Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik dr Aleksandra Tomić.
Izvolite.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministri, kolege poslanici, ono što smo do sada imali prilike da čujemo to da srpska groteska je u stvari vladavina DS do 2012. godine u oblasti javnih preduzeća, jer ovakav zakon nije ni postojao.
Tačno je da je u decembru 2012. godine usvojen Zakon o javnim preduzećima i tačno je da je to prvi stepenik bio praktično, pri pokušaju da se direktori biraju, zaista na konkursu i da ne budu politički obojeni, jer do tada takvih ideja ni predloga nije ni bilo zato što su deljeni upravo zbog toga kada su pravljeni Vlada i direktorska mesta.
Srpska napredna stranka imala je zatečeno stanje 2012. godine i zaista zahvaljujući mnogim direktorima koji su ostali na tim mestima, uz pomoć tih direktora je izvršena konsolidacija javnih finansija, s obzirom da je Srbija bila u tom trenutku u jako teškoj finansijskoj situaciji. Ono zbog čega smo dobili kao jedno iznuđeno stanje, to je da rešimo pitanje preko 700 javnih preduzeća, gde radi preko 100.000 ljudi i u ovom trenutku. Ali, imamo i zabranu zapošljavanja, prema tome, ideja o tome da zapošljavamo ljude po javnim preduzećima ne stoji, na onaj način na koji je to rađeno do 2012. godine.
Osim toga, problemi koje smo nasledili, a morali smo da ih rešimo je ukidanje upravnih i nadzornih odbora po sistemu – pet, sedam, 12, pa čak i 21, kada pričamo o upravnom odboru PIO Fonda. Sada smo to rešavali na određeni način tako da smo rekli u zakonu u 2012. godini – pet članova nadzornog odbora za javna preduzeća na republičkom nivou, tri na nivou lokalnih samouprava, s tim što nismo hteli da kažemo decidno da na preduzećima na lokalnom nivou želimo isključivo da direktori budu iz te branše, jer smo bili svesni manjka kapaciteta, kada pričamo o preduzećima na lokalnom nivou.
Naša statistika danas govori da imamo 37 preduzeća na republičkom, 691-o preduzeće na nivou lokalne samouprave, od toga 457 preduzeća koja su u oblasti javno-komunalnih preduzeća, 56 kada govorimo o medijima i sportskim aktivnostima, a onaj ostatak preko 170 preduzeća koja se bave uređenjem, uopšte i urbanizmom i direkcijama, u nadležnosti direkcija za imovinu i rešavanje pitanja urbanističkih uslova lokalnih samouprava. To su današnje statistike.
Danas, suštinski sa ovim zakonskim predlozima, mi podižemo jednu lestvicu i dajemo zadatke, pre svega, onima koji će birati direktore javnih preduzeća, a to su nadzorni odbori, da jednostavno uzmu se u pamet, na osnovu čega će i koji kriterijume izabrati direktora javnih preduzeća, sa uslovima koje propisuje zakon, a to su – pet godina rada, visoka stručna sprema, tri godine minimum koji iskustvo u korporativnom upravljanju i koji imaju uopšte veze sa tom temom.
Do 2012. godine mi nismo imali takve slučajeve. Ali, pored takvog izbora direktora javnog preduzeća imamo obavezu izrade godišnjih planova rada, minimum 15 posle usvajanja budžeta, što je veliki uslov za to da bi bilo koji direktor ostao direktor javnog preduzeća. Članovi nadzornog odbora ne mogu da budu ljudi koji nemaju bilo kakav dodir sa tom temom. Moraće da budu stručnu ljudi i moraće da imaju čak i određene licence, odnosno položene stručne ispite da bi bili članovi nadzornog odbora.
Kada govorimo u opšte o Zakonu o javnim preduzećima, onda treba da reći da uslovi koji su traženi jeste da se pojača kontrola i sada će ministarstvo praktično imati veću kontrolu koja nije imala mehanizme uopšte da sprovodi jaču kontrolu, pogotovo u ovih 691 preduzeću, koja se odnose na lokalne samouprave. Imaće veću mogućnost koja se odnosi na finansijske performanse i imaće mogućnost praktično da definiše tačne rokove kada su u pitanju kvartalna izveštavanja rada javnog preduzeća.
Na kraju, krajeva imao i povećane transparentnosti, kada je u pitanju javnost samog rada preduzeća. Znate, ja sam bila jedini član Odbora za privredu koja je otišla na javnu prezentaciju Transparentnosti Srbije u medija centru, pre više od godinu, njihove studije o efektu donošenja rada javnog preduzeća gde gospodin Goati je imao prezentaciju ove studije. Otišla sam tamo da čujem kakvo je mišljenje na kraju krajeva i nevladinog sektora po pitanju opšteg rada javnih preduzeća, šta misle da je dobro uraditi kada je u pitanju ovaj sektor.
Ono što sam imala prilike da čujem da podržavaju sve ove predloge koje smo imali. Posle toga je bilo razgovora u okviru radnih grupa sa Ministarstvom privrede, gde su takođe bili prisutni i Transparentnost Srbije i DRI i Agencija za borbu protiv korupcije, koji su dali svoje određene predloge na određene članove gde su hteli da podignu još lestvicu više kada su u pitanju mnogi kriterijumi i za izbor i za korporativno upravljanje, za šta Srbija u ovom trenutku nije spremna bila.
Kada nije bila spremna do 2012. godine da se donese ovako rigidan zakon, a nije se doneo i kada je jednostavno sa dolaskom SNS u Vladu donesen takav predlog, a sada vidimo da ti određeni problemi nisu mogli da se prevaziđu, zbog toga ovakav zakon i donosimo koji može da bude realno primenjiv u praksi. Zbog toga govorimo ne samo o tome da želimo korporativno upravljanje nego nedvosmisleno kažemo da javna preduzeća ne mogu više da budu rešavanje socijalnih problema ovog društva. To proizilazi iz činjenice da će ti izveštaje koje daju direktori biti predmet ocenjivanja njihovog rada i jednostavno razlog zbog koga mogu da budu i smenjeni.
Vi to nikada niste imali u svojoj praksi, vi to nikada niste ni sprovodili. Upravo zbog toga što nije bilo ni političke volje i bilo je jako puno političkih stranaka koje su činile Vlada, koje su smatrale da nisu dovoljne sposobne i da nemaju taj kapacitet da ovako nešto sprovedu. Zbog toga smatram da treba podržati ovakav koncept Zakona o javnim preduzećima. Ono kada govorimo o delu koji se odnosi za Zakon o javno-privatnom partnerstvu, tačno je da u okviru zakonskih rešenja su sada Predlog zakona o trgovini, ali tačno je isto da Ministarstvo privrede zajednički ima komisije koje razmatraju ovakve predloge.
Tačno je da dosadašnji Predlog zakona nije dao mogućnost da se veći broj projekata implementira i u lokalnim samoupravama i na nivou Republike, kada govorimo o Zakonu o javno-privatnom partnerstvu. Znači, mogućnost privatnih, stranih i domaćih investitora da u saradnji sa lokalnim samoupravama, republičkim organima, jednostavno daju nove projekte i jednostavno otvore nova radna mesta kroz ovakva rešenja.
Svega 34 projekta su aktivna u Ministarstvu privrede, uopšte koje Vlada Srbije u ovom trenutku ima, ali ono što ona daje kao mogućnost, daje mogućnost i obavezu da jednostavno kada govorimo o koncesionim ugovorima, oni idu na javno oglašavanje na tender.
Da takvi tenderi više ne mora da budu objavljenu u „Fanenšl tajmsu“, u najskupljim časopisima, jer je jednostavno to za lokalne samouprave veliki teret, ali da imaju mogućnosti da kroz javne određene načine objave taj tender i da ulaganja veća od 50 miliona evra budu deo razmatranja i budu deo saglasnosti koje će dati Ministarstvo finansija i samo Ministarstvo privrede. Zašto? Zato što jednostavno kontrola javnih finansija mora da postoji i u ovim projektima.
Kada govorimo o Zakonu o javnom interesu i proglašavanju prava svojine Železare Smederevo, onda treba reći da su to, u stvari, nasleđeni problemi koji su praktično deo uopšte politike poslednjih 12 godina, jer svi oko toga možemo da se složimo da imovinski i pravni odnosi u Republici Srbiji su glavni problem uopšte rešavanja pitanja i građevinarstva i izlaženje, kada govorimo o pitanju javnog privatnog partnerstva i deo koji se odnosi na protok stranih direktnih investicija, ali i onaj deo, pogotovo kada govorimo o tome na koji način je suštinski uopšte Vlada u prošlosti imala odnose sa „US stilom“, pa na koji način, kada kaže jedan od poslanika da je to bila privatna kompanija, na koji način je onda vraćena u državni sektor i nadležnost i na koji način u stvari, sa kojom imovinom se izašlo prema stranim investitorima.
Da li je to „US stil“ ili je sada neko drugi, uopšte nebitno, bitno je da kada izlazite pred investitore, ne izlazite samo sa objektima i proizvodnim kapacitetima, već izlazite i sa kapitalom te firme. Kapital ne možete da oivičite ukoliko ne znate koji su vaši objekti, koje je zemljište u pitanju i jednostavno, koliki je taj kompleks.
Mi smo danas imali prilike na odboru da čujemo da 170.000 kvadrata u kompleksu Železare, praktično se imovinsko-pravno nigde ne vodi. I to je ono što je zapanjujuće uopšte kao činjenica, da sve ove godine smo sproveli, imali nerešeno, praktično pitanja zemljišta. To znači da smo imali nerešeno pitanje kapitala, to znači da s pravom suštinski nismo usvojili zakon o imovini Srbije u onom delu u kom je trebao, zbog toga što očito da veliki deo imovine bi ostao van domašaja takvog zakona i da suštinski mi ne bi imali pravu sliku o tome sa čime raspolažemo.
Nerešena pitanja Železare Smederevo, praktično ovde nam daju jedno iznuđeno rešenje, tzv. „leks specijalis“, jer ukoliko bi hteli da primenimo zakon koji smo nedavno usvojili o ozakonjenju građevinskih objekata, onda bi taj postupak trajao minimum godinu i po dana. Ovim mi praktično skraćujemo taj rok, rešavamo ovo pitanje i pokazujemo jednu ozbiljnost prema svim potencijalnim investitorima, pa čak i prema onima koji za sada imaju ugovor o zakupu Železare Smederevo.
Na kraju, kada govorimo o zakonima iz oblasti privrede, a odnose se na Zakon o metrologiji i odnose se na Zakon o izmenama i dopunama o plemenitim metalima, treba reći da smo ovde u ulozi uvođenja i usklađivanja zakonske regulative sa EU, ali i otvaranja praktično mogućnosti našim izvoznicima, koji se bave ovom temom, da jednostavno na nesmetan način, potpuno mogu da postanu deo tržišta i EU i regiona, jer kada vi dobijate mogućnost da stavite žig koji je u skladu sa Međunarodnim standardima i propisima, onda jednostavno postajete konkurentni i zahvaljujući tome, suštinski povećavate izvoz kada je u pitanju ta branša.
Naravno, treba reći da kada je u pitanju Zakon o metrologiji, negde mislim da on nema dovoljno svetlo kada je u pitanju uopšte Zakon o privredi, a sastavni je deo rada Ministarstva privrede, ovde govorimo o nadležnosti koja govori o overavanju merila. To je veliki deo jedne čitave branše koja se bavi merenjem određenih delatnosti, zadire u deo delatnosti, a recimo, reći ću vam da veliki broj preduzeća koji se bavi recimo merenjem kvaliteta goriva i koji se bavi pitanjima saradnje sa skladištima nafte, gasa, recimo, nisu bili u mogućnosti da na adekvatan način ovo rade, dok nismo doneli ovaj zakon. Praktično su bile vezane ruke. Zbog toga kažem da ovaj zakon negde nije dobro prepoznat, a vrlo je bitan i vrlo je važan što ga danas donosimo.
Kada govorimo uopšte o drugim zakonima, oni koji se odnose na sporazume, a vezani su i za drumski i za vazdušni saobraćaj danas, praktično on pokazuje da ovaj set zakona otvara onaj deo saradnje kada su u pitanju sami sporazumi i omogućava da se prepreke koje postoje praktično u delu, a vezane su i za ekonomiju, ovim se ruše i potpuno je normalno što su sastavni deo današnje sednice, i mislim da tu ne treba da postoji neko pitanje u tom delu.
Kada govorimo o zakonima vezanim za zdravstvo, očito je da su pred nama parlamentarni izbori, očito je da neće biti dovoljno vremena da se jednostavno posebna jedna sednica organizuje vezano za zdravstvo, ali kada pogledate o čemu govore ovi zakoni, a vezani su upravo za zaštitu, unapređenje zdravlja ljudi i pitanje zaraznih bolesti, s obzirom da imamo u regionu otprilike neke najave da postoje određene zarazne bolesti koje možda jednostavno moramo da sagledavamo svakodnevno, potpuno je razumljivo da ovakvi predlozi zakona mogu da budu sastavni deo bilo koje sednice.
Ako pričamo o opravdanju zašto su se danas našli na ovako objedinjenoj raspravi, jednostavno mislim da ne treba da izazivaju bilo kakvu sumnju da je tu bilo nekih loših namera, jer mislim da i pripadnici drugih političkih stranaka sigurno će podržati ovakve predloge zakona.
Zbog toga, u Danu za glasanje, jednostavno moje kolege lekari će podržati ovakav predlog zakona, a detaljno o ovim zakonima će govoriti oni.
Mislim da su ovo sve razlozi kada govorimo o ovom ekonomskom setu, a imamo i finansijski sektor o ukidanju dvostrukog oporezivanja, razlozi zbog kojih treba prihvatiti ovakve zakone i zaista se zahvaljujem gospodinu Sertiću što je danas detaljno na sednici Odbora imao zaista strpljenja da objasni uopšte razloge zbog kojih danas imamo ove zakonske predloge na dnevnom redu.
U Danu za glasanje SNS prihvatiće ove predloge zakona. Hvala.

Zahvaljujem.
Saglasno članu 27. i članu 87. st. 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi i posle 18 časova zbog potrebe da Narodna skupština što pre donese zakone iz dnevnog reda ove sednice.
Pitam da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč, odnosno još neko od njih? (Ne.)
Prelazimo na rad po redosledu prijavljenih.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Marinković.

Zahvaljujem  uvaženi predsedavajući.
Poštovani ministri sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, ja ću danas govoriti o zakonima iz oblasti privrede, veoma značajnim zakonima o javno-privatnom partnerstvu i Zakonu o javnim preduzećima.
Na ovaj način šalje se jasna politička poruka i jedna jasna želja i volja da se nastave ekonomske reforme koje se sprovode u našoj zemlji od formiranja Vlade 27. aprila 2014. godine.
Ovo je samo nastavak donošenja reformskih zakona, kao što je Zakon o planiranju i izgradnji, Zakon o radu, Zakon o inspekcijskom nadzoru, ali i jako značajan Zakon o investicijama i o njima, o javno-privatnom partnerstvu govorimo kao o još jednom instrumentu i mogućnosti da se ispuni jedan od glavnih ciljeva ove Vlade, a naravno i našeg parlamenta, a to je novo zapošljavanje, nove mogućnosti za otvaranje novih radnih mesta i ono što se zove bolja usluga kako građanima tako i privredi.
Što se tiče unapređenja rada javnih preduzeća, to mogu porediti slobodno sa unapređenjem rada javne administracije. Ni jedna zemlja na svetu, koliko god ona moderna bila, koliko god bila razvijena, koliko god njena tržišna privreda bila razvijena, nije dovela javnu upravu, državnu upravu, ali i menadžment u javnim preduzećima do savršenstva. Ali, ono što je bitno, da Vlada Republike Srbije radi na tome, radi na tome da maksimalno učini javna preduzeća efikasnim i efektivnim, da njihov rad učini mnogo produktivnijim i da odabir kadrova u javnim preduzećima radi na principima savremenih modela upravljanja ljudskim resursima, što znači da u javnim preduzećima rukovodioci i oni koji ih vode u narednom periodu treba da budu oni koji mogu da ostvaruju najbolje rezultate, koji imaju najbolje kvalifikacije, koji imaju najbolje obrazovanje, a Vlada Republike Srbije kroz jedan jasan sistem kontrole će se pobrinuti da upravo to budu ti ljudi koji imaju najbolje veštine i koji će doprineti tome da javna preduzeća kao jedan od stubova razvoja jedne države budu što bolja i što efikasnija.
Mnogo se pričalo u proteklih, ne dve ili tri godine, u proteklih 15 godina o korporatizaciji, o korporativnom upravljanju i smatram da ovoga puta i kroz donošenje ovog zakona možemo doći do te jedne dobre formule i mogućnosti da angažujemo najbolje ljude, najbolje kandidate, one koji neće biti opterećeni, na kraju krajeva, partijskim knjižicama i obavezama prema svojim političkim strankama, nego da će rukovodioci tih preduzeća, odnosno direktori koji imaju, u skladu sa ovim predlogom zakona, i najveću odgovornost, da će oni imati odgovornost samo u preduzećima i prema svojoj državi i da će nastojati da rade u najboljem interesu države i, naravno, građana Republike Srbije.
Ono što moram da napomenem, to je uspeh ove Vlade kada je u pitanju smanjenje duga javnih preduzeća koje je 2013. godine iznosilo čak 55 milijardi, 2014. godine, krajem, dakle umanjeno je za 15 milijardi, tako da se vidi da je taj proces kontrole urađen na jedan dobar i kvalitetan način, a nove odredbe ovog predloga zakona će učiniti da se ta kontrola maksimalno pojača i da ne bude nikakvog prostora da ono što rukovodioci, odnosno direktori i organi tih preduzeća, kao što su upravni i nadzorni odbori, jednostavno kroz svoje planove i ciljeve, ako oni to ne uspeju da ispune, to će značiti da oni nisu kadri da vode ta preduzeća i značiće da će moći da se zamene u skladu sa potrebama i, naravno, onim što definiše jasno merenje rezultata.
Isto tako, važno je da napomenem da javna privatna partnerstva kao instrument za novo zapošljavanje, kao instrument za izgradnju infrastrukture, stvaranje novih partnerstava sa privatnim kompanijama nije dovoljno iskorišćeno u Republici Srbiji, samo 34 ugovora imamo za proteklih pet godina. Navešću jedan primer koliko je značajno da forsiramo i da unapređujemo politiku javno privatnih partnerstava, to je, recimo primer, „Er Srbije“ partnerstvo sa „Etihadom“ iz Ujedinjenih Arapskih Emirata. Od jedne kompanije koja je 2012. godine imala gubitak od 13 miliona evra, koja je uz sve to delila i 13. platu, koja je imala ogroman broj i višak zaposlenih, imamo sada kompaniju koja ostvaruje dobit, imamo kompaniju koja je vezana za „Etihad“, koja je proglašena za jednu od najboljih svetskih avio kompanija na celom svetu.
Dakle, to je formula, to je sistem koji je opšte prepoznat i poznat u svetu, u Velikoj Britaniji, u Nemačkoj, dakle, u zemljama u kojima su razvijene tržišne ekonomije, u kojima dolazi do razvoja privrede, razvoja industrije, razvoja infrastrukture. Pored onoga što su oni uradili u prethodnom periodu za to, želimo to da implementiramo i u našoj zemlji, i, u svakom slučaju, da su ovi predlozi zakona jednostavno jedan dobar prilog implementaciji ekonomskih reformi, ekonomskog razvoja i naravno novih mogućnosti za novo zapošljavanje.
Još da pomenem da je jako važno za Republiku Srbiju, o tome gotovo niko nije govorio, je Zakon o izbegavanju dvostrukog oporezivanja sa Republikom Korejom. Republika Koreja je osnovala u decembru mesecu, dakle otvorila je svoje trgovinsko predstavništvo u Srbiji. To znači da korejske kompanije koje su među najboljima na svetu žele da investiraju u Srbiju, da su prepoznali Srbiju kao ekonomskog lidera u regionu. Ministar Sertić je jedan od ljudi koji je veoma pomogao da Koreanci dođu ovde i da, nadamo se, etabliraju svoje kompanije, zapošljavaju nove ljude i investiraju ovde, ali investiraju sa prelivajućim efektom, donoseći nam nove tehnologije, nova znanja i sve ono što ima jedan jako pozitivan nastup za zapošljavanje, pogotovo naših mladih ljudi, visokoobrazovanih i visokokvalifikovanih ljudi.
Naravno, u ime SDPS mogu da kažem da ćemo podržati čitav set ovih zakona i naravno podržaćemo sve što ide u prilog ekonomskim reformama i novom zapošljavanju, jer je to u interesu građana i naše zemlje. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Zoran Živković. Izvolite.

Hvala lepo.
Dva pristupa, prvo – sistemski nastavak nasilja nad procedurom, parlamentom, institucijama, 14 predloga zakona, pet ili šest friški, u subotu usvojeni, a već danas su na usvajanju u zajedničkoj raspravi gde nemaju nikakve veze, osim ako javna preduzeća i javno zdravlje nemaju neku direktnu vezu, a sve vezano sa Luksemburg i za Smederevo. Voleo bih da neko to objasni. Dobro je što imamo javno zdravlje, pa možda tu piše na koji način to može da bude objašnjeno, verovatno u nekom delu koji se tiče mentalnih bolesti. No, šta da radimo, to nije ništa novo. To se ponavlja već dve godine, pa i dve godine pre toga. Možda je bilo i nekada ranije, ali to nije dobro.
Na takav način se ne donose dobri zakoni. Takvo donošenje zakona pod velom tajne stvara opravdanu sumnju da tu nešto pokušava da se sakrije i mislim da je to očigledno, bar na nekoliko primera ovde.
Zakon o javnim preduzećima ne donosi ništa bitno novo. Kozmetičke promene koje su date su kozmetičke. Večita dilema ko da upravlja javnim preduzećima. Naravno da će da upravlja vlast, to je svuda tako. Pitanje je zašto postoji toliki broj javnih preduzeća, zašto su tamo i zaposleni i rukovodioci privilegovani u odnosu na bilo koga u ovoj državi, čak i u odnosu na službenike Vlade koji ovde sede, kojima su smanjene plate pre godinu dana, a u javnim preduzećima je sve u redu, a sva javna preduzeća su gubitaš do gubitaša i to sa dužim stažom.
Da li se ovim zakonom nešto menja? Naravno, ne menja se. To da će biti upoznati ljudi iz nadzornih odbora sa delatnošću te firme, to upoznavanje je jedan vrlo neobičan termin za to i to je gospođa Nataša Vučković već rekla, da se ne vraćam na to.
Mnogo važnija stvar je šta je sa „Sartidom“? To je malopre ministar prozvao neke da kažu kako je to privatizovan bio „Sartid“ pre 12 godina, skoro 13 godina. Ja kažem – odlično, nije privatizovan nego je prodat iz stečaja, ali to je po oceni svih onih, pa mislim da će se složiti i ljudi iz Vlade, bilo Periklovo doba „Sartida“, i po investicijama i po rezultatima, po organizaciji rada, po svemu onome što definiše tu oblast. Šta se sada to otkriva novo? Kako to da Amerikanci, najveća firma na svetu, nije imala problem da proceni šta je vlasništvo „Sartida“, a sada je to neophodno da se utvrdi, ne bi li se napravila ponovo javna, pod navodnicima, prodaja Kinezima, koje znamo? Kao što smo znali za „Esmark“, tako znamo i da će neki Kinezi da budu kupci na javnom tenderu.
To je deo vidovitosti o kome govori i izveštaj Transparentnost Srbije danas, gde proziva prisutnog ministra Sertića da je za Preduzeće „Meita“, to je Obrenovac, koliko se sećam, još 2. novembra ove godine doneo zaključak i odobrio sredstva pozivajući se na zaključak Vlade od 30. oktobra prošle godine i na odluku Komisije za kontrolu pomoći državne, a Komisija je donela svoju odluku pre sedam ili osam dana, 11. februara. Dakle, 20 i nešto miliona evra, koliko sam pratio, otišlo je kompaniji koja ima četiri zaposlena, u ovom trenutku četiri zaposlena. To znači da je to po jednom novozaposlenom otprilike negde oko pet miliona. Evra, naravno. To je stvarno prvi put u istoriji Srbije.
Sve to što se donosi preko kolena, preko noći, tajno, naravno da nije dobro, jer da je dobro imali bismo danima i mesecima promociju tih dobrih rešenja, bili bi skupovi, bile bi specijalne emisije, vanredne konferencije za štampu i sve slično. Međutim, ne, ovde se nešto gura ispod žita i ja mislim da bi bilo fer da nam ministar u ostavci, pošto čujem da će biti izbori, pa je Vlada praktično već u ostavci, da nam kaže šta se tu radi ispod žita, ministre Sertiću. Ili, što bi se reklo dobrim srpskim narodskim izrazom – šta se muva u predizborno vreme? Bilo bi jako dobro da dobijemo tu informaciju, da vidimo kada će „Sartid“ ponovo da bude najbolja firma u Srbiji i kada će ostali uspesi da budu učinjeni.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.
Izvolite, gospodine Rističeviću.

Zahvaljujem. Čim smirite, a mislim da ste uspeli, takvi smo mi zemljoradnici, ponekad smo malo nestrpljivi, ali ja razumem mog kolegu.
Posebno sam zabrinut u onom delu gde on tvrdi da se događa nešto ispod žita. Nešto se događa ispod žita! On je stručnjak za to ispod žita. Ako on nije procenio šta se događa, a stručan je za to ispod žita, onda ću ja teško to moći da procenim, s obzirom da je, recimo, DIN - Duvanska industrija Niš, o čijem oporavku sam delimično učestvovao, procenjena na 1,2 milijarde evra, svojevremeno 2003. godine. Moj kolega je bio predsednik Vlade tada. Dakle, DIN je zajedno sa DIV-om, kolega Nikolić to zna, čini mi se prodat za 2,4 puta manje novca. Šta se tu događalo ispod žita? Svašta.
Nisu prodati samo DIN i DIV, nego je moj kolega poljoprivrednik dao sebi za pravo da proda sve pušače. Ugovor o prodaji, to ispod žita, što mi nismo znali, a da vam kažem da se sve odvijalo, početak procedure koji je najbitniji i deo procedure oko tog tendera odbijao se za vreme „Sablje“, za vreme vanrednog stanja. I, zamislite, to ispod žita za vreme vanrednog stanja! Pa, 2,4 puta manje nego od procenjene vrednosti. Umesto da je DIN vredeo više nego što je vredeo TD Rovinj, on je vredeo 2,5 puta manje. Ja verujem iz tih razloga da je on veoma stručan za to ispod žita.
Ali, uz fabrike cigareta, prodati su i pušači. U ugovoru je stajalo da ne znam koliko godina niko nema pravo da uopšte otvori fabriku cigareta u Srbiji, zato što je uz fabrike prodata cela pušačka populacija. Znači, prodati su ljudi koji konzumiraju cigarete, jer oni, bože moj, nisu imali pravo da, u periodu koji je bio naznačen od više godina u ugovoru, imaju domaćeg proizvođača cigareta, već su morali isključivo da puše cigarete „Filipa Morisa“, zato što je gromada koja je vodila Vladu Republike Srbije propisala da uz fabriku gratis idu i pušači. Ministar zdravlja zna koliki su troškovi od preteranog konzumiranja cigareta, pa verujem da su stranci izvlačili korist, kupci, a da smo mi došli u poziciju da se staramo o zdravlju pušača, pošto ovde ima i zakona koji se dotiču javnog zdravlja.
To je ono što se dešavalo delimično ispod žita, a ja ću objašnjavati kako je prodat, dok je moj cenjeni kolega bio ministar savezni policije, sem što su mu ubili premijera, a on nije odgovoran zato što premijer nije ubijen u obe članice federacije, već samo u jednoj, a on je bio savezni za obe, pa se smatra neodgovornim, dakle, kako je prodato to ispod žita, dužan sam da objasnim. Tu je ministar privrede, u pitanju su i porezi i poreska administracija. Kako je prodat Tržni centar „Ušće“ i tadašnja zgrada Centralnog komiteta za cenu aluminijuma koji je bio na onim prozorima? Prodat je u nekom postupku gde je konkurs raspisan juna meseca, bez ikakve komisije, a ugovor je sklopljen u decembru sa firmom koja u mesecu junu, kada su predavane ponude, nije ni postojala.
E, tako se to dešavalo ispod žita i javno pravobranilaštvo je dobilo, savezno tada, jednu verziju ugovora, a potpisana je sasvim druga verzija ugovora sa firmom koja nije ni postojala za vreme konkursa. Tako je to bilo ispod žita i poslednji koji bi trebao da govori šta se događalo ispod žita je moj kolega poljoprivrednik. Kada on nije uspeo da, uz svo to svoje praktično znanje itd, uz svu tu svoju pamet, kad on nije uspeo baš da pronikne šta se ovde dešava ispod žita, kako ja onda da, kada nisam bio u takvim pozicijama i nisam bio u tim radnjama ispod žita, kako ja onda da procenim šta je ispod žita? Ja ću govoriti šta je dobro.
Zakon o poreskoj administraciji. Barem meni je jasno da za sadašnje poreske dugove niko ne garantuje hipotekama, ako se ja ne varam. Za svaki dug dosadašnji, koji je veći od dva miliona dinara, poreski dužnik je dužan da priloži hipoteku na dug i na celokupnu kamatu. Ako to plati u narednih 60 meseci, država će mu otpisati polovinu kamate. Ali, za ceo dug i za celu kamatu, on mora da garantuje garancijom ili hipotekom na imovinu koja je veća od vrednosti duga. Ako to nije dobro za državu, ja ne znam onda šta je dobro za državu. Da li onda treba da pustimo da neobezbeđeni poreski dugovi budu nenaplaćeni i da tako država bude na šteti, a poreski obveznici dovedeni u nejednakost, da oni koji su servisirali svoje dugove i dalje izdržavaju one koji nisu savesni? Mislim da je to dobro i ja se nadam da će se većina dobronamernih kolega složiti sa tim.
Što se tiče doprinosa za zdravstvo poljoprivrednika, ja verujem da će ministar u narednom periodu reći da Vlada radi uporno na tome i predano i da će na sličan način, možda za otpis celokupne kamate, biti regulisana dugovanja poljoprivrednika za zdravstveno osiguranje, iz dva razloga. Prvo, da ih vratimo u sistem. Drugo, da im damo mogućnost da dugove bez kamata otplate i na takav način steknemo ponovo one koji će uplaćivati doprinose za zdravstveno osiguranje zemljoradnika, a da oni imaju pravo da se leče, Ustavom garantovano pravo, i da ono što su propuštale ranije stranke bivšeg režima da urade po pitanju seoske populacije, da će to Vlada Republike Srbije u vrlo brzom periodu, vrlo skorom periodu svojim zaključkom regulisati, s obzirom da nam tu nisu potrebne izmene zakona itd.
Što se tiče poreza, i dalje da kažem zašto je to dobro. Zato što ova Vlada ipak vodi malo računa, a porez vam je kao prikupljanje meda. Morate od pčela da uzmete onoliko koliko vam treba, ali morate da vodite računa da i pčelama nešto ostane, da možemo i dogodine da dođemo u poziciju da ubiramo med, jer će se pčele prehraniti ostatkom i proizvesti neki novi med.
Zato je dobro, umesto da ugasimo firme, da dugovi budu nenaplativi, da bude šteta po budžet i održavanje košnica, da i sledeće godine imamo od koga da uzmemo porez. Mislim da je to dobra stvar i sve što je u korist proizvodnje ja ću, kao predsednik Narodne seljačke stranke, uvek podržavati.
Kad smo kod javnog zdravlja, moram da kažem da mi moramo i tu da povedemo računa o onome što je moj kolega rekao šta se to događalo ispod žita. Moramo, kad je u pitanju javno zdravlje, da pričamo o Kamenici 2. Nju je otvorila gromada vojvođanski vlastelin 2008. ili 2009. godine i rekao da će biti gotova najkasnije do 2010. godine, zajedno sa opremom, da će koštati 18,3 miliona, ako se ne varam, ministar zdravlja je tu, svakako da nije odlučivao o tome, ali je najverovatnije da je pratio, a ono je ispalo da još nije završeno. Danas je 2016. godina. Očigledno je da nas je vojvođanski vlastelin koji priča o stradi i o satirama satirično prevario i da to nije završeno. Ali, gle čuda! Sa zaduživanjem koje ćemo mi morati da plaćamo, jer on odlazi sa vlasti. To je koštalo do sada 33 miliona, ako se ja ne varam, i još nije završeno. Znate kako je urađeno? Četiri hiljade kvadrata, svaki kvadrat u izgradnji je koštao 3.500 evra. Neverovatna cena, za Njujork, za bilo koji velegrad. Pitanje javnog zdravlja, to je neverovatna cena koja treba da se plati.
Da bi naši gledaoci znali, po pitanju bolnica na teritoriji Vojvodine odlučuje isključivo AP Vojvodina, njena Vlada, njen vlastelin, tako da znaju da nikako nismo mogli da sprečimo da proćerdaju taj novac na način na koji su ga proćerdali, a on je pripadao pre svega poreskim obveznicima, a ispod žita, da bi se finansirala lista mog kolege poljoprivrednika, taj novac je otišao najverovatnije podeljen između političara i dobavljača. Čujem da je neki čuveni Aca Dijagonala sve radio.
Recimo, za onkologiju, za plućne bolesti i kardiovaskularne obezbeđeno je deset novih postelja u četiri hiljade kvadrata. Deset novih postelja, celih, koštalo 33 miliona. Znači, ta jedan trećina koja pripada onima koji su najugroženiji, a to su koronarni itd, njima deset postelja, a direktor kabinet ima tri puta veći, prostorije za direktora kabineta, zajedno sa kupatilom, a možda i đakuzijem, tri puta je veći od prostora na kome treba da budu koronarni pacijenti. E, to je satira, to je stradija o kojoj priča vojvođanski vlastelin.
Hajde da vidimo mašine za zračenje. Nabavljaju ih, čini mi se, od 2008, 2009, 2010. godine, sada im je Vlada nabavila jednu mašinu za zračenje, koliko ja znam. Inače su šest puta bezuspešno pokušali to da organizuju. Tri mašine koje koštaju 600 miliona oni su procenili da koštaju milijardu, umesto šest miliona evra - deset miliona evra. To su bile nasilne nabavke. Ma, šest puta su pokušavali da to provuku i očigledna je želja bila da se pri tome napune džepovi, a smrtnost obolelih od raka je rasla zato što su čekali u redovima a, gle čuda, oni su čak preprodavali brojeve mesta u redovima, čekali više meseci i ukoliko nekog ne zračite u odgovarajućem periodu, njegov rizik da umre je daleko veći nego da je hemoterapija pružena na vreme. Znači, mnogo ljudi je umrlo zato što je neko hteo ispod žita da napuni džepove i da ostvari novac, da sastavi izbornu listu i na njoj da prođe, recimo, i moj kolega poljoprivrednik.
Nešto što košta dva miliona, tri aparata je trebalo da košta šest, oni su to hteli da plate deset, a pošto nije prolazilo, bilo je prigovora, šest puta je ponavljano. Jedna nabavka od raspisivanja do otvaranja ponude je trajala 365 dana. Za tih 365 dana, 23 puta su menjali dokumentaciju. Ako je vojvođanskog vlastelina, ako je iz te vojvođanske stradije, ako je Radoje Domanović, da je živ sada tu, mislim da bi stradija bila ono da čitamo kao deci za laku noć, za ono što su uradili pripadnici stranke bivšeg režima. Ali, to nije sve. Pokušaću da našim gledaocima objasnim kako oni to rade.
Institut za plućne bolesti Vojvodine je platio jedan aparat 3.536.000 dinara, platio, a Institut za onkologiju Vojvodine isti aparat je platio 8.328.000, znači, pet miliona više ili dva i po puta više od stvarne vrednosti. Stvarna vrednost je 28.000 evra, a aparat je plaćen 70.000 evra, u korist Instituta za onkologiju Vojvodine. To je, naravno, radila ova Uprava za kapitalna ulaganja vojvođanskog vlastelina. Pa, da vidimo to ispod žita, koliko je njima stalo do javnog zdravlja, a koliko do onog ispod žita.
Opšta bolnica Kikinda. Ne znam gde je gospodin Blažić, da ga upozorim, da javna nabavka čija je cena bila 12.000 evra, majstori su je procenili na 3.000.000, plaćena je 2.994.000, da ne bude 3.000.000, ili plaćeno je dva i po puta više. Jedan ponuđač je bio sa ispravnom ponudom, da ne bi bila gužva, da bi bilo sigurno, sigurica ispod žita.
Opšta bolnica Zrenjanin. Dragi moji Zrenjaninci, javna nabavka od 13.500.000 vam je procenjena od strane Uprave za kapitalna ulaganja vojvođanskog vlastelina na 3.600.000, plaćena je 3.524.000, tek toliko da bude da bude da se uklope i da se istale. Umesto 13.500, to je izašlo 30.000, ili dva puta i nešto više, više nego što je stvarna cena.
Dom zdravlja Bački Petrovac. Dragi moji Slovaci, da znate, javna nabavka od 13.500 evra plaćena je 3.600.000, odnosno 30.000 evra, ili dva i po puta više. To je ono ispod žita, po pitanju javnog zdravlja.
Dom zdravlja Senta, ulazna cena, prava, 17.000, procenjena na 4.200, plaćena 4.195, tek toliko da se zadovolji forma. Znači, plaćeno je, umesto 17.000, gotovo 40.000 evra i nama daju na znanje da nisu oni tako skromni.
Klinički centar Vojvodine, Klinika za urologiju, ulazna cena javne nabavke 17.500 evra, cena kasnije 35.000 evra ili 3.924.000.
Klinički centar Vojvodine, Klinika za ginekologiju i akušerstvo, ulazna cena 39.000 evra, procenjena 6.500, plaćena 6.480, plaćena gotovo dva puta više.
Institut za onkologiju Vojvodine, javna nabavka, ulazna cena 18.000 evra, cena koja je plaćena 6.998.000 ili 60.000 evra, što je tri puta više od ulazne cene.
Dom zdravlja Novi Sad, ulazna cena 35.000 evra, plaćeno 60.000 evra. To je ono ispod žita. To je ono što naši gledaoci treba da znaju, da po pitanju zdravlja, po pitanju bolnica na teritoriji AP Vojvodine to radi Vojvodina.
Kako to radi Republika? Nabavljeni su linearni akceleratori, mašine za zračenje, po ceni od 170 do 200 i nešto miliona, u proseku nešto manje od dva miliona evra, što je tri puta manje od onog što su hteli da uzmu ovi iz AP Vojvodine. Od tih mašina, jedna je dodeljena njima, s obzirom da pacijenti ne bi morali da trpe posledice vojvođanskog vlastelina. Njima je dodeljena jedna mašina, a ide se i dalje u nabavke. Gama nož je, čini mi se, koštao oko četiri miliona.
E, sada pogledajte koliko su gama noževa proćerdali vojvođanski vlastelin i njegovi pajtaši, okupljeni u Vladi u senci, zajedno sa ovom gospođom iz Sremske Kamenice, koja se zove Čemerlić itd, gle čuda ona nam je ministarka u senci. Ona treba da bude ministarka u debeloj senci, sa onim nekim ovako pregradama čudne vrste i sa uniformom popreko, a prozori uzduž. Dakle, ona im je ministarka za zdravlje vlade u senci.
Gledaoci su, naši građani, u obavezi, moja obaveza je bila da ih upoznam, kao i s time da je Republički fond za zdravstvo, a sećate se dobro kolika je dreka nastala kada sam imenovan na predlog osiguranika zemljoradnika, da tamo zastupam osiguranike, jer tamo lekari ne smeju da budu, da ne bi sami sebi pravili poslove, kolika je dreka u jednim novinama naklonjena stranci bivšeg režima bila, pa da vam kažem i to, da je umesto 30 milijardi iz budžeta, on povukao svega 12,1 milion, dakle uštedeo je oko 18 milijardi evra, samo za godinu dana. Samo na lekovima, centralizovanom nabavkom 3,5 milijarde, ako se ne varam je RFZO uštedeo, u odnosu na 2012. godinu kada su cene bile niže. Dakle, bilo je za očekivati da potrošimo više, a potrošili smo manje, za te 3,5 milijarde ili 30 miliona evra, mogli smo da kupimo sve ove, da republika kupi i gama nož i sve ove linearne akceleratore, za koji su ovi u Vojvodini na krv pljačkali.
E, to je ono i Srbiju treba deliti na dva perioda, u kojima se nalazila, na period devedesetih kada su nas spolja ugrožavali, a unutar na sitno potkradali i period od 2000. do 2012. godine kada su nas spolja na sitno ugrožavali, a iznutra, zahvaljujući stranci bivšeg režima, na krupno potkradali i krali. Stradija, o kojoj on priča, nije stradija ovo je vlast. Ta satira se najbolje odnosi na njega tamo gde pripadnici stranke bivšeg režima sami sebi pišu parole, tamo gde se vlada sa 5%, umesto sa 50%. To je stradija o kojoj on želi da govori. Budući da me stalno proziva, ja mu stalno nudim tv duel da raspravimo o ovom šta je tačno, šta nije, kao i o onim mrtvačkim kovčezima koje je kreditirao da se pokrajinskim organima vraća kredit u mrtvačkim kovčezima, gospodin Martinović to zna.
O svemu tome možemo da pričamo, ali definitivno stranke bivšeg režima, dragi moji građani, ne zaslužuju ni jedan vaš glas. On je uveo, obično predlažu amandmane „briše se“, vi nemojte da ih brišete gumicama, brišite ih olovkama iz prostog razloga što gospodin vojvođanski vlastelin ne treba da priča o satirama, on je za tragedije. On je ovu zemlju, stranka bivšeg režima, a još uvek pokrajinu Vojvodinu, 16 godina uvodio njene građane u tragediju, sebe je smestio u bajke, u dvorce, a narod je odveo u basne i dok narod jedva životari, da susednima kažem, jedva životinjari, on uživa, njegovi pripadnici na Maldivima grickaju jastoge, voze se jahtama, voze majbahe. Ja nisam video radnika, seljaka u Vojvodini ni da letuje na Fruškoj gori, ni da ima čamac na Dunavu. Zato ih izbrišite olovkama, hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodna poslanica Gordana Čomić, povreda Poslovnika.
Izvolite gospođo Čomić.

Zahvaljujem.
Prekršili ste član 27. koji vas obavezuje da se starate o primeni svih članova Poslovnika Narodne skupštine, među kojima su i članovi koji govore o dostojanstvu Narodne skupštine i o onome što se sme i što se ne sme tokom sednice Narodne skupštine. Da li ste prečuli ili vam se nije činilo da daleko prelazi slobodu govora, ali narodnog poslanika ste bili dužni da prekinete i upozorite da ovo nije mesto gde se prebraja koliko predsednika vlade je ubijeno, koliko je trebalo da bude ubijeno, a koliko nije bilo ubijeno.