Gospodine Živkoviću, ja vas molim, kršite Poslovnik kada dobacujete i kada vičete u velikoj sali Narodne skupštine. Dopustite, gospodin Rističević nije izgovorio ni jednu rečenicu.
Znači, može i ne mora u prvoj reči da kaže član, može u drugoj rečenici, ali ako vi tražite da se kaže u prvoj, molim vas gospodine Rističeviću da u prvoj rečenici, u prvoj reči kažete koji član.

Član 103. stav 8, član 104, član 105, član 106, član 107, ali da krenemo redom.
Ja sam rekao da su se privatizacije DIN i DIV obavljale, rekao sam istinu, za vreme „Sablje“.
(Marko Đurišić, s mesta: Jel ovo replika?)

Dopustite gospodine Đurišiću.

Dopustite da kažem …
(Marko Đurišić, s mesta: Isključite njemu mikrofon kao meni.)

Dopustite da utvrdimo konačno šta je gospodin Rističević rekao ili vi sada želite da on ne kaže šta je rekao.
(Marko Đurišić, s mesta: Gde piše u Poslovniku da on može da objasni?)
Dopustite da kaže čovek šta je rekao, da li je to što tvrdi gospodin Živković ili nešto sasvim drugo.
(Marko Đurišić, s mesta: Da li je to Poslovnik?)

Ja razumem nervozu, molim vas vratite mi t reći put vreme da obrazložim zašto nije izgovorena istina i zašto je ugroženo dostojanstvo Narodne skupštine i zašto ja imam pravo da reklamiram Poslovnik. Zato što prethodni govornici su iznosili neistinu povodom reklamiranja Poslovnika.
Jednostavno, oni su govorili da sam ja rekao da nisu ubijena dva premijera. Ja sam rekao da privatizacija DIN i DIV započeta za vreme „Sablje“, u kojoj je ubijen premijer jedne članice, a da je moj kolega poljoprivrednik bio savezni ministar policije i da je smatrao sebe neodgovornim jer je, nije smatrao sebe odgovornim jer je nastradao, najverovatnije nastradao misleći da je nastradao samo jedan.
Ja sam delio tugu za ubijenim premijerom i danas sam tužan zbog tog ubistva. Ja sam delio tugu, a oni su delili novac. Oni su sprovodili privatizacije za vreme „Sablje“, nisam ih sprovodio ja. Ja odgovaram za ono što sam rekao, a ne za ono što su umislili da sam ja rekao.
Prema tome, mislim da predsedavajući nije prekršio Poslovnik. Mislim da po stavu 8. im treba oduzeti vreme zato što su zloupotrebljavali povredu Poslovnika i u stvari govorili repliku i pri tome govorili neistine.
Jedna od velikih neistina je Zakon o metereologiji.

Vreme.

Sačekajte. Jedna od velikih neistina je da doktor nauka nema pravo da bude nepismen. Danas je na dnevnom Zakon o metrologiji, o mernim jedinicama, a ne Zakon o metereologiji i molim fakultete, obrazovne ustanove da doktore nauka makar nauče pismenosti, da znaju da pročitaju naziv zakona. Hvala.

Zahvaljujem.
Nadam se da smo završili sa povredama Poslovnika.
Čuli smo i ono što je rekla gospođa Čomić, čuli smo ono što je rekao gospodin Živković i gospodin Veselinović, a takođe i gospodin Rističević koji je objasnio na koji način je nešto izgovoreno. Ja ću u beleškama da ..
(Marijan Rističević, s mesta: Proverite.)
Ja ću u steno beleškama da vidim šta je zapisano, a na javnosti Srbije je da procene ko je u ovom slučaju bio u pravu. Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Miroslav Marinković. Izvolite.

Znači, sa 14 tačaka dnevnog reda vrlo ozbiljno možemo da se bavimo raspravom u Skupštini i to će na sreću svih građana Srbije koji su nas izabrali i poslali da ovde zastupamo njihove interese, pružiti njima takođe izuzetnu mogućnost da se upoznaju sa zakonskim rešenjima i onim što će na njih biti primenjivano u narednom periodu, u bilo kojoj Vladi.
Ono što smatramo da je potpuno neuputno, ja razumem da postoji potreba da se pojedini zakoni donose po hitnom postupku i taj postupak je smišljen da bi to moglo da se realizuje na pravi način da bi što pre građani došli do boljitka i boljeg kvaliteta života.
Međutim, ono što mi imamo ovde na repertoaru, prvo imamo dva zakona iz oblasti zdravstva, znači Predlog zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, Predlog zakona o javnom zdravlju, koji su važni zakoni i ja lično smatram da je to stvar usklađivanja zakonske legislative koja je naša obaveza prema EU, tj. putu koji smo predvideli i kome trebamo da idemo i tu uopšte nema ničeg spornog. To su stvari koje moraju da se urade.
Ono što proizilazi iz donošenja ovih zakona je možda nešto što više može da zabrine, a to je sa čime ćemo to da obavimo, sa čime ćemo mi to da obavimo kada imamo Zakon o zabrani zapošljavanja, kada imamo smanjenje zaposlenih u javnim ustanovama, itd, itd?
Ono što smatram da je tema kojoj posebnu pažnju treba posvetiti, to su javna preduzeća. Javna preduzeća bi trebalo u svakom sistemu da prvo budu osnovne poluge društva, tj. tog sistema, koji je izabran legitimno, na legitimnim izborima i oni bi trebalo da budu rukovođeni od isto takvih rukovodioca koji su oličenje volje naroda, i tu nema ničeg spornog.
Ono što je problematično u celoj ovoj situaciji jeste da jedan takav zakon, a verujem u dobru nameru ministra koji je želeo da ovakav zakon unapredi, nije doneo ništa posebno novo što bi moglo da govori o tome da će se isključiti partijska zapošljavanja, da će se onemogućiti korupcija, da će se onemogućiti razne stvari. Navešću vam primere na osnovu čega ovo tvrdim. Znači, ne pričam tendenciozno, nego jednostavno, s obzirom da jako dobro poznajem kako funkcioniše javno preduzeće, jer sam i rukovodio takvim preduzećem. Stekao sam utisak da za ovih nekoliko godina ipak država nije stekla uvid u to sa čim raspolaže, i da su mnoga javna preduzeća i dalje nepoznanica za one kojima je dato na rukovođenje.
Na primer, vi imate javno preduzeće koje nije budžetska firma, a kome je dat nalog da otpusti sedmoro ljudi, a ima ukupno 30, a od posebnog društvenog interesa, proizvodnja u poljoprivredi. Ja tu nepravdu, tj. to pogrešno tumačenje nisam mogao da objasnim nijednom ministru, ni predsedniku Vlade. Dva puta sam postavljao pitanje. Bojim se da kada imamo takvu situaciju sada, novim zakonom nije problem izabrati rukovodstvo. Prvo, moram da vam kažem, malo će biti motivisanih ljudi da budu direktori javnih preduzeća, s obzirom da ni sa čim ne upravljaju, nego realizuju programe nadzornih odbora, i polažu račune, što treba, državi.
Međutim, tu nema prostora za veliku kreativnost, jer tu kreativnost ste na neki način, da kažem, potpuno ugušili jednim verovatno nesmotrenim potezom, a to je da kada se govori o izboru direktora, o direktoru treba da se zna i broj cipela i otisak zuba i bris iz grla, ali niko ne traži program.
Ja razumem da država ima javno preduzeće, osnivač mu je, ali dozvolićete, ima i javnih preduzeća koja nisu na budžetu i vi od njih tražite da imaju što bolje rezultate. Zar nije prirodnije da taj direktor treba da podnese program rada za taj period na kome bi on trebao, na osnovu čega bi to trebalo da bude ključni kriterijum na osnovu koga ćete vi klasifikovati u onu grupu od troje, što je opet vaša volja, tj. komisije. Mislim da se tu nije vodilo računa o tome. Znači, forma je prevazišla suštinu.
Dalje, u zakonu vi imate u članu 12. da je predviđeno da javno preduzeće može uplatiti kapital u već osnovana društva kapitala uz prethodnu saglasnost osnivača, a član 12. ne precizira koja su to društva kapitala, na koji način, pod kojim uslovima, i potpuno čini veliki prostor za korumptivnost kod ovakvih postupaka. Mi smo amandmanom tražili da se to izmeni. Niste me slušali, ali će vam reći vaši saradnici o čemu se radi.
Dalje, u članu 14. ste napravili jednu ozbiljnu diskriminaciju. Vi ste dozvolili Gradu Beogradu da on može da osniva druga javna preduzeća, pa zašto niste i drugim gradovima dozvolili? Niste drugim. Ovde piše - osim Beograda.
(Željko Sertić, s mesta: Grad i gradovi.)
Ne, ne, to ćemo u raspravi po amandmanima.
To isto pravo nemaju ni opštine. U čemu je to Beograd drugačiji i da li tu postoji možda ona priča koju smo čuli početkom ove rasprave, gde je eksplicitno rečeno? Zašto mi to toliko brzo donosimo kada nismo uredili mehanizam po kome bismo imali jednu bolju zaštitu zakonitosti, produktivnija preduzeća? Jer, vi imate javna preduzeća gde izaberete direktora, a sva su vam preduzeća skoro propala, i njih zdušno država podržava i zdušno troši novac koji odvajaju građani Srbije.
Mi nismo zadovoljni zakonskim rešenjima i podneli smo amandmane. Smatramo da ovakvu materiju treba regulisati mnogo preciznije, mnogo ozbiljnije i suštinu staviti iznad forme. Znači, molim da oni koji konkurišu na konkurs imaju obavezu da daju, ako su već iz te materije, oni su obavezni da daju i program rada, jer vi njemu kasnije nakon izbora to sve tražite. Kako znate da će vam to dati kada ga izaberete?
Ne bih dalje uzimao vreme od ostalih kolega koji će detaljnije govoriti o drugim zakonima. Sve u svemu, mali je prostor za bilo kakvu raspravu. Ja baš volim što građani Srbije gledaju i baš volim što ćemo svi da odemo u svoje sredine, gde ćemo biti prezadovoljni onim što niko ništa ne zna, niko ništa ne može da čuje.