Dame i gospodo narodni poslanici, evo pričamo o poljoprivrednom zemljištu, kako da iskoristimo taj naš potencijal koji ima i stalno postoji jedna želja kolega narodnih poslanika da se ovo predstavi kao neka tajna sednica.
Nije uopšte tajna, ni zakon nije bio tajni, bio je u proceduri, bio je na javnoj raspravi, razgovarali smo sa poljoprivrednim proizvođačima i ja sam čak ovde u Narodnoj skupštini. I oko većine stvari se i slažu, oni pravi poljoprivredni proizvođači, ne oni koji imaju izmišljena udruženja, koji su nahuškani da jedan ovakav zakon ne vidi svetlo dana, pa sam čak i u ovoj Skupštini, do duše ne u ovoj raspravi, čuo da svinje zagađuju ljudsku okolinu.
Znači, hejda, domaća životinja koja je kroz istoriju više puta spasavala ceo srpski narod, zagađuje životnu okolinu. Čak ste i to bili spremni da kažete, samo da se napravi neko raspoloženje u kome će nečiji ili nekakvi interesi da se zaštite.
Ja se slažem da politički interes postoji i on treba da postoji kada se donosi neki zakon, pogotovo kod one strane koja ne podržava Vladu Republike Srbije. Prihvatam i činjenicu da posao bivšeg režima, odnosno opozicije, jeste da oni hoće da prikažu da je stanje mnogo gore nego što jeste, hoće da prikažu da su zakoni loši da bi oni napravili bolje itd.
Sada smo došli i do Zakona o izmenama i dopunama Zakona o poljoprivrednom zemljištu. Mogu da kažem, dolazim iz Požarevca, većina kolega zna, iz Braničevskog okruga, iz Tiške ravnice, to je druga žitnica Srbije. Ranije su Požarevac i Braničevski okrug imali Poljoprivredni industrijski kombinat Požarevac, skraćeno PIK Požarevac. Bio je deseti u staroj SFRJ, bio je šesti u Srbiji. Imao je potpuno zaokružene proizvodne celine, delio se na ratarstvo, stočarstvo i poljoprivredno-prerađivačku industriju. Od PIK-a Požarevac, gde su moji roditelji, otac kao diplomirani inženjer stočarstva, majka kao knjigovođa u toj istoj firmi, stekli penzije, danas ne postoji ništa.
Pričamo o poljoprivrednom zemljištu i pričamo o interesu seljaka. Namerno sam rekao kako se deli poljoprivredna proizvodnja u poljoprivredno proizvodnim ciklusima i u Braničevskom okrugu ne postoji ozbiljna farmerska industrija. Razlog zašto ne postoji ozbiljna farmerska industrija je sledeće prirode – ne postoji više ni jedna klanica. I u ostatku Srbije, osim tri klanice u Vojvodini, jedne klanice, čini mi se da je „Juhor“, ne postoji više ni jedna klanica koja ispunjava potpuno Hasap standarde za izvoz.
Na šta smo mi sveli našu poljoprivrednu industriju? Na četiri klanice. Opet neko kaže – klanica, pa dobro, to je nešto. Klanica je za one koji napadaju ovaj zakon, da nauče, klanica je vršna poljoprivredna prerađivačka proizvodnja. Ne postoji ništa više od klanice poljoprivrednoj proizvodnji. Da bi to jedno svinjče došlo do klanice, potrebno je mnogo ljudi da se angažuje, mnogo da bude uposleno, mnogo da se radi da bi iz tova došlo do klanice.
Jednom prilikom kada sam pričao sa čuvenim predsednikom upravnog odbora Fonda za razvoj Republike Srbije, kada sam mu postavio pitanje, bivši je, iz bivšeg režima, da li zna koliko ljudi zapošljava klanica koja ima 500 ljudi na liniji klanja, kaže – pa, verovatno dva puta, tri puta više. Ne, zapošljava 70.000 ljudi.
Nije slučajno uništavana mesna industrija u Srbiji. Rađeno je to sa ciljem. Nije bilo bitno samo da se uvozi. To je usputna, sekundarna posledica za zgrtanje ogromnog novca i izrabljivanje poljoprivrednih proizvođača u sitnom sektoru. Jer, kada ste uništili mesnu industriju, uništavate farmersku industriju. Kada uništite farmersku industriju, sada dolazimo do poljoprivrednog zemljišta, ratari što proizvedu, čije je? Čije je to što ratari proizvedu. Srbija je jedan od najvećih proizvođača žitarica. Za neupućene, tu spada i kukuruz. Čije je to? To je berzanska roba. Mangupi su za jeftin novac to otkupljivali i prodavali po celom belom svetu. Hoćete li da nabrajamo imena, da kažemo ko su vaši prijatelji, kako ste se sa njima slikali, kako ste ih grlili i ljubili?
Sada neko brani interes tih poljoprivrednih proizvođača. Ko? Onaj isti koji ih je maltene stavio u polurobovski odnos pre deset godina. Mi brinemo o njima, jer da znaš, znao bi da je, recimo, jedan od najvećih povrtarskih delova baš dolina reke Pek. Vidi kakva su sela tamo, kako ste ih opustošili. U nekim selima u Braničevskom okrugu u ravnici Stiga samo sada ima ljudi. Za deset dana neće biti ni kuče da zalaje na vas. Sela koja su bila bogata.
Sada vi branite interes onih koje ste potpuno uništavali. Ne branite vi njihov interes. Branite interes istih onih koje ste napravili najvećim bogatašima u Srbiji, da eksploatišu ono što Srbija ima najvrednije, a to je poljoprivredno zemljište. Ne moraju da budu vlasnici, dovoljno je da nemaju prerađivačku industriju, da Srbija nema prerađivačku industriju i da dolaze jeftino, skoro besplatno do velike zarade. Dok tom seljaku koga vi sada navodno branite, paoru, pucaju leđa na njivama, znate li kako izgleda na njivi? Zna li to neko od vas? Ja znam, 20 godina sam radio na kombajnu, položio sam više žita nego što je gospodin Balša Božović video u životu, pa mi on sada priča o poljoprivredi.
