Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, otvaram sednicu Drugog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2016. godini.

Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 95 narodnih poslanika.

Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.

Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno 129 narodnih poslanika i da imamo uslove za rad.

Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju sledeći narodni poslanici: Borisav Kovačević, Dejan Radenković, Đorđe Čabarkapa i Vladimir Marinković.

Pošto su se stekli uslovi, predlažem da konstatujemo potvrđivanje mandata narodnog poslanika u Narodnoj skupštini za upražnjeno poslaničko mesto, kako bismo omogućili njegovo učešće u radu Narodne skupštine.

Uručena vam je odluka Republičke izborne komisije o dodeli mandata narodnog poslanika radi popune upražnjenog poslaničkog mesta u Narodnoj skupštini.

Takođe, uručen vam je izveštaj Odbora za administrativno-budžetska i mandatno-imunitetska pitanja Narodne skupštine, koji je utvrdio da su se stekli uslovi za potvrđivanje mandata narodnog poslanika, sa predlogom da Narodna skupština, shodno članu 27. stav 5. Zakona o izboru narodnih poslanika, konstatuje potvrđivanje mandata narodnom poslaniku Slobodanu Veličkoviću, izabranom sa izborne liste Ivice Dačić - Socijalistička partija Srbije, Partija ujedinjenih penzionera Srbije i Jedinstvena Srbija.

Na osnovu odluke RIK i izveštaja i predloga Odbora za administrativno-budžetska i mandatno-imunitetska pitanja Narodne skupštine, a shodno članu 27. stav 5. Zakona o izboru narodnih poslanika, konstatujem potvrđivanje mandata narodnom poslaniku Slobodanu Veličkoviću i čestitam mu na izboru.

Poštovani narodni poslaniče, molim vas da saglasno članu 17. Zakona o Narodnoj skupštini, pristupite polaganju zakletve.

(Predsednica čita tekst zakletve, a narodni poslanik ponavlja.)

"ZAKLINjEM SE DA ĆU DUŽNOST NARODNOG POSLANIKA OBAVLjATI PREDANO, POŠTENO, SAVESNO I VERNO USTAVU, BRANITI LjUDSKA I MANjINSKA PRAVA I GRAĐANSKE SLOBODE I PO NAJBOLjEM ZNANjU I UMEĆU SLUŽITI GRAĐANIMA SRBIJE, ISTINI I PRAVDI".

Molim narodnog poslanika da pristupi potpisivanju teksta zakletve.

Dozvolite mi da vam u svoje ime i u ime poslanika Narodne skupštine Republike Srbije poželim uspešan zajednički rad u tekućem mandatu.

Čestitam.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, uz saziv sednice Drugog vanrednog zasedanja Narodne skupštine u 2016. godini, dostavljen vam je i zahtev za održavanje vanrednog zasedanja Narodne skupštine sa određenim dnevnim redom sadržanim u tom zahtevu.

Kao što ste mogli da vidite, za sednicu Drugog vanrednog zasedanja Narodne skupštine u 2016. godini, određen je sledeći dnevni red:

D n e v n i r e d:

1. Predlog zakona o međunarodnim merama ograničavanja;

2. Predlog zakona o potvrđivanju Evropske okvirne konvencije o prekograničnoj saradnji između teritorijalnih zajednica ili vlasti;

3. Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Liban o ukidanju viza za nosioce diplomatskih specijalnih i službenih pasoša;

4. Predlog zakona o sportu.

Narodna poslanica Maja Gojković predložila je da se obavi zajednički načelni i jedinstveni pretres o Predlogu zakona o međunarodnim merama ograničavanja, Predlogu zakona o potvrđivanju Evropske okvirne konvencije o prekograničnoj saradnji između teritorijalnih zajednica ili vlasti i Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Liban o ukidanju viza za nosioce diplomatskih specijalnih i službenih pasoša.

Stavljam na glasanje ovaj predlog.

Molim da se izjasnimo.

Zaključujem glasanje i saopštavam: za – 134, protiv – niko, uzdržanih – nema, nije glasalo 16 od ukupno prisutnih 150 narodnih poslanika.

Konstatujem da je Narodna skupština prihvatila ovaj predlog.

Prelazimo na rad po dnevnom redu.

Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da su pozvani da današnjoj sednici prisustvuju: prvi potpredsednik Vlade i ministar spoljnih poslova Ivica Dačić, pomoćnik ministra spoljnih poslova Dragan Momčilović, ambasador Branimir Filipović, vršilac dužnosti pomoćnika ministra spoljnih poslova, Ljiljana Zarubica, načelnik odeljenja u Ministarstvu spoljnih poslova i ambasador Branka Latinović, Vladan Lazović i Aleksandar Tasić, šefovi odseka u Ministarstvu spoljnih poslova.

Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.

Saglasno članu 157. stav 2. i članu 170. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram zajednički načelni jedinstveni pretres o: Predlogu zakona o međunarodnim merama ograničavanja, Predlogu zakona o potvrđivanju Evropske okvirne konvencije o prekograničnoj saradnji između teritorijalnih zajednica ili vlasti i Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Liban o ukidanju viza za nosioce diplomatskih specijalnih i službenih pasoša.

Da li želi reč predstavnik predlagača, prvi potpredsednik Vlade i ministar spoljnih poslova Ivica Dačić?

Izvolite.

Poštovana predsednice Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, danas se nalaze na dnevnom redu Narodne skupštine tri zakonska predloga. Dozvolite mi da ih obrazložim.
Predlog zakona o međunarodnim merama ograničavanja, koji je Vlada Republike Srbije utvrdila 11. juna 2015. godine i dostavila Narodnoj skupštini na razmatranje i donošenje rezultat je temeljnih priprema na otpočinjanju njegove izrade, kao i posvećenog i stručnog rada eksperata iz nadležnih ministarstava i drugih institucija Republike Srbije koji su bili angažovani na pisanju ovog zakonskog predloga. Ceo proces je koordiniralo Ministarstvo spoljnih poslova, pošto je u pitanju izvršavanje jedne od značajnijih međunarodnih obaveza.
Vlada predlaže da se ovaj zakon donese radi definisanja zakonskog osnova, kao i ustanovljavanja procedure za primenu rezolucija Saveta bezbednosti UN kojima se uvode međunarodne mere ograničavanja.
Takođe, zakon se odnosi i na mere koje Srbija uvodi, primenjuje ili ukida na osnovu pravnih akata organizacija za evropsku bezbednost i saradnju, kao i drugih međunarodnih organizacija koje obavezuju Srbiju. To su mere koje se primenjuju prema državama, nedržavnim činiocima, raznim terorističkim organizacijama, entitetima i drugim subjektima, pravnim i fizičkim licima, a njihov cilj je uspostavljanje i očuvanje međunarodnog mira i bezbednosti, poštovanje međunarodnog humanitarnog prava, ljudskih prava i osnovnih sloboda i izvršavanje drugih međunarodnih obaveza.
Novi međunarodni standardi zahtevaju da se oblast primene međunarodnih mera ograničavanja ili restriktivnih mera uredi zakonom, te je njihovo donošenje u funkciji ispunjavanja međunarodne obaveze Republike Srbije da usvoji zakonski osnov koji će regulisati proceduru primene međunarodnih mera ograničavanja, ojača na nacionalnom nivou osposobljenost da odgovori novim međunarodnim standardima u vezi sa primenom mera za sprovođenje rezolucija UN i odluka drugih međunarodnih organizacija čiji je Srbija član ili je to u njenom posebnom spoljno-političkom interesu, da unapredi svoje institucionalne, kadrovske i administrativne kapacitete za izvršavanje ove međunarodne obaveze i, na kraju, da ispuni jednu od obaveza iz Poglavlja 31, koji se zove – spoljna, bezbednosna i odbrambena politika u pregovaračkom procesu sa EU.
Ovim zakonom predlaže se uspostavljanje pravnog osnova, definiše procedura i akti koje Republika Srbija treba da donese u cilju pravovremenog i odgovornog izvršavanja međunarodnih obaveza iz sistema mera ograničavanja. Srbija je i do sada u svemu pravovremeno, dosledno i odgovorno izvršavala obaveze koje nastaju po osnovu rezolucija Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, kojima se ove mere uvode, a koje mogu biti ekonomske ili druge mere, kao što su zabrana trgovine naoružanjem i robe dvostruke namene, zabrana putovanja određenim licima, finansijske mere koje se odnose na zabranu raspolaganja finansijskim sredstvima ili poslovanja sa određenim licima, firmama, kao i druge mere. Primena ovih mera regulisana je aktom Vlade.
Donošenjem ovog zakona, uz već doneti Zakon o izvozu i uvozu robe dvostruke namene 2013. godine i Zakon o izvozu i uvozu naoružanja i vojne opreme iz 2014. godine, Republika Srbija će u svemu imati još jedan pravni instrument da na najbolji način primenjuje obaveze nastale na osnovu ugovora Ujedinjenih nacija o trgovini naoružanjem koji je ova Skupština ratifikovala 29. oktobra 2014. godine, a čime je ovaj međunarodni ugovor za nas stupio na snagu 24. decembra 2014. godine.
Takođe, donošenjem zakona Srbija ispunjava obavezu harmonizovanja svog sistema sa pravnim tekovinama Evropske unije u Poglavlju 31. – Spoljne bezbednosne i odbrambene politike. On je jedini zakonski predlog čije je donošenje preostalo u nacionalnom programu usvajanja pravnih tekovina Evropske unije, a kada se radi o Poglavlju 31.
Mere i aktivnosti koje Ujedinjene nacije mogu da preduzmu radi očuvanja, odnosno uspostavljanja međunarodnog mira i bezbednosti, definisane su u Glavi VII Povelje Ujedinjenih nacija. Napominjem da je i pakt Lige naroda po prvi put predvideo mogućnost uvođenja međunarodnih ekonomskih i vojnih sankcija, s tim što su one predstavljale preporuke bez obaveznosti primene. Ujedinjene nacije su upravo predvidele ovlašćenja Saveta bezbednosti koje su definisane u Glavi VII Povelje i uspostavile imperativnost međunarodnih mera ograničavanja. U skladu sa članom 39. Povelje – u slučajevima pretnje miru, kršenju mira ili akta agresije, Savet bezbednosti može preporučiti i odlučiti da se uvedu mere koje će biti donete u skladu sa članom 41. i 42. Povelje Ujedinjenih nacija, a u cilju održavanja ili uspostavljanja međunarodnog mira i bezbednosti. Stoga, ne postoji mogućnost da neka država članica Ujedinjenih nacija odbije njihovo sprovođenje.
Podsetio bih ovom prilikom da su Ujedinjene nacije prešle od 1994. godine, umesto sveobuhvatnih sankcija, na uvođenje tzv. ciljnih sankcija koje se najčešće sastoje, pored zabrane izvoza naoružanja i robe dvostruke namene, od zabrane putovanja pojedinca, zamrzavanja finansijskih sredstava, zabrane izvoza određenih vrsta roba i resursa, kao što su dijamanti, zlato, nafta i drugo.
Što se tiče broja zemalja, kao i vida mera ograničavanja koje su Ujedinjene nacije uvele, broj država prema kojima su takve mere uvedene značajno se povećava nakon okončanja hladnog rata. Od tada su prema 27 država uvedene različite mere ograničenja. Prema jednom broju tih država Savet bezbednosti je ukinuo mere, a jednom broju su te mere ukinute, ublažene ili modifikovane na drugi način uz obavezu da je o svim nameravanim aktivnostima prema odnosnoj državi potrebno pribaviti odobrenje nadležnog komiteta Ujedinjenih nacija za primenu sankcija.
U odnosu na listu država koje se nalaze pod sankcijama Ujedinjenih nacija, a koji vam je dostavljen u obrazloženju ovog zakona, isto treba dodati i nove rezolucije koje je u međuvremenu usvojio Savet bezbednosti tokom ove godine, i to Rezolucija 2199 o ISIL-u i 2140 o Jemenu. U toku je procedura za izvršavanje obaveza po osnovu Rezolucije 2253 usvojene 17. decembra prošle godine, a kojom se jača režim sankcija u svrhu sprečavanja finansiranja ISIL-a i drugih terorističkih grupa. Rezolucija Saveta bezbednosti 2253 je usvojena na inicijativu SAD-a i Ruske Federacije uz kosponzorstvo 68 država, a među kojima je bila i Republika Srbija. Njen cilj je da dodatno spreči finansiranje ISIL-a i drugih terorističkih grupa putem jačanja režima restriktivnih mera uspostavljenih rezolucijama 1267, 1989 i 2199 i odlučno doprinese sprečavanju i iskorenjivanju svih oblika terorizma i ekstremizma.
Na listi država koje se nalaze pod sankcijama Ujedinjenih nacija nalazi se i Islamska Republika Iran. Nakon što je u Beču 14. jula 2015. godine usvojen zajednički, sveobuhvatni plan akcije, odnosno Sporazum o iranskom nuklearnom programu, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija je 20. jula 2015. godine usvojio Rezoluciju 2231 kojom je utvrđen proces ukidanja sankcija Ujedinjenih nacija prema ovoj zemlji. Savet bezbednosti je 16. januara ove godine konstatovao da je Iran ispunio uslove za početak primene tzv. dana implementacije. Stvoreni su uslovi za početak primene Rezolucije 2231 i time su ukinute ekonomske sankcije Iranu, ali uz zadržavanje određenih izuzetaka, kao i rokova u kojima ove mere ostaju na snazi.
Oblast kontrole izvoza i naoružanja ili strategijski kontrolisane robe značajno je promenjena u poslednjoj dekadi, uz definisanje novih obaveza, principa i kriterijuma u cilju suočavanja sa novim bezbednosnim izazovima sa kojima se međunarodna zajednica suočava, a u vezi sa pretnjama terorizma, prekograničnog kriminala i drugih savremenih pretnji. To naročito uključuje izazove u vezi sa uspostavljanjem odgovarajućih mehanizama sprečavanja ilegalne trgovine naoružanjem koje danas poprima zabrinjavajuće razmene u svetu.
Ustanovljeni standardi i procedure Ujedinjenih nacija, kao i praksa najvećeg broja članica Ujedinjenih nacija, u vezi sa primenom relevantnih rezolucija Saveta bezbednosti kojima se uvodi određeni vid sankcija prema nekoj od članica, zahteva da svaka članica Ujedinjenih nacija dostavlja izveštaj o uvođenju i primeni mera koje preduzima na nacionalnom planu u vezi sa primenom relevantnih rezolucija Saveta bezbednosti. Imajući u vidu broj rezolucija, odnosno država koja se nalaze pod sistemom mera ograničavanja koje su uvele Ujedinjene nacije, kao i obim poslova na praćenju njihove primene na nacionalnom planu, stvorilo je potrebu da se ova oblast zakonski uredi.
U tom smislu Predlog zakona koji se nalazi pred vama potvrđuje punu posvećenost Republike Srbije poštovanju međunarodnih obaveza i utvrđivanja nacionalne procedure za primenu tih mera. Inače, ovaj zakonski predlog je leks specialis, a koji će se primenjivati i u vezi sa Zakonom o izvozu i uvozu naoružanja i vojne opreme, Zakonom o izvozu i uvozu robe dvostruke namene i drugim zakonima iz ove oblasti.
Ovaj zakon će doprineti i adekvatnijoj primeni iz člana 384a Krivičnog zakonika Republike Srbije koji u slučajevima nepoštovanja međunarodnih mera ograničavanja uvedenih od strane međunarodnih organizacija, čiji je Srbija član, propisuje odgovarajuće kaznene mere ukoliko nastane materijalne šteta za Srbiju ili štetne posledice po njen ugled ili interes.
Na kraju bih želeo da ukažem da obaveze, koje nastaju po osnovu uvođenja međunarodnih mera ograničavanja, od svake države zahteva da razvija i dalje unapredi sopstvene kapacitete za njihovu primenu, što podrazumeva obučen kadar, posedovanje tehničkih sredstava, te uspostavljanje dobre komunikacije sa komitetima za primenu sankcija Saveta bezbednosti, njihovim panelima, kao i Interpolom, Međunarodnom carinskom organizacijom i drugim državama u regionu i drugim partnerima.
Dame i gospodo, nalazi se pred vama i Nacrt zakona o potvrđivanju Evropske okvirne konvencije o prekograničnoj saradnji između teritorijalnih zajednica ili vlasti tzv. Madridska konvencija. Ona pripada međunarodno pravnim instrumentima sistema Saveta Evrope, a zbog čega je njeno potvrđivanje od strane Srbije, kao članice Saveta Evrope, od značaja sa stanovišta ispunjavanja međunarodnih obaveza.
Madridska konvencija je otvorena za potpisivanje 21. maja 1980. godine, a stupila je na snagu 22. decembra 1981. godine. Do sada ju je potpisala 41 zemlja, uključujući i Srbiju, od čega ju je ratifikovalo 38 zemalja od ukupno 47 članica Saveta Evrope.
Madridskoj konvenciji nisu pristupile Andora, Estonija, Grčka, San Marino, Makedonija i Velika Britanija. Dok su je Island i Malta potpisale bez rativikacije. Madridska konvencija ima za cilj i podsticanje saradnje lokalnih i regionalnih vlasti među državama potpisnicama putem zaključivanja Sporazuma o prekograničnoj saradnji, radi unapređenja privredne saradnje, regionalnog razvoja, urbanog i seoskog razvoja, transporta, turizma, zaštite životne sredine, kulture i uzajamne pomoći u vanrednim situacijama.
Konvencija se oslanja na iskustva iz prošlosti koja pokazuju da saradnja između lokalnih i regionalnih vlasti u Evropi olakšava njihovo funkcionisanje i izvršavanje svojih zadataka, kao i da doprinosi efikasnosti u pogledu razvoja pograničnih regiona. Konvencija afirmiše takvu vrstu saradnje u duhu koji ujedinjuje narode Evrope.
U formalno-pravnom smislu oblik prekogranične saradnje i teritorijalnih zajednica ili vlasti koji je predviđen Madridskom konvencijom suštinski se poklapa i odgovara modelima saradnje regionalnih i lokalnih vlasti koja proističe iz članstva u EU.
Srbija je potpisala konvenciju uz predaju izjave kojom je naglašeno da zaključivanjem ugovora i sporazuma od strane teritorijalnih jedinica ili vlasti u vezi sa primenom Madridske konvencije jedino Republika Srbija ima međunarodno pravni kapacitet. Na ovaj način se izbegavaju eventualne interpretacije odredbe konvencije u pogledu međunarodnog pravnog subjektiviteta, teritorijalnih jedinica država potpisnica, tj. jasno se precizira da je država jedini nosilac toga. Na ovakve i slične izjave prilikom predaje ratifikacionih instrumenata odlučile su se Italija, Španija, Slovačka, Gruzija i Azerbejdžan.
I na kraju, pred vama se nalazi i Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Srbije i Vlade Libana o ukidanju viza za nosioce diplomatskih, specijalnih i službenih pasoša. Ovo je samo jedan od predloga zakona u okviru našeg nastojanja da sa što više država u svetu imamo potpisane sporazume o ukidanju viza. Uvek je prvi korak na tom putu ukidanje viza za nosioce diplomatskih i službenih pasoša. Mi nemamo specijalne pasoše, ali to neke zemlje imaju, tako da i ta kategorija mora da bude obuhvaćena ovakvim Predlogom sporazuma.
Danas građani Republike Srbije mogu da putuju bez viza u više od 60 zemalja sveta. Naš cilj je da taj broj proširimo što više, naravno, uz sve mere ograničavanja koja podrazumevaju pre svega problem bezbednosti, borbe protiv terorizma, ilegalnih migracija itd.
Kad je reč o Libanu, želim posebno da naglasim da je to prijateljska zemlja koja je svoje prijateljstvo pokazala i na glasanju kada je bilo reči o najvažnijim pitanjima za Srbiju. Na primer, na Generalnoj konferenciji UNESK-a Liban je glasao protiv prijema Kosova u UNESK-o, na čemu smo im mi naravno veoma zahvalni i zato vas pozivam da prihvatite ovaj Predlog zakona.
Sve u svemu, iskreno se nadam da će poslanici Narodne skupštine na ovom vanrednom zasedanju doneti ove zakone u predloženom tekstu. Svi ovi zakoni imaju za cilj jačanje kredibiliteta i međunarodnog ugleda Republike Srbije. Hvala vam puno.

Zahvaljujem.
Da li žele reč izvestioci nadležnih odbora? (Ne)
Prvi govornik Balint Pastor. Izvolite.

Gospođo predsednice, gospodine prvi potpredsedniče Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa SVM će podržati ova tri Predloga zakona koji se danas nalaze na dnevnom redu vanrednog zasedanja Narodne skupštine.
Ja bih malo detaljnije govorio o jednom sporazumu, tačnije o Predlogu zakona o potvrđivanju Evropske okvirne konvencije o prekograničnoj saradnji između teritorijalnih zajednica ili vlasti.
Ovde u Narodnoj skupštini obično nema neke velike rasprave u vezi sporazuma, konvencija, a ipak smatramo da se radi o jednoj vrlo značajnoj konvenciji koja će i u praksi doneti neke vrlo pozitivne promene u budućnosti.
Radi se o dokumentu Saveta Evrope. Vi ste rekli gospodine, prvi potpredsedniče Vlade da je ona otvorena za potpisivanje 1980. godine, dopunjena je sa tri dodatna protokola i potpisalo ju je ukupno 41 zemlja, članica Saveta Evrope, do današnjeg dana, od 47.
Sa druge strane, postoji jedan instrument EU, a to su evropska partnerstva ili grupacije za teritorijalnu saradnji, tzv. EGTC. One su instrument EU, a ne Saveta Evrope, ali mi smatramo da Madridska konvencija može da služi kao pravni osnov za učestvovanje lokalnih samouprava u međuregionalnoj saradnji EGTC između zemalja članica EU ili Saveta Evrope.
Principi funkcionisanja EGTC su direktno inspirisani i proizilaze iz Madridske konvencije i njenih protokola, EU je kreirala nekoliko modela mehanizama teritorijalne saradnje. Između ostalih je 2006. godine donela Uredbu o uspostavljanju EGTC. Svrha formiranja EGTC je bila da se olakša i promoviše prekogranična saradnja međuregionalna saradnja među članicama sa posebnim naglaskom na jačanje ekonomske i socijalne kohezije.
Formiranjem EGTC kreira se pravni okvir za prekograničnu i međuregionalnu saradnju, a osnivački akt EGTC omogućuje da se u projekte prekogranične saradnje uključuju i lokalne samouprave iz trećih zemalja. Znači, ne članica EU.
Da se vratimo na Madridsku konvenciju, od prijema u članstvo Saveta Evrope 2003. godine, Srbija je preuzela obavezu ratifikacije brojnih dokumenata, pa i Madridske konvencije. Ona je važna zbog toga što se u preambuli ove konvencije spominju regionalni, urbani, ruralni razvoj, zaštita životne sredine, poboljšanje javnih olakšica i usluga i uzajamna pomoć u vanrednim situacijama. Znači radi se o praktičnim ciljevima, o ciljevima čije ostvarivanje donose boljitak za građane zemalja članica Saveta Evrope, pa i Republike Srbije.
Ova konvencija predstavlja okvir i za uspostavljanje i jačanja bilateralnih i trilateralnih oblika saradnje. U članu 1. ove evropske okvirne konvencije piše da će svaka ugovorna strana olakšavati i podstaći prekograničnu saradnju između teritorijalnih zajednica, mislim da su ti ciljevi u interesu građana Republike Srbije.
Jedan od temelja Madridske konvencije je i princip subsidijarnosti, taj princip naravno poznaje i Ustav Republike Srbije, kako se to u praksi primenjuje od 2006. godine, kada je donet Ustav Republike Srbije to je već drugo pitanje, ali se mi nadamo da će sazreti uslovi za to da odluke budu donošene u budućnosti što bliže građanima. Znači ono što se može rešiti na nivou jedinice lokalne samouprave, nek se rešava na tom nivou. Ono što se može rešavati na nivou AP Vojvodine, treba tamo da se rešava. Naravno, postoje neki poslovi, nadležnosti, odluke koje treba da budu donete na nacionalnom nivou, na nivou Republike Srbije.
Koliki značaj evropsko zakonodavstvo pridaje principu supsidijarnosti vidimo i po tome da je on definisan članom 5. Lisabonskog ugovora i da se u Lisabonskom ugovoru spominje najmanje 30 puta.
Takođe, 70% regulative EU tiče se problematike regiona, ravnomernog regionalnog razvoja i spuštanja, približavanja procesa odlučivanja na nivo što bliže građanima.
Kao što sam rekao, Madridska konvencija ima za cilj podsticanje saradnje lokalnih i regionalnih vlasti među državama potpisnicama putem zaključivanja sporazuma o prekograničnoj saradnji, radi unapređenja privredne saradnje, regionalnog razvoja, urbanog i seoskog razvoja, transporta, turizma, zaštite životne sredine, kulture, obrazovanja i uzajamne pomoći u vanrednim situacijama.
Ono što je važno, jeste da ovaj konvencija sadrži i konkretne modele sporazuma. Konkretno dva modela. Prvi model odnosi se na unapređenje prokogranične saradnje koja spada isključivo u nadležnost država, dok se drugim modelom definiše pravni okvir za zaključivanje sporazuma između teritorijalnih vlasti ili zajednica u granicama njihovih međunarodno-pravnih kapaciteta.
Bitno je istaći da je Republika Srbija potpisala ovu konvenciju koja će za nekoliko dana biti ratifikovana uz predaju izjave kojom je naglašeno da jedino Republika Srbija ima međunarodno-pravni subjektivitet ili kapacitet.
Postoji jedno otvoreno pitanje, da li ta izjava u praksi znači da će svaki budući sporazum o prekograničnoj saradnji između teritorijalnih vlasti podrazumevati da ga Vlada Republike Srbije odobri u formi prethodnog bilateralnog sporazuma sa Vladom druge države? Ja mislim da to proizilazi iz ove izjave koju je Republika Srbija dala prilikom potpisivanja ove Evropske okvirne konvencije i to će u praksi značiti prethodno zaključivanje sporazuma sa drugim članicama - kao prva mogućnost ili kao druga mogućnost - izričita saglasnost Vlada zemalja potpisnica na sporazume koje će teritorijalne vlasti sklapati sa teritorijalnim vlastima drugih država članica, potpisnica ove evropske konvencije.
Ono što je za nas najbitnije jeste, i nisam slučajno spominjao „egtc“, bez obzira što se radi o instrumentu EU a ne Saveta Evrope, jeste da se ratifikacijom ove konvencije stvara pravni osnov za punopravno članstvo naših opština u „egtc“.
I sada bih o praksi, sada bih govorio o povezivanju opština iz Republike Srbije, Republike Rumunije i Mađarske. Radi se povezivanju koje postoji i u formalnom smislu od 2009. godine, ali zbog toga što nije postojao pravni osnov za to da opštine iz Republike Srbije budu partner u formalno-pravnom smislu lokalnim samoupravama iz spomenute dve države, naše lokalne samouprave su mogle da budu samo posmatrači, što je dovelo do određenih nedostataka u smislu da građani RS, žitelji, stanovnici tih naših opština nisu mogli da u najpozitivnijem smislu profitiraju od povezivanja lokalnih samouprava iz te tri države.
Radi se o slučaju „Banat tripleks konfinijum egtc“. Formiranje „Banat tripleks konfinijum egtc“ je počelo sastankom 50 čelnika gradova i opština iz tri grupe pograničnih opština Mađarska, Rumunija i Srbija. Konkretno, radi se o opštinama sa severa AP Vojvodine iz Bačke i Banata i te opštine su 17. juna 2009. godine donele odluku da se formira tripartitna prekogranična „Banat tripleks konfinijum egtc“.
Osam naših opština, osam opština iz RS se obratilo 2009. godine Vladi Srbije i te opštine su upoznale nadležne organe o njihovoj nameri da učestvuju u „Banat tripleks konfinijum egtc“, ali je molba lokalnih vlasti bila odbijena najpre od strane Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu u septembru 2009. godine, a zatim i od strane Ministarstva za ljudska i manjinska prava u maju 2011. godine.
U obrazloženju oba ministarstva kao glavni razlog za odbijanje navedeno je da naš pravni sistem i pravni sistem RS ne dozvoljava lokalnim samoupravama da učestvuju u takvoj vrsti prekogranične saradnje, takođe da Srbija nema potpisane bilateralne ugovore sa članicama EU i da nacionalno zakonodavstvo ne reguliše učešće lokalnih samouprava u „egtc“.
Ova situacija će se promeniti sada kada će biti ratifikovana u ovom cenjenom domu ova Evropska okvirna konvencija.
Spomenute vojvođanske opštine su odlučile da do ratifikacije Madridske konvencije u ovom projektu učestvuju kao posmatrači. U listi zaključaka u osnivačkom aktu je između ostalog navedeno i da nepostojanje bilateralnih sporazuma između Srbije i Mađarske i Rumunije ograničava modele prekograničke saradnje, kao i da usporava razvoj u prekograničnim opštinama.
Neophodno je da Srbija usvoji regulativu koja je kompatibilna Madridskoj konvenciji, a kojom će se utvrditi pravo lokalnih vlasti da učestvuju u ovim projektima, ali i obezbediti odgovarajuća finansijska sredstva neophodna za realizaciju prekogranične saradnje.
Ono što mi očekujemo od ratifikacije Madridske okvirne konvencije jeste da ove naše lokalne samouprave koje su pokušale još 2009. godine da formiraju zajedno sa lokalnim samoupravama iz Mađarske i Rumunije „Banat tripleks konfinijum egtc“, postanu punopravne članice tog grupisanja lokalnih samouprava i prekogranične saradnje. Jedino je nejasno da li će se doneti poseban zakon na osnovu ove evropske konvencije koja će postati deo našeg pravnog sistema ili će se ta konvencija neposredno primenjivati i jedino će biti neophodno da Vlada da saglasnost na prekograničnu saradnju i naših lokalnih samouprava, opština i gradova iz Republike Srbije.
Želim da kažem i to da je deo našeg koalicionog sporazuma sa SNS da će do početka otvaranja pregovora o Poglavlju 22 – regionalna politika i koordinacija strukturnih instrumenata, doneti zakon kojim će se uspostaviti pravni okvir za učešće subjekata sa sedištem u RS i osnivanju i radu evropskih partnerstava za teritorijalnu saradnju „egtc“. To će se dogoditi za nekoliko dana ratifikacijom Madridske konvencije.
Još jednom da ponovim, radi se o jednom sporazumu koji će i u praksi doneti boljitak za građane RS. Radi se o praktičnim stvarima, a podržaćemo i ostala dva predloga zakona koji se nalaze na zasedanju Narodne skupštine. Hvala.

Reč ima narodni poslanik dr Ninoslav Stojadinović.

Poštovana gospođo Gojković, uvaženi ministre Dačiću, sa saradnicima, koleginice i kolege narodni poslanici, danas imamo ovaj set od tri zakona iz oblasti spoljnih poslova, o kome ćemo voditi raspravu. Kao što je ministar obrazložio, prvi je Zakon o međunarodnim merama ograničavanja, drugi je o potvrđivanju Evropske okvirne konvencije o prekograničnoj saradnji i poslednji, to su uobičajeni zakoni o potvrđivanju Sporazuma ovog puta između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Liban o ukidanju viza za nosioce diplomatskih i služenih pasoša, naravno, ovde se spominju i specijalni pasoši.
Poštovana predsednice, koleginice i kolege retke su prilike da u Narodnoj skupštini Republike Srbije u plenumu razmatramo pitanja vezano za spoljnu politiku naše zemlje, a još ređe su prilike te zakone obrazlaže i brani ministar Dačić, pa bih želeo da iskoristim priliku da izrazim svoje zadovoljstvo zbog toga što je ovog puta on sa nama u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Doduše, više bih voleo da je na dnevnom redu Zakon o spoljnim poslovima, koji je tako pompezno najavljivan još u vreme dok se gospodin Dačić bio premijer, a gospodin Mrkić, valjda tako beše prezime njegovo, ministar spoljnih poslova, takođe, izveštaj o radu u prethodnoj godini ministarstva, spoljno-političke prioritete za ovu godinu. Naravno, voleo bih da čujemo i kakva je sudbina naših otetih službenika ambasade u Tripoliju, dokle se stiglo sa konkursima za postavljenje pomoćnika ministra, šta je sa postavljanjem nedostajućih ambasadora itd, ali šta je tu je. Skocentrisaću se na ovo što je na dnevnom redu.
Krenuću od poslednjeg zakona, Zakona o potvrđivanju Sporazuma između naših vlada o ukidanju viza za službene i diplomatske pasoše. Kao što je i ministar rekao, ovo je samo jedan u seriji zakona kojim se olakšavaju aktivnosti naših diplomatskih predstavnika i članova Vlade, znači te međunarodne aktivnosti su znatno jednostavnije ako nisu potrebne vize, pa će poslanička grupa Boris Tadić – SDP, ZZS, ZS podržati ovaj zakon.
Što se tiče drugog Predloga zakona o potvrđivanju Evropske okvirne konvencije o prekograničnoj saradnji između teritorijalnih zajednica ili vlasti, rečeno je da se ovde radi o poslednjoj formalnoj obavezi naše države, Republike Srbije, prema Savetu Evrope, a to je u stvari pristupanje Madridskoj konvenciji. Nije slučajno u obrazloženju rečeno da je od 47 članica 41 potpisala Madridsku konvenciju, naravno uključujući i našu zemlju, od čega je samo 38 zemalja do sada ratifikovalo. Pored nas nisu ratifikovali Island i Malta Madridsku konvenciju.
Ne bih se osvrnuo na ove zemlje koje nisu potpisale, kasnije ću se osvrnuti na zemlje koje su na način kao i mi potpisale Konvenciju, uz izjavu, da bi osvetlio taj deo problema koji nije za potcenjivanje.
Ovde treba napomenuti da na prvi pogled, nije samo na prvi pogled, defakto to stoji, ovo je paralelizam, dupliranje nekih odluka, jer je sve ovo predviđeno politikom i članstvo u EU. Ipak, tu ima jedan problem, to su modeli kako se zaključuju sporazumu između teritorijalnih zajednica i vlasti u skladu sa Madridskom kovencijom, pa je to razlog što je naša zemlja morala da ovu Konvenciju potpiše uz izjavu, eksplicitnu izjavu da međunarodno-pravni kapacitet ima jedinu Republika Srbija. Na ovaj način bih malo dopunio obrazloženje ministra Dačića, izbegavaju se eventualne neželjene interpretacije u odradi Konvencije u pogledu međunarodno pravnog subjektiteta, teritorijalnih jedinica država potpisnica, što je kristalno jasno kada kažemo koje zemlje su, kao i mi, uz izjavu ovo potpisale. To su Italija, Španija, Slovačka, Gruzija, Azerbejdžan, koji imaju slične probleme kao i mi, sa težnjama sa nezavisnošću određenih pokrajina, regiona i slično.
S tim u vezi, to niko do sada nije rekao, samo ću reći šta je u stvari ta izjava, šta je taj međunarodno-pravni kapacitet. Ako dve teritorijalne jedinice u dve zemlje potpisnice žele da potpišu neki sporazum o prekograničnoj saradnji postoje dve mogućnosti – ili da je naša zemlja već potpisala sporazum sa drugom zemljom, ukoliko to nije slučaj, taj sporazum koji treba potpisati između dve teritorijalne jedinice mora da dobije saglasnost naše Vlade i tu nije ništa nejasno, sve je kristalno jasno. Uostalom, svedoci smo da AP Vojvodina učestvuje u mnogim inicijativama. Nešto je rešeno Ustavom naše države, Statutom AP, a neke stvari za druge teritorijalne jedinice moraju da imaju saglasnost Vlade Republike Srbije.
Naša jedina zamerka, ako mogu tako da kažem, na ovaj Predlog zakona je da je mogao ranije da dođe u Narodnu skupštinu Republike Srbije i naravno naša poslanička grupa Boris Tadić – SDP, ZZS, ZS će sa zadovoljstvom podržati i ovaj zakon.
Dođosmo na prvi zakon i definitivno najvažniji – Predlog zakona o međunarodnim merama ograničavanja, kojim se propisuje postupak sprovođenja međunarodnih mera ograničavanja koje Republika Srbija, sada parafraziram, sprovodi na osnovu pravnih akata donetih od strane Saveta bezbednosti UN, imamo određena iskustva sa tim merama, OEBS, kao i drugih međunarodnih organizacija čiji je Republika Srbija član i čijim se izjavama pridružujemo u skladu sa našim spoljno-političkim prioritetima, koje na žalost za ovu godinu nismo u Skupštini usvojili.
Predlagač kao razlog za donošenje ovog zakona navodi potrebu usklađivanja našeg zakonodavstva u vezi sa obavezom poštovanja i sprovođenja međunarodnih mera ograničavanja u skladu sa međunarodnim pravom, obavezama koje proizilaze iz članstva itd. Međutim, čini se da je glavni razlog za njegovo donošenje to što će donošenjem ovog zakona Republika Srbija ispuniti jednu od obaveza iz pregovaračkog poglavlja sa EU, to je poglavlje 31, a zove se tačno „Spoljno-bezbednosna i odbrambena politika“, čime će naravno u potpunosti biti uspostavljen pravni okvir za primenu međunarodnih mera ograničavanja.
Ovo je kristalno jasno i hajde da kažemo nešto o tim merama koje primenjuje EU. Evropska unija primenjuje dva tipa mera. Prvi tip su mere Saveta bezbednosti UN, gde sve zemlje direktno primenjuju odluke Saveta bezbednosti, tačnije Rezolucije, Povelje itd.
Drugi tip mera su tzv. autonomne mere, koje usvaja Savet EU i takođe sve članice EU direktno primenjuju te mere. To je u skladu sa članom 215. Ugovora o funkcionisanju EU. Imamo tu i pojedinačne mere, direktive, zajedničke pozicije, itd, a sve u okviru zajedničke spoljne i bezbednosne politike EU.
Neko zlonameran bi pitao – zašto u samom Predlogu zakona se nigde ne pominje EU? Pominje se Savet bezbednosti UN. Ministar to zna, nema potrebe da mu objašnjavate. Pominje se OEBS i druge međunarodne organizacije, čiji smo član, ili pratimo njihovu politiku.
Neko još zlonamerniji bi rekao – evo, spremaju sankcije prema Rusiji. Međutim, mislim da je ovaj deo prilično korektno napisan. Treba razdvojiti međunarodne organizacije čiji smo članovi, to je eksplicitno, a to su: UN, OEBS i druge međunarodne organizacije, jedan oblik i EU, gde smo aplicirali, otvorili smo pregovore, ali smo u procesu pristupanja. I to usaglašavanje spoljne i bezbednosne politike treba da ide postepeno, do našeg ulaska u EU. Ja tu ne bih pominjao rokove. To je dosta neizvesno, imajući u vidu šta se sve dešava u EU i u svetu uopšte.
Po meni, to je objašnjenje zašto se eksplicitno ne pojavljuje EU, ali, ovaj zakon pruža mogućnost da se i neke mere ograničavanja EU primenjuju. I kada nas neki optužuju ili kritikuju da ne možemo da sedimo na dve stolice, da moramo da usaglasimo spoljnu politiku sa EU – da, ali to je proces koji teče i koji će se završiti onog dana, jedan minut i jedan sekund pre našeg ulaska u EU. Uzgred budi rečeno, ja ne znam da li je već preko 70-80% postignuta usaglašenost između spoljne politike EU i naše spoljne politike, tako da te primedbe apsolutno ne stoje.
Predlagač, a to je i ministar ponovio, u obrazloženju navodi spisak zemalja, grupacija, terorističkih grupa koje su na listi i prema kojima se sprovode ove mere, da kažemo narodski, možda će nas narod bolje razumeti, da prevedemo sa srpskog na srpski – to su one sankcije o kojima smo toliko pričali u prošlosti. Navode se i Darfur i Libija i sve ostalo. Mislim da je, korektnosti radi, iz pijeteta prema ljudima koji su imali velike probleme, onim bebama iz Banja Luke i šta ja znam ko je još nastradao, trebalo reći da je i naša država, tada pod drugim imenom, bila na udaru ovih mera, da opet prevedem sa srpskog na srpski, na udaru sankcija, rezolucija Saveta bezbednosti, može ko hoće da klima glavom, da gleda gore, ali, bili smo na udaru ovih mera. Opet kažem, korektnosti radi, u obrazloženju je to trebalo navesti.
Pošto je ovo veoma važan i ozbiljan zakon, poštovani gospodine Bečiću, uvaženi ministre Dačiću, sa vrlo nervoznim saradnicima, koleginice i kolege narodni poslanici, mi smo učinili napor da još malo popravimo ne toliko suštinski, ima par suštinski važnih članova oko EU, ali dosta i tehnički ovaj zakon, tako što smo pripremili 14 amandmana. Voleli bi da se neki od naših amandmana usvoje, ali mi nećemo uslovljavati ministra, ministarstvo i Vladu, da ćemo glasati ako samo i samo ako se naši amandmani usvoje. S obzirom na važnost ovog zakona, glasaćemo „za“, bez obzira na ishod naših amandmana, ali, opet kažem, bilo bi nam drago i želeli bi da se po nešto od naših amandmana usvoji. Još jednom, hvala na pažnji.

Zahvaljujem se, gospodine Stojadinoviću.
Reč ima predsednik poslaničke grupe, dr Sulejman Ugljanin.
Izvolite, gospodine Ugljanin.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, članovi Vlade, ja ću danas govoriti malo sa aspekta Zakona o potvrđivanju Evropske okvirne konvencije o prekograničnoj saradnji između teritorijalnih jedinica zajednica i vlasti. Ovo je za nas kao zemlju vrlo značajan dan i značajan dokument, zbog činjenice da smo mi multinacionalna zemlja sa mnogo regionalnih zajednica, koje se uglavnom nalaze na periferiji naše zemlje i uglavnom se radi o nerazvijenim sredinama.
Govoriću sa aspekta evropskog puta naše zemlje, naše težnje da postanemo članica EU, istovremeno u kontekstu i redefinicije političkog sistema Srbije, a sve u kontekstu mogućnosti da se ova Evropska konvencija o prekograničnoj saradnji primeni u praksi. Naš je cilj da se na našem evropskom putu sačine mnoge suštinske promene, a ne da pravimo samo Potemkinova sela.
Kada govorimo o evropskom putu, misli se samo na državu, šta će to država da dobije, koje fondove i koliko će neko da uceni državu, čime će sve da uceni državu da bi dobila neka sredstva. Usvajanjem ove Evropske okvirne konvencije stvara se pravni osnov da i regioni, odnosno opštine i zajednice opština takođe mogu da se jave paralelno sa državom, samostalno za korišćenje evropskim fondova. Posebno zbog činjenice da državu može neko da ucenjuje ovim ili onim ustupcima da bi dobila neka sredstva, a regionalne zajednice i opštine ne može niko da ucenjuje. Znači, daje nam se jedna nova mogućnost, a posebno za nedovoljno razvijena područja kao što je Sandžak, kao i druga nerazvijena područja na periferiji naše zemlje, da i oni mogu da koriste ta sredstva. To nisu mala evropska sredstva. Jedna trećina od ukupnih evropskih sredstava su predviđena za prekograničnu saradnju.
Zašto ovo govorim? Govorim i nama ovde poslanicima i kažem da ćemo u Danu za glasanje da podržimo sva tri ova zakona, a posebno smo inspirisani i motivisani da glasamo za Zakon o potvrđivanju Evropske konvencije o prekograničnoj saradnji. Zbog čega? Zbog činjenice, građani Srbije treba da znaju da EU nije samo političko udruženje nekih evropskih država, nego je u isto vreme i velika porodica mnogih naroda čija matična domovina nije uvek unutar ucrtanih granica.
Iz tog razloga je nastala i ideja o Evropi i regija koja ima zajedničku istoriju, kulturu, tradiciju ili je za njih zajednička ekonomija. Sa aspekta definicije o prekograničnoj regiji, prekograničnu regiju, to govorim zbog ljudi u Sandžaku i zbog drugih perifernih regiona u našoj zemlji, da se radi o bilo kojem, uglavnom manjine žive u tim regionima, govorim zbog činjenice da prekogranična regija znači teritorijalnu jedinicu sastavljenu od više regionalnih ili lokalnih vlasti koje su povezane iako pripadaju različitim državama.
Šta to znači i kakva je prednost ove konvencije? Ova konvencija je značajna po nas posebno sa tog ekonomskog aspekta. Imamo činjenicu da Sandžak čini jednu teritorijalnu istorijsku jedinicu, sada to zovemo severoistočna Crna Gora ili Zapadna Srbija, i jedna ili druga regija su najnerazvijenije u svojim zemljama. Zašto? Zato što postoji tvrda granica i zbog toga što ljudi u toj regiji vekovima žive zajedno u harmoniji, ljudi različitih nacionalnosti, kao što su Srbi, Bošnjaci, Crnogorci i Albanci, različitih vera, odnosno verskih pripadnosti, kao što su muslimani, katolici i pravoslavci. I jedni i drugi imaju rođake sa druge strane granice, žele da sarađuju.
Međutim, kao što znate i sami, ako uzmemo granicu Srbije i Crne Gore, zbog velikih administrativnih prepreka, imamo problem da sandžački proizvođači mleka, mlečnih proizvoda, mesa, mesnih proizvoda ili oni koji se bave drugom vrstom prehrane danima ili mesecima treba da čekaju da izvezu svoju robu. Zašto? Zato što ni sa jedne ni sa druge strane nije bilo volje, a sada sa druge strane ima, iz Crne Gore, volja, kod nas fali ovde. Problem fitosanitarne kontrole. Zbog te tzv. fitosanitarne kontrole i jednog kontejnera u kome će da bude jedan veterinar, privrednici, i sa jedne i sa druge strane granice, idu nekad i po 300 kilometara u krug da bi prodali svoju robu. To putovanje poskupljuje njihovu robu i čini je nekonkurentnom.
Zbog toga je važno i zbog toga sam kao čovek srećan i želim da, to govorim građanima Srbije koji žive na granici, bilo onima koji žive u Trgovištu, bilo onima u Crnoj Travi, Preševu, Bujanovcu, Zaječaru, Plandištu, Žitištu, Novoj Crnji, svi oni su osetili šta znači kada se jedan dan otvori granični prelaz. Svi oni kažu, baš iz ove tri vojvođanske opštine - više zaradimo za jedan dan, viši promet imamo za jedan dan kada se otvore granični prelazi nego za mesec dana kada taj prelaz ne radi.
Sve ovo govorim da mi u kontekstu redefinicije političkog sistema Srbije moramo da mislimo o decentralizaciji i regionalizaciji naše zemlje. Zašto? Zato što, kao što vidite ovde u članu 1. ove konvencije, kaže se – članice potpisnice su dužne da ohrabruju i podstiču prekograničnu saradnju. Ta prekogranična saradnja nije samo politička stvar, nego je aktivan život. Ukoliko dođe do elementarnih nepogoda opasnih po stanovništvo, velikih požara i zaraza, nećemo da čekamo odobrenje da nas neko pusti preko nekog prolaza Špiljani, pa da odemo da gasimo susedno Berane, ili oni iz Berana da pomognu ljudima u Tutinu ili Sjenici.
Mislim da je ovo za nas, kao ljude, dobar osnov i može da postane generator ekonomskog razvoja nerazvijenih regiona i nerazvijenih područja naše zemlje. Normalno, očekujem od naše države, posebno ovde sam zadovoljan da je prisutan gospodin Dačić, kao ministar spoljnih poslova, kao iskusan političar, kao moćan i uticajan čovek u našoj zemlji, da zajedno radimo na decentralizaciji države i prilagodimo da ovo što ovde piše mogu i opštine i regioni da ostvare.
Kao što znate, jedan od naših osnovnih ciljeva i zahteva, i u ovom Akcionom planu 23. i u našem planu za redefiniciju političkog sistema Srbije, decentralizacija i regionalizacija, i pitanje autonomije Sandžaka, o kome stalno govorimo. Govorimo kao o pravu građana na političku egzistenciju u ovoj državi. Kao što ste sami videli, bez regionalnih samouprava ne mogu se ostvarivati manjinska prava.
Istovremeno, kao narodni poslanik i kao predsednik manjinske poslaničke grupe koju čine etnički Albanci i Bošnjaci iz Sandžaka, govorim da je neophodno da, u skladu sa postojećim Zakonom o nacionalnim manjinama, mi ovaj zakon, kakav god da je loš, nedorečen, nije moguće ni on da se ostvari dok se ne obezbedi srednji nivo vlasti. Zašto? Zato što u Vojvodini, kao što vidite i sami, sve manjine ostvaruju maksimum, barem po ovom zakonu koji je danas, mnoge manjine iz ostatka Srbije traže način da se registruju u Vojvodini da bi i oni koristili te beneficije. Što bi to radili? Zar je Vojvodina druga država? Zašto ne bismo mogli i u drugim delovima države da obezbedimo regionalne srednje nivoe vlasti? Kao što vidite na ekranu, SDA Sandžaka, 26 punih godina govorimo ovo isto, živimo za ovaj dan i vrlo sam srećan, kao predsednik te stranke, kao predsednik manjinske poslaničke grupe i predstavnik građana Sandžaka, da smo doživeli ovaj dan.
U danu za glasanje ćemo glasati za usvajanje zakona o potvrđivanju Evropske okvirne konvencije o prekograničnoj saradnji između teritorijalnih jedinica i vlasti. Hvala vam na pažnji i nek nam je srećno.

Zahvaljujem, gospodine Ugljanin.
Reč ima narodni poslanik Mirko Čikiriz, kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe.
Izvolite, gospodine Čikiriz.

Hvala, predsedavajući. Gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, SPO će glasati za sva tri ova zakona.
Pokušaću da u vremenu koje imam kažem nešto o bitnom napretku određene državne politike. Napredak je vidljiv i sa pre svega zakonima o međunarodnim merama ograničenja, a posebno zakonima o prekograničnoj saradnji. Bitan je i zakon sa Republikom Liban, ali on apsolutno nema toliki značaj kao ova prethodna dva zakona. Zbog čega?
Imali smo mi, kao država, do skora velika lutanja u svojoj spoljnoj politici i čini mi se nerazumevanje odnosa u međunarodnoj zajednici i najveću cenu smo platili mi kao država i svi njeni građani. Otkako postoje države, kao organizacije na kojima žive određeni narodi sa svojim sistemom vlasti, uvek se odnos u svetu reflektovao i na tu državu, bez obzira da li je u pitanju velika ili mala zemlja.
Republika Srbija kroz svoju istoriju nikada nije vodila osvajačke ratove i uglavnom je imala dobru spoljnu politiku. Međutim, bilo je i perioda lutanja i, kao što je gospodin Stojadinović rekao, zbog pijeteta prema svima onima koji su bili indirektne žrtve, kolateralna šteta, a svi smo na neki način bili žrtve sankcija Ujedinjenih nacija, danas treba reći, jer to nije bilo davno, 1992. godine, odlukom Ujedinjenih nacija uvedene su sankcije državi u kojoj smo svi tada živeli.
Ne kažem da je međunarodno pravo apsolutno bilo nepogrešno. Bilo je tu raznih pogrešnih procena međunarodne zajednice, ali na žalost, čini nam se, a to pokazuje i sada ova politika da sve ipak najviše zavisi od politike određene zemlje.
Mi smo u jedno vreme bili i van Interpola i van UN, nismo bili ni članice Saveta Evrope, a EU većina političara koji su 90-ih upravljali našom zemljom je na pomen EU bilo spremno da se plati pištolje ili nekog drugog naoružanja. Danas je srećom napravljen veliki napredak u državnoj politici ove zemlje i velika je sreća naša, jer smo se mi 90-ih u tim teškim okolnostima borili za sve ovo što je danas na dnevnom redu, da danas sve poslaničke grupe u Narodnoj skupštini Republike Srbije podržavaju ove zakone i podržavaju jednu jasnu politiku.
Sa druge strane, treba pošteno reći da su nakon 5. oktobra najveće pobede ove zemlje napravljene u pogledu njene spoljne politike. Međutim, to što je urađeno u pogledu ekonomske politike ta jedna kriminalna privatizacija, jedna banditska privatizacija, jedna loša ekonomska politika uslovila je to da se mi danas kao država nalazimo tu gde se nalazimo. Ali, kada sam govorio o napretku određenih politika, pre svega sam mislio na politiku koji vodi premijer gospodin Vučić, jer on i u spoljnoj politici i unutrašnjoj ekonomskoj politici i u pogledu vladavine prava, borbe protiv korupcije i kriminala radi nešto zašta smo se mi oduvek zalagali.
Ono što je možda jedina zamerka naša, kao poslaničke grupe, jer to što su, čini nam se ovi zakoni i trebali ranije da dođu u Narodnu skupštinu Republike Srbije, posebno Zakon o prekograničnoj saradnji, jer se on u velikoj meri tiče našeg, da kažemo, direktnog interesa. Naravno, da je interes Republike Srbije da kao pouzdani i korektan partner u međunarodne zajednice da svoj pun doprinos očuvanje međunarodnog mira i bezbednosti. Mi to činimo i kroz donošenje Zakona o međunarodnim merama ograničenja u kojima se mi, naravno, obavezujemo kao i sve ostale države članice i UN i Saveta Evrope i OEBS-a i drugih međunarodnih organizacija da ćemo kao i druge demokratske zemlje prema režimima koji ugrožavaju i međunarodnu mir i stabilnost preuzimati određene mere ili sankcije.
Međutim, mi smo, čini mi se, zbog čega sam mislio da je Zakon o prekograničnoj saradnji trebalo ranije da dođu u Narodnu skupštinu Republike Srbije, otvorena su prva poglavlja o pregovorima o našem pristupu u EU, što je još jedna velika pobeda ove državne politike. Međutim, nas kao državu i naše opštine bez obzira što mi imamo samo administrativne regione i mi se kao politička stranka zalažemo za formiranje tog srednjeg nivoa vlasti zbog same činjenice da nam postoji veliki dizbalans u razvoju lokalnih samouprava, da smo zadržali još uvek taj stari Titov model organizacije i opština i mesnih zajednica, da nemamo taj srednji nivo vlasti, a da je posledica svega toga pored toga što smo, postoji veliki dizbalans u ekonomskom razvoju naših opština i gradova, a to je što postoji nezaustavljiv proces pražnjenja sela, čak pražnjenja i gradova iz nerazvijenih područja, što ugrožava i biološki opstanak nacije i bezbednost zemlje i što je i po mišljenju Srpske akademije nauka i umetnosti jedna velika opasnost, jer Srbija sa 4.200 naselja, ako se nastavi ovakav demografski proces i proces odumiranja nacije može za deset godina ostati bez i jednog jedinog stanovnika u čak 1.200 svojih sela.
Zbog čega je bitna prekogranična saradnja, a u sklopu našeg pridruživanja ka članstvu u EU? Pa, naprosto što nama će već stajati na raspolaganju predpristupni fondovi EU. Evropska unija pošto je zasnovana na ravnomernom razvoju svih njenih država članica unutar država na razvoju regiona, opština i gradova, čak jednu trećinu svojih sredstava je odvojila za regione, opštine i gradove i teritorijalne organizacije vlasti. Ono što treba da znaju naši građani, posebno nosioci vlasti lokalnim samoupravama to je da već sada angažuju stručne ljude koji će da rade dobre projekte, da apliciraju, da konkurišu za ta sredstva, jer imamo iskustva sa drugim zemljama koje nisu u potpunosti spremne dočekale ovaj pregovarački proces, da na žalost, zbog odsustva projekata mnoga sredstva koja su bespovratno dobijana od predpristupnih ili pristupnih fondova EU, ta zemlja ili jedinica lokalne samouprave ili teritorijalne organizacije nije dobila, jednostavno zbog toga što nisu imali kvalifikovane ljude i kvalitetne projekte.
Mislim da je ovo možda najvažnija poruka koja treba i one koji na ovaj način o tome ne razmišljaju da nas probudi iz sna i što pre da krenu na ovaj posao koji je jako bitan. Dobijamo sredstva bespovratna, poklanja nam EU, a mi samo treba da uradimo kvalitetne projekte.
Iako je Zakon o prekograničnoj saradnji, iako je njegov izvor Madridska konvencija koja je doneta 1980. godine, a potpisana 1981. godine, znači, to je bilo pre 20, 25 godina, eto koliko je nama trebalo, odnosno 35 godina, koliko je nama trebalo da uradimo nešto što je trebalo u svakom slučaju raditi ranije. Ali, dobro je što je sada urađeno, dobro je što je državna politika na pragu ove politike. Dobro je što postoji opšti konsenzus u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Slušao sam uvažene kolege, predstavnike opozicionih stranka, koliko sam razumeo, bez obzira da li imaju amandmane ili ne, neće usvajanjem svojih amandmana, uslovljavati glasanje za ove zakone jer vide i prepoznaju jasan, opšti interes i to je čini mi se još jedna dokaz dobre politike koju sprovodi ova Vlada, a čiji apsolutno ton daje premijer, gospodin Aleksandar Vučić.
Što se tiče međunarodnih mera ograničenja, kažem, kao neko ko je do skora bio pod udarom tih međunarodnih mera ograničenja i zbog nerazumevanja međunarodne zajednice, najviše zbog grešaka naše politike, dobro je što je Vlada došla sa jednim ovakvim zakonom u kome ćemo mi kao neko ko sprovodi jednu drugu politiku u potpunosti se pridržavati međunarodnog prava i nećemo za razliku od nekih drugih vremena se predstavljati kao branioci međunarodnog prava, a biti pod udarom tog međunarodnog prava.
Ono što je gospodin Dačić u svom obraćanju, čini mi se izostavio da navede, to je pošto smo 2003. godine primljeni u Savet Evrope, mi smo od tada mnoge konvencije, preporuke i tako dalje, Saveta Evrope primenili u naš pravni sistem od pravosuđa, informisanja, položaja udruženja nevladinih organizacija, borbe protiv korupcije, onda saradnje sa međunarodnim Tribunalom za bivšu Jugoslaviju. Preostalo nam je da ratifikujemo još sedam konvencija Saveta Evrope. Očekujem od vas gospodine ministre, da što pre sa svih tih sedam konvencija Saveta Evrope, dođete u Narodnu skupštinu Republike Srbije i da ih ratifikujemo, jer ako smo na pragu ove politike onda ne treba tu da bude nikakvih dilema. Hvala vam.