Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, mi smo oko ovog člana 3. Predloga zakona, imali jednu vrlo konstruktivnu raspravu na sednici Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo, koja je održana pre nekoliko dana i ovo je u stvari formulacija koju je predložila gospođa Gordana Čomić.
Mi smo o tome pričali i na sednici Odbora. Ja mislim da je Vlada ispravno postupila, zbog toga što je predložila Narodnoj skupštini da odbije amandman grupe narodnih poslanika DS na član 3. Predloga zakona, zato što je kroz ceo Predlog zakona vrlo jasno ukazano na činjenicu da se pojam holokausta ima tumačiti u kontekstu zakona.
Holokaust, kao pojava, kao istorijska pojava, podrazumeva sistematsko istrebljivanje pripadnika jevrejskog naroda, koje se dešavalo, naravno i pre 1941. godine, odnosno pre 6. aprila 1941. godine, pre svega na teritoriji Hitlerove Nemačke i zemalja koje su bile od strane Nemačke okupirane, ali moramo da imamo na umu jednu stvar, a to je teritorijalno važenje zakona.
Dakle, ovaj zakon odnosi se na Holokaust koji se desio na prostorima današnje Republike Srbije. Dakle, ovaj zakon nema pretenziju da otkloni posledice Holokausta u celoj Evropi, niti je to moguće. Ovaj Zakon ima pretenziju da otkloni posledice Holokausta koje su se desile na području današnje Republike Srbije i u tom smislu mislim da je Vladino obrazloženje sasvim na mestu.
Naravno, ne mislim uopšte da su kolege iz DS imale bilo kakvu lošu nameru, mislim da mi je jasno šta su ovakvom formulacijom htele da postignu, ali čini mi se da je formulacija iz Predloga zakona mnogo bolja i vrlo jasno ukazuje na to da država Srbija u stvari ima nameru da pre svega u imovinskom smislu otkloni posledice holokausta koje su se desile na području današnje Republike Srbije.
Pri čemu, treba imati u vidu nekoliko stvari. Prvo, današnja Republika Srbija nije ni u teritorijalnom ni u političkom smislu isto što i Srbija između 1941. i 1945. godine i ja sam o tome govorio i u načelnoj raspravi.
Dakle, u periodu od 1941. do 1945. godine, u smislu međunarodnog prava, Srbija nije ni postojala. Dakle, postojala je Kraljevina Jugoslavija koja je bila okupirana od strane Nemačke, Italije, Mađarske, Bugarske, pri čemu treba imati u vidu još jedan momenat iz međunarodnog javnog prava, a to je pravilnik uz Četvrtu hašku konvenciju iz 1907. godine, koji propisuje da država ne prestaje da postoji činom okupacije njene teritorije. Naime, Nemci su se pozivali na tzv. „teoriju debelacije“, kada okupirate jednu zemlju, ona prestaje da postoji.
Naša Vlada, Vlad au Londonu i naši zaveznici i Amerikanci i Britanci i Pokret slobodna Francuska De Gola, pa na kraju krajeva i Sovjetski Savez, odbili su da prihvate teoriju debelacije i za njih je postojala isključivo Jugoslavija, koja je do duše bila okupirana, ali koja je imala svog legalnog i legitimnog šefa države, kralja Petra II Karađorđevića i koja je imala svoju legalnu i legitimnu Vladu, čije je sedište jedno vreme bilo u Londonu, a jedno vreme u Kairu.
Posle, negde od 1943. godine, mi se suočavamo sa pojavom dve vlade i onda se više nije postavljalo pitanje priznanja države. Svi su priznavali teritorijalni integritet Jugoslavije, ali se postavilo pitanje priznanja Vlade.
Naime, doveden je u pitanje legitimitet kraljevske Vlade u Londonu, a Josip Broz Tito, KPJ i Partizanski pokret su insistirali na tome da je AVNOJ, odnosno njen izvršni organ, odnosno izvršni organ AVNOJ, kasnije Vlada Demokratske federativne Jugoslavije, u stvari legitimna Vlada Jugoslavije, a ne Vlada u Londonu.
U tom smislu, Srbija između 1941. i 1945. godine u međunarodno pravnom smislu nije ni postojala. Ono što se nazivalo Nedićevom Srbijom, u teritorijalnom smislu apsolutno ne odgovara današnjoj Republici Srbiji. Dakle, Nedićeva Srbija nije obuhvatala Vojvodinu, tačnije nije obuhvatala Srem i Bačku.
Formalno je Nedićeva Srbija obuhvatala Banat, ali Nedić nije imao efektivnu vlast u Banatu. Efektivnu vlast u Banatu imali su Folksdojčeri i takođe Nedićeva Srbija nije u teritorijalnom smislu imala u svom sastavu ono što se naziva Raška, odnosno što neki nazivaju Sadžakom. Tako da, ni u teritorijalnom smislu ono što se zvalo Srbijom u Drugom svetskom ratu nije odgovaralo današnjoj Republici Srbiji.
Ono što mislim da je važno da se naglasi, pošto smo ovih dana od strane poslanika, pa čak i nekih stranaka vladajuće koalicije, mi iz SNS trpeli neku vrstu imputiranja da se zalažemo za rehabilitaciju Milana Nedića ili bilo koje druge ličnosti iz perioda Drugog svetskog rata, prosto želim da napomenem da to nije tačno.
Dakle, ja sam rekao i u načelnoj raspravi da treba prepustiti nadležnom sudu da proceni da li je bilo, tj. da li ima uslova za rehabilitaciju Milana Nedića. To je pre svega jedno pitanje za sud. Mi o tome kao pojedinci možemo da imamo svoje lično mišljenje, o njegovoj ulozi u Drugom svetskom ratu, o političkim okolnostima u kojima je on prihvatio da bude predsednik te tzv. Srpske vlade nacionalnog spasa. Ali, na kraju svih krajeva, pitanje da li ima uslova za rehabilitaciju Milana Nedića je pitanje za sud.
Lično smatram kao pravnik da će sud imati problem, ne znam da li se ministar Selaković sa mnom slaže, mislim da će sud imati jedan čisto procesni problem. Milan Nedić formalno, koliko ja znam, nije sudskom presudom proglašen za ratnog zločinca. Milan Nedić je skončao svoj život, bar po zvaničnoj verziji OZNA, tako što je izvršio samoubistvo u vojnom zatvoru u Beogradu, skočivši kroz prozor, 4. februara 1946. godine. Prema tome, sudska presuda ne postoji.
Ono što postoji, to su dokumenti tzv. Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njegovih pomagača. Postojala je Savezna državna komisija i postojale su republičke komisije po republikama. Ime Milana Nedića našlo se na spisku ratnih zločinaca te Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njegovih pomagača, pri čemu Državna komisija nije bila sud, nego je bila neka vrsta organa uprave. To je bio kuriozitet komunističke Jugoslavije, da je organ uprave mogao nekoga da proglašava za ratnog zločinca, ali tako stvari izgledaju faktografski.
Mi smo na odboru imali i jednu dilemu, konkretno gospođa Gordana Čomić. Mi so o tome pričali na sednici odbora. Jasan je 6. april 1941. godine, dakle, 6. aprila je započeo napad Nemačke i njenih saveznika na Kraljevinu Jugoslaviju. Bilo je, uslovno rečeno, nekih istorijskih razmimoilaženja oko datuma 9. maj 1945. godine.
Naime, opet faktografski posmatrano, Republika Srbija je oslobođena mnogo pre 9. maja 1941. godine. Osmog maja 1945. godine Jugoslovenska armija je zauzela Zagreb, a 15. maja je general Kosta Nađ poslao onu čuvenu lakonsku depešu Josipu Brozu – druže Tito, rat je završen. Obično se 15. maj uzima kao datum završetka ratnih operacija na području Jugoslavije. Sama Republika Srbija, ova sadašnja Republika Srbija, ne ona Nedićeva Srbija iz 1941. do 1945. godine, je oslobođena najvećim svojim delom u jesen 1944. godine, tako da se Holokaust posle jeseni 1944. godine u najvećem delu današnje Republike Srbije nije mogao ni da desi.
Imajući u vidu činjenicu da je 9. maj dan koji i Evropa obeležava kao Dan pobede nad fašizmom, a fašisti su bili ti koji su vršili Holokaust nad Jevrejima, mislim da je u simboličkom smislu Vlada dobro uradila što je predložila da to bude upravo 9. maj 1945. godine.
Hoću da kažem još samo nekoliko stvari i nadam se da me niko neće zbog toga pogrešno protumačiti. Imam utisak da neki poslanici, da bi dokazali svoje slobodarsko i antifašističko opredeljenje, koje ja podržavam u potpunosti, nekako imaju potrebu da tovare, da stavljaju na leđa mrtvim ljudima oko kojih postoje brojne istorijske kontroverze, mnogo tereta i potrebnog i nepotrebnog. Nekako mi Srbi imamo tu potrebu da sebe predstavljamo u gorem svetlu nego što to neki drugi čine.
Ja sam čuo i u načelnoj raspravi i pre načelne rasprave, kada je bio skup ispred Višeg suda u Timočkoj ulici, kada su se skupile dve male grupe ljudi, jedni su bili za rehabilitaciju Milana Nedića, drugi su bili protiv. Koliko ta tema suštinski ne zanima građane Srbije, danas govori i činjenica da je i na jednoj i na drugoj strani bilo relativno malo ljudi, složićete se sa time. To je nešto što, ja mislim, građani Srbije ne doživljavaju kao prioritet. Prioritet svih građana, prioritet Vlade jeste ekonomija, otvaranje novih radnih mesta, podizanje životnog standarda građana, bolji uslovi za život naše dece, to je ono što zanima danas građane Srbije.
Istoričare bi pre svega trebalo da zanima uloga Milana Nedića, Josipa Broza, Draže Mihailovića, Koste Pećanca, Dimitrija Ljotića i da ih sada sve ne nabrajam, sve ljude koji su na ovaj ili onaj način obeležili istoriju Srbije i Jugoslavije u Drugom svetskom ratu.
Ali, kažem, imam utisak da neki naši poslanici imaju tu potrebu da svoj sopstveni narod opterećuju nekim kompleksom krivice za ono što se desilo u Drugom svetskom ratu bez neke preke potrebe.
Najveći broj Jevreja u Srbiji ubila je nemačka ruka, ne srpska, nemačka ruka je ubila. Beograd je proglašen i Srbija je proglašena „juden fraj“ gradom, odnosno „juden fraj“ zemljom, zahvaljujući činjenici što su 90% Jevreja pobili Nemci, tj. nemački okupatori, ne Srbi, ni četnici, ni nedićevci, ni ljotićevci, pri čemu uopšte ne dovodim u pitanje da je jedan broj pao i od srpske ruke.
Zašto ovo govorim? Nisam čuo nijednog poslanika koji se busa u junačke grudi antifašizma i slobodarstva, da je reagovao na činjenicu da npr, opet, nadam se da me niko neće pogrešno protumačiti, da se aktuelni ministar kulture u sadašnjoj hrvatskoj vladi slikao sa ustaškom kapom. Niko o tome reč nije rekao. U novinama koje su se zvale „Nezavisna država Hrvatska“ i koje je 1996. godine u Zagrebu objavljivao Hrvatski oslobodilački pokret, koga je vodio zet Ante Pavelića, Srećko Pšeničnik. Nisam čuo ni jednog poslanika da je rekao jednu jedinu reč o toj temi. Čuo sam da smo mi Srbi ubijali Jevreje, da smo bili zlikovci, zločinci, da smo organizovali Staro sajmište itd, što faktografski nije tačno, ali nisam čuo ni jednu jedinu reč na tog skandal majstora, kako se ono beše zove, Zlatko Hasanbegović, koji valjda ima problem sa svojim nacionalnim identitetom, pa je jedan dan za ustaše, drugi dan nije, jedan dan je za NDH, pa onda nije, pa onda kaže – antifašizam je u temeljima današnje Hrvatske, pa onda kaže – nije tačno.
Dakle, to su veoma opasne izjave, veoma opasne poruke. Čudi me da se niko od poslanika nije našao da kaže makar neku reč ohrabrenja za Srbe koji žive u Hrvatskoj. Zamislite kako se oseća Srbin u Zagrebu, Srbin u Splitu, Srbin u Osijeku, Srbin u Vukovaru kad zna da je ministar kulture neko ko javno propagira ustašku ideologiju, ko javno kaže da je NDH bila legitimna državna tvorevina.
To je ona ista teza koju je 1990. godine na onom prvom saboru Hrvatske demokratske zajednice izrekao Franjo Tuđman, da NDH nije bila samo kvislinška tvorba, kako je on rekao, i fašistički zločin, nego rezultat povijesne borbe hrvatskog naroda za svoju državu.
Nisam čuo ni u Hrvatskoj da nekome to mnogo smeta. U srpskom parlamentu nisam čuo nijednog poslanika. Evo, da ja to sada nisam rekao, nijedan samoproklamovani i najveći svetski antifašista ovde to nije rekao. Ne razumem tu potrebu kod nas Srba da sebe predstavljamo gorim nego što jesmo.
Koristim ovu priliku da čestitam Vladi Republike Srbije, i Aleksandru Vučiću i Nikoli Selakoviću, što su konačno prvi srpski političari koji su jasno i nedvosmisleno poslali poruku Haškom tribunalu da Srbija nije krpa sa kojom neko može da briše svoje prljave tragove razbijanja bivše Jugoslavije.
Zamislite šta bi se desilo da je, koliko je Srba umrlo u Ševeningenu na izdržavanju kazne zatvora, da se to desilo, na primer, nekom Hrvatu? Digla bi se na noge i Hrvatska i hrvatska dijaspora. Umirali su Srbi u Hagu i za vreme Vojislava Koštunice, Borisa Tadića, Zorana Živkovića, ali niko nije rekao reč o tome. I zaista vam čestitam, gospodine Selakoviću, i čestitam predsedniku Vlade što je konačno neko smogao hrabrosti i da kaže – ljudi, šta vi tamo radite?
Vlada Republike Srbije je 8. oktobra 2015. godine dala garancije da se general Zdravko Tolimir leči u Srbiji zato što je čovek ozbiljno bolestan. Uhapšen je tako što su ga polumrtvog iz Beograda prebacili u Republiku Srpsku i onda rekli – uhapsila ga je policija Republike Srpske u Bratuncu, što je bila notorna laž i to su svi znali. I to još nije bilo dovoljno, nego polumrtav čovek umre u Haškom tribunalu, a još od oktobra 2015. godine u fijokama i ladicama Haškog tribunala imate garanciju sa potpisom predsednika Vlade Aleksandra Vučića, koji garantuje da postoje uslovi da se Zdravko Tolimir privremeno pusti na slobodu, radi lečenja u Republici Srbiji.
Sad je trebala da se desi smrt Zdravka Tolimira, pa da konačno država Srbija progovori o dvostrukim aršinima Haškog tribunala. Zašto malo o tome ne povedemo računa? Zašto se malo ne bavimo i tom temom?
Zašto sve ovo govorim? Ne želim niko da me pogrešno shvati. Ne mislim ništa ružno. Zločin se desio. Kamo lepe sreće da ga nije bilo. Kamo lepe sreće da nije bilo ni Drugog svetskog rata, da nije bilo okupacije Jugoslavije, i da se nisu desili užasi u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, i u Nedićevoj Srbiji, i na Kosovu i Metohiji, u Makedoniji, u Raškoj oblasti i ko zna gde. Kamo lepe sreće. Ali su se desili. I Srpska napredna stranka ih osuđuje i nema nikoga u SNS ko će pronaći jednu jedinu reč opravdanja za ubijanje nevinih ljudi – Jevreja, Roma, Srba, Hrvata, Muslimana, nije bitno. Ali, ne razumem tu potrebu nekih naših ljudi da tovare na leđa srpskom narodu teret koji mu ne pripada.
Broj ljudi, to zna dobro ministar Selaković, koji je ideološki u Srbiji bio za fašizam, to je bila jedna minorna šačica ljudi, vi niste imali u Srbiji masovan fašistički pokret kakav je postojao u Nemačkoj, u Italiji, u Španiji, u Poljskoj, u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, itd. Imali ste usijane glave, naravno, i u Srbiji, ali je njihov broj bio daleko manji. Srpski narod se većinski opredelio za dva antifašistička pokreta. I to je naša velika tragedija, što smo se mi Srbi ubijali najvećim delom između sebe. Jugoslovenska vojska u otadžbini i Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije – tu je palo najviše srpskih glava, možda i više nego od ustaške ruke.
Da se vratim na amandman. Vlada je dobro postupila što je odbila ovaj amandman, pri čemu uopšte ne dovodim u pitanje da su namere predlagača amandmana bile loše, naprotiv. Ali, imajući u vidu teritorijalno važenje zakona, mislim da je formulacija iz zakona bolja i da država Srbija ovim donošenjem zakona u stvari ispravlja jednu nepravdu koja se desila jevrejskom narodu na području današnje Republike Srbije u periodu između 1941. i 1945. godine. I da ponovim još jednom – svi poslanici Srpske napredne stranke će u Danu za glasanje, a to će, nadam se, biti danas, glasati za ovaj Predlog zakona. Jevreji su naša braća, naši prijatelji, i mislim da ćemo ovim usvajanjem zakona poslati jednu jasnu i nedvosmislenu poruku i našim prijateljima u Izraelu, koji nisu priznali tzv. nezavisnost Kosova i Metohije, da im je Srbija njihova druga otadžbina i nadam se da će biti mnogo više izraelskih investicija u Republici Srbiji, novih radnih mesta, boljeg životnog standarda. To je ono što interesuje danas građane Srbije.