Znači, dobro je što je Vlada prihvatila ovaj amandman, kao i amandman na član 47. poslaničke grupe SVM. Time se, naravno, precizira postizanje odgovarajuće zastupljenosti pripadnika nacionalnih manjina i pune ravnopravnosti između pripadnika nacionalne manjine i građana koji pripadaju većini.
Mislim da je ovim amandmanima, verovatno i svim ovim drugim, poboljšan ionako dobar zakon, o kome sam ja govorio i svojoj diskusiji u načelu. Tom prilikom i sada ukazujem na veliki problem ostvarivanja zakonskih normi, niza zakona koji su veoma dobri, ali je po meni veoma akutan problem kako se to ostvariti u praksi. Jedino, pošto ipak nisam pravnik, postavljam sad pitanje – da li svi ovi dobri zakoni nemaju dovoljno normi koje obavezuju organe, organizacije koje to treba da sprovode u praksi i da onda ostavljaju političkoj volji određenih struktura u određenim organima vlasti? I u tom delu je verovatno neophodnost da se i ovaj i svi drugi zakoni obezbeđuju od te po meni veoma osetljive situacije koja se često u praksi pojavljuje, da se ta zakonska norma, u celini gledano, ne govorim samo kada su u pitanju ostvarivanja prava manjina, kada je u pitanju ostvarivanje ravnopravnosti ili ravnomerne zastupljenosti u državnim organima koja, nažalost, trenutno znamo kakva je, da je ubedljivo ispod onoga što je realna situacija na terenu i kakva je zastupljenost manjina u određenim sredinama, pogotovo Albanaca.
U govoru gospođe ministarke, upoređivanje sa situacijom Mađara u Vojvodini, pa naravno da ima i drugih manjina u Vojvodini. Pa, tu praksu, nažalost, ni izdaleka nemamo u drugim delovima, kod svih manjina, pa naročito kad su u pitanju Albanci u Preševu, Bujanovcu i Medveđi.
Ovde, ja rekoh, i kod niza zakona, baš oko lokane samouprave, ja sam se par puta u Ministarstvu pojavljivao sa poslaničkim pitanjem – kako odbraniti zakon npr. kad kaže da predsednik opštine i zamenik predsednika opštine su u radnom odnosu u opštini, a to se ne dešava praksi? Ja sam konkretno video da i kad je inspekcija angažovana, nije se zakonska norma ostvarila u praksi. Ili, kada imate situaciju da li tamo predsednik skupštine ima jednog zamenika, a dešava se u praksi da ima dva ili više, i to se neometano sprovodi u praksi, i niz drugih ovakvih stvari. I onda ono što smo načeli u diskusiji u načelu, da imate veoma dobar Zakon o jedinstvenom biračkom spisku, a koji je u praksi dvanaeste godine, kada su bili poslednji lokalni i parlamentarni izbori, drastično prekršeni. Član 7. stav 2. lepo tamo je predvideo da se ime i prezime birača koji je pripadnik nacionalne manjine dvojako upisuje prvo ćiriličnim pismom prema pravopisu srpskog jezika, a potom pismom i prema pravopisu pripadnika nacionalne manjine, a znamo da su bili samo ćirilično ispisani, i to deformisanom ćirilicom, koja nije u službenoj upotrebi.
Verovatno je to nastalo time što su nekim kompjuterskim programom prevođena imena i prezimena Albanaca sa pisma i pravopisa albanskog u ćirilično pismo zbog razlika koje su poznate, da dva pisma nemaju isti broj slova. Onda je došlo do upotrebe niza neshvatljivih, nerazumljivih oznaka i onda je bilo normalno da na tadašnjim, pre četiri godine održanim izborima, veliki broj Albanaca nije mogao da ostvari zakonom predviđeno pravo. Biračko pravo priličan broj ljudi nije mogao da ostvari, a to će biti i na narednim izborima.
