudi, svi će imati povećanje primanja. Ukupan taj iznos će biti 3.779.570.000. Dakle, ako neko misli da je to malo, samo za prosvetu izdvajamo oko 30 miliona evra više nego što smo u prethodnoj godini odvojili. Pri tome, naravno, najviše za osnovno obrazovanje i za srednje obrazovanje, za učitelje i nastavnike. Nešto je manje zbog broja izvršilaca na višem univerzitetskom obrazovanju, iako su njihova primanja najveća. Upravo je zato MMF želeo da oni ne dobiju ni dinara više. Oni misle da su preplaćeni, a mi smo mislili da nisu, jer smo posebno želeli da pokažemo poštovanje prema univerzitetskim profesorima, da ih ne odvajamo na taj način od ostalih i želimo da rade još vrednije, da bismo imali decu koja će da izađu sa više znanja, koja će moći to znanje da primene i koja će opet da pokažu time da naša ekonomija može da ide napred.
Što se zdravstva tiče, mi imao 128.167 radnika u zdravstvu. Ukupno, slično kao i u školstvu, 3.207.580.000. Ako je to za nekoga mali novac, za nas nije. Mali je novac za one kojima je bilo svejedno koliki je novac, kojima je bilo potpuno svejedno, milijarda, dve, tri, pet, deset, samo da se gađaju njima, da vide koliko mogu toga da potroše, a u kakvom je stanju država Srbija nije ih mnogo brinulo. Podsetiću, bila je u stanju bankrotstva, što je konstatovao i MMF i Svetska banka i Evropska banka za obnovu i razvoj i Evropska investiciona banka. Što su od Srbije svi bežali? Što su mislili da je poslednja rupa na svirali, a bila je na „Duing biznis listi“ između 97. i 115. mesta. Uzgred, danas ta neuspešna Srbija, kako kažu, nalazi se na 59. mestu, a ja vam obećavam da će biti ispod 40. mesta već dogodine.
Želim da naši penzioneri znaju, pošto su oni najveći teret ovoga poneli na sebi, za 60% penzionera penzije nisu bile smanjivane, troškovi nisu rasli, inflacija nam je bila gotovo nulta, ali smo uspeli da, imajući u vidu ogroman broj ljudi koji se danas nalazi u penziji, počnemo time što jednim malim povećanjem pokazujemo da Srbija ide napred i da srpska ekonomija raste. Nažalost, naše penzije danas zavise od srpske ekonomije i njene snage. Zato što ono što mi dobijamo iz penzionog fonda može da bude između 48 i 51%, a sve ostalo mi isplaćujemo direktno iz budžeta, iz onoga što moramo da zaradimo. Dakle, to zavisi od snage naše privrede. Naša privreda je bila u kolapsu, uništena, zemlja pred bankrotstvom, ali zaustavili smo to i danas nemamo ni jedan jedini negativan trend. Ako pogledate izveštaj MMF-a, videćete da svi trendovi o kojima govorimo, apsolutno svi su pozitivni. Prvi put posle mnogo godina su svi trendovi u našoj zemlji, govorim o ekonomskim pokazateljima, veoma, veoma pozitivni.
Imamo još mnogo muka i problema pred nama. To su javna preduzeća, reforme u javnim preduzećima, to su racionalizacija i stvaranje efikasnije uprave. Možda veći od svih tih problema jeste proces privatizacije, naročito u onim preduzećima koja se nisu ponašala i koja se i danas ne ponašaju tržišno. Možete vi meni da dobacujete šta god hoćete, ali činjenice da promenite nećete, a ovo su činjenice. Šta da radim, činjenice da promenite, a nešto vidim i sa narodom vam ne ide. Hajde što vam ja ne verujem, nego vam i narod ne veruje.
Dakle, što se penzija tiče, da biste samo imali u vidu koliko je to novca koji izdvajamo, a i dalje želimo da smanjujemo naš deficit, a onda ćete da čujete zbog čega imamo taj deficit, samo za penzionere koji imaju penzije do 20.000 dinara, njih je ukupno 777.917, najmanje ih je u velikim gradovima, a najviše ih je na jugu, istoku i zapadu centralne Srbije, samo za njih 1,25% je iznos godišnjeg povećanja. Samo tih 1,25% za ljude do 20.000 dinara je milijardu i 495 miliona. Dakle, 12, 13 miliona evra je samo povećanje od 1,25% za 770.000 ljudi koji imaju penzije do 20.000 dinara. Dakle, to su ljudi koji najlošije žive, koji najteže žive, koji suštinski jedva krpe kraj s krajem. Zato je naša odluka bila da ne vraćamo samo onima koji imaju veće penzije, kao što su moji roditelji, već da damo onima koji imaju najmanje, da pokažemo da brinemo o sirotinji, da pokažemo da brinemo o onima koji znamo da teško žive i za koje znamo da su im uništili život svojom kriminalnom i katastrofalnom politikom u prethodnom periodu. Da oni konačno vide negde tu nadu i taj tračak svetla na kraju tunela i da znaju da će to da dođe i sledeće godine, da znaju da će da dođe i 2017. godine u većem obimu, ukoliko mi budemo uspešni, ukoliko mi budemo disciplinovani, ukoliko mi budemo odgovorni i ukoliko mi budemo dovoljno ozbiljni.
Od 20 do 25 hiljada 882 miliona, jer tu imamo veliki broj ljudi. Na tih pet hiljada to je 263.271 penzioner. Znači, 882 miliona i 837 hiljada je povećanje naše u budžetu. Ukupno šest milijardi i 35 miliona i mi tu nemamo nikakvog povraćaja u budžet, jer nemate poreze, nemate doprinose, nemate ništa što bi vam se vratilo, pa da smanji neto efekat na deficit. Dakle, sve što isplatimo to nam je čisti deficit na koji moramo da računamo. Želim takođe da vam kažem da je MMF inicijalno bio apsolutno protiv povećanja plata našim policajcima i našim vojnicima. Uspeli smo da izguramo na 2%.
Posebno sam ponosan što smo brinuli o socijalnim radnicima kojih nema mnogo. Ima ih 10.951, ali smo i njima uspeli da povećamo za 3%. Znam da nije dovoljno, ali znam da ti ljudi i te kako umeju to da poštuju i da dobro razumeju šta je to što država radi.
Šta je to što se dogodilo i šta je to i zašto vi danas čujete veću histeriju nego bilo kada do sada? Razlozi su veoma jednostavni. Oni ne stoje u ovim brojkama. Brojke nekada pokazuju, nekada ne sasvim kakav je život u Srbiji. Ali, ono što je nedvosmisleno jasno to je da Republika Srbija i po ocenama MMF-a i Svetske banke i IBRD i IDA, dakle, ne po oceni Aleksandra Vučića ili bilo koga od vas, po oceni EU nalazi se na dobrom putu, posebno u ekonomiji.
Po prvi put da ćemo moći da kažemo da smo po svom obimu najveća ekonomija u bivšoj Jugoslaviji. To smo u jednom trenutku 2013. godine mogli da kažemo, pa ponovo ne 2014. godine i ponovo možemo 2015. godine. To ne znači da imamo primanja „perkapita“ velika ali želim još jednu stvar da vam kažem ako budemo uspeli da uradimo sve što je potrebno već polovinom 2017. godine javni dug će u odnosu prema BDP krenuti na dole. To je istorijska stvar i upravo zato kako se tome približavamo i kako smo uspeli da zaustavimo na galopirajući rast javnog duga koji su nam ostavili u amanet, tako će i nervoza svih drugih da bude veća.
Nervoza će da bude sve veća utoliko pre što će morati na sve moguće načine da objašnjavaju da to što je bolje u stvari nije bolje, da to što svi vide da je bolje, da u stvari oni to ne vide dobro, pa će da govore da su to šale, a nisu bile šale kad su ljudima tobože povećavali penzije od 10%, a inflacija bila na nivou od 25%. Tačno je, to nije bila šala, to je bila zbilja, i u stvari su ljudima smanjili penziju 15% i malo jače od toga, a pričali su im kako su povećali 10%. Vidite kod nas takvih prevara nema. Kod nas je inflacija nulta, imamo Sporazum sa MMF za tih 1,25% što je minimalno za tih 1,25%, živećemo bolje, 1,25 plus 1,25, plus 1,50, plus 2,00% pa će svako da oseti.
A to kako su oni vodili našu državu, pogledajte danas dragi prijatelji, mi ove godine isplaćujemo i isplatili smo milijardu i 70 miliona evra. Znate šta isplaćujemo? Isplaćujemo kamate od 7,5% koji su nam geniji, stručnjaci, ostavili na petogodišnje kredite, na kratkoročne kredite. Na kratkoročne petogodišnje kredite, a nama su napadali kredite kojima smo strukturalno smanjivali rashode koji su dugoročni desetogodišnji sa 2% kamatama. Da li vi vidite šta se sve u ovoj zemlji dešavalo? Mi ćemo sledeće godine da imamo milijardu i 300 miliona evra da vratimo kamatu. Milijardu i 300 miliona evra, najgore godine 2016. po tom pitanju, milijardu i 300 miliona evra da vratimo. I pogledajte sad, mi ove godine milijardu i 70 miliona. Naš ukupan deficit na današnji dan vam je manji od 400 miliona evra. Mi smo vratili, nega bude 600 na kraju godine, ja mislim da neće odmah da vam kažem – biće manji, biće 500, recimo. Što je minimalno, jer smo išli na tri milijarde i na dve i po milijarde evra deficita.
Dakle, kad pogledate mi platimo milijardu i 70 miliona evra kao država samo na kamate i zajedno sa tim kamatama naš ukupni deficit je svega 500, to znači da smo mi u suficitu od 570 miliona evra. To znači da smo se veoma ozbiljno i odgovorno ponašali. Pa, mi u svakom mesecu, možda u jednom mesecu ove godine, u svakom mesecu ove godine imamo primarni suficit, u svakom mesecu. U svakom mesecu smo više zaradili od onoga što smo potrošili ne računajući kamate koje su nam geni ostavili da moramo da plaćamo, a od projekata su uradili ništa.
Od auto-puteva su uradili, pokušaj auto-puta. I, Beograd – Čačak, pa su nam ostavili put da se radi koji takođe nisu završili jer je to neki genije smislio, jer je to izvanredna stvar u izbornoj kampanji da se krene. Pa, su ostavili auto-put Ub – Lajkovac od 12,5 kilometara započet. Uđete u njivu, tu je kukuruz, a Ub – Lajkovac je 12,5 kilometara, dakle, uđete u kukuruz izađete iz kukuruza ne zante čime, sa motikom, uđete na auto-put i sa tom istom motikom možete da izađete u isti kukuruz posle 12,5 kilometara.
Mi smo uspeli, tako su to geniji radili, vi znate da mi ni danas nemamo raspisan tender za Obrenovac – Surčin, jer moraju ljudi koji bi da idu auto-putem prema Čačku, moraju da preplivavaju Savu. Pošto auto nema gde da prođe, moraju da izađu iz auta da preplivaju, onda da uzmu neko konopče da vuku auto da bi mogli da dođu do Uba, da bi se nekako dočepali Čačka. Pa, da vam govorim o Koridoru 10, o Sićevaćkoj i Krdeličkoj klisuri, o tome bismo mogli ne bajke nego basne da pričamo, pošto to na sve liči samo ne na bajku. A ovamo nam u Sićevaćkoj klisuri, tamo gde ide Nišava, ni skele nam ne bi pomogle. Brza voda, tamo ni skele ne rade. Ništa nam ne vredi.
Za sve svoje godine nikada ništa nisu napravili. Železnica, kada smo došli na vlast 26 kilometara je išla prosečno. Danas ide bar 12 kilometara više, što je katastrofa. Ali, ići će, verujte mi i 70 kilometara i 80 kilometara više prosečno na sat i to će neki drugi ljudi da urade, da se oni mnogo ne sekiraju.
Prvi put u stočarskoj proizvodnji nemamo pad. Prvi put posle deset godina u građevinskoj proizvodnji nemamo pad. Kako da vam kažem, ja mislim da to ipak nešto govori. Ja mislim da to ljudi i te kako dobro razumeju. Prvi put posle mnogo godina imamo pad nezaposlenosti i rast zaposlenosti što potvrđuje i MMF i Svetska banka, a ne Republika Srbija ili Aleksandar Vučić. Zašto nekome ne prijaju dobre vesti i zašto neko voli da u svemu ima i vidi samo loše vesti. Ja moram da kažem da to već ne mogu da razumem. Čini mi se da narod u Srbiji to ipak malo bolje razume od mene.
Takođe bih želeo da vam ukažem na još jednu stvar, bavili su se pitanjem legalizacije 15 godina. Mi smo prošle godine na osnovu svih tih propisa legalizovali 1.850 objekata samo. Mi ćemo sada doneti novi Zakon o ozakonjenju, to je važna vest za građane, to zbog njih i govorim, u kojim će vam za porodične stambene objekte, dakle do 100 kvadratnim metara sveukupno biti potrebno svega 5.000 dinara da ga legalizujete, jednom za uvek, ali će biti obavezno. Za one do 200 kvadratnih metara između 100 i 200 metara do 15.000 dinara, dakle, za sto evra moći ćete 200 kvadrata kuću da legalizujete. Za porodične i stambene kuće između 200 i 300 do 20.000 dinara, a za one najveće preko 300 kvadrata za bogate ljude maksimalno do 400 evra.
Mislim da je to nešto što nikada na takav način nije ponuđeno ljudima i da jednom zauvek hoćemo to da završimo, od toga nema, budžetski troškovi to je fiskalno neutralno, znate zato se Vujović namrštio, zato što ovd4e država ne može da dobije ništa. Ovde država ne može da zaradi ništa, ali mi hoćemo da naši ljudi zarade zato što posle toga će moći da budu na tržištu nekretnina. Posle toga će njihove nekretnine da vrede više i posle toga ćemo jednom zauvek i konačno da završimo sa tom pričom, zaustavljanje divlje gradnje.
Sve sam vam ovo dragi prijatelji ispričao zbog toga što u danas u Srbiji postoji želja da se dobri rezultati ne vide, da se objektivni rezultati ne vide, već da se vidi bes i histerija onih koji su vlast izgubili, a nikako poverenje naroda da vrate.
Veoma je važno, da onoliko koliko možemo da se borimo da narodu ukazujemo na istinu. Ja sam zato zahvalan i vama, poštovani narodni poslanici, koji ponekad i sa previše jeda, ali mogu i to da razumem, odgovarate na određene primedbe.
Nema potrebe, samo iznosite istinu. Zna narod ko je odgovoran i koliko je odgovoran i za težak život. Vidi narod ko i danas koliko radi, vidi narod ko jeste u sali, a ko nije, vidi narod ko danas radi i 10 i 12 sati, a ko su oni lezilebovići koji nikada ništa ne rade, već samo gledaju kako će negde nešto da kažu protiv svoje države.
To su isti oni koji su tražili razlog i da ne budu zadovoljni kada smo pobedili u Unesko, ni kada smo pobedili, nismo izgubili, ili kada smo pobedili u UN. To su isti oni, dragi prijatelji, koji su nam rekli kako su nam Hrvati uveli sankcije, pa samo mi bili krivi za to, dok ceo svet nije rekao da nema nikakve naše krivice, koji su nam rekli da će te sankcije da traju mesecima i godinama.
Podsećam vas da su trajale po uvođenju naših kontra mera 36 sati, pa ni posle toga nisu rekli - izvinite obmanjivali smo javnost.
To su oni isti koji nam svakoga dana drže predavanje o šalama, a šalili su se na račun hendikepirane dece i ukrali milion evra od građana Srbije, obmanjujući hendikepiranu decu da će za njih da naprave dom.
I ti isti valjda misle svaki put kada i nekim drugima se poklope interesi, pa im se učini - Eto nam prilike, eto naše šanse, vidi krenuli su ovi iz ove ambasade, krenuli su oni iz one ambasade protiv ovih, ima neka novina više, biće još neko ko će da ih napadne, hajde udri sad pa ćemo nešto da napravimo.
(Vučeta Tošković, s mesta: Neće da može.)
Pa, možda može, možda to ide, ali nemojte da potcenjujete naš narod. Naš narod, srpski narod, i svi drugi građani Srbije su nosioci suvereniteta u ovoj zemlji. Oni su ti koji odlučuju i oni su ti koji će da odlučuju, a ne bilo čije ambasade i ne bilo ko drugi van granica ove zemlje.
Hoću da vam se zahvalim još jedanput na pažnji i da se vi ne naljutite, u jednom trenutku ću da vas napustim, pošto imamo goste iz Italije, u Privrednoj komori, ali da vas obradujem ponovo ću da dođem da me rasturaju kao i uvek, što im to polazi za rukom. I to da ne brinete, dolazim već u popodnevnim satima.
Danas mi je nekako sve posle šest sati slobodno, tako da imam čitavo veče i čitavu noć da odgovaram na najteža moguća pitanja i potpuno sam siguran i potpuno sam uveren da će i kao svaki put da pokažu kako imaju sjajnu i silnu argumentaciju i već sutra će da budu na 50%, a nas će da spuste na njihovih 3 do 4%. Hvala vam i srećan rad vam želim.

Povreda Poslovnika, narodni poslanik Zoran Živković.

Predsednice, vi ste povredili član 106. koji kaže da govornik može da govori samo o tački dnevnog reda o kojoj se vodi pretres.
Mi danas na dnevnom redu imamo zakon o dopuni Zakona o budžetu, to je uvek poznatije kao rebalans budžeta i to je tema, ovih sedam hiljada za prosvetne radnike u Srbiji.
Ovde smo slušali o svemu. Najznačajnije, i to podržavam, je da ima puno više grla stoke u Srbiji i da nam stočarska proizvodnja…

Poslaniče, nećemo replicirati, znači jer to…

Ne, samo da vam kažem gde ste pogrešili. Čuli  smo „konopče“, pa smo čuli da je „više nego ikad…“, itd.