Hvala.
Potrošili ste vreme poslaničke grupe, tako da Momo Čolaković nema vreme za govor.
Reč ima narodni poslanik Miletić Mihajlović.

Poštovana predsednice Narodne skupštine, gospodine ministre, uvaženi saradnici ministra, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da danas pričamo o jednom predlogu zakona i o jednoj temi koja je veoma prijatna, rekao bih, i rekao bih da sa puno ushićenja i u jednoj dobroj atmosferi razgovaramo o Predlogu zakona o sportu, tim pre što mi zaista imamo dobrih rezultata u ovoj oblasti.
Mislim da ćemo se složiti sa konstatacijom, a to je i rečeno u članu 2. Predloga zakona, da je sport delatnost od posebnog značaja za Republiku Srbiju. Sport je svojevrstan fenomen koji doprinosi razvoju društva, obogaćuje kulturu, ekonomiju, sastavni je deo našeg identiteta koji nas čini respektabilnim u odnosima sa drugima što je veoma značajno.
Sport doprinosi stvaranju svakako pravih vrednosti, a pre svega širenju etičkih principa, discipline, samokritičnosti, tolerancije, upornosti, poštenja. Konačno, doprinosi pravilnom psihofizičkom razvoju dece i mladih ljudi, doprinosi unapređenju zdravlja.
Može se reći da je Republika Srbija značajna sportska sila u vrhunskom sportu. Iako smo mala zemlja, imamo veoma značajne rezultate na svetskim i evropskim takmičenjima. Ti rezultati neverovatno doprinose socijalnoj koheziji i oni podižu duh, moral i motivaciju ljudi širom Srbije u prevladavanju, istrajavanju sa svakodnevnim problemima. Narod, a naročito mladi ljudi se identifikuju sa sportistima i sa njihovim rezultatima. U svesti naših ljudi, građana i mladih u prilikama velikih pobeda na sportskim terenima vrši se neverovatna projekcija pravih vrednosti i to svakako treba da bude jedan model i mehanizam u daljem vaspitavanju i dizanju duha našeg naroda, naročito mladih ljudi pri takmičenjima na svim nivoima.
Rekao bih da sport i rezultati koji se dobijaju u našoj zemlji ostavljaju večiti trag za buduće vreme i taj trag treba svakako slediti. Takav trag već su ugazili naši poznati sportisti i još ga gaze i još ga čine, kao što je Novak Đoković, kao što su naši košarkaši, naši vaterpolisti, rukometaši i mnogi drugi pojedinci koji treba da služe za primer pre svega mladoj generaciji, ali o čemu je i govorio naš poslanik Neđo Jovanović, i mediji treba da prate sve ove rezultate, a manje da favorizuju destruktivne programe kao što su rijaliti program, itd.
Takav jedan trag se ostavlja za buduće vreme i on može da traje i stotinama godina i vekovima. Ja ću reći samo jedan primer. Reč je o olimpijcu, Dragutinu Tomaševiću koji je 1912. godine nosio srpsku kraljevsku zastavu na Olimpijadi u Stokholmu i taj maratonac je svojim rezultatima praktično doprineo da Srbija po prvi put postane olimpijska zemlja, da uđe u porodicu olimpijskih zemalja.
Zato smo mi u Petrovcu na Mlavi organizovali i već traje memorijalni turnir svake godine na kome učestvuju od predškolskog uzrasta, preko školskih svih generacija, do seniora, memorijalni turnir u trčanju u maratonu i u kraćim, da tako kažem, stazama. Zatim, podignut mu je spomenik u centru grada, a sportska hala u Petrovcu na Mlavi nosi njegovo ime.
Na takav način treba zaista promovisati sport i učiniti da on bude deo svakodnevnice. Zaista uzimajući u obzir da naša nacija, naši ljudi, naši građani, naš živalj ima zaista veliki potencijal u ovome, u sportu, s tim što sport treba da bude deo jedne kulture koja treba da se razvija i tu mi imamo čime da se pozabavimo i budite uvereni da mi u poslaničkoj grupi ćemo uvek podržati vaše nastojanje i da svakako idete dobrim pravcem, gospodine ministre. Socijalistička partija Srbije će glasati za ovaj zakon.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Srđan Dragojević, a neka se pripremi narodni poslanik Ljubica Mrdaković Todorović.
Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre sa saradnicima, koleginice i kolege, veliko je zadovoljstvo čitati jedan dobar zakon, jedan zakon koji stavlja sport u delatnost od posebnog značaja za Republiku Srbiju. Mi jesmo sportska nacija i sport je veoma važan aspekt i našeg nacionalnog bića i srpskog naroda.
Ono što jeste na neki način zabrinjavajuća stvar jesu podaci da se samo 10% ljudi bavi sportom, a čak preko 50% ljudi se nikada nije bavilo sportom. Ono što je dragoceno ovom zakonu jeste činjenica da on insistira na školskom sportu, na dečijem sportu, na amaterizmu. To je nešto što je neophodno, što je jako dragoceno.
Spomenuću da ove godine mi organizuje svetsko prvenstvo u odbojci za srednje škole u Pančevu, u Banatskom Novom Selu i Beogradu. Gospodin Peruničić je pokrovitelj toga. To je jedna jako lepa manifestacija koja govori o tome da je školski amaterski sport zapravo srž bavljenja sportom.
Ono što je meni veoma, veoma zadovoljavajuće u ovom zakonu, moram da kažem, jeste činjenica da u njemu nema reči o privatizaciji sportskih klubova. Ja lično mislim da u profesionalnom fudbalu ima toliko radnji, toliko stvari, počevši od nameštanja utakmica, huliganizma, tretiranja igrača kao belog roblja. Toliko je toga da je pitanje da li se profesionalni fudbal može nazvati sportom. Jako je dobro da u ovom zakonu toga nema, da će se time baviti neki drugi zakoni.
Moram da napomenem da je poslanička grupa SPS 2011. godine, kada je bilo reči o prethodnom zakonu o sportu, insistirala na jednom amandmanu da se sportski stadioni ne privatizuju, da sportski stadioni koji pripadaju građanima Srbije ne mogu da promene namenu, da ne mogu da postanu šoping centri. Nadam se da će Vlada Srbije istrajati u tome, da će veliki sportski stadioni ostati hramovi sporta.
Ono što je, takođe, značajno, moje kolege iz poslaničke grupe su insistirale jeste činjenica da u medijima jako malo ima sporta, onog pravog sporta, amaterskog sporta, školskog sporta i to je velika šteta. Ja sam jednom producentu ovih rijaliti programa sugerisao da bi bilo jako dobro da se napravi rijaliti program o jednom mladom sportskom timu koji se priprema, pa takmiči i takve ideje nisu naišle na razumevanje. Njima je lakše da prikazuju stvari koje su ispod nekog civilizacijskog nivoa, ali u svakom slučaju sport mora da ima mnogo, mnogo više zastupljenosti u medijima.
Ono što je meni kao roditelju veoma dragoceno da kažem to je da sport treba da bude u nekim segmentima i besplatan. Ja kao roditelj, otac petoro dece, prošao sam sa njima sve sportove. Jedino nismo trenirali mačevanje i boćanje. Sve drugo smo pokrili i moram da kažem da je sport užasno skupa aktivnost. Kada imate više od jednog deteta, to je nešto što u ovim okolnostima, ovim vremenima, treba olakšati porodicama i deci, da se što više njih bavi sportom, da bude dostupno.
U svakom slučaju, da ne dužim, moje kolege su rekle većinu stvari, pozitivnih, dobrih o ovom kvalitetnom zakonu. Ja ću samo reći da će poslanička grupa u danu za glasanje podržati ovaj dobar zakon. Hvala na pažnji.

Ljubica Mrdaković Todorović i neka se pripremi Milan Petrić.

Hvala predsednice.

Poštovani ministre Udovičiću sa saradnicima, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, u eri tehnološkog buma kada sve veći broj ljudi, a naročito dece provodi vreme uz računar, afirmacija sporta i sportskih aktivnosti je više nego potrebna i neophodna.

Prošla su vremena kada su se deca igrala po dvorištima i parkovima, a kada je kolektivni sport bio dominantna baza druženja mladih. Neumoljivi su statistički podaci koji kažu da smo među najstarijim nacijama u Evropi i svetu, ali smo isto tako i zemlja sa visokim procentom obolelih od masovnih nezaraznih bolesti. Možda će zvučati paradoksalno ovo što ću sada reći, ali je zaista tako.

Prvaci smo u vaterpolu, u vrhu smo Evrope i sveta u mnogim sportovima. Imamo svetskog prvaka u tenisu, ali sa druge strane imamo veliki broj obolelih od kardiovaskularnih bolesti i cerebrovaskularnih bolesti, šećerne bolesti i povišenog krvnog pritiska, gojaznosti, deformiteta kičme i nepravilnog držanja kod dece i tinejdžera, a o konzumiranju cigareta i alkohola da i ne govorim.

Sve više se sportske aktivnosti zamenjuju nekim drugim aktivnostima počev od najbezazlenije dečje igre koja je umesto veranja po parkovima i jurnjave po fudbalskim igralištima svede na igranje video igrica i neprekidnog kačenja na društvenim mrežama. Pričati o afirmaciji sporta i o poželjnosti da se ona razvija u svim društvenim strukturama i među svim društvenim grupama po meni je neophodno, jer značaj sporta i sportskih aktivnosti svi znamo i razumemo, veoma je bitno kako za fizičko tako i za mentalno zdravlje nacije.

Iako ovaj zakon nije prvi u ovoj oblasti uvideli smo potrebu da isti menjamo tamo gde se pokazao manjkav i nesprovodiv u praksi, a problemi u sportu su brojni i ne pogađaju samo zdravlje nacije, već otvaraju čitav spektar problema koji se reflektuju na različite sfere društva, počev od toga da je većina sportskih klubova i udruženja prezadužena i da ne može da ispunjava elementarne finansijske obaveze, pa do toga da se sportski klubovi rasadnici onih koji u svojstvu navijača čine nasilje jedni nad drugima i u zemlji i u inostranstvu.

Sociologija konflikta neformalnih grupa u društvu nam pokazuje da te i takve grupe mladih ljudi koji vole sportski amblem, a mrze sve druge mogu biti veliki problem i za mnogo uređenije zemlje u odnosu na Srbiju. Na drugoj strani, plemenitost bavljenja sportom i postizanje sportskih rezultata koji izazivaju divljenje i nacije i sveta je ponekad gurnuta u stranu zbog komercijalizacije same institucije sporta, pa su tako dosta česti naslovi u novinama da je neki igrač kupljen za toliko i toliko para ili da je ostvaren transfer igrača sa finansijskim efektom do sada nezabeleženim u svetu.

Važna je činjenica da izmenama u ključnim segmentima mi Zakon o sportu približavamo normativima koji važe za EU sa jedne strane, a sa druge strane sprečavamo sve nepravilnosti i eventualne zloupotrebe u ovoj oblasti.

Želim da kažem da bi građani znali da je ovo rezultat rada naše Vlade i resornog ministarstva koje je veoma aktivno prihvatilo i razmotrilo sve predloge, sugestije i primedbe kako bi zakon bio što bolji. Kao što smo čuli, zakon je prošao javnu raspravu i mnogi predlozi iz tih javnih rasprava su postali sastavni delovi ovog zakona.

Na kraju, želim da dodam i sledeće, usvajanje ovog zakona je izuzetno važno za unapređenje sporta u Republici Srbiji koje bi omogućilo građanima naše zemlje da se bave sportom i to od najmlađih stanovnika do onih u poodmaklim godinama, od rekreativaca i amatera do vrhunskih sportista kakve imamo i kojima se ponosimo. Sport je Srbiju proslavio u svetu, srpska himna se čula na svim svetskim meridijanima. Rezultati koje naši sportisti postižu su često u statusu obaranja i ličnih i nacionalnih i svetskih rekorda. U želji da nam sport i sportisti budu još bolji i da ih je što više i da nam je nacija zdravija, u Danu za glasanje ja i moja poslanička grupa SNS ćemo podržati ovaj Predlog zakona. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Milan Petrić.

Poštovana predsedavajuća, poštovani ministre i predstavnici Vlade, poštovane kolege i koleginice, SNP podržava ideju zašto voljom organizovanošću sportske delatnosti. Takođe smatramo da treba što više učiniti na polju suzbijanja korupcije u sportu, da treba razdvojiti huligane od navijača i treba omogućiti da bavljenje sportom bude dostupnije kako građanima, tako i njihovoj deci, jer sport je jedan od načina da ih odvojimo od interneta i igrica.
Očekivao sam bolje rešenje u ovom Predlogu zakona o sportu po tim pitanjima, jer u pomenutim primerima nismo zagrebali ni površinu. Ukoliko budete u mogućnosti da se ozbiljnije bavite ovim problemima, SNP vam stoji na raspolaganju.
Takođe sam mišljenja da se ovaj predlog trebao više baviti samim sportistima. Iako idejno podržavamo ovaj Predlog zakona uočili smo par članova koje bi izmenili, a sve u cilju poboljšanja radnih uslova i postizanja boljih sportskih rezultata. Odredba da oba roditelja moraju dati saglasnost za zaključenje ugovora licu koje nema potpunu poslovnu sposobnost je nepotrebna, jer lice tako već ima određenog zakonskog zastupnika, odnosno roditelje ili saradnika.
Kako ćemo to primeniti ukoliko sportista nema oba roditelja ili ako je jedan preminuo ili nije utvrđeno očinstvo ili je na izdržavanju kazne ili je na radu u inostranstvu? Takođe nije potrebno da se ova vrsta ugovora overava u skladu sa zakonom zato što bi podrazumevalo da ih overava javni beležnik ili eventualno sud, jer bi to odužilo proceduru i stvorilo nepotrebne troškove.
Takođe postavlja se pitanje – kako i ko utvrđuje visinu naknade za transfer? Da li se naknada za razvoj prilikom prelaska sportiste u drugu sportsku organizaciju ne obračunava, odnosno ne obračunava ukoliko sportista ima status profesionalnog sportiste ili zaključuje profesionalni ugovor? U tom slučaju je moguća zloupotreba, a sve u cilju izbegavanja plaćanja ove naknade.
Neosnovano je propisano da sportske organizacije nemaju pravo na naknadu ako je ugovor sa sportistom raskinut krivicom sportske organizacije. Moguće su situacije u kojima je jedna sportska organizacija koja je vremenom mnogo ulagala, samim tim i doprinela razvoju tog sportiste, u kasnijem periodu zapadne, bez obzira na razloge u finansijske probleme zbog kojih ne mogu ispunjavati ugovorne obaveze, u tom slučaju ona bi izgubila pravo na navedenu naknadu, dok bi druga sportska organizacija dobila već formiranog i očigledno perspektivnog sportistu i to bez ikakve naknade. Prilikom kasnijeg odlaska tog sportiste u treću sportsku organizaciju druga bi naplatila naknadu tog transfera i tim načinom profitirala, dok bi prva ostala uskraćena iako je upravo ona formirala tog sportistu.
Ovim predlogom je propisana obaveza osiguranja samo vrhunskih sportista i vrhunskih sportskih stručnjaka, što smatramo nepravilnim. Po nama, ova obaveza bi trebala da se propiše za sve sportiste i sve sportske stručnjake, sportske organizacije, pri čemu bi se sama suma osiguranja odredila u posebnom iznosu za vrhunske sportiste i sportske stručnjake.
Nelogično je da se trenerima Republike Srbije na navedenim takmičenjima na kojima je reprezentacija čiji su oni treneri osvojila neku od određenih medalja dodeljuje samo novčana nagrada, a da im se ne dodeljuje nacionalno sportsko priznanje. Uspeh jedne reprezentacije, naročito u kolektivnim sportovima, što sam siguran da dobro poznajete, u velikoj meri upravo zavisi od trenera, odnosno selektora, pa je nelogično da treneri dobiju samo jednokratnu novčanu pomoć, a sportisti nacionalno sportsko priznanje.
Takođe u članu 18. koji govori o prelasku maloletnih sportista u drugu sportsku organizaciju, a zbog razloga koji nisu povezani sa bavljenjem sportskih aktivnosti, već zbog same promene prebivališta mislimo da je podložno manipulaciji. Moguće je da će roditelji maloletnog sportiste kada procene da bi njihovo dete recimo zbog napredovanja u viši rang ili boljih finansijskih uslova mogli po izgovoru promene mesta prebivališta da svoje dete prepišu drugoj sportskoj organizaciji. To može dovesti do nove beogradizacije, novosadizacije ili kako bi mi već nazvali, ali tako bi manje sredine ostajale bez sportista.
Srpska napredna partija će izraziti svoj stav nakon amandmanske rasprave. Hvala.

Nikola Jolović, neka se pripremi Nevenka Milošević.

Uvažena predsednice, ministre sa saradnicima, analiza primene Zakona o sportu iz 2011. godine u protekle četiri godine pokazala je da ovaj zakon u osnovi odgovorio očekivanjima koja su postojala pri njegovom donošenju, ali da je za dalje unapređenje stanja u sportu Republike Srbije potrebno i doneti novi zakon o sportu.
Prema podacima istraživanja zdravlja stanovništva, koje je sprovedeno na Institutu za javno zdravlje Srbije „Batut“ iz 2013. godine, fitnesom, sportom ili rekreacijom najmanje tri puta nedeljno bavilo se 8,8% stanovnika Srbije, dok je svaki deveti stanovnik Srbije u toku slobodnog vremena nedeljno proveo u takvim aktivnostima najmanje 90 minuta.
Navika bavljenja sportom i rekreacijom je zastupljena više kod muškaraca, nego kod žena dok se intenzivnim fizičkim aktivnostima namenjenim jačanjem mišića najmanje tri puta nedeljno u 2013. godini bavilo svega 4,8% stanovnika Republike Srbije.
Dakle, 82,3% dece je izjavilo da su slobodno vreme najmanje jednom do dva, tri puta nedeljno bavila fizičkim aktivnostima, a svemu ovome treba dodati da u je u Srbiji u 2013. godini više od polovine stanovništva bilo prekomerno uhranjeno.
U poređenju sa evropskim zemljama na osnovu rezultata istraživanja sprovedenog na teritoriji zemalja članica u odnosu na istraživanja sprovedeno na teritoriji Republike Srbije može se zaključiti da 40% stanovnika EU izjavljuje da se bavi sportom bar jednom nedeljno, dok se sportom u Republici Srbiji jednom nedeljno bavi samo oko 10% stanovništva. Sve ovo govori o potrebi da se hitno donese novi zakon o sportu kojim bi se omogućilo maksimalno povećanje broja građana koji se bave sportom i kako bi se podržao dalji razvoj domaćeg vrhunskog sporta.
U daljem izlaganju baziraću se na goruće probleme u razvoju domaćeg vrhunskog sporta zbog kojih je ovaj zakon i neophodan. U praksi je primetna pojava tajnih ugovora između sportiste i sportske organizacije, odnosno masovno se izbegava registrovanje svih ugovora između sportista i sportske organizacije kod nadležnog nacionalnog granskog sportskog saveza.
Kako bi se sprečila ta dosadašnja praksa postojanja tajnih ugovora između sportista i sportske organizacije zakon propisuje da se ugovor i sve izmene i dopune ugovora, uključujući i sporazumni raskid ugovora između sportista i sportske organizacije zaključuje u pisanoj formi i overava se u skladu sa zakonom. Ovakvo zakonsko rešenje ne isključuje i praksu nacionalnih sportskih saveza koji zahtevaju da se ugovor između sportiste i sportske organizacije i registruju kod tog saveza.
Takođe se utvrđuje obaveza da se svi odnosi između sportiste i sportske organizacije u vezi obavljanja sportskih aktivnosti i delatnosti urede jednim ugovorom. Pravni položaj profesionalnih sportista se većinom ne ostvaruje onako kako je propisano važećim Zakonom o sportu. Iako je važećim Zakonom o sportu bilo propisano da profesionalni sportista treba da bude u radnom odnosu sa klubom, u praksi se to izbegava na sve moguće načine, pa se umesto ugovora o radu zaključuju razni ugovori o profesionalnom igranju, ugovori o profesionalnom statusu i ugovori o profesionalnom angažovanju i tome slično.
Takvi ugovori ni po sadržini ni po formi nisu ugovori o radu, a oni otvaraju brojna pitanja i probleme, kao što su – kakva je pravna priroda ugovora o profesionalnom angažovanju, kakav je odnos ugovora o profesionalnom angažovanju i ugovora o radu koji bi sportista naknadno zaključio, kao i kakav je odnos aneksa ugovora o profesionalnom angažovanju i slično.
Naknada od transfera sportista je jedan od najvažnijih izvora prihoda domaćih sportskih organizacija. Međutim, u praksi su primetne brojne zloupotrebe i nepravilnosti u procesu ugovaranja i realizacije transfera zbog kojih su naši klubovi znatnim delom i u postojećim finansijskim problemima.
Novi zakon na precizan način definiše pravni položaj profesionalnih sportista i ugovora koje zaključuju sa svojim klubovima, pa se profesionalni sportista definiše kao sportista koji se bavi sportskom aktivnošću kao jedino ili osnovno zanimanje, kao i drugi sportista koji ima status profesionalnog sportiste u skladu sa sportskim pravilima nadležnog međunarodnog sportskog saveza.
Profesionalni sportista zaključuje sa sportskom organizacijom ugovorom o radu u skladu sa zakonom i na osnovu toga sportista ima sva prava i obaveze odgovornosti iz radnog odnosa u skladu sa zakonom jer se uređuje red, a ako ovim zakonom ili sportskim pravilima nadležnog međunarodnog saveza nije drugačije utvrđeno.
Ugovor se zaključuje na određeno vreme, najduže do pet godina i njime se na jednom mestu regulišu svi odnosi između sportiste i sportske organizacije, uključujući i zaradu i druga primanja koja nemaju karakter zarade.
U zakonu se posebno utvrđuje obaveza svih organizacija u oblasti sporta, kao i lica koja obavljaju stručno vaspitni rad sa decom u tim organizacijama, kao i svih članova i zaposlenih u tim organizacijama da promovišu jednakost među svojom decom i aktivno se suprotstave svim vrstama zloupotreba, zlostavljanja, diskriminacije i nasilja.
Posebno je važno istaći da primena zakona neće izazvati značajnije troškove građanima i privredi, a posebno malim i srednjim preduzećima. Šta više, primena zakona bi trebalo da smanji troškove građana u odnosu na bavljenje sportom, a posebno dece. Primena zakona proizvodi određene troškove za organizacije i pojedince u sistemu sporta koji međutim nisu novi troškovi, već postoje ne samo od donošenja važećeg Zakona o sportu, već i od Zakona o sportu iz 1966. godine.
Prema Zakonu o stručnom radu iz oblasti sporta mogu se baviti samo lica koja imaju odgovarajuće više ili visoko obrazovanje iz oblasti fizičkog vaspitavanja i sporta ili su osposobljeni za stručni rad u sportu u skladu sa zakonom.
Kada je u pitanju stručni rad sa decom, reč je o posebnoj stručnoj osposobljenosti. Ni ovo nije novi trošak za organizaciju u oblasti sporta, jer on postoji još od Zakona o sportu iz 1966. godine.
Problem je što je nakon skoro 20 godina još nije obezbeđeno da se stručnim radom u sportu bave samo kvalifikovani sportski stručnjaci, već se stručnim radom i dalje bave mnoga lica koja najviše što imaju od iskustva u bavljenju sportom, a često ni to.
Kada je u pitanju rešenje koje se odnosi na stručni rad sa decom treba konstatovati da je ono povoljnije za organizaciju u oblasti sporta jer će ubuduće moći da angažuju ne samo sportske stručnjake koji su „školovani“, već i one koji su stručno osposobljeni za rad sa decom.
Obzirom da dolazim iz Novog Pazara, želeo bih da se zahvalim vama, ministre Udovičiću, kao i državnom sekretaru Peruničiću na svemu onome što ste uradili u prethodnom periodu za grad Novi Pazar i naravno da će poslanička grupa SNS u Danu za glasanje glasati za ovaj Predlog zakona. Hvala.