Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik, Jovana Jovanović. Nije tu.
Reč ima narodni poslanik, Gordana Topić. Izvolite.

Hvala.
Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, kolege narodni poslanici, Predlog zakona o dopunama Zakona o sprečavanju i diskriminaciji osoba sa invaliditetom, država i ovaj put pokazuje da ispunjava preuzete obaveze iz Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom i Strategijom unapređivanja položaja osoba sa invaliditetom u Republici Srbiji.
Konkretno u pitanju je izmena člana 34. što podrazumeva potpisivanje isprava pečatom koji sadrži podatke o ličnom identitetu ili ugravirani potpis. Takođe, da su Ministarstvo i Vlada još jednom pokazali razumevanje i saradnju sa institucijama i organizacijama koje se bave rešavanjem problema osoba sa invaliditetom, pa je na inicijativu Nacionalne organizacije osoba sa invaliditetom Srbije i Saveza slepih Srbije, jer ova materija ranije nije regulisana ni jednim propisom, to rešeno dopunom Zakona.
Znači, ovom izmenom Zakona se omogućava izjednačenje pečata sa svojeručnim potpisom, odnosno overa pečatom koji sadrži lične podatke pred nadležnim organima za osobe sa invaliditetom. Ovo zakonsko rešenje je uklanjanje još jedne barijere i korak je više u izjednačavanju prava osoba sa invaliditetom, koje zbog telesnih ili senzornih oštećenja ili zbog nekih drugih bolesti, nisu u mogućnosti da se potpišu.
Imala sam prilike da razgovaram sa ljudima koji brinu i koji rade sa osobama sa invaliditetom i u početku su bili pomalo rezervisani oko ovakvog rešenja i to zbog straha od zloupotrebe. Međutim, zloupotreba je skoro nemoguća jer je zakonska procedura za sve ista i podrazumeva da se pre samog potpisivanja, tj. stavljanja pečata vrši dokazivanje identiteta ličnom kartom ili nekim drugim službenim dokumentom sa fotografijom.
Takođe, želim naglasiti da ova izmena ne menja regulativu koja se odnosi na isprave koje predstavljaju formu ugovora ili nekog drugog pravnog posla, već i dalje važe propisi koje uređuju overu potpisa i potvrđivanje isprave i Zakona o overavanju potpisa, rukopisa i prepisa, a koji se odnose na osobe sa invaliditetom.
Na primer, usled slepoće ili nekog drugog razloga osoba ne može da čita, isprava mora biti pročitana preko sudskog tumača u prisustvu javnog beležnika, a što se u klauzuli overavanja potpisa naznačava kao i potpisom i pečatom tumača da je verno podneo sadržaj.
Uvođenjem u zakonsku regulativu potpisivanje isprave pečatom sa ličnim podacima ili ugraviranim potpisom, pored uvažavanja, poštovanja dostojanstva, ostvarivanja jednakih mogućnosti i ravnopravnosti, pojednostavljuje zakonsku proceduru naročito u postupku kada podnosilac isprave nije u stanju da stavi rukoznak.
Ovo je još jedan način olakšavanja svakodnevnog života osoba sa invaliditetom, nesmetano ostvarivanje prava i interesa koji zahtevaju lični potpis, kao što su odlazak u banku, poštu i slično.
Dopunom Zakona, člana 52a, regulišu se kaznene odredbe, jer je u praksi uočeno onemogućavanje upotrebe pečata, dok s druge strane konkretno u Pančevu, smo imali da je službenica izričito insistirala na pečatu, pa je stoga dobro da i na ovaj način da se kaznenim odredbama sankcioniše ona pravna i fizička lica, kao i odgovorna lica u pravnom licu, koja onemogućavaju korišćenje prava osoba sa invaliditetom.
Napominjem da se i sada koristi pečat kao potpis, ali nije bio obavezujući za državne organe i službe, pred kojima ova lica ostvaruju svoja prava, što se ovim zakonom otklanja, a i dalje će biti ravnopravno korišćenje rukoznaka i pečata.
Verujemo da će se ovim zakonskim rešenjem unaprediti položaj osoba sa invaliditetom u smislu njihovog osamostaljivanja i nezavisnosti u cilju ostvarenja svih prava i odgovornosti.
Kao što je koleginica Mira Dragaš rekla, u Danu za glasanje poslanička grupa Socijalističke partije Srbije, podržaće izmenu i dopunu ovog zakona. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Mirjana Đoković. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, kolege poslanici, građani Srbije, mi danas govorimo o veoma važnoj zakonskoj izmeni Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom.
Mnoga pitanja i aktivnosti koja uređuju tretman prema osobama sa invaliditetom ne postavljaju se više kao segment socijalne politike, već kao pitanje poštovanja ljudskih prava uopšte.
Zakon o čijim dopunama danas govorimo je prvi antidiskriminacioni zakon u Republici Srbiji, koji teži da se rizici od marginalizacije invalidnih lica i socijalna isključenost svedu na minimum, jer usled razvoja društvene zajednice treba da težimo da invalidnim licima budu pristupačne sve usluge savremenog društva. Time se direktno doprinosi njihovoj velikoj uključenosti u društvene tokove, jedan kompleksan multisektorski pristup omogućava sprovođenje mnogih planova prevencije i senzibilizacije društva po pitanjima invalidnosti.
Poenta u savremenom društvu je osigurati adekvatan standard življenja i socijalnu sigurnost invalidnih lica. Naša Vlada je prepoznala potrebu da razvije taj multisektorski pristup u politici mera, koje utiču na položaj osoba sa invaliditetom, sa pomeranjem težišta sa dugoročne zavisnosti i pasivne uloge, ka aktiviranju potencijala i izgradnji kapaciteta osoba sa invaliditetom, kao i stvaranju mogućnosti, kako bi osobe sa invaliditetom postale aktivne i produktivni članovi našeg čitavog društva.
U svakodnevnom životu osobe sa invaliditetom koje zbog prirode svoje invalidnosti, telesnih ili senzornih oštećenja, ili pak bolesti, na primer osobe obolele od različitih mišićnih i neuromišićnih oboljenja ili kvadriplegije, kao i osobe koje nemaju gornje ekstremitete, nisu u mogućnosti da se svojeručno potpišu i često su u situaciji da se od njih zahteva u mnogim životnim situacijama da umesto svojeručnog potpisa na dokumenta stave otisak prsta, ili daju pak punomoćje drugom licu koje bi se umeste njih potpisalo. Sve ove situacije predstavljaju svojevrsnu diskriminaciju po osnovu invaliditeta, imajući u vidu da se na taj način pravi razlika i vrši ograničavanje ostvarivanja prava i stoga ovakvo postupanje ima efekat narušavanja ljudskih prava i sloboda osoba sa invaliditetom.
Stoga, uvođenje zakonske dopune ovog zakona da se invalidnim licima omogući upotreba pečata koji sadrži podatke o ličnom identitetu naišlo je na podršku Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, imajući u vidu Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom koja je ratifikovana još 2009. godine. Potporu ove zakonske dopune dali su predstavnici Nacionalne organizacije osoba sa invaliditetom i Savez slepih Srbije, tako da je pokrenuta inicijativa za rešavanje ovog problema na adekvatan način. Ova inicijativa nije samo puko ostvarivanje prava, već je sloboda izbora da se uđe, pristupi, komunicira ili na neki drugi način koristi osnovno ljudsko pravo.
Uvažene kolege, strašan je osećaj biti u prilici da ne možete da se potpišete, a morate potpuno odgovorno da učestvujete u svim životnim prilikama koje se nameću u svakodnevnom životu. Suočeni ste sa barijerom i nemogućnošću da date svoj ručni potpis, a upravo ta barijera se prevazilazi jednom ovakvom merom, odnosno potpisivanjem omogućavanja upotrebe pečata kao svojeručnog potpisa u situacijama kada je to potrebno. Ovakvim potezom omogućava se individualna samostalnost, nezavisnost osoba sa invaliditetom, puno i efikasno učešće i uključivanje u društvo, uvažavanje razlika i prihvatanja osoba sa invaliditetom kao dela ljudske raznolikosti, dostupnost ostvarivanja jednakih mogućnosti i ravnopravnost osoba sa invaliditetom.
Iskreno verujem da smo po ovom pitanju u našem parlamentu svi istomišljenici, da je donošenje ove zakonske dopune najbolji način za rešavanje problema i adekvatno uređenje do sada neregulisane oblasti. U potpunosti je jasno da su sve zainteresovane snage dobile priliku da se izjasne, daju svoje predloge i eventualne sugestije. Odmah nakon izglasavanja ove zakonske dopune, predviđene su informativne kampanje sa ciljem informisanja javnosti, organa javne vlasti i pružalaca različitih usluga o obavezi omogućavanja potpisivanja uz pomoć pečata koji sadrži podatke o ličnom identitetu, ili uz pomoć pečata sa ugraviranim potpisom osobe sa invaliditetom koja zbog trajnih posledica telesnog ili senzornog oštećenja ili bolesti nije u mogućnosti da se svojeručno potpiše. Ovim zakonom se ne predviđa donošenje opštih akata kojima se propis izvršava.
Na kraju, mislim da je osnovni cilj ove zakonske izmene poštovanje dostojanstva, individualna autonomija, samostalnost osoba, uključujući i pravo da osobe sa invaliditetom donose odluke o sopstvenom životu. Neprestana borba za povećanjem jednakih mogućnosti, veće učešće i socijalna uključenost moraju biti imperativ našeg društva, a upravo sva ta nastojanja su prepoznata i vrednovana i, kao što vidite, odražavaju se kroz politiku naše Vlade.
Kao primer mogu navesti koliko je imalo pozitivnih efekata uvođenje personalnih asistenata i ta aktivnost se pokazala kao odlično kreirana mera koja je dala ogroman doprinos koji dalje podstiče aktivizam i samostalnost osoba sa invaliditetom. Ova Vlada i resorno zaduženo ministarstvo odlično znaju da ogroman broj invalidnih lica živi ili na granici ili ispod granice siromaštva i da visok procenat invalidnih lica spada u izdržavana lica, ili su pak uživaoci penzija.
Ja bih iskreno želela da ovaj korak i predložena zakonska izmena budu dobar primer za kreatore politike koja teži da razvije jedinstveni standard, metodologiju i procedure u ovoj oblasti, kako bi što bolje unapredili položaj invalidnih lica u današnjem društvu. Shvatajući ozbiljnost ovog problema, u Danu za glasanje, zajedno sa svojim kolegama iz poslaničke grupe SNS, podržaću ovaj zakonski predlog. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Gordana Čomić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo, tri su razloga zašto glasam za ovaj Predlog zakona koji je Vlada uputila Skupštini i danas je u raspravi.
Prvi razlog tiče se našeg stava u društvu o osobama sa invaliditetom. Mi živimo u društvu čiji je jezik bogat pogrdnim izrazima o osobama sa invaliditetom, sa oštećenjima bilo koje vrste. Živimo u društvu gde se sve do nedavno podrazumevalo da su te osobe nevidljive, nepoželjne - nemoj njega, nemoj nju. Živimo u društvu u kojem je narativ imao još ružnije izraze nego što ih ponekad, nažalost, upotrebljavamo ne shvatajući koliko time vređamo osobe sa invaliditetom.
Ministar je dobro obrazložio zakon. On bi morao da uradi dve važne stvari. Prvo, da pomogne neposredno osobama sa invaliditetom u njihovom svakodnevnom životu, što je suština, što je najvažnije. Drugo, da onima koji žmure na to kolika je količina diskriminacije u našem društvu prema osobama sa invaliditetom pomogne da otvore bar jedno oko i da vide da smo svi mi ljudska bića, sa vrlo sličnim potrebama i sa potpuno istim pravima pred zakonom. To je prvi razlog zašto ide moj glas za ovaj zakon.
Drugi razlog je nada da će donošenje ovog zakona, naša rasprava o poboljšanju uslova pod kojim mi, ljudi koji nemamo invalidititet i ne znamo s kakvom lakoćom obavljamo u toku dana nešto, dakle, drugi je razlog nada da ćemo videti koje sve još društvene grupe smo skloni da ne vidimo, koje sve još društvene grupe smo skloni da smatramo nepoželjnim u društvu. Društvena grupa vrlo starih ljudi ili društvena grupa dece za koje žmurimo da su vrlo često žrtva nasilja. Društvene grupe koje su zanemarene, to su starije žene koje žive same, koje društvo često ne vidi.
Za svaki propis koji Vlada podnese, bez obzira da li ja Vladu podržavam ili sam opozicija, koji će menjati i stavljati svetlo na te društvene grupe, na starice koje žive same, na stare ljude koji žive bez komunikacije, dakle, ne govorim o ekonomskom položaju, ne govorim o novcu, nije nama novac problem da vidimo te ljude i da ih prihvatimo kao poželjne u naše lokalne zajednice, za svaki takav zakon ću glasati, jer će on biti malo korak napred ka ispravljanju raznih nepravdi kojima smo kao društvo bili skloni kada su u pitanju osobe sa invaliditetom.
Treći razlog je da pokažemo da zaista nešto i radimo kada su u pitanju promene na evropskom putu Srbije, da smo sposobni, koliko god to bilo teško, da primenimo zakone koji se podrazumevaju da su zakoni iz oblasti ljudskih prava, iz poglavlja 23 i 24 ili opštih političkih kriterijuma evropskih integracija, a za koje glasamo, o kojima čitamo obrazloženja, ponekad nažalost bez razumevanja koliko to treba da promeni kvalitet života nekoga, žene ili muškarca sa invaliditetom ili bez, sa trajnim ili privremenim oštećenjem, u starosnoj grupi koja podrazumeva da imaju manju društvenu pažnju nego što bi to trebalo da bude.
Sa nadom da će biti izveštaja za tri meseca od usvajanja zakona o svedočenjima koliko je dobra primena, ponavljam, to su tri razloga zašto svoj glas dajem za Predlog zakona. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Milanka Jevtović Vukojičić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre sa saradnicima, kolege poslanice i poslanici, poštovani građani Srbije, pred nama je danas jedan od vrlo značajnih zakona, a to je Predlog dopuna Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom i još jedan korak napred ove Vlade i nadležnog ministarstva u poboljšanju položaja osoba sa invaliditetom u sprečavanju njihove diskriminacije i, naravno, u poboljšanju kvaliteta njihovog života.
Šta je ono na šta se ovaj zakon oslanja, odnosno iz čega on proističe? On pre svega proističe iz Ustava Republike Srbije, zatim, proističe iz Konvencije UN iz 2009. godine koja tačno u članu 4. tački 1. utvrđuje da su države potpisnice Konvencije u obavezi da donesu adekvatan pravni okvir kako bi osobe sa invaliditetom bile ravnopravne u ostvarivanju svih svojih prava sa ostalim građanima. Naravno da je osnov za donošenje zakona i Strategija za unapređenje položaja osoba sa invaliditetom.
Ovo je treći zakon po redu koji se odnosi na poboljšanje kvaliteta života osoba sa invaliditetom. Ne mogu a da ne pomenem i prethodne zakone koji su i te kako uticali na položaj pre svega gluvih i nagluvih osoba, a tiče se Zakona o upotrebi znakovnog jezika i prvi put uvođenje tumača, kao zvanja, u ovaj zakon, što svakako ima i te kako velike prednosti jer gluva i nagluva osoba takođe pred organima javne vlasti u ostvarenju svojih prava može potpuno besplatno da koristi uslugu tumača preko udruženja.
Takođe, ono što moram da pohvalim, mi ovde govorimo o broju osoba sa invaliditetom, negde ti podaci govore da ih ima 10% od ukupnog broja stanovnika, negde da ih ima 15%, s obzirom da smo dug vremenski period, gotovo dve decenije, tragali za nekim osnovnim podacima i da do njih nismo došli, ovo Ministarstvo je pokazalo napor i u zakonodavni okvir uvelo je jedinstvenu evidenciju osoba sa invaliditetom, a na osnovu toga što će lokalna udruženja savezima dostavljati svake godine spisak osoba sa invaliditetom, a nadležni savezi dostavljati Ministarstvu, gde će se na taj način ispraviti i ta dugogodišnja nepravda, pa ćemo imati tačnu i preciznu evidenciju.
U svakom slučaju, što se tiče pomenutog zakona, u pitanju su dopune člana 34. i novi član 34a i dopuna člana 52, koja se odnosi na kaznene odredbe. Ove odredbe zakona svako da su male, ali i te kako značajne jer su od suštinske važnosti za osobe sa invaliditetom, pre svega za slepe i slabovide osobe i distrofičare, koje u postupcima, odnosno u nastupima pred organima javne vlasti, to su organi državne uprave, to su jedinice lokalne samouprave, znači u ostvarenju svojih prava, i naravno drugi nosioci javnih ovlašćenja, koji se finansiraju iz republičkog, pokrajinskog ili budžeta lokalne samouprave, mogu umesto potpisa, koje ne mogu da daju, mogu da koriste alternativni oblik - faksimil, odnosno pečat sa ugraviranim ličnim identitetom.
Da li su se ranije obraćala udruženja i da li su ranije osobe sa invaliditetom senzornih i telesnih oštećenja se obraćali nekom? Jesu, vrlo dugo. Tek posle deset godina, zahvaljujući pre svega prepoznavanju nadležnog ministarstva, adekvatnom prepoznavanju ove potrebe, danas dolazi pred nas narodne poslanike.
Ono što je poseban kvalitet ovog zakona i što takođe želim da pohvalim, da su ove izmene i dopune urađene u tesnoj saradnji, uz sugestiju i participaciju Nacionalnog saveza osoba sa invaliditetom i Saveza slepih i slabovidih Republike Srbije. Samo njihovom aktivnom participacijom i njihovim aktivnim učešćem u donošenju zakonske regulative koja se tiče ostvarivanja njihovih prava može se doneti kvalitetan i potpun zakon. Ovaj zakon je kvalitetan, ovaj zakon je potpun, ovaj zakon se tiče poštovanja ličnog dostojanstva, urođenog ličnog dostojanstva, poštovanja različitosti. Vlada Republike Srbije, resorno Ministarstvo je strateški opredeljeno da radi na sprečavanju svih oblika diskriminacije, a ovde se konkretno radi o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, sa ova dva oštećenja, senzornim i telesnim.
Ono što moram da naglasim, to je da je razvoj usluga socijalne zaštite na lokalnom nivou, u skladu sa zakonom, u nadležnosti lokalnih samouprava, ali Ministarstvo rada, zapošljavanja i te kako prepoznaje potrebe finansijske podrške udruženja na lokalnim nivoima i u tom smislu je preko čitave godine u Ministarstvu otvoren konkurs za projekte koji se tiču programskih aktivnosti udruženja, ali i za programe koji se tiču poboljšanja kvaliteta osoba sa invaliditetom. Upravo juče su odobrena 33 takva projekta.
Takođe, moram da naglasim da je u 2015. godini učinjen veliki napor i od 2009. godine prvi put zaposlen najveći broj osoba sa invaliditetom, to je 4.913, i svakako da je njihovo uključivanje u skladu sa njihovim sposobnostima u rad i te kako značajno i na tome Ministarstvo predano i odgovorno radi.
Za SNS nema sumnje da će u danu za glasanje podržati predložene zakonske dopune. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Irena Aleksić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre sa saradnicima, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, pre svega, na početku svog izlaganja želela bih da istaknem da osnovni cilj zakona o kome danas diskutujemo jeste upravo unapređenje položaja osoba sa invaliditetom.
Kao što je veliki broj mojih kolega istakao, nije ovo prvi zakon o kojem se diskutovalo u ovoj Skupštini koji ima isti takav cilj, a to je da se unapredi položaj osoba sa invaliditetom. Nedavno smo u ovom domu usvojili dva slična zakona – Zakon o kretanju uz pomoć psa vodiča i Zakon o upotrebi znakovnog jezika. Mislim da to, samo po sebi, dovoljno govori o određenim optužbama koje smo čuli danas na račun Ministarstva, da li se radi dovoljno brzo, da li se radi dovoljno predano. Smatram da to govori o relativno kratkom vremenskom periodu, da su usvojena tri zakona, da dovoljno govori o tome da se u resornom ministarstvu ne štedi ni energija ni trud da se zaista kvalitativno poboljša život osobama sa invaliditetom.
Konkretno kada je u pitanju Predlog zakona o dopunama Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, ovaj zakon omogućiće osobama koje zbog specifičnosti svog invaliditeta nisu u mogućnosti da daju svojeručan potpis. Oni će to ubuduće, zahvaljujući ovom zakonu, moći da učine uz pomoć pečata na kome se nalazi ili ugravirano je njihovo ime ili uz pomoć pečata na kome se nalaze njihovi lični podaci.
Do sada su zaista osobe koje su imale takvu vrstu invaliditeta bile, da tako kažemo, u zaista nezavidnom položaju zato što se, kad god je trebalo napraviti svojeručan potpis, od njih tražilo da ili ostave otisak prsta, što je, slažemo se svi danas oko toga, samo po sebi dovoljno ponižavajuće, ne radi se o osobama koje su nepismene da bi prolazile kroz takav jedan tretman i kroz takvu jednu proceduru, ili su bile primorane da naprave punomoćje sa drugom osobom koja bi potpisala u njihovo ime, što je opet, samo po sebi, jedna određena procedura i opet jedno, ja bih rekla, nepotrebno komplikovanje.
Zaista, upotreba pečata, ono što je najbitnije, sprečiće diskriminaciju, ali olakšaće jedan svakodnevni život osobama sa invaliditetom. Jednostavno, sve će ići mnogo brže, mnogo jednostavnije, sve će im biti pristupačnije, što je jako bitno. Ono na šta smo mi svi osuđeni svakodnevno, znači, to je banka, pošta, različite institucije, svakodnevnica je zamarajuća dovoljno za sve nas i nema potrebe zaista da za naše sugrađane sa invaliditetom ta svakodnevnica bude teža i napornija, tako da ovaj zakon upravo radi na tome da ta njihova svakodnevica bude ista kao sa licima koja nemaju invaliditet.
Naravno da se postavilo pitanje da li postoji mogućnost zloupotrebe eventualne pečata. Naravno da ne postoji mogućnost ni najmanja zloupotrebe pečata, zato što se uz upotrebu pečata isto tako traži i lična karta ili neki drugi dokument koji će potvrditi identitet osobe koja nosi pečat, a samim tim i vidljivo je ko je osoba sa invaliditetom, tako da zaista ne postoji nikakva mogućnost eventualne zloupotrebe.
Ono što mislim da je jako dobro jeste da postoje novčane kazne u visini od 5.000 do 50.000 i u visini od 10.000 do 100.000 dinara. Smatram, kada su ovakvi zakoni u pitanju, da je zaista dobro da postoje novčane kazne jer ništa bolje ne podseća građane da treba poštovati zakon i ukoliko ga ne poštuju, ukoliko odluče da se ogluše o isti, da ignorišu isti, da i te kako mogu da plate. Tako da je to zaista najbolji motiv da se zakon poštuje onako kako treba.
Na samom kraju želela bih da istaknem ono što je poenta i u šta zaista duboko verujem, a veruju i svi ostali narodni poslanici kako pozicije, vladajuće strukture, jeste da država zaista treba da učini sve što je u njenoj moći, a to pre sve zakonom i vođenjem računa da li se zakoni sprovode efikasno na najbolje mogući način, a to je da treba zaista zaštititi lica sa bilo kakvim oblikom invaliditeta.
Ono o čemu se uglavnom priča, kada je diskriminacija u pitanju, uglavnom se priča o aktivnoj diskriminaciji, međutim, na šta bih ja skrenula, na samom kraju svog izlaganja, pažnju, to je možda još opasniji vid diskriminacije, a to je ona pasivna diskriminacija. Znate, ne morate uvek nekoga aktivno da povredite da biste mu naneli zlo. Ponekad je mnogo gore, mnogo opasnije, da kažem, mnogo podmuklije ne činjenje ili zaobilaženje sa kojima se, sigurna sam, da se lica sa invaliditetom često suočavaju. To je da budu redovno zaobiđena kada je neko napredovanje u karijeri, a koje su oni i te kako zaslužili ili da budu zaobiđeni pri nalaženju posla iako država, resorno ministarstvo radi sve u najboljoj svojoj moći tako što daje podsticaje da se zapošljavaju. Redovno ti ljudi ne činjenjem, zaobilaženjem, a to je ta tzv. pasivna diskriminacija koja dovodi prosto do toga da se lica sa invaliditetom obeshrabre, da se povuku.
Šta dolazi tada? Dolazi do klasične socijalne isključenosti. To je ono zaista protiv čega aktivno treba da se borimo i protiv čega aktivno moramo da se borimo. Tu bih zaista pohvalila resorno Ministarstvo za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja, da zaista ne stoje nikakve optužbe, da je nešto moglo brže, bolje. Naravno, da uvek može bolje, ali i da i te kako ovo ministarstvo pokazalo je i entuzijazam i jedan konstruktivan i kreativan stav i zaista jednu veliku aktivnost kada je prevazilaženje tih i sličnih problema u pitanju. Tako da će ovakvi humani i slični zakoni zaista uvek naići na našu podršku. Hvala vam.