Biću jako kratak, gospodine predsedavajući.
Nisam očekivao i u pravu ste, u toj godini, u tom mesecu u tim danima kada je Ranko Panić izgubio život, zato što su ga ubili, izgazili čizmama, iste one policije koja je vodila Vlada bivšeg režima, nismo čuli ni od predsednika države, ni od predsednika Vlade tadašnjeg, ni od ministra unutrašnjih poslova, jedno obično i malo – izvini, njegovoj majci, njegovoj sestri, njegovoj porodici.
Ko sam ja, i kakva je moja žrtva u odnosu na žrtvu koju je morao da čovek koji je dao svoj život, da bi meni neko u ovoj sali uputio izvinjenje.
Nisam ni očekivao, jer ako nisu imali dovoljno hrabrosti, dovoljno veličine da za izgubljeni ljudski život, za najvrednije upute jedno – izvini, da ne pitaju tu porodicu da li im nešto treba, da li mogu nešto da im učine, zašto bi meni uputili izvinjenje, a ja upućujem izvinjenje, dragi moji prijatelji, poštovane koleginice i kolege, poštovani građani Republike Srbije, ja upućujem izvinjenje vama zato što ste morali i večeras, ali i u prethodna 22 meseca da slušate kanonadu mržnje, lepezu onih stvari i onih reči koje su nam bile upućene i „stoko“ i „ološu“ i „đubre“ i evo sada „majmune“ i bilo šta, mislim da to građani Republike Srbije nisu zaslužili.
Ponosan sam što sam prvi među jednakima u poslaničkoj grupi SNS, koja nije uputila nijednu takvu reč, a za nešto a možda sam ja tu i najoštriji u svemu tome, imao sam i hrabrosti i veličine i ljudskosti da tada ustanem i da uputim izvinjenje, za razliku od onih koji ni za izgovorenu reč…..