Dobar dan još jedanput. Pozdravljam poštovano predsedništvo i vas sve poslanike.
Danas ćemo barem u mom resoru predstaviti šest zakona koji su međusobno veoma povezani i čine jednu celinu u rešavanju i pokušajima svih napora da rešimo sve ono što nije ili urađeno u prethodnim godinama ili je rađeno a onda smo u međuvremenu uočili određene nepravilnosti i ovim načinom pokušavamo da te nepravilnosti ispravimo, sve u interesu poboljšanja poslovnog ambijenta i privlačenja investicija, otvaranja novih radnih mesta i realizacije svih onih poslova koji su realizovani ne samo u politici SNS, nego i u ekspozeu premijera od momenta kada je preuzeo rukovođenje.
Prvi zakon koji će verovatno izazvati najviše pitanja i polemike među svim poslanicima je Zakon o javnim preduzećima. Već smo imali priliku da u javnosti čujemo određene komentare i primedbe na taj zakon od različitih interesnih strana, od strane politike i ljudi koji predstavljaju politiku u našoj zemlji, koji su smatrali da je zakon možda i prestrog, od strane nezavisnih tela koji su tražili pooštravanje određenih uslova, od strane nevladinog sektora koji je imao svoje zamerke itd.
Naš zadatak je bio da sve to nekako pokušamo da sublimiramo u najbolje, najodrživije i najmudrije tačke ovog zakona kako bismo dobili rezultat, a cilj ovog zakona je bio da obezbedimo da naša preduzeća mogu dugoročno da posluju.
Javna preduzeća postoje u ovoj Srbiji jer im je država dala pravo da rade određeni javni interes i javni posao. Dakle, nemate javna preduzeća sva koja baš mogu tržišno da opstanu, ili su dobila određeni monopol pa mogu na osnovu tog monopola da definišu svoje prihode ili dobijaju subvencije od države, a onda je pitanje na koji način te iste subvencije kontrolišu.
U Republici Srbiji danas imamo 37 preduzeća na republičkom nivou i 691 preduzeće na lokalu. Verujte mi da najveći broj problema je uočen upravo u funkcionisanju preduzeća na lokalnom nivou i najveći broj zloupotreba ili korišćenja nedovoljno precizno i jasno definisanih tački zakona, prethodnog Zakona o preduzećima je uslovio da smo imali mnogo loših primera koji su se svi na kraju završavali negativno po fiskalne efekte u Republici Srbiji.
Onog momenta kada određeno preduzeće na lokalnom nivou bude ugašeno i ostavljeno da samo formalno-pravno funkcioniše i zaposleni se prebace u drugo preduzeće pod sličnim imenom i nastave da funkcionišu, svi minusi iz ovog preduzeća prelaze prvo na lokalnu samoupravu, a potom imaju implikaciju i u budžet Srbije. To je samo jedan od detalja šta smo želeli i šta smo uočili u ovim problemima i na koji način smo želeli da ih rešimo.
Postoje dve strateške odlike, dve strateške političke odluke koje su donet i koje definišu ovaj zakon o javnim preduzećima kao potpuno drugačiji. Prvi je da socijalna politika ne može da se vodi preko javnih preduzeća i ne treba da se vodi. Javna preduzeća moraju da budu održiva. Moraju da budu ili profitabilna, ako imaju uslove za to, ili da budu na onome, kako se kaže, pozitivnoj nuli sa subvencijama i sa svim davanjima koje država čini za njih ili pravima koja im daje, ali ona moraju da budu dobro upravljana i moraju da imaju profesionalni menadžment i moramo da znamo svi, svi građani Srbije moraju da budu ubeđeni da ta javna preduzeća nisu izvor korupcije i leglo samo za političke kadrove nego da budu zaista u funkciji interesa građana Srbije, u funkciji privrede i u funkciji osnovnoj koju je dala država.
Drugi važan deo je odluka da država izađe ili da polako izlazi iz privrednih aspekata. Država je tu da uredi privredni ambijent, da da mogućnosti za investicije domaće i strane, da veći broj ljudi imaju pravo da radi, da o svojim zakonima koje donosimo ovde u Skupštini omogućimo da ljudi imaju želju da osnivaju svoje kompanije ili oni koji već rade da mogu da proširuju, ali nikako da država bude ta koja će da osniva kompanije i da radi i to je velika promena.
Prvo krećemo od javnih preduzeća i zato smo ovim zakonom predvideli niz mera kojima ćemo ozbiljno ustrožiti poslovanja javnih preduzeća i ljudi koji budu vodili javna preduzeća, bilo da se radi o direktorima, bilo da se radi o članovima nadzornih odbora, moraće da imaju visoke profesionalne performanse, moraće da budu odgovorni. Sada ću vam, kada budem obrazlagao pojedine tačke, dati i sve one zloupotrebe i mogućnosti koje su bile ostavljene u prethodnom zakonu.
Još jedna od važnih stvari finansijskih implikacija na naš budžet je rezultat da smo po pitanju garancija i dugova javnih preduzeća imali skoro 2,2% BDP u 2014. godini. To je ogroman minus koji nam pravi opterećenje za naš budžet. Po planu koji je usvojilo Ministarstvo finansija, do 2018. godine taj deo treba da padne na 0,5%. Dakle, i sadašnja Vlada više ne dozvoljava nikome, niti jednom preduzeću da dobije garanciju ili sredstva iz budžeta za bilo kakvo tekuće poslovanje gubitaka, osim za razvojne projekte, kojih imamo i u ovoj godini i to se vidi u rezultatima.
Gubici javnih preduzeća su ogromni. U 2013. godini su iznosili preko 55 milijardi dinara, u 2014. godini preko 40 milijardi dinara. Tek 2015. godini po prvi put je država počela da vodi centralizovan način upravljanja i kontrole javnih preduzeća. Po prvi put smo dali precizno uputstvo javnim preduzećima kako i na koji način treba da popune svoje planove poslovanja i kako ćemo ih kontrolisati u budućem periodu. Na svaka tri meseca, dakle svaki kvartal, javna preduzeća su imala obavezu da dostavljaju svoje izveštaje i u tim izveštajima na kraju 2014. godine, dakle u planovima za 2015. godinu predvideli smo ukupna smanjenja gubitaka na oko 35 milijardi dinara.
Mi nemamo još uvek konsolidovane podatke, jer podaci nisu svi završeni, nisu predati u Agenciju za privredne registre, ali po svim efektima koje do sada imamo, kroz ova tri kavrtala koja smo merili, mislim da ćemo uspeti da realizujemo taj plan, koji je bio drastičan otklon od svega onoga što je bilo u prethodnom periodu.
Sve su to opšte priče šta bi trebali da uradimo i na koji način, a sada ću vam obrazložiti samo par ključnih tačaka iz zakona, koje verujem da ste imali vremena da pročitate i da vidite koje su sve to uočene nejasnoće i problemi bili u prethodnom periodi i šta je to što smo ovim zakonom pokušali da uvedemo.
Kao prva stvar, sadašnjim zakonom nije bilo jasno definisano šta to podrazumeva okvir javnih preduzeća i šta je to gde država treba da kontroliše i na koji način. Nije dovoljno samo da javno preduzeće ima u sebi naziv javnog preduzeća i da po automatizmu bude deo kontrole države. Sada smo to proširili i Vlada će doneti, na osnovu ovog zakona, ukoliko bude usvojen u ovoj skupštini, doneće i mere i spiskove preduzeća nad kojima će se vršiti monitoring, a biće prošireno na sva preduzeća u kojima država ima najmanje 25% kapitala. Imate dosta takvih preduzeća u državi o kojima do danas niko nije vodio računa, niti na bilo koji način je imalo mogućnost da kontroliše rad.
Takođe, kada pričamo o javnim preduzećima opet u najvećoj meri na lokalnom nivou, pitanje je javnog partnerstva, a imaćemo i zakon koji ću malo kasnije obrazložiti, koje smo promene u Zakonu o javno privatnom partnerstvu napravili, bilo je dovoljno da određena lokalna samouprava preko svog javnog preduzeća napravi ugovor sa privatnom kompanijom i ni jedan drugi okvir nije bio definisan na koji način to treba da se reguliše, koji su to kriterijumi koje treba neko preduzeće da ispuni i kako ceo proces da se vodi.
Mi sada vrlo jasno definišemo dve stvari. Kao prvo, da sva javna preduzeća, pogotovo lokalna ne mogu više da osnivaju u istoj delatnosti dodatno preduzeće, tu je bilo najviše zloupotreba, osim u slučajevima kada se radi o javno privatnom partnerstvu i mora da kompletna procedura bude definisana kroz Zakon o javno privatnom partnerstvu. Na taj način, ne samo u smislu transparentnosti da ćemo biti otvoreni ka tome da sva javnost ima uvid šta se radi u svakoj opštini, nego ćemo obavezati potencijalne partnere da ne ulaze iz špekulativnih razloga u saradnju sa našim opštinama, u najvećem delu komunalnim delatnostima, nego da zaista dobijemo kredibilne partnere koji će moći na pravi način da definišu svoje interese.
Takođe, do sada nismo imali definisane ne samo dobre uslove za direktora preduzeća, nego nismo imali uslove ni za članove nadzornih odbora, tako da, uopšte nije postojala jedna jedina stavka koja bi na bilo koji način ograničavala neku osobu koja bi bila kandidat za člana nadzornog odbora, da ima bilo kakvu vezu sa strukom ili sa onim čime se javno privatno partnerstvo obavlja.
Danas imate niz vrlo jasno, vrlo precizno definisanih uslova u zakonu šta treba da imate od obrazovanja, kakvo iskustvo treba da imate, na koji način da funkcinišete i pogotovo jedan od izuzetno važnih članova, koji važi i za direktore javnih preduzeća, je pitanje, bio sam izuzetno iznenađen kada sam saznao za taj podatak, jer nisam imao priliku ranije da ga čujem, a to je da po sadašnjem zakonu direktor preduzeća je mogao da bude osuđivano lice, mogao je da bude ubica, mogao je da bude diler narkoticima, mogao je čak da prodaje drogu, da proizvodi narkotike i da bude direktor javnog preduzeća.
Tako je široko postavljeno pitanje naših javnih preduzeća, a onda vam je jasno koliko je zloupotreba iz takvog jednog definisanja zakona moglo da izađe u javnosti i na koji način sve taj okvir mogao da bude definisan. Da ne pričam da smo imali mogućnost da čak zaposlimo i za direktore stavimo ljude koji su imali obavezu lečenja. Mogli su da budu psihijatrijski bolesnici, mogli su da budu lečeni narkomani, mogli su da imaju neke druge probleme kojima su određene specijalizovane ustanove dale nalog za njihovo hospitalizovanje, lečenje ili neku treću aktivnost, a vi ste imali otvorenu mogućnost da takvu osobu stavite na veoma, veoma odgovrno mesto.
Ne radi se samo o onim velikim preduzećima, koja su najčešće u fokusu javnosti, četiri ili pet najvećih u Republici ili dodatna 32, nego na lokalu 691 preduzeće, izbor direktora po sadašnjem zakonu je bio potpuno van čak i ovih pravila koje je dosadašnji zakon definisao za republička preduzeća. Dakle, klasičan ugovor o radu, mogao je da se prijavi bilo ko ko dobije onaj papir da je zdravstveno sposoban. Onda se pitamo odakle nam takav izvor problema i sve ono što je bilo.
Zatim, pitanje koje je u javnosti veoma često spominjano, a to je pitanje – da li direktor javnog preduzeća može da bude član određene političke stranke? Zašto ne bi mogao, ali pod uslovima koje smo definisali u ovom zakonu, koji se ni u čemu ne razlikuju od onoga što već postojeći zakon ima. Dakle, i postojeći zakon, sadašnji zakon kaže da direktor javnog preduzeća ne može da bude član organa stranke. Oko toga se sada diglo u javnosti veliko pitanje, jedni su tražili da to sklonimo kako bi omogućili da ljudi koji su aktivni članovi, visoki funkcioneri političkih organa, stranaka mogu da budu direktori, a drugi deo javnosti je tražio da se ustrože okolnosti do te mere da ne može ni da bude član.
Napravili smo neko rešenje koje je u skladu sa ovim postojećim, dakle sa pitanjem mirovanja, jer ne možemo i nije fer niti korektno da ljude koji se bave politikom isključimo iz mogućnosti, ali ako se neko bavi javnim preduzećem, ako je dobio javni interes u svoje ruke, a videćete i u još nekim drugim stvarima u kojima smo dali tim direktorima puno više prava nego do sada, moraju da budu maksimalno posvećeni tom poslu i moraju da funkcionišu. U tom smislu smo definisali da direktor javnog preduzeća ne može da ima zamenika. U velikom broju slučajeva su to bile funkcije koje su bile isprepletane, nije se znalo ko šta odgovara i onda dolazimo u onu priču – nisam ja, on je, on je potpisao, i vi dođete u jednu situaciju da ne možete da istražite ko pravi problem i zašto je određena poslovna odluka doneta, a ona na kraju napravila negativan rezultat.
Naš interes je, kao u svim kompanijama, kao u svakom dobrom, pozitivnom korporativnom upravljanju, da imamo definisane nosioce odgovornosti. U javnim preduzećima to je nadzorni odbor sa svojim definisanim stavovima i ličnost koja je direktor preduzeća, koja ima svoja prava, ali i svoje obaveze. U tim pravima iz prakse, iz onoga što smo dobili iz preduzeća kao primer, to smo izmenili i predložili da se ukine izvršni odbor. To ne znači da izvršni odbor ne može da postoji, ali ako ga statut preduzeća definiše. Članove tog izvršnog odbora, odnosno izvršne direktore bira direktor kome je dat mandat da sprovede. Po sadašnjem zakonu ste imali da nadzorni odbor bira članove izvršnog odbora, dakle neko drugi bira najbliže saradnike vas koji ste dobili zadatak da nešto sprovedete, pa to nema nigde.
Zamislite privatnu kompaniju ili neku korporaciju u kome vama akcionari odrede i kažu vama - vi morate da sprovedete plan sa ovim pozicijama koje imate, prihode toliko, rashode da vodite što manje, a onda vam stave pet ili 10 ljudi sa strane da to sprovode. To nije način odgovaranja i u tim momentima uvek imamo prebacivanje odgovornosti sa jednog člana na drugi.
Takođe smo sada zakonom definisali veoma jasno i precizno da svi lokalni funkcioneri, dakle, pričamo o lokalnim funkcionerima, za javna preduzeća se biraju na isti način kao i republička. Dakle, nema više ugovora o radu, nema više tog širokog tumačenja prava, već sve ono što važi za republičkog funkcionera u javnom preduzeću važiće i na lokalu.
Što se tiče razrešenja direktora i članova upravnog odbora, takođe su vrlo jasno po prvi put pobrojani uslovi zašto može da bude i mora da bude razrešen. Vrlo jasno i precizno, bez ikakvog tumačenja. Po prvi put smo uveli kaznene odredbe između 50 i 150 hiljada dinara za određena lica odgovorna u tome. Nije to malo para. Mi imamo ograničenje isplate i visine plata u javnom sektoru. Dakle, ako vama cela plata i ceo mesec dana koji ste trebali da primite na kraju meseca treba da platite neku kaznu, to nije baš tako jednostavno i to je po prvi put uvedeno.
Takođe, definisani su i uslovi za koje direktor javnog preduzeća takođe može da bude smenjen pre toga. Uveli smo licenciranje članova nadzornih odbora. Ne mogu viši članovi nadzornog odbora da budu samo ljudi koji su vezani za politiku ili za neku drugu oblast, pa zbog toga da mu bude nagrada da bude član nadzornog odbora. Mora da bude, dakle, prvo u vezi sa problematikom preduzeća. Drugo, ozbiljno smo smanjili ukupan broj članova nadzornog odbora koji je nekada bio potpuno bez ograničenja i onda imate veliki broj ljudi koji dolazi tamo da bi se skupili nešto, ispričali, uzeli dnevnice ili ne uzeli, popili kafu i završili taj posao.
Dakle, jedna potpuna profesionalizacija javnog sektora nam je važna i u tom smislu ćemo u narednih šest meseci doneti vrlo jasna pravila i pravilnik na osnovu koga će i direktori i članovi nadzornih odbora morati da prolaze obuke, da plažu obuke, da dobiju sertifikat da bi mogli uopšte da budu članovi nadzornog odbora.
Na kraju, vezano za javna preduzeća još jedna veoma važna stvar, a to su ti planovi poslovanja o kojima sam pričao na početku. Šta je praksa do sada pokazala? Da su ti planovi poslovanja bili mrtvo slovo na papiru. Mi smo u prethodnoj godini dobijali na usvajanje iz pre dve ili tri godine od preduzeća planove poslovanja. A gde da pričamo o nekim završnim računima, pa da možemo da uzmemo analitiku i da u nekom realnom vremenu maksimalno moguće profesionalno pratite rad tih preduzeća? Normalno da se tu dešavalo mnogo zloupotreba, da vi imate u tim tzv. GPP-ovima različite stavke, da iz nekog razloga direktor može da kaže – ove godine neću da investiram onako kako je meni upravni odbor dao, nego ću da potrošim pare da kupim novi auto. Onda imate javna preduzeća koja imaju najbolje automobile u državi, bolja nego od predsednika države, premijera i svih ostalih koji se nalaze na visokim funkcijama. Ne radi se o želji da mi imamo dobre automobile, nego da pratimo jednako ekonomsku snagu naše države, a to nisu radila javna preduzeća. Zašto? Zato što je gospodi bilo mnogo lakše i jeftinije da kupe auto, nego da kontrolišu investicije, osim ako nisu mogli kroz investicije neki interes da imaju.
Nijedno preduzeće više po zakonu neće moći da dobije usvojen plan poslovanja ukoliko prvo potroši pare, pa onda traži rebalans budžeta, a to je bilo do sada u 95% slučajeva. Dakle, vi sve potrošite, sredite, regulišete i na kraju godine donesete na upravnom odboru novi plan i kažete – mi nismo ove godine mogli bolje da donesemo. Ionako 90% članova upravnog odbora ne zna o čemu se radi, usvoje to, to dođe na Vladu i kao rezultat toga ponovo imamo katastrofalno stanje. Dakle, prva stvar, imaće obaveznost dostavljanja godišnjih planova poslovanja, sva preduzeća koja nisu na budžetu, obaveza je do 1. decembar, tako da imamo meseca dana da iskontrolišemo i da stavimo na Vladu, da 1. januara budu operativna. Sva preduzeća koja dobijaju subvencije iz države, rok im je 15 dana nakon usvajanja budžeta. Svaka tri meseca, dakle kvartalno, moraju da dostave izveštaje, izveštaje koji će biti kontrolisani i na prvu sumnju bilo kakvih zloupotreba, promena, mahinacija u preduzeću, imaćemo način kako da reagujemo i kako da obavestimo. Ne samo da reagujemo preko Vlade Srbije, nego da obavestimo i javnost, jer će svi podaci morati da budu dostupni, javni. Veliki broj podataka koji je tražen moraće da bude objavljen sada javno na internet stranicama preduzeća.
Tako da, ova praksa kontrole preduzeća kroz plan poslovanja je nešto što se radi svuda u svetu. Dakle, svaka kompanija, privatna kompanija, veliko akcionarsko društvo, upravlja svojom imovinom, upravlja svojim rezultatima upravo preko planova. Dakle, kontrolišu se planovi, definišu se ljudi koji trebaju da to sprovedu, imate tačke merenja na mesečno, tromesečnom, šestomesečnom nivou i na osnovu toga možete da upravljate, osim u vanrednim okolnostima. Mi smo i predvideli da u slučaju vanrednih okolnosti preduzeće ima pravo da se obrati nadležnom ministarstvu, odnosno Vladi Srbije, da mu dozvoli rebalans svog plana poslovanja i da na osnovu tih planova ponovo mora da nastavi da funkcioniše. To će da bude veliki pritisak na direktore i na uprave odbore, jer odgovaraju za to, ali upravo smo rekli da idemo ka tome. Rekli smo da idemo ka profesionalizaciji.
Znači, zabavišta nam više ne trebaju u javnim preduzećima, želimo da budemo ozbiljni, jer to je jedini način da javna preduzeća stavimo u funkciju građana u privrede. Sve je povezano. Ne možete vi da rešavate javna preduzeća, a da pri tome niste rešili 550 preduzeća iz sektora društvenih bivših preduzeća koja su milijarde dugovala tim istim javnim preduzećima. Ne možete da rešite javna preduzeća ako imate socijalnu politiku, pa vam cena gasa na ulazu u državu bude skuplja nego ono što prodajete privredi ili građanima, a sve je to ono što smo zatekli. Ja neću da kritikujem zašto je to bilo. Verovatno određeni politički, ekonomski, uslovljeni momenti su tražili takva rešenja, ali mi ne možemo više tako, jer ceo svet se otvorio. Danas smo svi na otvorenom tržištu. I, ako ne uspemo kao državu da spakujemo u jedan okvir dobrog profesionalnog funkcionisanja, mi ćemo da gubimo.
Inače, Balkan i dan danas u mnogim zemljama sveta se doživljava kao crna rupa. Mi moramo da menjamo taj naš način. Zato je važna i politika. Zato su važni svi elementi i državne politike i međunarodnih odnosa u kojima možete da budete faktor stabilnosti, a ne remetilački faktor i da kroz to onda dobijate negativne implikacije, a pre svega se kroz ekonomiju one prikazuju. To smo imali priliku da vidimo i devedesetih godina, to smo imali nažalost i 1999. godine kada smo bombardovani i to smo imali priliku kroz sve ove godine unazad, kada dođe neko pa nam kaže – vi morate da uradite to i to, a mi se ponašamo kao da to ne moramo.
Ponoviću, ovaj zakon jeste rađen sa ekspertima iz Svetske banke i MMF-a, ali smo mi tražili od njih da nam pomognu na koji način, koje su to oblasti, koji su to detalji u kojima moramo da imamo posebnu pažnju da bismo postali napokon odgovorni i da pokušamo da to na najbolji mogući način implementiramo kod nas.
Drugi zakon koji je vezan za ovo, a spomenuo sam ga upravo u ovom pitanju lokalnih samouprava i davanja tih prava za neki opšti interes, jeste Zakon o javnom privatnom partnerstvu, koji je danas u svetu veoma popularan i pre svega su SAD lideri u tome i veliki deo poslova su predali privatnom sektoru. Čak i neke državne poslove koji su u Evropi nezamislivi da se daju privatnom sektoru u smislu administrativnih usluga, danas u SAD se daju kroz oblike javnog privatnog partnerstva. Da ne pričamo da su najveći metroi u Evropi izgrađeni na bazi toga. Da ne pričamo koliko drugih komunalnih poslova je realizovano u Evropi, a to vam je jeftin način i efikasan način da realizujete svoje ciljeve. Jeftin zato što ne zadužujete državu. Dakle, privatni investitor finansira svoj kapital, ulazi u rizik i deli rizik zajedno sa državom. Dakle, nema implikacija na fiskalne elemente. Sa druge strane, uvek je privatna kompanija mnogo puta efikasnija nego bilo koja državna, realizacija ciljeva koja je u interesu građana je mnogo bolja, daleko brže se dolazi do nje i na taj način imamo realizaciju pozitivnih stvari.
Zakon o javnom privatnom partnerstvu je 2011. godine usvojen kod nas u ovom parlamentu. Međutim, za ovih prethodnih pet godina, samo su 34 ugovora odobrena. Od tih 34 ugovora, na prste možemo da nabrojimo one koji su dobri i kvalitetni. Zašto? Zato što ni taj zakon, a podrazumevam da je bio prvi pokušaj da se nešto uradi i da uđemo u taj deo, nije obuhvatio dovoljno jasne i precizne kriterijume i ostavio je mogućnost za implementaciju određenih negativnih posledica koje ćemo danas morati da rešavamo, bilo sudskim putevima, bilo raskidanjem ugovora ili realizacijom nekakvih drugih aktivnosti.
Javno privatno partnerstvo je dobar alat, dobar model, ali mora da bude dobro kontrolisan od strane države i mora da postoji znanje. Mora da postoji znanje i na republičkom nivou, a pogotovo na lokalu ljudi koji se bave time, kako bi to realizovali. Sada radimo na jednom celom paketu edukativnih radionica i pomoći, pre svega, lokalnoj samoupravi, kako bismo omogućili definisanje najbolje primene zakona.
Što se tiče samog zakona, nekoliko važnih promena je napravljeno. Dakle, definisano je da, pre svega, predmet javnog privatnog partnerstva ne može da bude isključiva isporuka dobara, osim u slučajevima kada u tim realizovanim poslovima je zaključeno da javni partner mora da ipak neki deo svojih dobara da u cilju definisanja i realizacije onog cilja koji se postavlja, ali to moraju da rade stručno ekspertske ekipe, a ne neko ko je samo na taj način zainteresovan da to prođe bez neke stroge kontrole.
Zatim, koncesije na usluge su do danas bile definisane ugovorom. Dakle, vi ste mogli u nekoj opštini za neku koncesiju, dakle, kao oblik javnog privatnog partnerstva, samo na osnovu ugovora da opština ili skupština izglasa i da ništa drugo ne postoji, dakle, nema javnosti rada u svemu tome, nema transparentnosti. Sada smo definisali da koncesije na usluge moraju da idu po Zakonu o javnim nabavkama, dakle, po jednom okviru koji potpuno jasno i precizno definiše način kako će se raditi.
Treća stvar, omogućili smo opštinama da za sve te nabavke, odnosno za koncesije koje i nisu bile definisane ugovorom, nego neke su već morale da imaju javnu objavu, najčešće su opštine morale da objavljuju svoje javne nabavke, odnosno pozive za koncesije u „Fajnenšl tajmsu“, koji je izuzetno skup, i po tom pitanju smo imali puno primedbi od strane opština. Dogovor je bio i mi vama predlažemo da usvojimo da u Tenders elektronik dejli, dakle internet prezentaciji zvanično priznatoj u svetu, da je dovoljno tu objaviti poziv i da on bude dovoljno validan i na takav način da bude definisan.
Ono što je još veoma važno, primetili smo, imate negde, pre svega u komunalnim delatnostima, investicije vredne milion, dva ili pet miliona evra. Međutim, imate u određenim delatnostima na desetine miliona evra određena ulaganja koja morate da napravite, s obzirom da radimo kompletnu fiskalnu konsolidaciju, kako bismo na još stroži način definisali i ponašanje državnih organa, ali i pokazali partnerima, dakle privatnim kompanijama, koliko država vodi računa o svakom svom dinaru i o pravima kojima daje, definisali smo ovim zakonom i predložili i vama, poslanicima, da usvojite da za sve transakcije, odnosno za sva prava koja prelaze 50 miliona evra Ministarstvo finansija daje posebnu saglasnost, dakle eksperti Ministarstva finansija moraju da prođu kompletno taj materijal i da daju svoju saglasnost.
Ima još nekoliko tehničkih stvari koje ćemo prolaziti verovatno u diskusiji. Ne bih se više ovim zakonom bavio, s obzirom da već dosta vremena je prošlo u obrazlaganju, ali zaista mislim da je veoma važno da razumemo šta su naši ciljevi bili i koji način rada.
Dobili ste jedan kratak zakon vezano za „Železaru“ Smederevo. Mnogo pitanja je bilo. Malopre smo čuli zašto je taj zakon tako odjedanput došao i na koji način. O „Železari“ možemo satima da pričamo, satima da pričamo o tome da li je „Železara“ ikada u svojoj prošlosti pravila profit, koliko je para uloženo, na koji način se ophodilo prema njoj, šta je to što je bila ideja u nekadašnjoj bivšoj Jugoslaviji, kako se funkcionisalo u periodu kada nije tako država kontrolisala i pravila dubinsku kontrolu svih tih kompanija, da li su sva sredstva koja su uložena, imovina koja je data „Železari“, da li je ikada na pravi način ona vraćena radnicima ili nekom drugom.
Ali, činjenica je da nama „Železara“ predstavlja ozbiljan stub razvoja. Potencijal njenog razvoja je ogroman i mi „Železaru“ ne možemo da ostavimo bez pomoći države, u smislu svih onih dozvoljenih elemenata koje možemo da damo. Ušli smo u aranžman sa MMF-om, ušli smo u korake pristupanja Evropskoj uniji i tu su veoma stroga pravila. Evropska unija ima veoma stroga pravila po pitanju čelika i gvožđa jer na tome zajednica i počiva. Prvi ugovor Evropske zajednice je upravo napravljen na čeliku i na gvožđu. Zato je sva pažnja upućena na to. Da vam ne pričam, zbog trenutne krize, ogromne krize, obrazložiću vam u raspravi podacima kakva je kriza u celom svetu što se tiče čelika, koliko je zainteresovanih kompanija iz sveta da naša „Železara“ bude ugašena.
Znate šta je problem kod nas? Nije problem „Železaru“ oterati u stečaj, nije problem reći - neće raditi više, ali mi nemamo 50 drugih železara i velikih kompanija koje mogu da naprave supstituciju. Mi nemamo na stotine drugih velikih ozbiljnih kompanija za koje možemo da kažemo – dobro, kao što je to urađeno u Engleskoj, odnosno u Velikoj Britaniji. Ugašeno je, 3.500 radnih mesta je sklonjeno i oni su prešli na neko drugo radno mesto. U Španiji je pre dva meseca zatvorena železara iz istih razloga. Ali je na isti način najveća evropska železara u Italiji dobila preko 500 miliona evra državne pomoći od države Italije. Dobićete sve podatke, ko god klima glavom i ko god ne veruje.
Dakle, izuzetno ozbiljna kriza je po pitanju čelika. Ozbiljne probleme imamo. Naš politički zadatak je da uradimo sve što možemo da „Železaru“ spasemo, a u okviru svih pozitivnih normi o kojima sam pričao. Mi smo pregovarali sa velikom kineskom kompanijom oko mogućnosti preuzimanja. Mislim za desetak dana da ćemo objaviti javni poziv za prikupljanje ponuda, dakle biće javni poziv, svaka kompanija iz sveta će moći da se prijavi, pod istim uslovima koje ćemo definisati u tom javnom pozivu da se prijavi, pa ćemo da vidimo da li će neko biti zainteresovani ili ćemo ostati na ovim pregovorima koje danas imamo.
Za nas jeste ključna stvar da zaposlimo ljude. Za nas jeste ključna stvar da na osnovu predloga koje smo već čuli od kompanija sa kojima smo pregovarali, da napravimo nove fabrike i da proširimo proizvodnju i da imamo ogromno ulaganje u našoj državi, od nekoliko stotina miliona evra koje nismo imali, ne znam kada u poslednje vreme kod nas.
Ovaj zakon definiše jedan veoma važan deo - nikada do sada „Železara“ Smederevo, otkako postoji, nije svoje imovinska prava definisala na način kako to zakon predviđa. Mi danas ne znamo šta je imovina „Železare“. Samo nemojte da kažemo – pa što to niste uradili? Ja pitam sve one desetinama godina unazad zašto to nije urađeno. Da bismo uradili posao kako treba, da bismo mogli sa kredibilnim partnerom da razgovaramo i mi da tražimo naše uslove i da mi postavljamo određena pravila, mi moramo da budemo dobar partner. Da bismo bili dobar partner, moramo prvo da znamo sa čim raspolažemo.
Ovim zakonom, ovim leks specijalisom, samo ubrzavamo proces za koji bi nam po redovnoj proceduri trebalo godinu do godinu i po dana, zbog kompleksnosti, zbog vrlo specifičnog položaja, „Železara“ nije zgrada, nije običan pogon za proizvodnju, vrlo specifičan. Dakle, prenamena zemljišta, definisanje vodova koji idu kroz „Železaru“, definisanje svih objekata, gotovo milion kvadrata imate pokrivenih na tri lokacije koje se nalaze, dakle, najveća je u Smederevu, imate pogone u Kučevu i u Šapcu. Sve to treba uraditi u kratkom periodu i mi smo se odlučili da vama, poslanicima, predložimo da na ovakav način definišemo, u veoma kratkom periodu nakon donošenja zakona imovinu „Železare“, a onda ćemo videti šta će da bude. Ta imovina će biti vlasništvo „Železare“, odnosno vlasništvo države, do nekog momenta dok je ne budemo privatizovali. Biće sigurno prilike dosta da pričamo u narednom periodu i oko toga.
Pred vama je takođe, gospodo poslanici, i predmet rasprave će biti Zakon o izmenama i dopunama Zakona o kontroli predmeta od dragocenih metala, dakle, sve one važne stvari koje su ne tako poznate u javnosti, ali nama tehnički su veoma značajne za naše privrednike koji se bave tim poslovima. Mi smo na pragu pristupanja Konvenciji za kontrolu i žigosanje predmeta od dragocenih metala i prema standardima Evropske unije moramo naše zakone da upodobimo sa njima. Ovom izmenom Zakona omogućićemo da onog momenta kada postanemo punopravni članovi te konvencije da koristimo međunarodni žig. Šta će to značiti za naše proizvođače predmeta od dragocenih metala? Da sa tim žigom, bez ikakvih dodatnih kontrola i dodatnih troškova možete da izvezete. Dakle, na ovaj način direktno podržavamo našu privredu i naše privrednike koji će moći bez ikakvih dodatnih obaveza i kontrola da realizuju svoje stvari.
Imaće pravo da stave svoj žig. Imaće pravo da sa jedne strane dobiju sve ono što im država traži, ali istim ovim zakonom još jednu važnu stvar regulišemo. Do sada se dešavalo da inspektor dođe u kompaniju koja se bavi proizvodnjom dragocenih metala i po zakonu nije imao pravo da kontroliše potpuno poslovanje te kompanije. Jednostavno kompanija je mogla da kaže – ovde se meni nalazi neki magacin poluproizvoda ili kako ga već zove, inspektor nije imao pravo da to kontroliše. Mi ovim zakonom omogućavamo i uvodimo potpuni red u jedno veoma osetljivo, visoko profitabilno i rizično tržište.
Dakle, ne samo što ćemo dati prava našim kompanijama i firmama da mogu da rade svoje poslove i obaveze nego ćemo i tražiti od njih regulisanje na najvišim nivoima profesionalnog odnosa prema državi.
Još jedan zakon koji je iz tog seta tehničkih zakona je Zakon o metrologiji kojim ćemo praktično u par rešenja tehničkih samo omogućiti jasna razgraničenja poslova između Ministarstva privrede i Direkcije za mere i dragocene metale. Uslova koji moraju da ispune državni organi da bi se bavili tim poslovima. Usaglašavanje određenih stavova koji su nam veoma važni u toj oblasti. Obaveza, takođe polaganja stručnih ispita za sve one ljude koji se bave tom oblašću. Dakle, i kroz ovaj zakon, bez obzira što se radi o tehničkim propisima, omogućavamo da država ima daleko više kontrole i tražimo od učesnika u ovom procesu da budu dobri, savesni i da na maksimalno profesionalan odgovoran način realizuju svoje poslove.
Poslednji zakon, samo ukratko, je zakon o izmenama i dopunama, odnosno Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji. Mi znamo da je 2008. godine nastupila velika svetska ekonomska kriza koja se prvo pojavila u SAD, onda se ona vrlo lako i vrlo brzo prelila na EU, koja je opet zbog svog načina funkcionisanja nije uspela na pravi način da odgovori na tu krizu i nekako su se svi negde bolje snašli nego sama EU i to je normalno prešlo sve na nas. Kada mi pričamo o investicijama, o broju zaposlenih, o svim rezultatima koje smo mi uradili u prethodnoj godini, da, treba spomenuti svaki put uslove pod kojima radimo, jer recesija u EU, mali broj zemalja EU će imati iznad nule rast ove godine.
To je velika stvar i rezultat ne samo onoga što smo mi uradili da od 2014. godine, kada smo imali u minusu naš razvoj, pređemo na pozitivnih 0,8, a ove godine možda dođemo i do 2% našeg BDP, nego nam je važno da pomognemo svima onima koji su imali u međuvremenu problem da ih prevaziđu.
Najveći udar su imali mali, dakle mala preduzeća, preduzetnici, mikro firme koje su iz različitih uticaja velikih kompanija imali problem da servisiraju svoje obaveze pre svega prema državi. Ako uzmemo pri tome da nemamo savršen sistem, niti funkcionisanja poreske uprave, niti državnih organa i to je jasno i o tome slobodno pričamo. Ja sam došao iz privrede i znam probleme sa kojima sam se suočavao i znam moje kolege privrednici koje danas probleme imamo i radimo na svim tim elementima da u narednom vremenu pojačamo radi i realizaciju svih tih poslova. Onda je fer kao država, da budemo prema našim građanima tolerantni i da kažemo da ćemo i mi njima da pomognemo.
Kroz ovaj zakon koji smo definisali, pre svega pomoć malima, definišemo da dosadašnja dugovanja preduzeća koja nemaju više od dva miliona dinara, dakle to su zaista ona najčešća dugovanja za poreske obaveze, paušalaca i neke druge. Dakle, omogućavamo da ljudi koji su imali danas pravo da sa poreskom upravom sklope dogovor do 24 meseca reprograma, sada im dajemo 60 meseci. Dakle, da im rate budu manje, jer oni moraju i svoje tekuće obaveze da plaćaju. Oni su u obavezi da plaćaju svoje tekuće obaveze koje imaju, a imaju dugovanje iz prethodnih godina.
Dakle, država u ovom smislu je fiskalno neutralna, jer očekuje sve te prihode. Zatvaranjem tih malih radnji mi ćemo uništiti radna mesta, uništićemo želju ljudi da rade, da stvaraju, a ništa nećemo dobiti kao pozitivan efekat.
U tom smislu smo definisali određene stvari koje će verovatno biti predmet rasprave i ja ću se boriti da vam objasnim za svaki detalj iz ovog zakona zašto je važan, zašto je važno da pomognemo ljudima i kroz takvu zajedničku raspravu da dođemo do zajedničkog rešenja i da kažemo da smo zaista u ovoj godini koju je i Vlada Srbije proglasila za godinom preduzetništva, ne bude samo prazno slovo na papiru, jer godina preduzetništva ne podrazumeva samo kredite, grantove, dakle bespovratna sredstva, podrazumeva veliki broj zakona, podrazumeva učešće i fakulteta i nevladinog sektora i svih onih koji na svoj način mogu da podrže razvoj privatnog biznisa, odnosno razvoj privatnih inicijativa. Privatne inicijative jesu krucijalne za naše društvo i za našu državu i u tom smislu vas pozivam da i ove zakone koji su danas pred vama podržite. Hvala vam.
