Još jednom, ne postoji matični zakon, bar ne u onome što se koristi u parlamentu. Pod dva, ako Vlada po članu 14. nekome dodeljuje priznanje koje se zove nacionalna penzija, to ne znači da predsednik Vlade može u svom apelu, koji je upućen neformalno, da karakteriše da je 40 ljudi, od ne znam koliko ukupno, ne zaslužuje. Ako Vlada želi da preispita ko sve ima nacionalnu penziju, onda se to stavi na dnevni red Vlade, pa se zatraži od ministarstva analiza stanja, pa ministarstvo da predlog odluke i u odluci piše od 1. do 40, taj, taj, taj, taj i taj nezasluženo su dobili penziju.
Moguće da ne može da im se oduzme penzija, ali može Vlada da donese zaključak da smatra da su oni to dobili nezakonito, bez bilo kakvih uslova i da od njih zatraži da to vrate, da to bude jedna vrsta pozivanja na poštovanje te nagrade, pa da vidimo ko su ti ljudi, da vidimo koji su to visoki kriterijumi koje primenjuje premijer Srbije kada ocenjuje ko koliko učestvuje u kulturnom stvaralaštvu i umetničkom delanju u ovoj državi. To ko je pismen, nepismen, mislim da je potpuno besmislena stvar, o tome neću da pričam.
Zakon o kulturi i drugi zakoni, ali Zakon o kulturi posebno treba da bude primer demokratski pristojne rasprave u ovom parlamentu. To što neko poziva mržnju kao argument, nije odraz ni pristojnosti, ni kulture, ni demokratičnosti.