Hvala ministre. Dve minute, pravila važe za sve.

Reč ima Zoran Babić. Replika.

Vidim da se ovo vreme više koristi za postavljanje pitanja nego za neku demokratsku debatu u kojoj bi trebalo da služi Narodna skupština Republike Srbije, pa ću se ja pridružiti tom postavljanju pitanja.
Ko je odgovoran za period od 2001. do 2012. godine što je u AP Vojvodine uništeno 38 poljoprivrednih kombinata? Ko je odgovoran što je likvidirano 109 poljoprivrednih dobara i zadruga? Ko je odgovoran zato što je u AP Vojvodine za 12 godina, 20 hiljada seoskih kuća ostalo napušteno i prazno? Ko je odgovoran što je 200 hiljada hektara društvene imovine i 100 hiljada hektara zadružne imovine privatizovano i prodato u bescenje, a 18 hiljada radnika otpušteno? Ko je odgovoran što je u AP Vojvodine 37% neobrađene zemlje ili zemlje u parlogu? Ko je odgovoran za pad učešća poljoprivrede u BDP AP Vojvodine sa 22 na 12%? Ko je odgovoran zato što je svaka treća privatizacija poništena? Ko je odgovoran zato što je zemlja kupovana za 300 evra, a sada vredi sedam hiljada evra? Ko je odgovoran zato što je zemlja prodavana i strancima, pa recimo 22 hiljade hektara je prodato irskoj kompaniji „Baltik“ i to u Srpskom Miletiću, Brestovcu i u Feketiću, „Agrokoru“ šest hiljada hektara, CBA iz Mađarske 2650 hektara, „Žitogrupi“ iz Hrvatske dve hiljade hektara, „Hajduavis“ Mađarskoj 1500 hektara?
Nije dovoljno dame i gospodo što će neko sesti, prvo se neprijatno osećati u svojoj stranci, pa sesti u drugu ili poslednju klupu, promeniti ime i da se zaboravi sve šta si radio i za šta si odgovoran.
Ko je odgovoran za loše sastavljen Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju? Ko je pregovarao za sporazum o stabilizaciji i pridruživanju i čija je olovka bila duboko, visoko zapravo u vazduhu kada je taj potpis stavljen na taj dokument?

Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo pričamo o poljoprivrednom zemljištu, kako da iskoristimo taj naš potencijal koji ima i stalno postoji jedna želja kolega narodnih poslanika da se ovo predstavi kao neka tajna sednica.
Nije uopšte tajna, ni zakon nije bio tajni, bio je u proceduri, bio je na javnoj raspravi, razgovarali smo sa poljoprivrednim proizvođačima i ja sam čak ovde u Narodnoj skupštini. I oko većine stvari se i slažu, oni pravi poljoprivredni proizvođači, ne oni koji imaju izmišljena udruženja, koji su nahuškani da jedan ovakav zakon ne vidi svetlo dana, pa sam čak i u ovoj Skupštini, do duše ne u ovoj raspravi, čuo da svinje zagađuju ljudsku okolinu.
Znači, hejda, domaća životinja koja je kroz istoriju više puta spasavala ceo srpski narod, zagađuje životnu okolinu. Čak ste i to bili spremni da kažete, samo da se napravi neko raspoloženje u kome će nečiji ili nekakvi interesi da se zaštite.
Ja se slažem da politički interes postoji i on treba da postoji kada se donosi neki zakon, pogotovo kod one strane koja ne podržava Vladu Republike Srbije. Prihvatam i činjenicu da posao bivšeg režima, odnosno opozicije, jeste da oni hoće da prikažu da je stanje mnogo gore nego što jeste, hoće da prikažu da su zakoni loši da bi oni napravili bolje itd.
Sada smo došli i do Zakona o izmenama i dopunama Zakona o poljoprivrednom zemljištu. Mogu da kažem, dolazim iz Požarevca, većina kolega zna, iz Braničevskog okruga, iz Tiške ravnice, to je druga žitnica Srbije. Ranije su Požarevac i Braničevski okrug imali Poljoprivredni industrijski kombinat Požarevac, skraćeno PIK Požarevac. Bio je deseti u staroj SFRJ, bio je šesti u Srbiji. Imao je potpuno zaokružene proizvodne celine, delio se na ratarstvo, stočarstvo i poljoprivredno-prerađivačku industriju. Od PIK-a Požarevac, gde su moji roditelji, otac kao diplomirani inženjer stočarstva, majka kao knjigovođa u toj istoj firmi, stekli penzije, danas ne postoji ništa.
Pričamo o poljoprivrednom zemljištu i pričamo o interesu seljaka. Namerno sam rekao kako se deli poljoprivredna proizvodnja u poljoprivredno proizvodnim ciklusima i u Braničevskom okrugu ne postoji ozbiljna farmerska industrija. Razlog zašto ne postoji ozbiljna farmerska industrija je sledeće prirode – ne postoji više ni jedna klanica. I u ostatku Srbije, osim tri klanice u Vojvodini, jedne klanice, čini mi se da je „Juhor“, ne postoji više ni jedna klanica koja ispunjava potpuno Hasap standarde za izvoz.
Na šta smo mi sveli našu poljoprivrednu industriju? Na četiri klanice. Opet neko kaže – klanica, pa dobro, to je nešto. Klanica je za one koji napadaju ovaj zakon, da nauče, klanica je vršna poljoprivredna prerađivačka proizvodnja. Ne postoji ništa više od klanice poljoprivrednoj proizvodnji. Da bi to jedno svinjče došlo do klanice, potrebno je mnogo ljudi da se angažuje, mnogo da bude uposleno, mnogo da se radi da bi iz tova došlo do klanice.
Jednom prilikom kada sam pričao sa čuvenim predsednikom upravnog odbora Fonda za razvoj Republike Srbije, kada sam mu postavio pitanje, bivši je, iz bivšeg režima, da li zna koliko ljudi zapošljava klanica koja ima 500 ljudi na liniji klanja, kaže – pa, verovatno dva puta, tri puta više. Ne, zapošljava 70.000 ljudi.
Nije slučajno uništavana mesna industrija u Srbiji. Rađeno je to sa ciljem. Nije bilo bitno samo da se uvozi. To je usputna, sekundarna posledica za zgrtanje ogromnog novca i izrabljivanje poljoprivrednih proizvođača u sitnom sektoru. Jer, kada ste uništili mesnu industriju, uništavate farmersku industriju. Kada uništite farmersku industriju, sada dolazimo do poljoprivrednog zemljišta, ratari što proizvedu, čije je? Čije je to što ratari proizvedu. Srbija je jedan od najvećih proizvođača žitarica. Za neupućene, tu spada i kukuruz. Čije je to? To je berzanska roba. Mangupi su za jeftin novac to otkupljivali i prodavali po celom belom svetu. Hoćete li da nabrajamo imena, da kažemo ko su vaši prijatelji, kako ste se sa njima slikali, kako ste ih grlili i ljubili?
Sada neko brani interes tih poljoprivrednih proizvođača. Ko? Onaj isti koji ih je maltene stavio u polurobovski odnos pre deset godina. Mi brinemo o njima, jer da znaš, znao bi da je, recimo, jedan od najvećih povrtarskih delova baš dolina reke Pek. Vidi kakva su sela tamo, kako ste ih opustošili. U nekim selima u Braničevskom okrugu u ravnici Stiga samo sada ima ljudi. Za deset dana neće biti ni kuče da zalaje na vas. Sela koja su bila bogata.
Sada vi branite interes onih koje ste potpuno uništavali. Ne branite vi njihov interes. Branite interes istih onih koje ste napravili najvećim bogatašima u Srbiji, da eksploatišu ono što Srbija ima najvrednije, a to je poljoprivredno zemljište. Ne moraju da budu vlasnici, dovoljno je da nemaju prerađivačku industriju, da Srbija nema prerađivačku industriju i da dolaze jeftino, skoro besplatno do velike zarade. Dok tom seljaku koga vi sada navodno branite, paoru, pucaju leđa na njivama, znate li kako izgleda na njivi? Zna li to neko od vas? Ja znam, 20 godina sam radio na kombajnu, položio sam više žita nego što je gospodin Balša Božović video u životu, pa mi on sada priča o poljoprivredi.

Molim poslanike da se meni obraćaju lično.

Samo sam rekao da nije video više u životu.
Jedan ovakav zakon konačno čisti te monopole koji su bili.
Neko juče reče da žurimo sa ovom sednicom, biće izborna kampanja. Pa, juče smo imali Zakon o zadrugama, danas Zakon o poljoprivrednom zemljištu. Gotovo je više sa monopolima. U simbiozi ova dva zakona imaćemo poljoprivredne proizvođače koji će moći da se udružuju, da budu konkurentni, da stvorimo uslove da dođu ozbiljni investitori u Srbiju. Šta ko ima protiv, recite mi, da se u Srbiji proizvede milion svinja za godinu dana? Pa, radiće i zavodi za semensku robu, radiće zavodi za zaštitu bilja, proradiće će nam Azotara, proradiće nam fabrike koje proizvode sredstva za prehranjivanje bilja, proradiće nešto i ovo malo od poljoprivredne industrije što smo sačuvali od vas, što niste stigli da upropastite, proradiće PAK centri, proradiće sve, zato što je Srbija kroz vekove živela od poljoprivrede.
Nisu se ovde pravile fabrike traktora, kombajna i automobila da bi se izvozili, nego da se ne bi uvozili i da bi našem seljaku omogućili da radi, a vi ste sve to tendenciozno, jako perfidno, jako uspešno uništavali. Sada se brinete o tom seljaku kog ste uništavali. Nemojte više. Nemojte više, ko boga vas molim. Ima neko drugi ko će da brine, ko hoće da ti ljudi ostanu u Srbiji, da ostanu na selu, da imaju svoje planove, da imaju svoju budućnost.
Gospoda koja su se bogatila, pa, izgubiće svoje monopole. Ne možemo im ništa. Napravili ste takvu zakonsku regulativu da ne možemo nikako da ih gonimo. Slažem se, vole da trčkaraju kad vide predsednika Republike, stanu pored njega, kada vide premijera, ali ih ne zovemo, ne družimo se sa njima. Ne pravimo planove i ne pišemo zakone sa njima, nego sa onima čije interese štitimo kada donosimo zakon, a vi ste štitili interese baš tih tajkuna koje je kolega Rističević ovde prozivao i pokazivao slike.
Nema budućnosti u Srbiji i nema ekonomskog razvoja i nema rasta BDP dok poljoprivredna proizvodnja ne počne da ima svoj vršni oblik, a to je prerađivačka industrija. Može i mesna, može i povrtarska, ali da je konačno ima. Sećam se vremena kada je „Voćeprodukt“ iz Požarevca radio u četiri smene da bi izvozio za Nemačku. To može i sada, imamo tih resursa, ali nemamo ko će da napravi novi „Voćeprodukt“, pošto ste onaj stari upropastili, gde je moj otac ostavio pola života.
Zato ove zakone podržavam. Možete da pričate koliko god hoćete i možete da bunite narod koliko god hoćete. Kad budu bili ovi zakoni u primeni, videćemo ko je govorio istinu, a ko je branio interese tajkuna.

Hvala.
(Balša Božović, s mesta: Replika.)
Nema osnova za repliku.
Pročitajte član 104, a posebno stav 3.
Dakle, sviđa mi se kako je Gordana Čomić vodila sednice, ili je dala repliku ili nije, ali nije ništa objašnjavala.
Reč ima narodna poslanica Olena Papuga.
(Balša Božović, s mesta: Poslovnik.)
Naučite jednom da se ponašate. Dala sam koleginici reč. Sedite, ako nećete opomenu. Hoćete opomenu?
Imate opomenu.
Izvolite, koleginice.

Predsednice, poštovana ministarko, saradnici Ministarstva, danas nam se zamera što o poljoprivrednom zemljištu pričamo politički, i to je možda zamerka koju ministarka govori svakom poslaniku iz opozicije. Liga socijaldemokrata Vojvodine u nekom segmentu i govori politički. Pokazali ste flajer i rekli ste da tu ima jako puno neistine na njemu. Ja bih volela da posle mene kažete koje su to neistine na onom flajeru koji ste pokazali, a kojim mi predstavljamo vaš zakon i sve ono što je u njemu.
Ja možda danas neću govoriti, na neki način, politički, ali ću govoriti o zemlji emotivno, ali ne na taj način na koji su govorili drugi poslanici, ali sa nekom dozom emotivnosti, jer dolazim stvarno sa sela, dolazim iz opštine gde je zemlja izdata, u stvari prodata „Al Dahri“ , prodata je stranom investitoru koji se za sada, može se reći, nije baš nešto pokazao u tim nekim investicijama o kojima se govori u ovom zakonu i koji treba da dovede nove investitore.
Jednostavno, bila sam protiv toga i kada se ta zemlja prodavala, u stvari tih četiri hiljade i 200, ne znam koliko, 270 hektara, u kulskoj opštini, iz koje dolazim, u Sivcu, a znam i šta se dešava u Gajdobri.
Bila sam jednostavno protiv toga i govorila sam da će stotine mladih porodica ostati bez zemlje, odnosno ostaće bez posla. To se na neki način i desilo. Jer, na četiri hiljade hektara i više nije zaposleno puno ljudi. Tamo radi oko 30 ljudi. Od te zemlje, od četiri hiljade hektara, živi 30 porodica. Bila sam zato i LSV je onda bila za to da se ta zemlja izda pod zakup mladim paorima koji žive u ovoj opštini. Onda bi živelo, ne 30 porodica, nego 130 porodica od te dobre zemlje koja pripada Zapadno-bačkom okrugu, a zna se da je to najkvalitetnija zemlja možda i u celoj Srbiji.
Drugo o čemu bih govorila jeste da su ovu godinu UN, 2015. godinu, proglasile kao međunarodnu godinu zemljišta. Mi ovoj godini, nažalost, završavanjem ove godine na neki način, ja ću reći slobodno, uništavamo mlade paore u svojim selima.
Govorite da će svima biti obezbeđeno da kupe tu zemlju. Ne vidim od kojih novaca će mladi paori da kupe tu zemlju, kako da uzmu kredite? Oni su već na neki način uzeli kredite, znamo za traktore, znamo da naši traktori imaju već po 30 godina, itd. Naši mladi paori neće moći da kupe tu zemlju. To je jedan problem.
Drugo, o tome se i govorilo, oni će ostati bez posla, bez onoga što će ih zadržati na selu. U opštini iz koje dolazim je nekada, 1988. godine, 17 hiljada ljudi bilo zaposleno u privredi, a sada ima zaposlenih 820. To su prosveta, zdravstvo, itd. Ljudi koji su na neki način ostali u toj sredini da žive su mislili, imali su jedinu nadu da će moći da žive od poljoprivrede.
Generacije koje su došle u Vojvodinu pre 260 godina nisu došli u ovu oplemenjenu zemlju, već su došli u zemlju koja je bila močvara. Preživeli su i po sedam kuga, tih 13, 14 generacija, do sada da bi ovu zemlju oplemenili. Zato nemojte da nam zamerate da o ovoj zemlji govorimo mi koji dolazimo iz Vojvodine u nekom drugom tonu ili nekoj drugoj emociji od nekih drugih poslanika koji možda dolaze iz krajeva gde zemlja nije toliko rodna i gde možda nisu toliko vezani za plodnu zemlju, kao što su vezani Vojvođani, mi koji dolazimo iz Vojvodine.
Zato mi je jako žao što se sve politizuje. Ne, ne politizuje se. Jednostavno, mislim da se radi o životu mladih ljudi i nekoliko generacija. Ako se ova zemlja izda na 30 godina, deca koja sada imaju 10 godina, oni će za 30 godina imati 40 godina, pa kako oni da počinju neki život u poljoprivredi? Neće nikako. Oni će ili otići napolje iz ove zemlje, ili će jednostavno morati da odu u grad, ili će biti najamna radna snaga, što će biti jako strašno.
Govori se da se zemlja prodaje samo u jednom porodičnom problemu, a to jeste ako je neko u porodici bolestan. U drugim slučajevima se zemlja ne prodaje. Znači, za zdravlje se jedino zemlja prodaje. Za sve ono drugo zemlja se ne prodaje. Sledeće godine će zemlja roditi. Mogu novci da se pozajme i jednostavno da se održi porodica. Zato oko ovoga treba biti jako obazriv.
U odgovoru na diskusije ste rekli da niko nije ništa predložio i da smo mi, poneki, huškali paore. Ne možete nahuškati nikoga na nešto o čemu normalan čovek, čovek koji je možda neobrazovan ne može se nahuškati ni na šta. Znači, ako mu se radi o životu, on razmišlja svojim zdravim razumom.
Mislim da je jako pogrešno što niste više pažnje posvetili ljudima. Javne rasprave su dobre, sve je to možda donelo neke rezultate, ali su na neki način paori uvređeni što niko nikada nije sa njima stvarno popričao i za ono što su oni pričali se govorilo da nije istina, da jednostavno zakon to neće uraditi.
Mogu da kažem da će u Vojvodini biti jako malo, kada smo izračunali koliko će zemlje moći paori da kupe, to je oko 60 hiljada hektara. Ako imate 360 hiljada hektara na teritoriji Vojvodine, po novom zakonu, na 30 godina, 30% je 120 hiljada hektara, jednostavno ono što se uzme za restituciju, itd. To smo računali da će jako malo ostati našim mladim paorima da kupe, a na kraju krajeva neće imati za čega da kupe zemlje.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Balša Božović, Poslovnik.

Zahvaljujem.
Meni samo nije jasno, predsednice Narodne skupštine, zašto mi ne dozvoljavate da učestvujem u raspravi po pitanju ovog zakona?